Četiri meseca, dve nedelje i tri dana kasnije. Utorak.
Avion je kasnio dva sata u dolasku u Vankuver, jer je Slavko proveo dobar deo vremena u Denveru zatvoren u kabini zaustavljenog aviona sa ostalim nesrećnim putnicima. Već su se spremali za poletanje kada su ih zaustavili, sa svim drugim avionioma, i naterali da čekaju na pisti ugašenih motora. U kabini aviona za to vreme nije radila ventilacija niti klima, tako da je vrlo brzo postalo zagušljivo i vruće. Posle je čuo glasine da je u pitanju bila lažna dojava o podmetnutoj bombi na aerodromu. Ali sve je to sada prošlo, pomisli Slavko dok je umorno vukao mali kofer na točkićima iza sebe. Telo mu se bunilo na stalna putovanja avionom u druge vremenske zone. Još uvek nije mogao da se navikne na svoju iznenadnu popularnost od kada je poslao kopije Džordžovih beleški, zajedno sa svojim dodatnim objašnjenjima, na adrese svih većih univerziteta i biotek kompanija. Mediji su se otimali za njegov intervju, dok su se nebrojene kompanije utrkivale koja će da mu ponudi bolji konsultantski ugovor. Nije imao više slobodnog vremena niti privatnosti, ali je najzad osećao da radi nešto od značaja. A ni pare koje su mu za sve to plaćali nisu bile loše, povrh licenci koje je ugovarao za svoj softver. Iznajmio je odličan stan u novoj zgradi sa pogledom na marinu i Stenli Park dok ne skupi dovoljno para da kupi nešto slično. Starog Golfa je preprodao nekom optimisti, a sebi je kupio jednu malu bavarsku raketicu koju jedva da je i vozio jer je stalno bio ili u nekom drugom gradu ili u avionu. Nije čuo ništa, niti rekao ništa, o Maji od kada su se zadnji put onako nezaboravno rastali, ali je bio siguran da nije bila srećna što joj je uskratio njen planirani monopol na štampanje para. Jelena, koja je postala jedini vlasnik agencije nakon što je njen poslovni partner nenadano odskočio od pločnika Knez Mihajlove, redovno ga je obaveštavala o svemu novom i uzbudljivom što se dešavalo u njenom životu.
A Milke je ponovo kasnio da ga pokupi kolima.
Na kraju je morao da ga nazove telefonom. Da ne bi penziju dočekao ovde na aerodromu.
Milke se tek posle trećeg poziva javio na telefon. "Dolaziš li više, ili da zovem taksi?"
"Jao, zaboravio sam. Ma je li to danas?" odgovori mu Milke sa tragom panike u glasu.
"Da li si ti normalan? Svaki put mi isto sranje napraviš. Majke mi ću da počnem kola da ostavljam parkirana na aerodromu po par nedelja svaki put kada negde letim."
"Izvini, ceo dan me spopada kućepazitelj u tvojoj zgradi zato što su mu zgazili kuče."
Slavko pomisli da nije dobro čuo. "Šta ima tebe da juri? Jesi li ga ti zgazio?"
"Ma nisam ja, slatko malo kuče samo da si ga video. Nego vatrogasci, slučajno."
"Vatrogasci?"
"Ma da, vatrogasci, malo pre nego što su udarili u tvoj novi auto koji sam ja bio parkirao na ulici ispred ulaza. Pored hidranta."
"Moj auto udarili... pored hidranta?" Slavko je osećao kako počinje da se guši.
"Ali ništa ne brini, stan ti već polako rašćišćavaju," nastavi Milke obazrivo.
"Od čega mi rašćišćavaju stan?! Ko mi ga rašćišćava?" prozbori Slavko sa naporom.
"Pa od požara, sad sam ti rekao. Malo se žurka bila otrgla kontroli. Ali ne brini, nije tako strašno kao što zvuči. Možda će malo da se oseća na dim - kad završiš renoviranje stana."
"Renoviranje kad završim..." promrmlja Slavko gledajući odsutno telefon u svojoj ruci. Stajao je na sred velikog aerodromskog terminala, dok su užurbani putnici promicali svuda oko njega. Onda je polako prekinuo vezu i pažljivo vratio telefon u torbu. Odmerenim koracima došao je do para velikih monitora na kojima su bile izlistane informacije o svim odlazećim letovima.
Trebao sam ovo odavno da uradim, pomisli dok je u nizu ispisanih redova pogledom tražio željeni let. Našao ga je u donjoj polovini ekrana. Air Canada AC57, direktan let za Maui, izlaz E76. Imao je još tri sata do poletanja. Dovoljno vremena da kupi kartu u jednom pravcu.
Možda će Akiko pristati da ga nauči da jedri na dasci.
KRAJ.
Posts
