OSAM (Aloha Maui)

Maui, velicanstven i mistican, je poseta nasoj planeti u njenoj mladosti. Haleakala, vulkan koji je formirao istocni deo ostrva, uzdigao se iz okeana pre samo milion godina kada je covek vec ostavljao svoje tragove na drugim krajevima sveta. U dalekom beskraju Tihog Okeana, nova zemlja je cekala.

Maui i danas ceka. Presijava se kao nekakvo prividjenje na plavoj liniji gde se susrecu nebo i more. Sa svojim bljestavim plazama, sumovitim dolinama i spektakularnim planinama sa kojih se kotrljaju nebrojeni vodopadi, Maui je vise od mesta. Maui je nacin zivota u harmoniji sa prirodom i drugim ljudima, dragoceno nasledje zavestano od drevnih kraljeva i kraljica u duhu Alohe.

Oni koji danas dolaze na Maui traze zabavu i zadovoljstvo, ili predah od sveta koji se prebrzo okrece. Mladi ljubavnici ili sredovecni turisti. Neki drugi opet samo hoce da se uvere da raj na zemlji postoji. Sve njih, kao sto je to cinio i za sve one koji su dosli pre njih, Maui ocarava na svoj poseban nacin.

Slavko se vec dva cela dana izlezavao na plazi Kaanapali, jednoj od najlepsih na svetu, na drvenoj lezaljci ispod velikog plavo-belog suncobrana ispijajuci Pina Kolade i merkajuci zgodne devojke koje su opet krisom zagledale njegove Spido kupace i prolazile dalje gurkajuci jedna drugu laktovima i priguseno se kikotale. Iako je znao da Spido ne cini coveka, Slavko je oko podneva svakog dana cvrsto odlucivao da uvece posle plaze ode u jednu od obliznjih prodavnica i stavi na sebe neki normalni kupaci sorc, dok bi oko veceri tog istog dana na to zaboravljao zureci u vecernji provod. Iznajmio je sobu u malom hotelu u malom mestu Lahaina. Gledajuci Lahainu danas, preplavljenu kicem za turiste, neupucenima je tesko poverovati da je ovaj gradic nekada davno u vreme kitolovaca i misionara bio prestonica Havaja i najdivljija luka u Tihom Okeanu, dok je danas to grad za zurke druge vrste. Slavku je trebalo vise od jednog dana posle dolaska da se malo privikne na tezak vlazan vazduh prepun mirisa tropskog cveca koji ga je zapahnuo cim je iz izasao iz klimatizovane zgrade aerodroma Kahului iduci prema agenciji za iznajmljivanje automobila koje su sve bilo pogodno smestene blizu glavnog aerodromskog ulaza. Svetlo plavi Pontijak Grand Am koji je iznajmio bio je tipican ispod procesan americki automobil, godinama u zaostatku iza japanske konkurencije, ali koji ce mu posluziti za ove dve nedelje koliko je planirao da ostane ne ostrvu. Slavku nije trebalo dugo vremena da zakljuci da je Maui mesto stvoreno za njega. Opusten zivot, topla klima, lepe devojke u minimalnim kupacim kostimima, nocni zivot po njegovom ukusu, sve je to ucinilo da se brzo uklopi u lokalni mentalitet. Jedino sto je neki psihopata odredio bolesno niska ogranicenja brzine, sve ostalo je bilo perfekcija. Iako je Maui izlozen tropskoj klimi, njegovo vulkansko poreklo ga je ucinilo, kao i sva ostala Havajska ostrva, mesavinom kontrasta. Iznad kristalno ciste plavo-zelene vode uzdizali su se delovi ostrva goli kao pustinja, prekriveni minimalnim rastinjem koje se svakodnevno borilo za opstanak na surovom vulkanskom kamenu tamno crvene boje. Iz te praznine predeo bi postepeno prelazio u travnate brezuljke sa ponekim drvetom. Manje naseljeni i nepristupacniji delovi ostrva su bili prekriveni gustim tropskim sumama bogatim zivotom. Iznad vode, sunce, zelenilo, plaze i miris cveca cinili su prijatnu svakodnevicu. Ispod vode u koralnom plavetnilu, cekala je druga jos spektakularnija eksplozija boja, koju je Slavko prvi put otkrio kada je zaronio blizu plaze sa malo hleba u rukama. Odmah su ga okruzila jata tropskih riba nemoguce zivih boja i sara, desetine vrsta i stotine ribica privucene hranom jele su mu iz ruke. Velika morska kornjaca prolebdela je polako i dostojanstveno malo dalje od njega i ne obaziruci se na podvodnu guzvu koju je izazvao otisla dalje svojim putem. Kasnije, dok bi predvece sedeo u svojoj hotelskoj sobi, Slavko bi na slikama iz turistickog vodica pokusavao da prepozna ribe koje je ranije video i da nauci njihova zapetljana imena. Od svih mu je najzabavnije bilo ime nacionalne ribe Havaja: Humuhumunukunukuapua. Za glavnu ribu i glavno ime, pomisli Slavko dok je ostavljao vodic na stolu. Izasao je na terasu koja je gledala preko glavne ulice na obliznju pescanu plazu i okean ciju su povrsinu u tom trenutku prekrivali ne bas mali talasi. Nekoliko odvaznijih kupaca pracakalo se u plicaku noseni njihovom snagom. Slavko je pogledao sa svog drugog sprata dole na ulicu gde su se restorani vec polako punili sa vecernjim gostima. Turisti su lagano setali izmedju malih umetnickih galerija, radnji sa nakitom i garderobom, i restorana, birajuci gde sledece da zastanu. Vreo vazduh, manje vlazan uz obalu okeana, tek je polako poceo da se hladi pred dolazak veceri. Vreme je da potrazi Asiko, pomisli Slavko. Sutra. Sada je bilo vreme da se obidju lokalni barovi.

