DVADESET CETIRI (Mamut, Kafana, Palata)

"Da li si ti uopste normalan covek? Zasto si me odvukao sa mog kucnog praga?" Jelena je vikala sa mesavinom ljutine, neverice i straha na Slavka koji je i dalje cvrsto drzao za nadlakticu sedeci pored nje na zadnjem sedistu taksija koji ih je sada nosio sve dalje od njene zgrade. Slavko se trudio da je bar za sada ignorise gledajuci ne u nju, vec pravo ispred sebe, ali to na Jelenu nije imalo nikakav uticaj, vec je cak delovalo da je jos vise razdrazi ako je to uopste bilo moguce.

"Cujes li sta ti govorim?" viknu ona uz samo Slavkovo uvo, a onda usmeri svoj uzareni pogled prema Tosi. "Zaustavljaj ovo smesta i pusti me da izadjem!" podviknu taksisti koji na to samo zbunjeno pogleda prvo u nju a onda u Slavka ne znajuci sta da cini.

"Pa da stanemo negde sefe da gospodjica izadje, nismo se ovako dogovorili..." poce on preklinjuci.

"Vozi i ne staj dok ti ja ne kazem," presece ga Slavko. "Gospodjica ce morati da me saslusa, a onda ce promeniti misljenje." Slavko se u sebi nadao da je u pravu. Iznenada, pre nego sto je uspeo da svoju paznju ponovo usmeri na Jelenu, oseti kako mu se ova istrgnu iz ruke dok je u isto vreme povukla rucicu do sebe i otvorila vrata zahuktalog vozila.

Jedan pogled na tvrdi asfalt koji je jurio ispod njih zaustavio ju je usred pokreta, onako napola viseci kroz vrata. "Upomoc!" povika dok se predomisljala sta da ucini.

"Cekaj, vracaj glavu nazad u kola. Ne budi luda da iskocis pri ovakvoj brzini," bilo je sve sto je Slavko uspeo da kaze dok je uz njeno otimanje pokusavao da je vrati nazad u kola i zatvori vrata. Nekoliko prolaznika na ulici znatizeljno pogleda u njihovom pravcu, ali ubrzo ostadose iza njih, jer Tosa nije usporavao.

Kada je konacno uspeo da je uvuce unutra i zatvori vrata, Jelena mu zavali samar koji mu u istom trenutku lice preplavi vrelinom i natera suze na oci.

"Ali samo hocu da razgovaramo!"

"To ti je zato sto me kidnapujes," odvrati mu Jelena i opali mu jos jedan samar na isto mesto. "A ovo ti je sto si nestao sve ove godine!"

"Dosta!" povika Slavko dizuci slobodnu ruku da zastiti lice dok je Jelena treci put zamahnula da ga udari. "Nije moglo drugacije!"

"Sta nije moglo drugacije - kidnapovanje ili nestajanje?" Jelenine zelene oci su, mogao je da vidi sa izvesnom nelagodom, skoro primetno iskricale varnicama. Za trenutak nije bio siguran sta ga je pitala. Jelena je tu njegovu zbunjenost shvatila kao namerno odbijanje da joj odgovori, sto je samo dodatno raspalilo vatru u njenim ocima.

"O da, evo navratio sam malo do starog kraja - da vidim koga bih od onih sto sam dugo zapustio mogao malo da gnjavim," Jelenino napadno imitiranje Slavkovog dubokog glasa izazva prigusen kikot kod taksiste. "Evo ova Jelena deluje da nema nista pametno da radi, samo organizuje najvazniju reviju od koje joj zavisi buducnost agencije. Sigurno ce istog momenta ostaviti sve da se vidi sa mnom, jer ja sam tako interesantan i zanimljiv!"

"Ja tebe sigurno ne bih posle svega zvao," ljutito joj na to odgovori Slavko, "ali imam problem koji ne mogu da resim, trazim nesto zbog cega je vec moj jedan prijatelj ubijen, a drugi prebijen, stan mi je ispretresan, putujem sa laznim pasosem i najverovatnije me trazi policija u nekoliko zemalja, ali dobro, sacekacu da nadjes slobodan termin u svom kalendaru kada bih mogao da ti se obratim."

Sad je na Jelenu dosao red da zbunjeno zacuti i zagleda se u naslon sedista ispred sebe. Nekoliko dugih minuta oboje nisu progovarali. Slavko joj je pustio ruku jer ga vise nije bilo briga sta bi mogla da uradi, cak je sada potajno prizeljkivao da mu pobegne iz kola i tako privede kraju ovu zalosnu epizodu.

"Zezas?" progovori Jelena prva. "Dobra ti je prica ako me zezas, znas." Gledala je sada Slavka sa drugacijim izrazom u ocima, ocekujuci odgovor. Tosa ih je sve i dalje vozio bez krajnjeg odredista, najpre niz Cara Dusana, pa Francuskom, do Vase Carapica i onda pored Studentskog Trga, kruzeci i cekajuci da mu jedno od ovo dvoje kaze kuda da idu, povremeno caskajuci sa dispecerom obavestavajuci ga o svojoj trenutnoj poziciji za slucaj da ovo dvoje neurotika naglo odluce da izadju iz njegovog taksija.

Slavko nije progovarao. Njegovi obrazi i vrat bili su obliveni crvenilom, primeti Jelena, shvatajuci da je stvar ozbiljna.

"Dobro, kako mislis da ja mogu da ti pomognem u svemu tome?" konacno prozbori, nesigurna da li stvarno zeli da sazna odgovor.

Slavko je pogleda sumnjicavo, pokusavajuci da odredi iz njenog izraza lica da li je to mislila ozbiljno, znajuci istovremeno da je pateticno los sudija karaktera. Ona ga je gledala pogledom punim iscekivanja, lagano rastavljenih usana koje su se borile da sputaju bujicu pitanja. Gledajuci u te usne, Slavko za trenutak odluta mislima nekud u proslost, izgubivsi lako nit koja ga je vezivala za danas i ovde.

"Nemam kud drugo," odgovori joj prenuvsi se konacno, svaka rec nevoljno pustena u prostor izmedju njih. "Ne mogu kod majke, verovatno ni kod prijatelja, bar kod onih malobrojnih koje bih jos mogao da zamolim posle toliko vremena za slobodan krevet na nekoliko dana. Uz to, niko drugi koga sam mogao da se setim ne zna toliko o istoriji i Beogradu kao ti."

"A to je bitno zbog cega?" upita ga Jelena krijuci svoje razocarenje u banalnost njegovog objasnjenja.

"Evo pogledaj." Slavko joj pruzi papir sa Dzordzovom zagonetkom koji je pazljivo izvadio iz dzepa. Jelena uze da cita izguzvani papir mestimicno zamrljan flekama od zemlje.

"Ne mogu ti opisati koliko problema sam imao da to pronadjem, samo da bih zapeo pred novom zagonetkom. Nemam pojma o cemu prica." Slavko se sa uzdahom zavali dublje u tvrdo sediste stare mecke pustivsi nekoliko trenutaka da prodje dok je gledao kroz staklo na ulicu. "Valjda je morao da bude tako paranoican, jer na kraju ga je to kostalo glave, a jos su nam i uzeli sve sto smo do tada zajedno uradili. Nesto malo je na mom laptopu, ali mislim da bi me resenje te njegove zagonetke odvelo do poslednje kopije svega sto smo zabelezili. Iz razloga koji ne mogu da dokucim, ako ne pronadjem resenje do sutra, sve ce otici dovraga."

"Zasto spominje faks masinu? Zar nije u ovo danasnje vreme mogao da posalje neki e-mejl ili tako nesto?" Jelena je sad gledala cas u Slavka, a cas nazad na papir u njenoj ruci pokusavajuci da se seti zasto su joj recenice koje je citala zvucale kao nesto sto je vec jednom ranije negde cula.

"Moje pouzdanje u sposobnost moderne tehnologije da nam obezbedi tajnost i zastitu je, da se blago izrazim, bilo preterano. Uvek ima neko drugi ko moze da zaobidje tvoje ambiciozno zamisljene linije elektronske odbrane. Zato se Dzordz verovatno na kraju okrenuo skromnoj faks masini i posti ne bi li spasao sto se spasti moglo."

Jelena mu vrati papir, koji on odmah pazljivo vrati u dzep. "Ne znam..." poce nesigurno. "To sto je napisao zvuci kao nesto sto sam znala ili sto bi trebalo da znam, ali tu me pamcenje izdaje. Proslo je vec godina od kada sam studirala na Filoloskom. Krecana izazvana rutinskom svakodnevicom pretpostavljam."

"Um, sefe, izvini sto vas prekidam bas sad kad ste nasli zajednicki jezik," ubaci se Tosa u razgovor istezuci vrat u njihovom pravcu sa prednjeg sedista, "ali mislim da me prate."

I Jelena i Slavko se toliko brzo okrenuse da pogledaju kroz zadnju sofersajbnu da su se za trenutak nasli blizu okrenuti jedno drugome na sredini zadnjeg sedista, pre nego sto su se zbunjeno odmakli. Odmah iza taksija videli su dva najnovija masivna crna Sevrolet Suburban dzipa sa zatamnjenim staklima koji su vozili u koloni jedan iza drugog odudarajuci od ostalih kola u saobracaju koja su u poredjenju sa njima izgledala minijaturno. Prvi Suburban je prisao toliko blizu njih da im je njegova hromirana prednja maska potpuno zaklonila pogled, ispunivsi odjednom celu kabinu starog Mercedesa brundanjem previse nabildanog americkog motora koji je pohotno sisao litre benzina.

"Da se pomerimo u stranu da prodju, mozda je neka strana delegacija u prolazu?" predlozi Slavko Tosi.

"To nije strana delegacija," cuo je Jelenu pored njega koja je jos uvek pomno gledala pozadi kroz staklo.

U tom trenutku prvi od dva dzipa naglo dodade gas i prebaci se u sledecu traku, tako da je sada vozio paralelno sa njima. Veliki hromirani tockovi okretali su se tik uz Slavkovo i Tosino lice. Vozaci koje je odsekao iza njega nemocno su ih obasipali psovkama nalegnuti na svoje sirene. Prvi sumrak se polako spustao na ulice koje su jos bile zakrcene vozacima koji su se vracali sa posla. Tada se zatamnjeni suvozacev prozor dzipa pored njih klizeci spusti da pokaze mrcinu u trenerci, mesnatog lica i debelog vrata koji stade da im oholo signalizira rukom da se iskljuce iz saobracaja.

"Ne staj nego vozi dalje," naredi Slavko taksisti, uz njegovo nevoljno gundjanje u svoju bradu o "samoubistvu", "ludosti" i "kratkom zivotu zaludu ugasenom".

"Sta se dogadja sa te strane?" upita ih Jelena istezuci se preko Slavka pokusavajuci bolje da vidi napolje.

"Mislim da hoce da se zaustavimo," odvrati joj Tosa. "I mislim da sigurno nisu strana delegacija."

"Pa rekla sam vam vec da nisu," rece im ona sa tragom prezira u glasu. "Salje ih moj muz. Bivsi muz, zapravo."

Mrcina u trenerci im je sada mnogo napadnije signalizirao da stanu.

"Mogla si i boljeg da nadjes," rece Slavko gledajuci u njega kroz prozor. "Vidi ga kakav je."

"Nije to on blento!" odvrati mu Jelena sa mozda prvim tragom osmeha u glasu. "To su njegove gorile. On verovatno sedi negde udobno zavaljen, zgodna riba u krilu, i planira svoje prljave poslove."

"Ti bas znas da ih izaberes, a?" Slavko se istog trenutka pokaja u sebi sto je to rekao.

"Da, ja bas znam da ih izaberem," odvrati mu Jelena gledajuci u njega kao da mu se radi o glavi. "Kao i tebe kad sam izabrala." Glas joj je ponovo bio hladan i tvrd. "Ne ide u mom zivotu sve po planu."

Nekoliko sledecih nelagodnih trenutaka kabinu taksija ispunjavali su samo zvuci sa ulice dok su svi troje razmisljali sta da rade. Dzip pored njih je sada poceo da im trubi. Na kraju je Jelena bila prva koja je progovorila.

"Slusaj," rece ona Tosi ne gledajuci pri tome u Slavka, "stani negde da izadjem. Nije ovo vas problem - ovi su dosli samo po mene, jer im trebam za sutra. Skoro sigurno vam nece praviti probleme posle toga."

Tosa je bio vise nego rad da odmah poslusa, jer su ga mracni pogledi koje su mu sve vreme upucivali iz dzipa sasvim isprepadali. "Razumno pricate gospodjo... mislim gospodjice. Sto da se prave problemi gde ih nema, jel' tako? Sad cu ja lepo da stanem pa vi izadjite."

"Ne staj!" bio je to sada Slavko.

"Sta ti je sada opet?" upita ga Jelena nestrpljivo.

"Mozda traze tebe, a mozda i ne traze. Sta ako ih je neko poslao zbog mene?" odgovori joj Slavko dajuci u isto vreme znak rukom Tosi da skrene u bulevar gde je saobracaj bio gusci.

"Zasto moras da budes toliko ubedjen da si ti nesto ovde bitan?" iritirano ce Jelena. "Stanite molim vas ovde da izadjem!"

"Ne, vozi dalje. Da si ti prosla kroz sve sto i ja u zadnjih nekoliko dana, razumela bi moju paranoju."

"Ali ja nisam prosla kroz sve to i mislim da je tvoja prica sasvim suluda. Ili treba da trazis pomoc psihijatra, ili je ovo nekakav tvoj levacki pokusaj da mi privuces paznju." Jelena uze svoju tasnu i stavi je u krilo. "Stanite ovde..."

"Vozi dalje kad kazem!"

"Slavko!!"

Tosa je napred nervozno stiskao volan znojavim dlanovima. "A bas kad je izgledalo da smo se svi lepo dogovorili," mrmljao je sam za sebe misleci da li bi sve bilo drugacije da se samo malo duze zadrzao na pauzi za rucak.

* * *

"Ovaj ne misli da staje - i sta rade ovo dvoje nazad?" Gidza je ovo pitanje postavio nikome posebno dok ga je Buldog vozio u dzipu iza taksi Mercedesa.

"Kao da se svadjaju sefe," odgovori mu Buldog, vozeci tako da im prednji deo Suburbana bude tik uz dupe mecke. "Sta cemo sad, malo je guzva da ih prosto spopadnemo na otvorenom."

"Kao da bi neko imao muda da im pomogne," zajedljivo ce Gidza na to. "Ali danas moramo da ne privlacimo paznju s obzirom da mi je sutra vazan dan. Pusti me malo da razmislim." Istovremeno Gidza prinese ustima radio odasiljac i pritisnu dugme za govor. "Svitac, da li ste im jasno dali do znanja da stanu? Sta ce jos ceka?"

"Jesmo sefe, Tulumbe se ovde ubi od mahanja, ali nema vajde. Pita da li da im puca u gume..." dopre Svitcev odgovor iz drugog dzipa kroz pucketanje radio veze.

Gidza pogleda kroz sofersajbnu prema drugom dzipu gde je sada Tulumbe, tela delimicno izvucenog kroz prozor, lupao sakom po krovu taksija u pokretu, i dalje bez ikakvog efekta.

"Kazi toj budali da ne vadi pistolj blizu moje bivse zene, ili cu mu jaja odseci i servirati mu ih za rucak." Nije dugo trebalo da ova poruka bude isporucena kome je namenjena, i Tulumbe se brzo uvuce nazad u kabinu ne usudjujuci se da pogleda nazad prema Gidzinom dzipu. Nije bilo vremena za gubljenje, Gidza je groznicavo razmisljao, pokusavajuci da odluci kako najbrze da vrate Jelenu u njen stan i izgube se sa ulice. Jer iako je rekao Buldogu drugacije, znao je da su se vremena promenila, i da bar jos neko vreme nece biti uputno otvoreno izazivati kljunove. Ponovo je prineo radio ustima.

"Svitac, vozi i dalje uz njih ali ih sad polako potiskuj u desno prema trotoaru. Ako ne budu stali, prepreci im se ispred i odseci im put. Hocu da sve bude brzo i bez oruzja."

"Razumeo."

"A ti ih sad malo poguraj od pozadi," rece Buldogu koji se na to samo zlobno osmehnu i polako dodade gas.

Jelena i Slavko su se jos uvek zustro raspravljali po pitanju zaustavljanja, kada se uz zvuk struganja metala taksi zatrese od udarca odnazad.

"Sta...?"

U istom trenutku i dzip pored njih im se nasloni uz bok svojim ojacanim metalnim stepenicima za noge i stade da ih gura sa ulice, propraceno novim zvucima grebanja lima.

"Ovi nisu normalni!" viknu Tosa boreci se iz sve snage sa volanom nastojeci da odrzi pravac. U kolima oko njih mogli su da vide zaprepascena i uplasena lica drugih vozaca, koji su sada brze-bolje nastojali da se sklone od necega sto ocigledno nisu bila njihova posla. Duz celog bulevara iza njih pocela je da se pravi guzva.

"Hoce da nas izguraju sa puta!" vrisnu Jelena uplaseno. "Slavko vidi sta si uradio. Ucini nesto!"

"Ja sta sam uradio?! Ti si se udala za Al Kaponea!" Dok se raspravljao sa njom Slavko otvori prozor i proturi lice napolje u uzan prostor koji je sada delio dva vozila.

"Hej!" viknu prema otvorenom prozoru suvozaca, na kome se ponovo pojavi glava mrcine. "S'a oches?" upita ga Tulumbe.

"Zvacemo policiju ako odmah ne prestanete sa ovim," viknu Slavko u bok dzipu, osecajuci istovremeno kako ga obuzima drhtavica od straha.

"U, nemoj samo policiju bato. Odvesche nas u zatvor jebote," cuo je Slavko odgovor ne mogavsi da vidi nista kroz prozor.

"Nego slusaj ti mene dziberu mrljavi - zaustavi taj taksi dok vas nismo sve upokojili. Hochemo da razgovaramo sa gospodzom, bez javnog incidenta."

Novi udarac od pozadi zatrese taksi zabivsi ih sve u naslone sedista pre nego sto su se ponovo odbili napred uz svezu bujicu Tosinih psovki. Jelenine oci gledale su sada uplaseno cas prema Slavku a cas kroz zadnji prozor prema Gidzinom dzipu dok je rukom nesvesno pokusavala da popravi razletelu kosu. Zadnji branik se odao svojom zvekom po asfaltu da ih je napustio i da vise nije sa njima.

"Ma da vam jebem majke krvave svima!" prodra se odjednom Tosa kroz prozor sa izbezumljenim pogledom na licu, dok su mu nabrekle vene na vratu izgledale kao da ce svakog casa eksplodirati. "Sve sam pare ulozio u ovaj auto, 'leba da zaradim. Skoro ga sveze ofarbao, nova stop svetla, gume, kocnice - a ti ces sad da me guras sa tim tvojim govnetom! Mars u picku materinu!"

Naglo ubrzanje zabi Slavka i Jelenu nazad u naslone sedista. Taksi odvali jedan retrovizor sa Audija parkiranog sa strane i izguli vrata drugog Golfa dok su Terazijama ubrzavali ka Trgu Republike. Pocetno iznenadjenje sprecilo je Svitca da im sa strane odsece put, tako da su sada sva tri vozila jurila u koloni jedan iza drugog, vijugajuci cik-cak izmedju drugih automobila - najpre njihov taksi, zatim Svitac i Tulumbe, a na zacelju Gidza i Buldog. Pesaci na okolnim trotoarima, bezbedno zasticeni zidom parkiranih automobila, stali su da gledaju ovaj iznenadni spektakl vecinom misleci da se radi o snimanju nekog novog filma. Kada je izbio na raksrsnicu sa Makedonskom, Tosa odjednom presece preko suprotnih traka i uz tup udar amortizera pope njihov auto preko uzdignute ivice na pesacki deo trga ispred Konja. Stajni trap mecke je skripao i grebao po asfaltu dok on ponovo nagazi na gas i usmeri trokraku zvezdu pravo prema Konju. Ljudi na trgu, shvativsi da je djavo odneo salu, pocese da skacu u zaklon svuda ispred njih, panicne majke zgrabise decu i nastade opsta bezanija i pometnja, zacinjena jednakim kolicinama vriske i psovki. Oba dzipa sjurise se bez oklevanja na trg odmah iza njih, zanoseci se na svojim velikim tockovima u slalomu izmedju zardinjera i nekoliko zaostalih pesaka. Tosa zavrnu ostro ulevo ispred samog Konja dok je kao obuzet demonima pritiskao sirenu na volanu, bubajuci Slavka i Jelenu sa jednog kraja kabine do drugog. Nekoliko gostiju koji su sedeli za stolovima baste na uglu Palate Reunion jedva da su imali vremena da se prilepe uza zid pre nego sto je projurio pored njih u Cika Ljubinu ulicu, izbegavajuci za dlaku prazne stolice.

"Da vas vidim u uskoj ulici sa tim dzipovima," rece Tosa gledajuci cas u retrovizor ka svojim progoniteljima, a cas na ulicu ispred sebe pokusavajuci da odrzi taksi na uskoj putanji izmedju vozila parkiranih duz obe strane ulice.

Slavko ugrabi jedan stabilan trenutak da se okrene i pogleda sta se desava iza njih, upravo na vreme da vidi kako prvi dzip prolece kroz bastu restorana bacajuci nekoliko stolica u vis ulazeci u ulicu za njima, pracen blisko drugim, koji ne mogavsi da se izravna na vreme ulubi nekoliko parkiranih vrata ali nastavi voznju bez zastajanja.

"Ovo je gotivno jebote!" viknu Svitac Tulumbetu pored sebe dok je ocigledno uzivao vozeci rasirenih nogu kao neki kamiondzija. "Nije cudo sto se predsednik Amerike i sam vozi u jednom od ovakvih. Niko nam nista ne moze!"

"Ja sam cuo da on ide svuda u helikopteru," odvrati mu Tulumbe tonom poznavaoca spoljne politike.

"Mozda i ide helikopterom, ali samo kad mu je dzip na opravci ja ti kaz- Pazi!"

Taksi koji su pratili naglo skrenu levo u Zmaj Jovinu presekavsi preko trotoara zakacivsi i gurnuvsi jedan od kontejnera na uglu na ulicu pravo ispred njihovog dzipa. Svitac nije stigao da reaguje pre nego sto je kontejner dosao u kontakt sa prednjim delom dzipa, ulubivsi ga uz grdan tresak i kisu djubreta koja se razletela na sve strane po ulici. Gurali su ga tako ispred sebe jos nekoliko metara dok i oni nisu zavrnuli u Zmaj Jovinu, ostavivsi ga prevrnutog na sred raskrsnice.

"Svitac, mislis li da ces moci da ih stignes pre nego sto svi ostarimo ovde?" cuo se Gidzin glas iz radija u Tulumbetovim rukama.

"Hocu sefe, hocu. Ali upravo su presekli pravo preko Knez Mihajlove... ima dosta ljudi." odgovori Svitac priblizavajuci se i sam pesackoj zoni.

"Pa?" bio je Gidzin odgovor.

"Pa nista sefe. Secemo i mi."

Dva crna dzipa izletese iz poprecne ulice, uz rezanje motora i zveket limarije koja je visila razvaljena, i proletese pravo preko Knez Mihajlove na drugu stranu kroz prazan prostor koji je medju zaprepascenim pesacima pre samo nekoliko trenutaka nacinila taksi mecka. Trka se nastavi nesmanjenom zestinom u pravcu Obilicevog Venca.

"Da mi je samo malo pistolj izvaditi," vajkao se Tulumbe dok su vijugali izmedju zaustavljenih automobila. "Ovako ih necemo lako zaustaviti, vidi ga kako vozi taj ludak, a lepo sam mu rekao da stane."

"Zaboravi. Cuo si sta je sef rekao, nema oruzja," odvrati mu Svitac i zavi naglo udesno na Obilicev Venac gde im je Mercedes malopre zamakao jedva izbegavsi direktan sudar sa jednom starijom babom u beloj Skodi. "Sad cemo da vidimo koliko moze da ide ovaj dzip," rece i jos vise nagazi na gas.

"Stizu nas, stizu!" povika Jelena masuci rukom po praznom prostoru kao da hoce nekog da potapse po ramenu, pogleda prikovanog na njihove progonioce.

"To cemo jos da vidimo gospodjice," odbrusi joj Tosa dodajuci gas, jos ludje vijugajuci izmedju vozila u Carice Milice gde su sada uleteli, zanoseci se sa jedne strane na drugu, uz skripanje karoserije i lupu razvaljenih merdzinih amortizera. Malo dalje niz ulicu, Tosa skrenu u Vuka Karadzica, opet u pravcu Knez Mihajlove.

"Sve ces nas poubijati ovako!" viknu mu Slavko iza njegovih ledja. Nikada mu nije prijalo da ga neko drugi vozi. "Stani covece dok nismo nekog napolju zgazili, nije ovo Amerika da se ganjamo usred grada!" Medjutim Tosa se vise nije na njih obazirao, hrleci i dalje njihov taksi punom brzinom prema pesackoj zoni gde su ljudi, alarmirani bukom i treskom, vec poceli da se sklanjaju u stranu na sigurno. Proleteli su kroz zaostali stand nekog ulicnog prodavca, pravo preko Knez Mihajlove i ponovo nastavili uzanim prostorom Vuka Karadzica, uspevsi nekim cudom pri tome nikog da ne bace preko haube.

Na zacelju ove sulude povorke, Gidza je sve vreme morao da se drzi za rucku iznad glave sa Buldogom pored njega mrko usredsredjenim na trku u progresu, dok im se dzip pretumbavao preko raznih bankina, rupa i kanala. Ispred njih mercedes je skrenuo levo ka Studentskom Trgu, sa Svitcem u Tulumbetom odmah iza, izazivajuci zajedno haos vozeci za kratko u suprotnom smeru od ostalog saobracaja.

"Svitac, moras ih odseci u Uzun Mirkovoj," komandova Gidza u svoj radio.

"Razumeo sefe, ali ovaj zna kako da vozi," dodje nazad Svitcev odgovor u kratkim, brzim naletima.