Sutradan se probudio mamuran i sa glavoboljom velicine dzinovske morske kornjace koju mu je neko stisnuo u to njegovo malo glave. Obukao je na brzinu sorc, majicu i sandale “japanke”, saplicuci se pri tome nekoliko puta u maloj spavacoj sobi hotela i psujuci pri tome svaku sarenu ribicu cijeg je imena jos mogao da se seti. Posto mu dorucak u njegovom jutarnjem stanju definitivno nije izgledao privlacno, resio je da odmah krene i potrazi tu popularnu vetrovitu plazu gde je Asiko cesto provodila slobodno vreme. “Bar nisam u usranom avionu,” pomisli Slavko grabeci sa malog stola od bambusa kljuceve od kola i mapu ostrva i izlazeci nesigurno kroz vrata.

Do plaze Hookipa, koja je bila Slavkovo odrediste, treba se voziti preko najuzeg dela ostrva na njegovoj sredini. Sama plaza se nalazila na deset minuta voznje istocno od gradica Paia na autoputu prema Hani. Duga voznja u klimatizovanom autu ucinila je da Slavko malo dodje sebi, dok je nisko ogranicenje brzine obezbedjivalo druge vozace i bicikliste od Slavkovih usporenih refleksa. Paia je danas boemski gradic sa neobicnim radnjicama, medjunarodnom surfing reputacijom, i odlicnim restoranima. Iako izgleda kao tipican gradic iz filmova o americkom Divljem Zapadu, mala Paia je tridesetih godina ovog veka bila najveci urbani centar ostrva baziran na seceru. Secerana koja je jos tada obezbedjivala posao i danas postoji i radi, na autoputu 390, kilometar i po jugoistocno od jedinog semafora u gradu. Kroz taj isti semafor sada Slavko umalo nije prosao na crveno, zaustavljajuci se u poslednjem trenutku da propusti grupu hipika koji su lagano presli na drugu stranu ulice.