Sumrak je sada vec ustupao mesto noci i Gidzi se ucinilo da se saobracaj malo proredio. Bice lakse da zavrse posao sa tim tvrdoglavim taksistom, pomisli u sebi. Ali duz cele Uzun Mirkove Svitac nije uspevao da zaobidje mecku koja je vesto, ponekad nekontrolisano, vijugala ispred njih. Gidza je na trenutak pomislio da ce proleteti pravo na Kalemegdan, a onda sa olaksanjem primeti kako mu je plen skrenuo, opet levo, u Parisku, sekuci preko tramvajskih sina.

"Sad cemo ih skembamo," cuo je Buldoga pored sebe. "Nema ovde guzve da nam vrdaju, a imamo jace motore."

U trenutku kada je Svitac izjurio sa dzipom u Parisku, sa levog boka mu se zabi tramvaj, zakucavsi se spojnicom u karoseriju dzipa i vukuci ih jos desetak metara po sinama niz ulicu. Buldog je jedva uspeo da skrene u stranu da i sam ne udari u bok tramvaja koji im je sada blokirao put.

"Ne staj nego vozi dalje." prosikta besno Gidza. Kroz prozor je mogao da vidi Svitca i Tulumbeta koji su zbunjeni i dezorijentisani sedeli u razbijenom Suburbanu savijenom oko prednjeg dela tramvaja kao nekakva crna banana, dok ih je iz tramvaja gledala gomila uplasenih lica prilepljenih uz stakla.

Tosa je iskoristio nastalu zabunu da malo poveca rastojanje od njihovih progonilaca. Mercedes je jurio Pariskom izmedju tramvajskih sina prema ambasadi Austrije, uspevajuci da za dlaku izbegne tramvaje koji bi im se isprecili na putu. Slavko je mogao da se zakune da je jednom uspeo da vidi brzinomer koji je pokazivao 100 kilometara na sat. I on i Jelena su digli ruke od nastojanja da urazume Tosu, gledajuci pobledeli i stisnutih zuba da nadju bilo kakav oslonac u kabini koja je svaki cas poludelo skakala oko njih.

Slavko pogleda iza njih i opsova u sebi. "Ponovo idu za nama! Sada je jedan dzip ostao!" Ali razdaljina izmedu njih i dzipa se opet neumitno smanjivala.

"Moj bivsi muz je navikao da dobije sve sta hoce," odgovori mu Jelena. "Najbolje ce biti da stanemo."

"Znam ja dobro njihovu sortu i na sta su se oni navikli sve ove godine," odbrusi joj Tosa ne usporavajuci. "Ali to ne znaci da sam se ja navikao da im sve dam."

Slavko je mogao da vidi da Tosa nije pokazivao nameru da skrene kada su proleteli pored Francuske ambasade pravo prema redu kuca sa suprotne strane raskrsnice. Izgledalo je da ce da skoncaju zivot u rukama poludelog taksiste. Uzeo je Jeleninu ruku u svoju.

"Oduvek sam zeleo ovo da uradim, ali nisam mislio da cu imati muda," cuo je Slavko Tosu kako govori smejuci se. Tada je primetio da idu pravo ka uzanom prolazu izmedju dve kuce. Odjednom mu je postalo jasno sta je njihov taksista imao na umu.

"Neces valjda tuda?!" bilo je sve sto je uspeo da kaze pre nego sto su se strmeknuli niz Velike Stepenice ka Savskom pristanistu.

"Za njima! Za njima!" zaurla Gidza besno u odgovor na Buldogov zbunjen pogled kada je Mercedes nestao niz stepenice. "Ma da mi nisu ovoliko sranja napravili pustio bi ih - ali sad neko mora da plati!" Buldog bez pogovora usmeri veliki dzip u jedva dovoljan prostor izmedju metalnih rukohvata sa obe strane stepenica i vec sledeceg trenutka su se obadvojica upirali nogama u pod ispred sebe da bi se zadrzali u sedistima, dok su se pod ostrim uglom spustali ka Savi.

Slavko je i dalje drzao Jeleninu ruku, koju ona nije pokusavala da izvuce iz njegove, dok su svako za sebe pokusavali najbolje sto su mogli da se zadrze na sedistima. Mercedes se tumbao niz stepeniste, grebuci cas prednjim, cas zadnjim krajem beton, ponekad se odbijajuci od metalne ograde, sve uz takvu tresku kao da ce se svaki cas konacno raspasti. Poklopac prtljaznika se otvorio i landarao gore-dole u pravilnom ritmu, dok je Tosa nalegao na sirenu upozoravajuci one malobrojne prolaznike koji su se tu nasli u ovo doba da je vreme doslo da se ziva glava spasava skakanjem u okolno zbunje. Posle nepunog minuta, koji je njima izgledao kao vecnost, uz poslednji veliki prasak prizemljili su se na parking policijske stanice odakle su bez zaustavljanja, grebuci asfalt razvaljenom karoserijom i ljuljajuci se na iskrivljenoj zadnjoj osovini, skrenuli u Karadjordjevu prema Brankovom mostu. Iza sebe su ostavili trag od auto-delova koji im vise nisu bili potrebni.

Iza njih, negde na sredini Velikih Stepenica, isti spust su izvodili Gidza i Buldog, ali uz mnogo vise problema zbog visokog tezista i mekanih amortizera Suburbana, kamiona napravljenog za udobnu voznju po gradu. Ritmicno ljuljanje je zahvatilo dzip koji se sada ljuljao ne samo gore-dole, vec sve vise i levo-desno sto nije bio problem sve dok ograda vise nije bila u stanju da ga zadrzi. Kada je tezina kamiona izvalila sekciju ograde na koju su se naslonili, izbacivsi ih delimicno na padinu, Buldog nije stigao na vreme da kompenzuje volanom na drugu stranu. Gvozdena sipka iz dela ograde koji je jos stajao sada pravo ispred njih zabila im se direktno u hladnjak i kroz njega u blok motora, ukopavsi ih u mestu i ostavivsi ih bez pogona. Tisina se spustila medju drvece oko njih.

"Izvini sefe," promumla Buldog dok je Gidza besno zurio pravo ispred sebe, jos ne verujuci sta im se desilo.

"Dva dzipa sam sjebao zbog nje. Sest meseci ce mi trebati da nabavim nove. Sest meseci!" Gidza se okrenu prema Buldogu koji se trze kao udaren. "Hocu da budu pronadjeni! Ne zanima me kako, ali hocu da - "

Kucanje na Buldogovom prozoru prekinulo je Gidzin izliv besa. Napolju su stajala dva policajca, dok ih je jos nekoliko posmatralo od dole sa vrata stanice. Buldog pritisnu dugme i otvori prozor.

"Sta glumite vas dvojica ovde?" upita ih jedan od ove dvojice, ocigledno nadlezan.

"Jesu li otisli?" uzvrati mu Gidza pitanjem, pokusavajuci da telo bolje namesti u nagnutoj kabini. Policajac pogleda u njega, pa onda pogleda u pravcu Karadjordjeve odakle se jos slabo moglo cuti zveketanje meckino, pa opet nazad u Gidzu.

"Mislis oni pre vas, a?" podrugljivo ce nadlezni. "Jesu vala, a bas si mogao da ih stignes jel' da, samo da ti se vozilo nije saplelo na stepenice. Nego da ja vidim ovde neciju vozacku i saobracajnu."

DVADESET TRI (Beograd)

Kako je od prethodnog jutra u Salcburgu presao nekoliko drzavnih granica da bi na kraju usao u Srbiju, Slavko nije tacno mogao sebi da objasni, dok se dan kasnije u rano prepodne u polupraznom klimatizovanom autobusu napola dremajuci u svom sedistu priblizavao autobuskoj stanici u Beogradu. Iznajmljena kola je ostavio u Budimpesti, odakle je kupio autobusku kartu u jednom pravcu, putujuci stalno pod nelagodnim utiskom da ga u svakom trenutku neki od policajaca ili carinika koji su zagledali njegov lazni pasos moze raskrinkati u njegovoj amaterskoj igri. Sve sto je imao na svojoj strani bila je brzina sa kojom se pomerao po mapi Evrope. Jedinu pauzu od juce napravio je blizu Graca u Austriji kad je stao da nesto pojede u jednom restoranu pored autoputa, jer je zakljucio da je suvise rizicno da se bilo gde zaustavi da prenoci. Sedeci tu u kolima na parkingu ispred restorana, najzad je stigao da pregleda detaljno Dzordzovu "saksiju". Biljku je brzo odbacio u kesu pored njega i poceo pazljivo sa svih strana da zagleda veliku solju u kojoj se do tada nalazila. Bila je to najobicnija kicasta turisticka djindjuva od glazirane bele keramike na kojoj nije mogao da vidi nista neobicno, nikakve dodatne simbole niti natpise. Tek kada je istresao zemlju nasao je sta je trazio. Na dnu solje, do tada zatrpan zemljom, nalazio se na brzinu napravljen mali smotuljak zasticen slojem neprozirne tamnozelene plastike. Unutra je nasao drugu poruku.

“Idi za Beograd. Blizu zgrade izrodjene iz utrobe Stambol Kapije, na ledjima mamuta je kafana, a na njoj palata. Budi siguran da odes na zadnji sprat. Tamo ces naci faks masinu gde sam poslao sve sto znam. Dalje je do tebe.
P.S. Nadam se da ti Slavko ovo citas…”

Ova poruka barem ne zvuci toliko zakukuljena kao ona prethodna, pomisli Slavko sa izvesnim olaksanjem, savijajuci pazljivo papir i stavljajuci ga u novcanik. Bas dugo nije bio u Beogradu, dobro ce biti da ga jos jednom obidje pre nego sto ga strpaju u zatvor na duze vreme, sto ce se bio je ubedjen desiti svakog trenutka. Nazvao je i Maju iz javne govornice da joj javi gde je, samo da bi je nasao uspanicenu zbog kako mu je rekla “sumnjivih likova” koji su je pratili i za koje je bila sigurna da hoce da joj dodju glave isto kao i Dzordzu. Ne uspevsi da je umiri, obecao je na kraju da ce joj se ponovo javiti cim stigne u Beograd.
I evo ga sada, dan kasnije, na peronu autobuske stanice sa putnom torbom u ruci i drugom manjom torbom u kojoj mu je bio laptop prebacenom preko ramena. Stanica je vrvela ljudima, u odlasku, dolasku ili cekanju, ista kakva je oduvek bila od kad je se on secao. Cim je iskoracio napolje iz ogradjenog dela oko njega su se sjatili taksisti nudeci mu svoje usluge, svaki hvaleci udobnost svoje limuzine bolje od onog drugoga. Zaputio se niz ulicu do glavnog ulaza Zeljeznicke stanice, dok je razmisljao kuda dalje. Posle cistog i svezeg vankuverskog vazduha, beogradski smog ga je zatekao omeksalog i nepripremljenog, ali je znao da ce se ubrzo navici – samo da udahne dovoljno puta da oblozi pluca iznutra.
Prisao je prvom taksiju na celu kolone, zuta dizel mecka iz osamdeset i neke, ali taksiste nigde nije bilo.
“Kuda sefe?” cuo je iza sebe glas zaduvanog taksiste koji je upravo pretrcao ulicu do njega.
“Jel’ vozis?”
“Vozim kako ne vozim sefe, treba decu nahraniti i benzin platiti. Samo sam skocio na trenutak po sendvic tamo u trafiku kad ti bas onda naidje. Kuda treba molicu?”
“U Bircaninovu, blizu italijanske ambasade,” odgovori mu Slavko ostavljajuci svoje torbe u prtljaznik i sedajuci pored taksiste.
“Pa to ti je odmah tu blizu, ne isplati mi se polaziti. Moram da naplatim makar minimum,” taksisti je sada sendvic opet postao privlacniji od ove musterije za kratku voznju.
“Nema problema, naplati sta treba, samo kreci vise.”
Taksista, vrlo odobrovoljen ovakvim odgovorom, smesta nagazi na gas i sekuci put tramvaju ukljuci se u Nemanjinu prema Slaviji, dok je stari dizel motor bucno brektao protestvujuci ispod haube.
“Odakle si doputovao gazda?” upita ga taksista dok je opasno vijugao iz jedne trake u drugu, boreci se za svaki milimetar prednosti u zakrcenom saobracaju.
“Iz Budimpeste,” odvrati mu Slavko gledajuci napolje kroz svoj prozor. Bilo mu je jasno da je naleteo na govorljivog taksistu. Kod takvog nikad nisi znao sta ces cujes.
“Mnogo lep grad. Imao sam ja jednom jednu Madjaricu u Budimpesti dok sam nekada vozio kamion. Mala, ali tehnicarka. Uf, kako smo se provodili kad bih dosao tamo. Evo i sada sav trnem.”
“Drago mi je zbog tebe, ali mene tvoj ljubavni zivot ne zanima pravo da ti kazem.” Slavko je gledao pravo ispred sebe u crveno svetlo semafora koje ih je zaustavilo na uglu sa General Zdanovom kao da je mogao snagom volje da ga promeni u zeleno.
“Ma ja to tebi pricam onako kao da se znamo, kao svom rodjenom,” uvredjeno progundja taksista i blazeno zacuta, ostavljajuci Slavka da na miru provede ostatak voznje.
Stara zgrada u kojoj je odrastao bila je ista kako je zapamtio kada je odlazio u daleki svet, jedino je fasada bila osvezena podmladjujuci je jedno tridesetak godina. Rekao je taksisti da stane ispred ulaza dok je po novcaniku prebirao po kanadskim dolarima i eurima pokusavajuci da sastavi potreban iznos koji je dugovao. Zastao je sa rukom u novcaniku, gledajuci redove gusto parkiranih automobila na trotoaru sa druge strane ulice kroz prozor iza taksiste. Jedan policijski auto stajao je uredno parkiran ispred jedne od stambenih zgrada. Tri stvari ti nisu Slavku bile u redu. Za sve vreme dok je ziveo ovde nikada nije video parkiran policijski automobil, osim za vreme prijema u okolnim ambasadama, samo mesto za parkiranje je u ovom delu ulice bilo toliko tesko naci da je cak i jednom policajcu trebalo duze vremena (ili rani jutarnji dolazak) da u tome uspe, i poslednje, mogao je da vidi policajca kako sedi u kolima dosadjujuci se. Mozda je bio paranoican, ali posle svega sto se desilo, odlucio je da je bolje nista ne rizikovati.
"Vozi dalje," rekao je iznenadjenom taksisti koji je jos uvek tuzno gledao u njegov novcanik koji se sada ponovo vratio u dzep. "Nema veze kuda, samo vozi dalje niz ulicu."
Zaustavili su se blizu Beogradjanke, gde je Slavko ostavio taksistu da ceka dok on ne nazove majku iz telefonske govornice.
"Znas li mozda Jelenin telefon ili adresu," upitao je majku kada su iscrpli uobicajene teme njihovih razgovora. Nije joj otkrio mali detalj da se trenutno nalazi u Beogradu, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazio.
"Znam sine, cekaj samo da pogledam u moje blokce sto drzim blizu telefona. Sigurno ce se mnogo obradovati ako je pozoves. Evo ovako…"
Slavko nazvrlja na dlan ruke telefon i adresu. "Hvala ti, cucemo se uskoro, sigurno cu probati da joj se javim ovih dana." Osecao se jadno sto je morao majci da krije da je tako blizu nje, ali znao je da nije sada mogao da je vidi.
"Mama moram sad da idem, imam nekog posla. Ne znam zasto su te iz policije pitali za mene. Mora da je neka zabuna u pitanju, to se svuda desava."
Vratio je izbubanu slusalicu u njeno leziste i pogledao oko sebe. Niko drugi nije cekao na red iza njega. Bas sad kad mu je trebao bilo kakav izgovor. Pogledao je u nepravilne i vec pomalo razmazane cifre telefona na svojoj ruci. “Mozes ti to Slavko. Telefonski poziv kao i svaki drugi,” rece hrabreci sam sebe i podize ponovo slusalicu.