Na samoj plazi nije vise moglo da se parkira, jer su sva mesta vec bila popunjena kolima surfera najrazlicitijih modela, godina starosti i cistoce, koji su na plazu dosli mnogo ranije. Slavko je morao da se odveze malo dalje uz put iznad plaze gde se na ostroj visokoj litici nalazio vidikovac sa koga su turisti gledali neobican prizor ispod njih. Jedinstveni vremenski uslovi na ovom mestu omogucavaju surferima da ovde izvode spektakularne vazdusne akrobacije dok jedre na dasci preko uzburkanih talasa. Najuzbudljivije su izgledali skokovi do metar-dva iz vode, i salto preko glave sa sve daskom i jedrom. Iako jos nije bilo poslepodne, kada je najbolje vreme za jedrenje jer vetar najjjace duva, ova svetski poznata mala plaza je vec bila puna. Oko pedesetak surfera je vec jurilo po vodi napred i nazad, mimoilazeci jedni druge punom brzinom, dok je njih jos dvadesetak cekalo na red postrojeno kao za paradu duz cele peskovite plaze sa svojim zivopisnim daskama i sarenim jedrima. Slavko je ostavio svoj iznajmljeni auto kod vidikovca i polako se pesice spustio putem do plaze, dok mu je jak vetar sve vreme hladio lice i bacao poneko zrno peska u oci.

Na samoj plazi nije bilo gde da se sedne ili sakrije od sunca, tako da je Slavko samo nabio jace svoju bezbol kapu na oci, stao sa strane gde nikome nije bio na smetnji i poceo da gleda okolo ne bi li mozda spazio Asiko. Prvo je pazljivo zagledao svakog ko je cekao na plazi da sledeci pojuri preko talasa. Zatim je sto je bolje mogao na jakom suncu i vetru, zmirkajuci i zaklanjajuci oci rukom presao pogledom sto je bolje mogao preko svakog jedra na vodi. Prepoznati nekoga koga je video samo na maloj slici ramena i glave gledajuci sitne ljudske prilike na vodi koje su neprestano menjale pravac, skakale levo i desno, i svaki cas nestajale iza svojih jedara se pokazalo tezim nego sto je zamisljao. “Jedva vidim ko je sitan a ko krupan, a kamoli da razlikujem musko i zensko,” promrmlja Slavko frustriran sebi u bradu. Gledajuci okolo nije mogao a da ne primeti kako svi surferi fenomenalno izgledaju, preplanuli od sunca, zategnutih i misicavih tela, kao da nemaju brige na ovom svetu. Slavko nesvesno opipa svoj vec pomalo uocljiv stomak i nastavi sa osmatranjem sitnih prilika u daljini. Posle nesto vise od pola sata postalo mu je jasno da je jedini na plazi bez daske za jedrenje i da pocinje da privlaci paznju drugih surfera. Nije pomagalo ni to sto je bio u majici i sorcu, mada mu ne bi bilo bolje ni da je bio samo u kupacim gacama, jer bez daske ovde si nizeg reda.

Tada je primetio da je jedan od surfera privremeno okrenuo ledja vetrovitom okeanu i krenuo da mu prilazi sa upitnim izrazom na licu. “Samo mi jos prijateljsko caskanje ovde treba,” pomisli Slavko u sebi dok je pokusavao da ga ignorise praveci se da odjednom nesto vazno gleda na drugoj strani plaze. Ali radoznali surfer je vec dosao na korak do njega.

“Zdravo prijatelju. Prvi put ovde?” upita ga surfer prijateljski dok je provlacio prste kroz svoju kosu istresajuci morsku so.

“Da,” odgovori mu Slavko, gledajuci ovog plavokosog mladica opaljenog havajskim suncem koji je izgledao nekoliko godina mladji od njega. “Prvi put sam na ostrvu i prvi put sam na ovoj plazi. Gledam i divim sa kako letite po talasima na tim daskama.”