* * *

“Hvala ti Andrei. Mozes li me povezati sa nekim tamo u ambasadi? Odlicno! Dugujem ti za ovo.” Oleg prasnu u smeh dok je razgovarao sa nekim preko telefona, govoreci cas na ruskom, cas na engleskom, da se Tipler ne bi osecao izostavljenim, americki kreten. Ali Tipler ga nije slusao, obuhvatajuci sa obe ruke kriglu mutno zlatnog piva na stolu ispred sebe i gledajuci bez interesa skrti dekor gostionice u kojoj su sedeli, praveci kratku pauzu u voznji prema italijanskoj granici. Ovo nije bio njegov stil, da juri za nekim preko pola sveta u drustvu neotesanog grubijana koga je privremeno morao da slusa i ciji ga je pogled svaki put ispunjavao nelagodom. Nadao se da ce sve ovo uskoro da se zavrsi pa da moze da se vrati poslovnoj spijunazi za svoje redovne klijente. Tu bar nije trebao da prlja ruke, pomisli sa uzdahom i otpi veliki gutljaj piva.
“Znamo gde je nasa pticica odleprsala,” rece mu Oleg koji je zavrsio svoj razgovor, uguravsi se sa izvesnom mukom na sediste sa druge strane stola.
“Konacno,” odvrati mu Tipler. “Da je onaj tvoj odasiljac na njegovim kolima ili u odelu radio kako treba ne bi morali da sedimo ovde cekajuci poziv od tvojih prijatelja.”
“Mora da baterija nije izdrzala,” raspolozeno ce Oleg na to. “U svakom slucaju uspeli su da ga lociraju na osnovu transakcija koje je napravio sa kreditnom i bankovnom karticom, cije brojeve znamo od kada smo mu prevrnuli stan. U Budimpesti je kupio kartu za Beograd i posle toga nista.” Tu Oleg pogleda na svoj napadno veliki zlatni sat na ruci. “Trebalo bi da je do sada vec stigao,” rece i ponovo ustade bacivsi nekoliko euro banknota na sto. “Dobro je da imamo aerodrom ovde. Ostavljamo kola i dalje idemo avionom. Treba nadoknaditi izgubljeno vreme.”
“Ko su ti uostalom ti prijatelji koji su nam obezbedili ove informacije?” upita ga Tipler dok su jurili autoputem ka aerodromu W.A.Mozart. “Mozemo li se pouzdati u njih?”
“Bivsi KGB, Specijalni Projekti. Radio sam u prethodnom zivotu sa njima, sve dok me gospodin Kuznjecov nije ubedio da svoj talenat stavim u njegovu sluzbu,” odgovori mu Oleg mrko i zacuta ostatak voznje.

* * *

“Milanka, da li su svi komadi garderobe stigli? Sta je sa sminkom?” doviknu Jelena kroz otvorena vrata svoje kancelarije u hodnik, znajuci da je Milanka cuje. Svi ostali zaposleni su bili napolju na lokaciji u Starom Dvoru vrseci zadnje pripreme za sutrasnju reviju, ostavljajuci njih dve same u firmi da se dovikuju, svaka zatrpana poslom za svojim stolom, dok su telefoni oko njih neprestano zvonili.
“Ima li neko od modela da nije jos potpisao ugovor za sutra? Treba to sad da resimo ako ima.”
"Nista ne brinite, ostalo je jos samo nekoliko sitnih detalja, izbor Natalijine frizure, ciscenje akni kod Milice, cipele za Dusanku i tako to," doviknu joj Milanka nazad. "Sve je pod kontrolom. Bice sutra perfektna revija, dostojna vase agencije, a vi cete blistati kao i obicno."
"Sve bih dala da mogu da budem opustena kao ti Milanka," Jelena se sada dosetala do Milankinog stola. "Ali me iskustvo uci da djavo cuci u malim detaljima. U svakom slucaju ne znam sta bih bez tebe, verovatno bih poludela mnogo ranije." Obe se slatko nasmejase na tu staru salu koju je Jelena spominjala kao protiv uroka pre svake vazne poslovne odluke. Kroz vrata Jelenine kancelarije zacu se elektronsko cvrkutanje njenog mobilnog telefona.
"Ovo moram da se javim, neko zna pravi broj da pozove," rece Milanki odlazeci nazad u kancelariju i uzevsi svoj telefon sa stola na kome je vibrirao.
"Halo?"
"Zdravo Jelena, Slavko ovde," zacula je sa druge strane veze. Isprva je pomislila da se neko sprda sa njom. Ali poznavala je dobro taj glas i posle toliko vremena.
"Ja znam samo jednog Slavka, a o njemu nisam nista cula vec dugo godina. Mozda je i mrtav, ne bih znala reci," odgovori ona hladno poslovnim glasom namenjenim samo za one nametljive muskarce koji bi kada bi je videli samo gledali u grudi ili zadnjicu smatrajuci da je samo za njih do tada cuvala svoje cari. Nije lako bilo biti mlada, zgodna i uspesna zena.
"Jeste, ja sam," cula je njegov glas preko telefona, iznenadjena osecanjima koje je u njoj uznemirio. Da li joj se to cinilo ili je zvucao nesigurno? "Izvini sto se nisam do sada javljao, godine proletese. Ne bih te zvao da ne moram, jer znam koliko mora da ti je mucno da pricas sa mnom. Ali treba mi tvoja pomoc."
"Moja pomoc? Sta je tebi ikada trebala moja pomoc u bilo cemu?" odgovori mu Jelena ostrije nego sto je stvarno zelela. Nije znala zasto je posle toliko vremena gubila kontrolu.
"Stvarno bih zelela da caskamo o starim vremenima, ali danas je verovatno jedan od najgorih dana koje si mogao da izaberes da me nazoves. Kako tipicno za tebe."
"Nemam mnogo izbora, Jelena. Ovo je jedini dan kada moram da te nazovem."
Jelena je sada bila ubedjena da je Slavko nazvao samo da bi je zezao posle toliko vremena. "Jedan jedini dan i to bas danas? A sta je sutra, kraj sveta?" Mozda je bilo vreme da prekine vezu jer ovaj razgovor nije vodio nikuda.
"Znam, nema smisla ovako preko telefona. Ali sve ti mogu objasniti ako se vidimo. Sta mislis o kafi negde na Kalisu? To ti nije daleko."
"Da li ti uopste cujes sta ti ja govorim!" Jelena prasnu u slusalicu masuci slobodnom rukom po vazduhu. "Imam da zavrsim vazne poslove, vazne za mene i ljude oko mene, i nemam vremena ni danas ni sutra niti prekosutra da sednem da pijem kaficu sa tobom! Narocito ne sa tobom! Samo na sebe mislis kao i uvek. Izvini, ali sad stvarno moram da prekinem, cekaju me ovde." Jelena prekide vezu i besno baci mobilni na fotelju u uglu kancelarije, gde on odskoci i pade na pod. Spustila je glavu i duboko udahnula, podbocivsi rukama kukove. Podigla je onda pogled prema plafonu i jos nekoliko puta duboko udahnula, cekajuci da joj se lupanje srca malo smiri pre nego sto se vrati do Milanke. Uskoro se osecala malo smirenije i u stanju da nastavi sa prekinutim poslom. Nesvesno rukom popravi svoju dugu crnu kosu i otvori vrata.
"Kreten." procedi sapatom.

Slavko polako spusti ugruvanu slusalicu nazad na njeno mesto i izadje iz govornice, primetivsi da se iza njega nahvatao red ljudi koji su cekali da on zavrsi. Nije ga bilo briga sto su neki nezadovoljno gundjali, dok su mu drugi upucivali prekorne poglede dok je prolazio pored njih iduci prema ulici. Tamo ga je taksista jos uvek cekao kako mu je i nalozio, dosadjujuci se naslonjen na svoju praistorijsku mecku i upucujuci pozudne poglede svakoj lepsoj devojci koja bi imala tu nesrecu da mu prodje dovoljno blizu.
"Kako bi ti voleo da danas ceo dan vozis samo mene?" upita ga Slavko. Mogao je da vidi na njegovom licu kako taksista vaga svoje opcije. "Dobro cu ti platiti," ohrabri ga Slavko u donosenju odluke. To je izgleda ostavilo zeljeni utisak, sudeci po osmehu koji se odjednom rasirio po ozarenom licu njegovog novog sofera.
"Naredjuj gazda kuda ti je milo da usmerim ovaj moj fijaker," dobaci mu on raspolozeno.
"Vozi u Solunsku. Na ovu adresu," Slavko mu pokaza ceduljce sa Jeleninom kucnom adresom koju je dobio od svoje majke.
"Djiha konji vrani!" podviknu taksista nagazivsi na gas i nagnavsi Slavka da se nevoljno trgne na sedistu pored njega. Uz mnogo brektanja i drmusanja dizel motor konacno povuce kola napred ostavljajuci obilate oblake crnog dima od nafte i izgorelog ulja da im cuvaju odstupnicu.
"Kako se zoves?" upita ga Slavko cim je osetio da je ponovo postalo bezbedno da pusti rucku iznad vrata za koju se do tada grcevito drzao pobelelim prstima.
"Tosa gazda," odgovori taksista ubacivsi se bez zmigavca ispred trolejbusa.
Slavko samo prevrnu ocima. "Toso, sta ti mislis - da li sam ja unajmio kocijasa ili taksistu?"
"Pa mene, taksistu, sefe. Koga bi drugog?"
"Drago mi je da smo to rascistili. Na momenat sam se zabrinuo."

* * *

Gidza ubaci nekoliko kocki leda u svaku od dve case, preli ih obilato irskim viskijem i vrati se svom posetiocu koji ga je bezizrazajnog lica cekao zavaljen u koznu fotelju. Bio je to gost kojeg je on vrlo zeleo da ima na svojoj strani.
"Izvolite, irski."
"Tilamore?"
"Nije, Klontarf."
"Nisam cuo jos za to ime," ljubazno odvrati njegov gost otpijajuci ugladjeno jedan gutljaj. "Ali je dobar. Uvek sam govorio da imas ukusa."
"Za vas uvek sve najbolje. Sve sto imam, vama dugujem." Gidza sede u fotelju pored njega, tako da su sada izgledali kao slike sa televizije kada se dva drzavnika sretnu onako "na kanabetu", pa kao vode neke vazne razgovore dok kamere skljocaju.
"Cujem da imas problema od kada su novi na vlasti. Izgubio si mnoge kontakte, izgubio si koga da ucenjujes, posao trpi. Novi ljudi, gladni, preuzimaju tvoja trzista. Pravo da ti kazem, mnogi iz Grupe se pitaju sta ce biti sa tobom. Predlazu da je mozda vreme da uzmemo nekog novog, mladjeg i drcnijeg pod svoje krilo da se stara o nasim interesima ovde. Ja te naravno branim, mada ne mogu reci da ih krivim, s obzirom na okolnosti." Glas Gidzinog posetioca je i dalje bio ljubazan, prijateljski. "Imas li nesto sa cime mogu da izadjem pred njih kad odem odavde?"
Gidza se nelagodno promeskolji pre nego sto je odgovorio. "Znam kako stvari izgledaju, ali samo je u pitanju tranzicija, nista sto uskoro nece biti sredjeno." Bio je velika zverka podzemlja, ali je znao da bez Grupe i njihove podrske ne bi trajao ni sest meseci na ulicama Beograda. "Koliko sutra situacija o kojoj govorite ce se znacajno izmeniti."
"A sta ce to sutra da bude?" upita ga njegov gost ustajuci da malo bolje zagleda jednu od slika u ulju koje su visile na zidovima.
"Sutra cu ja biti gost na prijemu za Dan Drzavnosti, zajedno sa svim tim likovima iz nove politicke i poslovne elite o kojima ste mi govorili. Bice to idealna prilika za mene da zapocnem gradjenje novih veza od kojih ce neke kasnije postati za nas vrlo unosne naravno, kada nadjemo one pohlepne i one druge sa porocima. A onda ce sve biti kao i ranije i vasi profiti nece biti zakinuti."
"Sve je to lepo," odvrati Gidzin posetilac, "ali ne vidim kako ce osoba tvoje reputacije biti pozvana u jedno takvo odabrano drustvo."
Gidza se na to grohotom nasmeja. "Zahvaljujuci mojoj bivsoj zeni, od svih ljudi, mada ne njenom voljom moram reci."
"Svidja mi se kako razmisljas. U redu, videcemo sta ce od toga biti."
"Sve ide po planu i nema te sile koja ce to promeniti," uveri ga Gidza jos jednom. "Jos jedan viski?"
U tom trenutku u salon gde su sedeli naglo banu jedan od Gidzinih ljudi, zastavsi skoro istog trenutka presamicen da dodje do daha.
"Svitac, sta ces ti ovde?" upita ga Gidza zapovednicki ponovo sedajuci u fotelju iz koje je upravo iskocio i vracajuci isukani pistolj od koga se nije odvajao nazad u futrolu. "Jesam li ti rekao da gledas sta ona moja bivsa radi i da pazis da joj ne padne na pamet da se negde izgubi, a? Sta blenes tako u mene? Odgovaraj kad te pitam!"
"Sve sam uradio sefe. Dok je bila na poslu nije nigde izlazila, ali kad se malopre vratila kuci, prisao joj je neki na ulazu sa kim se svadjala, a onda je on iznenada odvuk'o u taksi i odose nekud."
"Koji neki? Kako to odose?" zareza Gidza, na sta se ovaj drugi zgrci. "A gde si ti bio da ih zaustavis, mesino glupa?"
"Sve je bilo brzo, neocekivano," odgovori Svitac molecivim glasom. "Drzao sam se po strani sa druge strane ulice kao sto mi je receno, da izbegnem detekciju, pa nisam stigao. Ali imam broj taksija."
"Dobro je da ima bar jos neka lampica da gori u toj tvojoj glavi," Gidza je sada prisao do stepenica na kojima je diskretno povucen stajao Buldog, njegova desna ruka u koga se Gidza uvek mogao pouzdati, motreci do tada cutke svakoga u salonu.
"Neka ti Svitac kaze sve sto zna, a onda vidi sta mozes da saznas od taksi dispecera. Ako treba zovi i nekog od inspektora u gradskoj policiji koji nam duguju uslugu. Uradi sta god moras, ali saznaj gde su! Kad zavrsis odmah mi javi. Idi sad!" Buldog na to samo neprimetno klimnu glavom i izgubi se niz dugi hodnik.
"A ti Svitac, kad zavrsis sa Buldogom, uzmi jos dvojicu sa sobom i pripremite mi dva dzipa. Idemo svi uskoro u mali lov!"
"Odmah sefe!" odgovori mu ovaj i otrca sa olaksanjem iz sobe, ne verujuci prosto kako je dobro prosao.
"Idiot," promrlja Gidza okrecuci se nazad svom gostu koga je tek sada postao ponovo svestan. "Da nismo odrasli zajedno u istoj ulici, vec bih ga se odavno otarasio, koliko mi problema pravi."
Njegov gost je stajao sa stvarima u rukama, spreman da podje. "Nadam se da cemo uskoro nastaviti ovaj nas razgovor," rece Gidzi pruzajuci mu ruku za pozdrav. "Prenecu svoje misljenje ostalima."
"Samo me nemojte izneveriti i videcete kako ce sve biti u najboljem redu," odvrati mu Gidza pokusavajuci da njihov sastanak ostane u pozitivnom svetlu.
"Naprotiv, nemoj ti nas da izneveris i onda ce sve biti u redu." I uz poslednji ljubazan osmeh njegov gost napusti salon, ostavljajuci Gidzu da zabrinuto razmislja o znacenju tih njegovih reci.

DVADESET TRI (Beograd)

Kako je od prethodnog jutra u Salcburgu presao nekoliko drzavnih granica da bi na kraju usao u Srbiju, Slavko nije tacno mogao sebi da objasni, dok se dan kasnije u rano prepodne u polupraznom klimatizovanom autobusu napola dremajuci u svom sedistu priblizavao autobuskoj stanici u Beogradu. Iznajmljena kola je ostavio u Budimpesti, odakle je kupio autobusku kartu u jednom pravcu, putujuci stalno pod nelagodnim utiskom da ga u svakom trenutku neki od policajaca ili carinika koji su zagledali njegov lazni pasos moze raskrinkati u njegovoj amaterskoj igri. Sve sto je imao na svojoj strani bila je brzina sa kojom se pomerao po mapi Evrope. Jedinu pauzu od juce napravio je blizu Graca u Austriji kad je stao da nesto pojede u jednom restoranu pored autoputa, jer je zakljucio da je suvise rizicno da se bilo gde zaustavi da prenoci. Sedeci tu u kolima na parkingu ispred restorana, najzad je stigao da pregleda detaljno Dzordzovu "saksiju". Biljku je brzo odbacio u kesu pored njega i poceo pazljivo sa svih strana da zagleda veliku solju u kojoj se do tada nalazila. Bila je to najobicnija kicasta turisticka djindjuva od glazirane bele keramike na kojoj nije mogao da vidi nista neobicno, nikakve dodatne simbole niti natpise. Tek kada je istresao zemlju nasao je sta je trazio. Na dnu solje, do tada zatrpan zemljom, nalazio se na brzinu napravljen mali smotuljak zasticen slojem neprozirne tamnozelene plastike. Unutra je nasao drugu poruku.

“Idi za Beograd. Blizu zgrade izrodjene iz utrobe Stambol Kapije, na ledjima mamuta je kafana, a na njoj palata. Budi siguran da odes na zadnji sprat. Tamo ces naci faks masinu gde sam poslao sve sto znam. Dalje je do tebe.
P.S. Nadam se da ti Slavko ovo citas…”

Ova poruka barem ne zvuci toliko zakukuljena kao ona prethodna, pomisli Slavko sa izvesnim olaksanjem, savijajuci pazljivo papir i stavljajuci ga u novcanik. Bas dugo nije bio u Beogradu, dobro ce biti da ga jos jednom obidje pre nego sto ga strpaju u zatvor na duze vreme, sto ce se bio je ubedjen desiti svakog trenutka. Nazvao je i Maju iz javne govornice da joj javi gde je, samo da bi je nasao uspanicenu zbog kako mu je rekla “sumnjivih likova” koji su je pratili i za koje je bila sigurna da hoce da joj dodju glave isto kao i Dzordzu. Ne uspevsi da je umiri, obecao je na kraju da ce joj se ponovo javiti cim stigne u Beograd.
I evo ga sada, dan kasnije, na peronu autobuske stanice sa putnom torbom u ruci i drugom manjom torbom u kojoj mu je bio laptop prebacenom preko ramena. Stanica je vrvela ljudima, u odlasku, dolasku ili cekanju, ista kakva je oduvek bila od kad je se on secao. Cim je iskoracio napolje iz ogradjenog dela oko njega su se sjatili taksisti nudeci mu svoje usluge, svaki hvaleci udobnost svoje limuzine bolje od onog drugoga. Zaputio se niz ulicu do glavnog ulaza Zeljeznicke stanice, dok je razmisljao kuda dalje. Posle cistog i svezeg vankuverskog vazduha, beogradski smog ga je zatekao omeksalog i nepripremljenog, ali je znao da ce se ubrzo navici – samo da udahne dovoljno puta da oblozi pluca iznutra.
Prisao je prvom taksiju na celu kolone, zuta dizel mecka iz osamdeset i neke, ali taksiste nigde nije bilo.
“Kuda sefe?” cuo je iza sebe glas zaduvanog taksiste koji je upravo pretrcao ulicu do njega.
“Jel’ vozis?”
“Vozim kako ne vozim sefe, treba decu nahraniti i benzin platiti. Samo sam skocio na trenutak po sendvic tamo u trafiku kad ti bas onda naidje. Kuda treba molicu?”
“U Bircaninovu, blizu italijanske ambasade,” odgovori mu Slavko ostavljajuci svoje torbe u prtljaznik i sedajuci pored taksiste.
“Pa to ti je odmah tu blizu, ne isplati mi se polaziti. Moram da naplatim makar minimum,” taksisti je sada sendvic opet postao privlacniji od ove musterije za kratku voznju.
“Nema problema, naplati sta treba, samo kreci vise.”
Taksista, vrlo odobrovoljen ovakvim odgovorom, smesta nagazi na gas i sekuci put tramvaju ukljuci se u Nemanjinu prema Slaviji, dok je stari dizel motor bucno brektao protestvujuci ispod haube.
“Odakle si doputovao gazda?” upita ga taksista dok je opasno vijugao iz jedne trake u drugu, boreci se za svaki milimetar prednosti u zakrcenom saobracaju.
“Iz Budimpeste,” odvrati mu Slavko gledajuci napolje kroz svoj prozor. Bilo mu je jasno da je naleteo na govorljivog taksistu. Kod takvog nikad nisi znao sta ces cujes.
“Mnogo lep grad. Imao sam ja jednom jednu Madjaricu u Budimpesti dok sam nekada vozio kamion. Mala, ali tehnicarka. Uf, kako smo se provodili kad bih dosao tamo. Evo i sada sav trnem.”
“Drago mi je zbog tebe, ali mene tvoj ljubavni zivot ne zanima pravo da ti kazem.” Slavko je gledao pravo ispred sebe u crveno svetlo semafora koje ih je zaustavilo na uglu sa General Zdanovom kao da je mogao snagom volje da ga promeni u zeleno.
“Ma ja to tebi pricam onako kao da se znamo, kao svom rodjenom,” uvredjeno progundja taksista i blazeno zacuta, ostavljajuci Slavka da na miru provede ostatak voznje.
Stara zgrada u kojoj je odrastao bila je ista kako je zapamtio kada je odlazio u daleki svet, jedino je fasada bila osvezena podmladjujuci je jedno tridesetak godina. Rekao je taksisti da stane ispred ulaza dok je po novcaniku prebirao po kanadskim dolarima i eurima pokusavajuci da sastavi potreban iznos koji je dugovao. Zastao je sa rukom u novcaniku, gledajuci redove gusto parkiranih automobila na trotoaru sa druge strane ulice kroz prozor iza taksiste. Jedan policijski auto stajao je uredno parkiran ispred jedne od stambenih zgrada. Tri stvari ti nisu Slavku bile u redu. Za sve vreme dok je ziveo ovde nikada nije video parkiran policijski automobil, osim za vreme prijema u okolnim ambasadama, samo mesto za parkiranje je u ovom delu ulice bilo toliko tesko naci da je cak i jednom policajcu trebalo duze vremena (ili rani jutarnji dolazak) da u tome uspe, i poslednje, mogao je da vidi policajca kako sedi u kolima dosadjujuci se. Mozda je bio paranoican, ali posle svega sto se desilo, odlucio je da je bolje nista ne rizikovati.
"Vozi dalje," rekao je iznenadjenom taksisti koji je jos uvek tuzno gledao u njegov novcanik koji se sada ponovo vratio u dzep. "Nema veze kuda, samo vozi dalje niz ulicu."
Zaustavili su se blizu Beogradjanke, gde je Slavko ostavio taksistu da ceka dok on ne nazove majku iz telefonske govornice.
"Znas li mozda Jelenin telefon ili adresu," upitao je majku kada su iscrpli uobicajene teme njihovih razgovora. Nije joj otkrio mali detalj da se trenutno nalazi u Beogradu, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazio.
"Znam sine, cekaj samo da pogledam u moje blokce sto drzim blizu telefona. Sigurno ce se mnogo obradovati ako je pozoves. Evo ovako…"
Slavko nazvrlja na dlan ruke telefon i adresu. "Hvala ti, cucemo se uskoro, sigurno cu probati da joj se javim ovih dana." Osecao se jadno sto je morao majci da krije da je tako blizu nje, ali znao je da nije sada mogao da je vidi.
"Mama moram sad da idem, imam nekog posla. Ne znam zasto su te iz policije pitali za mene. Mora da je neka zabuna u pitanju, to se svuda desava."
Vratio je izbubanu slusalicu u njeno leziste i pogledao oko sebe. Niko drugi nije cekao na red iza njega. Bas sad kad mu je trebao bilo kakav izgovor. Pogledao je u nepravilne i vec pomalo razmazane cifre telefona na svojoj ruci. “Mozes ti to Slavko. Telefonski poziv kao i svaki drugi,” rece hrabreci sam sebe i podize ponovo slusalicu.