Surfer mu na to dade sirok osmeh pun bljestavo belih zuba. “Zasto ne nabavis dasku negde pa nam se pridruzi. Brzo ces nauciti osnovne stvari. Preporucujem prepodne za vezbanje kad je vetar malo slabiji i guzva je manja. Vazno je da smo svi ovde zajedno u duhu Alohe i da slavimo mocni okean.”

Ovaj je malo previse trave popusio, pomisli Slavko u sebi, dok je smisljao kako da se izvuce iz ovog nezeljenog razgovora. Nije da mu nije bilo do price, surfer je izgledao kao dobar momak, ali nije mogao da gleda okolo dok je pricao sa njim. Na kraju je odlucio da pokusa direktan pristup koji je kako poslovica kaze nekada najbolji.

“Pokusavam da nadjem jednu devojku, mozda je znas, Asiko Hajasi. Cujem da ovde cesto dolazi.”

“A da, Asiko... kako je ne bi znao. Odlicna je na dasci. Sta je bilo, stara ljubav?” upita ga surfer zainteresovano.

“Ne, ne, nista tako, imamo zajednickog prijatelja, pa eto...” Slavko nije dovrsio recenicu jer nije znao sta dalje da kaze.

“Nisam je danas video, ali sutra je subota, sigurno ce doci pa pokusaj ponovo ako hoces,” rece surfer podizuci jednom rukom svoju dasku a drugom drzeci po strani dugacak jarbol sa sarenim jedrom koje se vijorilo na vetru. “Izvinjavaj, moram da idem, moj je red da skacem po talasima. Aloha.”

“Aloha,” promumla Slavko ka ledjima surfera koji se vec uzurbano udaljavao nazad ka zapenusanoj vodi.

Vise ocigledno nije imalo smisla zadrzavati se na plazi pogresno obucen, pogresno opremljen i pogresno raspolozen te Slavko odluci da se vrati u Lahainu gde bi mozda uspeo da spase ostatak dana uz dobru klopu i koktele. Sunce je upravo sada neumoljivo peklo sve belokoze turiste koji ne znaju da surfaju. Kola je parkirao iza svog hotela i krenuo pesice prema istorijski znamenitoj gostionici Pionir, prvom hotelu sagradjenom u Lahaini 1901. godine lociranom na gradskom trgu stotinak metara dalje niz Prednju Ulicu. Dok je prolazio kroz mali park iza stare zgrade suda koja je danas sediste Umetnickog Drustva Lahaine koje organizuje besplatne izlozbe u starim zatvorskim celijama, zacuo je iznenada razgovor na srpskom jeziku koji je dopirao cinilo se negde iz grupe slikara koji su postavili svoje stafelaje, boje i olovke na strateskom mestu u hladu najveceg drveta u gradu, starog preko jednog veka, cija krosnja je natkrivala ceo park. Turisti su bili svuda okolo, pozirajuci ozbiljno za svoje portrete ili razgledajuci radoznalo izlozene slike umetnika ponudjene na prodaju.

“Jebem ti ove amerikance!” ponovo je doprlo do Slavka negde sa druge strane masivnog stabla drveta. “Njima je umetnost ako im naslikas nesto isto kao na fotografiji. Ne daj Boze da je nesto kreativno. Eto im ga foto-aparat pa neka prave sami Pikasa u sekundi!”

Slavko je radoznalo provirio iza stabla da vidi ko ispaljuje tu umetnicku bujicu reci. Naslonjeni na stablo sedela su dva tipa, stari oko cetrdesetak godina, obojica blago rascupani i obuceni u sarene havajske kosulje. Ispijali su natenane espreso kafu, dok su ispred njih nekoliko desetina ulja na platnu cekale kupce uredno poslagani na senovitom travnjaku. Ponekad bi neko od prolaznika upitao za cenu odredjene slike gde bi tad jedan od njih dvojice uz ljubazan osmeh odgovorio na pitanje i ponovo se vratio svom razgovoru. Slike nisu izgledale lose, pomisli Slavko, mada su definitivno bile malo previse apstraktne za blago receno prakticni americki ukus. Posto nije imao gde da zuri ostatak dana, Slavko zaobidje oko drveta i nadje se ispred dva slikara iz starog kraja.