* * *

“Hvala ti Andrei. Mozes li me povezati sa nekim tamo u ambasadi? Odlicno! Dugujem ti za ovo.” Oleg prasnu u smeh dok je razgovarao sa nekim preko telefona, govoreci cas na ruskom, cas na engleskom, da se Tipler ne bi osecao izostavljenim, americki kreten. Ali Tipler ga nije slusao, obuhvatajuci sa obe ruke kriglu mutno zlatnog piva na stolu ispred sebe i gledajuci bez interesa skrti dekor gostionice u kojoj su sedeli, praveci kratku pauzu u voznji prema italijanskoj granici. Ovo nije bio njegov stil, da juri za nekim preko pola sveta u drustvu neotesanog grubijana koga je privremeno morao da slusa i ciji ga je pogled svaki put ispunjavao nelagodom. Nadao se da ce sve ovo uskoro da se zavrsi pa da moze da se vrati poslovnoj spijunazi za svoje redovne klijente. Tu bar nije trebao da prlja ruke, pomisli sa uzdahom i otpi veliki gutljaj piva.
“Znamo gde je nasa pticica odleprsala,” rece mu Oleg koji je zavrsio svoj razgovor, uguravsi se sa izvesnom mukom na sediste sa druge strane stola.
“Konacno,” odvrati mu Tipler. “Da je onaj tvoj odasiljac na njegovim kolima ili u odelu radio kako treba ne bi morali da sedimo ovde cekajuci poziv od tvojih prijatelja.”
“Mora da baterija nije izdrzala,” raspolozeno ce Oleg na to. “U svakom slucaju uspeli su da ga lociraju na osnovu transakcija koje je napravio sa kreditnom i bankovnom karticom, cije brojeve znamo od kada smo mu prevrnuli stan. U Budimpesti je kupio kartu za Beograd i posle toga nista.” Tu Oleg pogleda na svoj napadno veliki zlatni sat na ruci. “Trebalo bi da je do sada vec stigao,” rece i ponovo ustade bacivsi nekoliko euro banknota na sto. “Dobro je da imamo aerodrom ovde. Ostavljamo kola i dalje idemo avionom. Treba nadoknaditi izgubljeno vreme.”
“Ko su ti uostalom ti prijatelji koji su nam obezbedili ove informacije?” upita ga Tipler dok su jurili autoputem ka aerodromu W.A.Mozart. “Mozemo li se pouzdati u njih?”
“Bivsi KGB, Specijalni Projekti. Radio sam u prethodnom zivotu sa njima, sve dok me gospodin Kuznjecov nije ubedio da svoj talenat stavim u njegovu sluzbu,” odgovori mu Oleg mrko i zacuta ostatak voznje.

* * *

“Milanka, da li su svi komadi garderobe stigli? Sta je sa sminkom?” doviknu Jelena kroz otvorena vrata svoje kancelarije u hodnik, znajuci da je Milanka cuje. Svi ostali zaposleni su bili napolju na lokaciji u Starom Dvoru vrseci zadnje pripreme za sutrasnju reviju, ostavljajuci njih dve same u firmi da se dovikuju, svaka zatrpana poslom za svojim stolom, dok su telefoni oko njih neprestano zvonili.
“Ima li neko od modela da nije jos potpisao ugovor za sutra? Treba to sad da resimo ako ima.”
"Nista ne brinite, ostalo je jos samo nekoliko sitnih detalja, izbor Natalijine frizure, ciscenje akni kod Milice, cipele za Dusanku i tako to," doviknu joj Milanka nazad. "Sve je pod kontrolom. Bice sutra perfektna revija, dostojna vase agencije, a vi cete blistati kao i obicno."
"Sve bih dala da mogu da budem opustena kao ti Milanka," Jelena se sada dosetala do Milankinog stola. "Ali me iskustvo uci da djavo cuci u malim detaljima. U svakom slucaju ne znam sta bih bez tebe, verovatno bih poludela mnogo ranije." Obe se slatko nasmejase na tu staru salu koju je Jelena spominjala kao protiv uroka pre svake vazne poslovne odluke. Kroz vrata Jelenine kancelarije zacu se elektronsko cvrkutanje njenog mobilnog telefona.
"Ovo moram da se javim, neko zna pravi broj da pozove," rece Milanki odlazeci nazad u kancelariju i uzevsi svoj telefon sa stola na kome je vibrirao.
"Halo?"
"Zdravo Jelena, Slavko ovde," zacula je sa druge strane veze. Isprva je pomislila da se neko sprda sa njom. Ali poznavala je dobro taj glas i posle toliko vremena.
"Ja znam samo jednog Slavka, a o njemu nisam nista cula vec dugo godina. Mozda je i mrtav, ne bih znala reci," odgovori ona hladno poslovnim glasom namenjenim samo za one nametljive muskarce koji bi kada bi je videli samo gledali u grudi ili zadnjicu smatrajuci da je samo za njih do tada cuvala svoje cari. Nije lako bilo biti mlada, zgodna i uspesna zena.
"Jeste, ja sam," cula je njegov glas preko telefona, iznenadjena osecanjima koje je u njoj uznemirio. Da li joj se to cinilo ili je zvucao nesigurno? "Izvini sto se nisam do sada javljao, godine proletese. Ne bih te zvao da ne moram, jer znam koliko mora da ti je mucno da pricas sa mnom. Ali treba mi tvoja pomoc."
"Moja pomoc? Sta je tebi ikada trebala moja pomoc u bilo cemu?" odgovori mu Jelena ostrije nego sto je stvarno zelela. Nije znala zasto je posle toliko vremena gubila kontrolu.
"Stvarno bih zelela da caskamo o starim vremenima, ali danas je verovatno jedan od najgorih dana koje si mogao da izaberes da me nazoves. Kako tipicno za tebe."
"Nemam mnogo izbora, Jelena. Ovo je jedini dan kada moram da te nazovem."
Jelena je sada bila ubedjena da je Slavko nazvao samo da bi je zezao posle toliko vremena. "Jedan jedini dan i to bas danas? A sta je sutra, kraj sveta?" Mozda je bilo vreme da prekine vezu jer ovaj razgovor nije vodio nikuda.
"Znam, nema smisla ovako preko telefona. Ali sve ti mogu objasniti ako se vidimo. Sta mislis o kafi negde na Kalisu? To ti nije daleko."
"Da li ti uopste cujes sta ti ja govorim!" Jelena prasnu u slusalicu masuci slobodnom rukom po vazduhu. "Imam da zavrsim vazne poslove, vazne za mene i ljude oko mene, i nemam vremena ni danas ni sutra niti prekosutra da sednem da pijem kaficu sa tobom! Narocito ne sa tobom! Samo na sebe mislis kao i uvek. Izvini, ali sad stvarno moram da prekinem, cekaju me ovde." Jelena prekide vezu i besno baci mobilni na fotelju u uglu kancelarije, gde on odskoci i pade na pod. Spustila je glavu i duboko udahnula, podbocivsi rukama kukove. Podigla je onda pogled prema plafonu i jos nekoliko puta duboko udahnula, cekajuci da joj se lupanje srca malo smiri pre nego sto se vrati do Milanke. Uskoro se osecala malo smirenije i u stanju da nastavi sa prekinutim poslom. Nesvesno rukom popravi svoju dugu crnu kosu i otvori vrata.
"Kreten." procedi sapatom.

Slavko polako spusti ugruvanu slusalicu nazad na njeno mesto i izadje iz govornice, primetivsi da se iza njega nahvatao red ljudi koji su cekali da on zavrsi. Nije ga bilo briga sto su neki nezadovoljno gundjali, dok su mu drugi upucivali prekorne poglede dok je prolazio pored njih iduci prema ulici. Tamo ga je taksista jos uvek cekao kako mu je i nalozio, dosadjujuci se naslonjen na svoju praistorijsku mecku i upucujuci pozudne poglede svakoj lepsoj devojci koja bi imala tu nesrecu da mu prodje dovoljno blizu.
"Kako bi ti voleo da danas ceo dan vozis samo mene?" upita ga Slavko. Mogao je da vidi na njegovom licu kako taksista vaga svoje opcije. "Dobro cu ti platiti," ohrabri ga Slavko u donosenju odluke. To je izgleda ostavilo zeljeni utisak, sudeci po osmehu koji se odjednom rasirio po ozarenom licu njegovog novog sofera.
"Naredjuj gazda kuda ti je milo da usmerim ovaj moj fijaker," dobaci mu on raspolozeno.
"Vozi u Solunsku. Na ovu adresu," Slavko mu pokaza ceduljce sa Jeleninom kucnom adresom koju je dobio od svoje majke.
"Djiha konji vrani!" podviknu taksista nagazivsi na gas i nagnavsi Slavka da se nevoljno trgne na sedistu pored njega. Uz mnogo brektanja i drmusanja dizel motor konacno povuce kola napred ostavljajuci obilate oblake crnog dima od nafte i izgorelog ulja da im cuvaju odstupnicu.
"Kako se zoves?" upita ga Slavko cim je osetio da je ponovo postalo bezbedno da pusti rucku iznad vrata za koju se do tada grcevito drzao pobelelim prstima.
"Tosa gazda," odgovori taksista ubacivsi se bez zmigavca ispred trolejbusa.
Slavko samo prevrnu ocima. "Toso, sta ti mislis - da li sam ja unajmio kocijasa ili taksistu?"
"Pa mene, taksistu, sefe. Koga bi drugog?"
"Drago mi je da smo to rascistili. Na momenat sam se zabrinuo."

* * *

Gidza ubaci nekoliko kocki leda u svaku od dve case, preli ih obilato irskim viskijem i vrati se svom posetiocu koji ga je bezizrazajnog lica cekao zavaljen u koznu fotelju. Bio je to gost kojeg je on vrlo zeleo da ima na svojoj strani.
"Izvolite, irski."
"Tilamore?"
"Nije, Klontarf."
"Nisam cuo jos za to ime," ljubazno odvrati njegov gost otpijajuci ugladjeno jedan gutljaj. "Ali je dobar. Uvek sam govorio da imas ukusa."
"Za vas uvek sve najbolje. Sve sto imam, vama dugujem." Gidza sede u fotelju pored njega, tako da su sada izgledali kao slike sa televizije kada se dva drzavnika sretnu onako "na kanabetu", pa kao vode neke vazne razgovore dok kamere skljocaju.
"Cujem da imas problema od kada su novi na vlasti. Izgubio si mnoge kontakte, izgubio si koga da ucenjujes, posao trpi. Novi ljudi, gladni, preuzimaju tvoja trzista. Pravo da ti kazem, mnogi iz Grupe se pitaju sta ce biti sa tobom. Predlazu da je mozda vreme da uzmemo nekog novog, mladjeg i drcnijeg pod svoje krilo da se stara o nasim interesima ovde. Ja te naravno branim, mada ne mogu reci da ih krivim, s obzirom na okolnosti." Glas Gidzinog posetioca je i dalje bio ljubazan, prijateljski. "Imas li nesto sa cime mogu da izadjem pred njih kad odem odavde?"
Gidza se nelagodno promeskolji pre nego sto je odgovorio. "Znam kako stvari izgledaju, ali samo je u pitanju tranzicija, nista sto uskoro nece biti sredjeno." Bio je velika zverka podzemlja, ali je znao da bez Grupe i njihove podrske ne bi trajao ni sest meseci na ulicama Beograda. "Koliko sutra situacija o kojoj govorite ce se znacajno izmeniti."
"A sta ce to sutra da bude?" upita ga njegov gost ustajuci da malo bolje zagleda jednu od slika u ulju koje su visile na zidovima.
"Sutra cu ja biti gost na prijemu za Dan Drzavnosti, zajedno sa svim tim likovima iz nove politicke i poslovne elite o kojima ste mi govorili. Bice to idealna prilika za mene da zapocnem gradjenje novih veza od kojih ce neke kasnije postati za nas vrlo unosne naravno, kada nadjemo one pohlepne i one druge sa porocima. A onda ce sve biti kao i ranije i vasi profiti nece biti zakinuti."
"Sve je to lepo," odvrati Gidzin posetilac, "ali ne vidim kako ce osoba tvoje reputacije biti pozvana u jedno takvo odabrano drustvo."
Gidza se na to grohotom nasmeja. "Zahvaljujuci mojoj bivsoj zeni, od svih ljudi, mada ne njenom voljom moram reci."
"Svidja mi se kako razmisljas. U redu, videcemo sta ce od toga biti."
"Sve ide po planu i nema te sile koja ce to promeniti," uveri ga Gidza jos jednom. "Jos jedan viski?"
U tom trenutku u salon gde su sedeli naglo banu jedan od Gidzinih ljudi, zastavsi skoro istog trenutka presamicen da dodje do daha.
"Svitac, sta ces ti ovde?" upita ga Gidza zapovednicki ponovo sedajuci u fotelju iz koje je upravo iskocio i vracajuci isukani pistolj od koga se nije odvajao nazad u futrolu. "Jesam li ti rekao da gledas sta ona moja bivsa radi i da pazis da joj ne padne na pamet da se negde izgubi, a? Sta blenes tako u mene? Odgovaraj kad te pitam!"
"Sve sam uradio sefe. Dok je bila na poslu nije nigde izlazila, ali kad se malopre vratila kuci, prisao joj je neki na ulazu sa kim se svadjala, a onda je on iznenada odvuk'o u taksi i odose nekud."
"Koji neki? Kako to odose?" zareza Gidza, na sta se ovaj drugi zgrci. "A gde si ti bio da ih zaustavis, mesino glupa?"
"Sve je bilo brzo, neocekivano," odgovori Svitac molecivim glasom. "Drzao sam se po strani sa druge strane ulice kao sto mi je receno, da izbegnem detekciju, pa nisam stigao. Ali imam broj taksija."
"Dobro je da ima bar jos neka lampica da gori u toj tvojoj glavi," Gidza je sada prisao do stepenica na kojima je diskretno povucen stajao Buldog, njegova desna ruka u koga se Gidza uvek mogao pouzdati, motreci do tada cutke svakoga u salonu.
"Neka ti Svitac kaze sve sto zna, a onda vidi sta mozes da saznas od taksi dispecera. Ako treba zovi i nekog od inspektora u gradskoj policiji koji nam duguju uslugu. Uradi sta god moras, ali saznaj gde su! Kad zavrsis odmah mi javi. Idi sad!" Buldog na to samo neprimetno klimnu glavom i izgubi se niz dugi hodnik.
"A ti Svitac, kad zavrsis sa Buldogom, uzmi jos dvojicu sa sobom i pripremite mi dva dzipa. Idemo svi uskoro u mali lov!"
"Odmah sefe!" odgovori mu ovaj i otrca sa olaksanjem iz sobe, ne verujuci prosto kako je dobro prosao.
"Idiot," promrlja Gidza okrecuci se nazad svom gostu koga je tek sada postao ponovo svestan. "Da nismo odrasli zajedno u istoj ulici, vec bih ga se odavno otarasio, koliko mi problema pravi."
Njegov gost je stajao sa stvarima u rukama, spreman da podje. "Nadam se da cemo uskoro nastaviti ovaj nas razgovor," rece Gidzi pruzajuci mu ruku za pozdrav. "Prenecu svoje misljenje ostalima."
"Samo me nemojte izneveriti i videcete kako ce sve biti u najboljem redu," odvrati mu Gidza pokusavajuci da njihov sastanak ostane u pozitivnom svetlu.
"Naprotiv, nemoj ti nas da izneveris i onda ce sve biti u redu." I uz poslednji ljubazan osmeh njegov gost napusti salon, ostavljajuci Gidzu da zabrinuto razmislja o znacenju tih njegovih reci.

DVADESET DVA (Za Beograd)

Nocna hladnoca pred svitanje uvlacila se ispod odece i uz dodatnu dozu straha terala Slavka da nevoljno podrhtava stojeci ponovo ispred kapije pored znaka KATAKOMBEN, koja je u ovo gluvo doba bila zatvorena. I propisno zakljucana, sto je potvrdio sa nekoliko pritisaka na zardjalu kvaku, pazljivih i laganih da ne bi proizveo nikakav glasan zvuk. Preskakanje tri metra visoke kapije nije dolazilo u obzir, kao ni njeno nasilno otvaranje gde bi nocna tisina svaki zvuk mogla preneti na velike udaljenosti. Sa svih strana na njega su, cinilo mu se zloslutno, gledali zamraceni prozori okolnih kuca.
"Mora da negde postoji rupa da se udje. Ovo je ipak samo austrijsko groblje, nije austrijski novcanik."
Levo od kapije, gde je prvo pokusao, brzo je naisao na corsokak gde se put naglo zavrsavao. Krenuo je potom da obilazi desnu ivicu groblja duz fasada kuca koje su ga naizgled celog opasavale. Sreca mu se konacno nasmesila kada je naisao na uzan prostor izmedju dve kuce na cijem drugom kraju je mogao da nazre mracne obrise grobljanskih spomenika. Tu je i ograda bila niza, tako da se dva neuspela pokusaja i nekoliko ogrebotina kasnije nasao unutar groblja. Cucnuo je na mestu gde je doskocio i nervozno se osvrnuo na sve strane oko sebe. Sve je i dalje bilo mirno. Odahnuo je i polako se uspravio pokusavajuci da ustanovi u mraku u kom delu groblja se nalazi. Na njegovu srecu, bio je samo nekoliko desetina pazljivih koraka od kripte koju je prethodno obisao u toku dana. Ispred resetke koja je zatvarala kriptu zastao je da se ponovo osvrne na sve strane. Mracni obrisi drveca i nisko zbunje prosarano obrisima nadgrobnih spomenika svuda oko njega terali su ga da se najezi dok je ne gubeci vreme pripremao spravu koju je nasao ranije iza svog hotela. Znajuci da nece moci kroz resetku rukom da dohvati stolic na kome je stajala Dzordzova improvizovana vazna, doneo je sa sobom mehanicku spravu u obliku primitivne ruke koju cistaci ulica koriste da pokupe papire i sitne otpatke i koju je nasao iza hotela. Nije zeleo da se zadrzava na ovom mestu duze nego sto mora. Progurao je pazljivo svoju improvizovanu hvataljku izmedju dve resetke i usmerio je prema jedva vidljivoj grupi predmeta na stolicu. Bilo bi dobro da je poneo neku baterijsku lampu, sad bi video sta radi. Polako je progurao dva mehanicka prsta na kraju duge sipke izmedju drugih ukrasa na ivici stola koji su stajali ispred i tako zaklanjali rucku solje sa pozdravima iz Sijetla koju je hteo da dohvati.
“Hajde… hajde… tako. Sad te imam… Ne…! Nemoj!”
Uz tresak koji se Slavku cinio dovoljno glasan da istera iz kreveta svakog u okolnim ulicama, jedna od vazni pade sa stola na tvrdi kameni pod kripte i razbi se u desetine sitnih komadica. Panika je sada vristala u njemu da bezi dok jos nije kasno, ali nije smeo da pusti hvataljku da ne bi porusio jos nesto i stvari napravio jos gorim. Disuci ubrzano, pozicionirao je krajeve kljesta sto je bolje mogao u mraku i pritisnuo rucicu koja ih je preko jednostavne mehanicke spone spojila zajedno kao palac i kaziprst. Polako je podigao sipku sa svojim plenom u vazduh da proveri da li je uhvatio sta je hteo, nadajuci se da nece morati ponovo da naslepo dzara po staklu i porcelanu u ovom mraku. Groblje je i dalje bilo obavijeno tisinom, uz povremeno cvrkutanje sveze razbudjenih vrabaca u iscekivanju novog jutra. Uverivsi se da je uzeo pravu stvar iz kripte, Slavko brzo gurnu kicastu belu solju sa sve zemljom i zasadjenom poinsetijom u kesu koju je za tu priliku poneo sa sobom u dzepu, sve vreme nervozno se osvrcuci oko sebe.
“Zahvaljujem se na ljubaznosti dame i gospodo, ali vreme mi je da idem. Pozdravite Mocarta ako se vidite,” rece uz duboki naklon pre nego sto se okrenuo da ide nazad prema procepu u ogradi odakle je dosao.