“Dobar dan!” rece Slavko istovremeno nabacujuci svoj najbolji osmeh.

“Vidi ga, nas!” rece jedan od dvojice slikara i uzvrati osmeh.

“Cekaj malo, da ne prenaglimo. Danas ne znas vise ko je nas, ko je njihov, ko je Eskim, a ko vanzemaljac,” rece drugi merkajuci Slavka ispod oka. “Odakle si prijatelju?”

“Iz Beograda,” odgovori Slavko nadajuci se da je to pravi odgovor.

“Nije vanzemaljac, bogami nas je!” uzviknu sad i drugi rascupani umetnik i ponudi mu rukom da sedne pored njih. “Ja sam Uros, a ovaj ovde je moj mladji brat Milos.” predstavi ih on obojicu.

“Petnaest minuta mladji, ali zato pametniji,” dobaci na to Milos. “Ja slikam portrete, dok je Uros specijalista za pejzaze.”

“Ja sam Slavko, a majka me zove sine.” rece Slavko polako sedajuci na ponudjenu mu stolicicu. Popricace malo pa onda na klopu.

“Pa kazi sine majkin sta te je dovelo u ove daleke krajeve? Godisnji odmor da malo predahnes od sljake?” upita ga Milos dok mu je sipao espreso u rezervnu soljicu iz male dzezve sakrivene u platnenoj torbi iza njega.

“Trazim prijateljicu jednog mog poznanika za koju su mi rekli da sada zivi ovde. A kako se desilo da ste se vas dvojica naselili ovamo medju potomke Polinezana?” Prvi srk kafe mu je bio dovoljan da mu leva ruka klone. Morace polako sa drugim srkom da mu srce ne otkaze.

“Prvo sam ja dosao iz Cikaga gde smo obadvojica stigli pre jedno petnaest godina, pa kad sam video kakvi su ovde ljudi i klima, odmah sam rekao i Milosu da prebacuje sator preko vode,” odgovori mu Uros dok je u isto vreme zavrsavao transakciju sa jednim bledim nemackim turistom, jos neizgorelim od sunca, koji je izabrao za svoj zid dva najveca pejzaza.

“I tako smo ovde vec skoro pet godina,” dovrsi recenicu Milos. “Ne moze biti lose mesto gde im se univerzitet skraceno zove UH! Uglavnom slikamo, a po jedan ili dva dana u nedelji radimo kao turisticki vodici pa vodimo grupe camcima na ronjenje okolo. Moze da se zivi. Ali je ziva istina da postoji kod starosedelaca taj njihov duh alohe gde su svi dosljaci dobrodosli.” Kao da je zeleo da naglasi sve to, Milos podignu svoje ruke prema Slavku koji je tada primetio da su im one obadvojici prekrivene slojevima raznih uljanih i akrilnih boja koje ni svakodnevno pranje nije moglo da skine tako lako.

Slavko odluci da okusa srecu i upita Urosa “znate li mozda jednu devojku otprilike mojih godina, zove se Akiko Hajasi?” Uros na to samo prasnu u smeh. “Maui jeste malo ostrvo ali nije toliko malo.”

“Japanka, a?” dodade sad i Milos. “Dobre su japanke, male ali tehnicarke. Pozirala mi je jednom jedna za portet, kako se ono zvala... jao sto je bio portet,” rece on gledajuci ceznjivo u daljinu gde su se na horizontu nazirali debeli oblaci. “Takako se zvala, a kako si rekao da se ta tvoja zove?”

Slavko je dovrsio svoju kafu i krenuo da ustaje. “Nema veze, naci cu je nadam se sutra.”

“Dodji nam na izlozbu slika. Organizujemo je u nasoj kuci za dve nedelje,” ponudi mu Uros dok se pozdravljao.