“Bravo! Bili biste odlican tajni agent gospodine!” zacuo se neciji glas iza Slavkovih ledja. Samo sto ga srcka nije strefila, isto kao da ga je tog trenutka necija poluraspadnuta, zemljana ruka zgrabila za clanak noge iz groba pored kojeg je prolazio. Bacio je jedan brzi pogled preko ramena iza sebe ali osim dve mracne siluete koje su isle prema njemu nista vise nije mogao da razazna.
“U pitanju je greska,” odvrati im, nastavljajuci zustro da ide prema ogradi. “Pogresno sam skrenuo u ovom mraku.” Nesto mu je govorilo da sada nije najbolji trenutak za caskanje.
“Naravno, naravno,” nastavi Oleg, koji je bio jedan od ove dvojice, prilazeci jos blize Slavku. “Samo ti idi. Nama jedino treba ta kesa koju nosis i nesto informacija, nista narocito.”
Slavko nije pokazivao nikakav znak da ce da stane, posebno kad je prepoznao Olega, naravno ne znajuci ko je, ali znajuci da su se ranije tokom dana sudarili na groblju. “Znao sam da sam se previse dugo danas zadrzao ispred te proklete kripte! Tako su znali gde cu da dodjem kasnije,” pomisli besan na samog sebe. Ali pre nego sto je uspeo da napravi jos jedan korak, necija snazna ruka ga zgrabi za rame i okrenu ga u mestu. Slavko pokusa da se otrgne, ali Oleg na to samo jos vise pojaca svoj gvozdeni stisak, sto ga natera da se uz jauk povije od bola koji se razli njegovim levim ramenom.
“Ti ides, ali to u kesi kao sto rekoh ostaje sa nama.”
“Ne znam ko ste, ali jebite se ako mislite da cete ovo dobiti,” prosikta Slavko uz ponovni pokusaj da se otrgne i oslobodi stiska.
Oleg ga na to cutke uvezbanim pokretom zgrabi za clanak ruke i zavrnu ga na unutra, istovremeno pritiskajuci drugom rukom Slavkovo rame na dole, obarajuci ga na kolena ispred sebe. Slavko nevoljno ispusti jos jedan glasan jauk. Osecao se besno i ponizeno, ali nije mogao da se odupre ovom buldogu u ljudskom oblicju ma koliko se napinjao. Krajickom oka primeti odsjaj ostrice noza na mesecini pre nego sto je osetio hladan celik kako mu pritiska grlo odmah ispod jabucice.
“Mnoge vestine se steknu i nauce u mom zanatu decko,” Oleg je sada stajao pognut iza njegovih ledja i dalje mu savijajuci ruku.
“Ali strpljenje nije jedna od tih vestina. Mene stvarno nije briga kako cu da dobijem ono po cega sam dosao. Posto smo vec na groblju, mogli bi da zavrsimo sa tobom ovde i ustedimo ti prevoz kovcega do rake.” Slavko zacu tiho tupkanje prvih kapi krvi kako udaraju u zemlju ispod njega dok noz poce da mu se useca u vrat. Zatvorio je oci i prepustio se neumitnom, dok su mu glavom prolazile slike ulice u kojoj je odrastao, drugova sa kojima se igrao kao dete, lice njegove Akiko kojoj se topli vetar poigrava sa kosom dok setaju pescanom plazom drzeci se za ruke, Jelena.
“Jesi li ti lud! Sta to radis covece?” povika Tipler koji je u tom trenutku uspeo da povrati moc govora. “Nisam dosao ovamo da budem saucesnik ubistva, vec da obezbedim informacije i vratim se kuci!”
“Slusaj Amerikanac,” odvrati Oleg sa prezirom u glasu okrecuci pogled prema njemu, odmicuci istovremeno noz od Slavkovog grla. “Znam da si navikao da vam prljave poslove neko drugi odradjuje, da vam ruke budu ciste dok svoju decu ucite toleranciji, ali ovde i nocas su druga pravila, moja pravila.”
“Ne interesuju me tvoja pravila,” odvrati mu Tipler prisavsi do Slavka i uzevsi mu kesu iz ruke. “Imamo ovde sta smo hteli. Mozemo sad da idemo. On nece po ovom mraku moci da nas identifikuje policiji, niti zna ko smo. Vezi ga, ili onesvesti, pa da se krece."
Olegu se u mraku suzise oci u dva tanka proreza dok je hladno svoju paznju usmerio na Tiplera. "Tebi Amerikanac izgleda nije jasno ko je ovde gaz..."
"Was ist loss?" zaculo se iznenada sa glavne kapije dok ih je istovremeno sve obasjalo svetlo jake baterijske lampe. "Ko ste vi i sta radite u ovo doba na groblju?" Snop svetla se zadrza na Slavkovoj pogurenoj figuri i njegovoj majici ciji je prednji deo sada bio mestimicno poprskan krvlju iz posekotine na vratu, a onda se naglo podize i obasja lica Olega i Tiplera.
"Polizei," cuo je Slavko Olegov glas iznad sebe. Vrat ga je pekao kao djavo dok je polako okrenuo glavu u stranu ne bi li video gde je stajao onaj drugi sa njegovom kesom. Zadovoljno je konstatovao da je izraz na Tiplerovom licu, koji je stajao u blizini paznje usmerene prema baterijskoj lampi, bio mesavina zabrinutosti i panike uzrokovane njihovim iznenadnim posetiocem. Delovalo je da je trenutno zaboravio na Slavkovu kesu koju je drzao u ruci.
“Policija? Ne izgledate mi kao zastitnici reda i zakona. Imate li neke sluzbene isprave?” Glas mladjeg coveka. Nocni cuvar mozda? Slavko je pokusao da razazna vise detalja na visokoj silueti koja se jedva nazirala iza bljestavog svetla. Ucinilo mu se da mu na glavi vidi belo-crvenu sapku austrijske policije, ali boje je bilo tesko razaznati u ovakvim uslovima. I Oleg je izgleda nacinio isto zapazanje, zauzevsi odjednom prijateljski stav dok je iz dzepa vadio svoj novcanik i krenuo da prilazi ka svetlu.
"Bundes policajac, kolega?" rece zaklanjajuci rukom oci i podizuci u vis otvoreni novcanik sa jasno vidljivom sluzbenom legitimacijom. "Moje ime je Konstantin Grigorijevich, Ruska Sluzba Unutrasnjih Poslova. A ovo je moj austrijski kolega, visi inspektor Kurt Wasserman." Jos jedan korak blize. "Jurimo vec neko vreme u nekoliko zemalja ovog perverznjaka," i tu on pokaza na Slavka "koji ima bolesne nagone da se seksualno zadovoljava po grobljima."
"Stanite! Ne prilazite blize." Svetlo baterijske lampe je sada naizmenicno obasjavalo Olegovo lice, legitimaciju koju je drzao u ruci i Tiplera i Slavka u pozadini.
"Naravno. Imate pravo da budete oprezni. Nikada ne znas ko je ispred tebe," slozi se s njim Oleg umirujucim glasom. Jos jedan korak.
"Rekao sam da stanete!" podviknu sada stroze glas iza svetla.
Oleg, koji je sada bio na samo nekoliko koraka, odjednom pognu glavu, uvuce je medju ramena, i laktova pribijenih uz telo pojuri kao neka groteskna ljudska lokomotiva sve dok se uz tupi udarac pracen zvukom vazduha naglo izbijenog iz necijih pluca ne sudari sa svojom iznenadjenom zrtvom. Baterijska lampa odlete u visokom luku u obliznje rastinje i na celu okolinu se, za nenavikle oci, naglo spusti mrkli mrak iz koga su sada dopirali zvuci gusanja pomesani sa prigusenim psovkama na nemackom i ruskom. Slavko je jedva ispred sebe uspevao da nazre dve siluete koje su se valjale po zemlji u zbunju pored staze, lomeci grancice i dizuci prasinu u nastojanju da jedan drugog nadvladaju. Bacio je jos jedan brzi pogled na Tiplera, skamenjenog i otvorenih usta pored njega, pre nego sto je skupivsi svaku trunku snage koju je u sebi jos imao skocio na noge, zgrabio kesu iz Tiplerove ruke i dao se u sumanuti trk prema kapiji groblja.
“Hej! Stani!” bilo je sve sto je iznenadjeni Tipler uspeo da prozbori.
Slavko je u punom sprintu preskocio Olega i njegovog protivnika na zemlji, uspevsi samo da vidi u magnovenju da je covek sa kojim se borio stvarno bio policajac, i to pokrupan tako da nije bilo izvesno ko ce iz tog duela izaci kao pobednik. Ali Slavko nije imao nameru da saceka krajnji ishod, vec je nastavio punim trkom dok nije proleteo kroz grobljansku kapiju koju je policajac ostavio otvorenu. Zaustavio se da uhvati dah tek kad je izasao na Kapitel trg. Pogledao se iza sebe ali nikog nije mogao da vidi. Sa mesta gde je stajao jasno je mogao da cuje Olegov glas koji je izgleda nesto vikao. Zvucalo je kao da je dobro popizdeo. Osvrnuo se na sve strane ali nigde nije video mesto gde bi mogao da se sakrije na potpuno praznom i dobro osvetljenom trgu. Nastavio je da trci, prolazeci ispod ulaznih svodova Katedrale, sve dok nije stigao do drugog velikog trga ispred Rezidencije. Ucinilo mu se sada da cuje odjek trcecih koraka iza sebe. Nije imao mnogo vremena. Grad je u ovo doba jos uvek bio pust. Tada mu se pogled zaustavio na sred trga gde se nalazila impozantna barokna mermerna fontana, najveca sa ove strane Alpa. Bez razmisljanja se sjurio do nje i prevalio se preko najblize ivice u vodu trudeci se da teskom mukom zadobijenu kesu drzi na suvom odmah iznad povrsine, dok je sam zaronio do nosa u ledenu vodu i pribio se ledjima uz klizavu unutrasnju ivicu fontane. Visoko iznad njegove glave posmatrale su ga figure propnutih konja, delfina, Atlasa i Tritona.
Nije proslo dugo kada topot cipela u trku najavi da su i Oleg i Tipler stigli do trga. Slavko, koji se nije usudjivao da promoli glavu preko ivice da ne bi bio primecen, potpuno se umiri osluskujuci i drhteci nevoljno u hladnoj vodi. Cuo je korake kako se priblizavaju fontani i zaustavljaju u blizini.
“Nije mogao odmaci daleko,” dopro je do njega Olegov glas. “Rekao sam ti da ga drzis na oku, a ti ni to nisi bio u stanju da uradis.”
“Nisam ja taj koji je tamo malopre napao austrijskog policajca!” odvrati mu Tipler iritirano. “Sta ti je to trebalo?”
“Kako si ti pametan,” podrugnu se Oleg. “Sta sam trebao da uradim, da mu lepo sve objasnim i zamolim da nas pusti da idemo? Uradio sam sta se moralo uraditi. Uostalom, probudice se samo sa glavoboljom za nekoliko sati.”
“Na koju stranu mislis da je otisao?”
“Ne znam. Bio je jedva malo ispred nas, ali ga nisam video kad smo malopre izbili na trg. Cekacemo ga ispred njegovog hotela gde ce kad-tad morati da se pojavi.” Slavko je cuo kako Oleg otresa svoje pantalone.
“Gazda je iz nekog razloga ubedjen da je vazno da mu donesemo sta god je ovaj mali nosio u kesi,” nastavi Oleg kad se ponovo malo doveo u red. “Jesi li ti siguran da tu stvarno ima nekih dobrih para, ili nas samo vuces za nos?”
"Siguran sam. Ne znam sta je tacno, ali je u pitanju nesto veliko. Video sam to onom Topalovicu u ocima koje su izbegavale moj pogled kad smo zadnji put razgovarali." Nervozno se osvrcuci oko sebe, Tipler zapali cigaretu i zudno povuce prvi dim. "Treba da idemo odavde dok neko nije naisao. Nadam se da su tvoji ljudi do sada nesto pronasli medju svim onim stvarima koje ste odneli iz Topaloviceve laboratorije."
"Gazda ce o tome dalje da brine, nije nase da o tome razmisljamo , vec da mu donesemo deo koji nedostaje. Deo koji je onaj mozgavi naucnik poslao kurirom iz laboratorije pre nego sto su moji ljudi stigli da ga sprece."
Slavkovo telo se na ovo zategnu a nokti prstiju urezase u kamen fontane. Ova dvojica su ubili Dzordza! I sve to samo da bi se nagrabili para na njihovom projektu. Sada je bio na granici potpune panike i samo zato sto je bio ukocen od straha nije istog momenta iskocio iz svog skrovista i poceo da bezi.
"Idemo do kola Tipleru," zacuo se ponovo Olegov glas. "Dosta smo caskali. Treba da stignemo do hotela Lasserhoff pre nase odbegle pticice. Odbacicu te do naseg hotela da sredis i platis sta treba za nas brz polazak, a ja cu te cekati u kolima na uglu Paracelsusa i Lasserhoffa. Odatle imam odlican pregled na ulaz hotela."
"Nadam se da ce ovo brzo da bude gotovo. Nisam dosao ovamo da budem direktan ucesnik u krsenju zakona sirom Evrope. Ja preferiram suptilan pristup."
"Ti vise volis da to radis gospodski, iz senke, da?" Iz Olegovog glasa je izbijao neprikriveni prezir operativca brutalnog sveta podzemlja prema nekom koga je smatrao za preplacenog amatera.
Tipler je cutao. Bilo mu je vec dosta ovog sirovog partnera koji mu je bio nametnut od strane Kuznjecova. Jedino ga je velicina obecane finansijske nadoknade sprecavala da sedne u prvi avion koji je leteo nazad za Floridu.
"Cudno je da ga vise ne vidim," cuo je Slavko Olegov glas dok se ovaj udaljavao sa Tiplerom ka drugom kraju trga.
"Gde ga ne vidis?"
"Evo ovde. Pogledaj i sam. Signal je nestao bas ovde na trgu pre nego sto smo mi dosli."
"Mozda je usao u neku zgradu ili podrum?"
"Mozda, ali ovako blizu ni zidovi ne bi prigusili frekvenciju."

Slavko je ostao da cuci u fontani jos dobrih petnaest minuta pre nego sto se usudio da promoli glavu i osmotri okolinu. Trg je sada bio potpuno pust. Blizila se zora i znao je da nema mnogo vremena. Morao je doneti odluku – da sedne u kola samo u ovom mokrom odelu sa natopljenim novcanikom i pobegne iz ovog grada, ili da se nekako vrati u hotel neprimecen, presvuce i pokupi svoje stvari ukljucujuci tu i kompjuter, pa onda da pobegne iz ovog grada. Barem je znao gde ce da ga cekaju, tako da je kolima prisao hotelu sa druge strane, pored brda Kapuciner, parkirao ih u jednoj od susednih ulicica koje su bile daleko od pogleda radoznalih ociju, i mokar kao mis pesice prisao hotelu sa zadnje strane gde je sa olaksanjem ustanovio da su vrata koja je ostavio otkljucana kada je polazio jos uvek bila otvorena. Nije potrosio vise od deset minuta da se presvuce u suvu garderobu i sa nabrzinu spakovanim stvarima ponovo izadje iz sobe. Na nocnom stolicu pored kreveta ostavio je travelers cek popunjen na iznos koji je bio duzan hotelu za svoj boravak ovde. Bilo je suvise rizicno da se pojavi na recepciji. Kada je sisao u prizemlje, provirio je iza ugla u glavni lobi gde je tisinu prekidalo samo tiho hrkanje zadremalog recepcionara. Napolju je vec svitalo. Iskrao se tiho na sporedni izlaz i vratio do kola istim ulicama kojima je i dosao, posle cega se odvezao pravo na autoput. Naci ce negde gostionicu odlucio je, kojih je ovde bilo po nekoliko u svakom selu pored puta, gde ce se odmoriti i pregledati pazljivo tu Dzordzovu solju pre nego sto odluci kuda i kako dalje.

* * *

“Inspektore Mekenzi, pogledajte ovo!”
Inspektor je podigao glavu sa izvestaja koji je citao da bi pogledao u svog revnosnog mladog pomocnika.
“Sta to imamo ovde,” rece prihvatajuci ponudjen mu papir sa informacijama.
“Jedan od vasih nedavno otvorenih lokalnih slucajeva se upravo pojavio u Austriji. U Salcburgu da budem precizniji.”
Mekenzi je pazljivo proucavao nove informacije koje je dobio. “Slavko Filipovic... krece se prilicno brzo. Njega smo tek juce stavili na Interpol mrezu nakon sto ga je novi softver za prepoznavanje lica na Vankuverskom aerodromu markirao kao putnika na medjunarodnom letu. Steta samo sto je do nas ta informacija dosla prekasno...” Mekenzi podize glavu sa izvestaja i pogleda u svog pomocnika koji je cekao dalje instrukcije.
“Imamo li jos detalja od nasih austrijskih kolega?”
“Najnovije sto znamo je da je naseg osumnjicenog slucajno identifikovao policajac na nocnoj patroli posle bizarnog incidenta na koji je naisao na groblju. Delovalo je da je vise ljudi bilo umesano.”
“Na groblju?” ponovi Mekenzi da bi potvrdio da je dobro cuo.
“Da inspektore, na groblju. Uspeli su kasnije da pronadju hotel i sobu u kojoj je Filipovic odseo gde su pronasli mokru odecu i nesto licnih stvari. Izgledalo je kao da je otisao u zurbi u toku prosle noci.”
“Drze li ga u pritvoru?”
“Ne inspektore, ne znaju gde je sada. Lazno ime koje koristi na falsifikovanom pasosu i svi brojevi njegovih kreditnih kartica i bankovnih racuna su uneti u sistem tako da cemo znati ako ih negde upotrebi.”
“Pod uslovom da neko prvo proveri u sistemu,” promrlja inspektor za sebe. “Jos nesto?”
“Ima jos jedna stvar koja je zvucala cudno. Naime, kada su analizirali onu mokru odecu da vide ima li otisaka ili DNK, pronasli su sakriven sicusan lokator. Vrlo tehnicki napredan, kojeg nema ni u jednom policijskom arsenalu, tako da misle da je u pitanju vojna tehnologija."
Sve ove nove informacije Mekenziju nisu imale nikakvog smisla. "Cekaj da vidim da li sam te dobro razumeo," rece on svom pomocniku ustajuci od svog stola da bi stao pored prozora kroz koji je mogao da posmatra saobracaj na obliznjem Kembi mostu.. "Gospodin Filipovic, koji je do sada bio samo osoba od interesa u ovom slucaju u kome pomazemo policiji iz Sijetla, je samo posle nekoliko dana pobegao iz Kanade sa profesionalno uradjenim laznim pasosem, pri cemu su svi izgledi da ga je za to vreme neko drugi pratio u stopu? I zadnji put je vidjen na groblju, u toku noci?"
"U Austriji," dopuni pomocnik. "Tako je gospodine inspektore."
"Gospodin Filipovic je imigrirao u Kanadu, je li to tacno?"
"Jeste gospodine inspektore, iz Srbije."
"Posalji odmah srpskoj policiji sve detalje koje imamo. Imam osecaj da se nas begunac tamo zaputio."