“Hvala na pozivu, ali verovatno tada necu biti ovde. Vraticu se kuci par dana ranije. Ali ako budem jos tu, sigurno cu navratiti.”

“Mi smo ovde svaku sredu i petak i vikendom, pa nas potrazi, a ako nadjes to tvoju japanku pitaj je da li pozira za portete!” doviknu mu Milos dok je Slavko isao Hotelskom ulicom prema restoranu. Ali ideja mu iznenada pade na pamet i on se vrati nazad do dva blizanca.

“Znate li majke vam gde ovde imaju da se kupe dobre kupace gace?”

SEDAM (Vankuver, ponovo)

Ponedeljak je jedan bljutav dan. Najodvratniji dan koji je neko mogao da izmisli. Treba ustati iz mekog kreveta i pojesti nesto na brzinu, a onda izaci skoro umiven u kisni dan u poluraspadnutom automobilu i dati svoj doprinos bujici koja zuri na sve strane i nikuda posebno. Prvi dan za posao u nedelji, i to pod uslovom da se nije moralo raditi za vikend. Budilnik zvrci li zvrci, ali Slavko ne moze da napipa pravo dugme zatvorenih ociju. Na kraju ga gurnu sa stolice pored kreveta na pod ali ni to nije pomoglo. Pranje zuba. Dorucak. Pristojna garderoba. Uparene carape. Kafa. Kola. I jos skoro sat vremena do garaze u zgradi u kojoj radi u centru Vankuvera. Njegov je mali pregradjeni prostor u kancelariji na sedmom spratu koju deli sa jos dva kolege i jednom koleginicom.

Sta se desilo u Sijetlu?, razmisljao je dok je sedeo za svojim radnim stolom i bezvoljno gledao po gomilama raznih papira, fascikli i casopisa koji su ga potpuno prekrivali tako da je jedva bilo na njemu mesta za tastaturu i ekran kompjutera. Uvek se divio ljudima koji su svoje radne stolove uspevali da odrze uredno organizovanim.

Na njegovo pitanje kako to on zamislja da se domognu prave genetske sekvence koju verovanto dobro cuvaju, Dzordz mu je rekao da ima vezu koja im moze pomoci i da ce mu poslati detalje e-mejlom.

“Zasto vi to do sada niste sami uradili?” upitao ga Slavko te subote dok su zavrsavali svoju setnju kroz park.

“Suvise sam dobro poznat u odredjenim naucnim krugovima i ne bih daleko stigao a da me neko ne prepozna i pocne da pita nezgodna pitanja. Ja imam naucnu reputaciju koju zelim da zastitim, ali zato vi Slavko mozete da se krecete gde ja ne mogu i necu,” rece mu Dzordz rukujuci se na rastanku. “Javicu vam se uskoro.”

Slavko je otvorio svoju e-mejl aplikaciju i nezainteresovano preleteo pogledom preko raznih poruka od njegovih kolega, sefova, i sefova od sefova koje su se nakupile tokom vikenda. Naglo se ispravio u stolici kad je u sred liste prepoznao e-mejl od Dzordza Topalovica sa naslovom “Kontakt”.

Slavko,

Evo kako sam i obecao saljem vam informacije kako da se sretnete sa Akiko kad budete dosli na Havaje, naravno ako to prihvatite kao moj uslov saradnje. Akiko Hajasi je moj bivsi student koju nisam video od kada je briljantno odbranila svoj doktorat na mojoj katedri na Vasington Univerzitetu pre oko sedam godina. Tema joj je bila “Genetika i producenje zivotnog veka”. Jedino sto znam je da je sada na Mauiu i da radi za vojsku kao civil na ugovor. Gde zivi i gde je ta ustanova to ne znam, ali znam da je uvek bila fanatik za jedrenje na dasci. Jedno od najpoznatijih mesta na svetu za jedrenje na dasci je plaza Hookipu na Mauiu kod gradica Paiae. Mozda je tamo pronadjete. Zakacio sam i fotografiju od Akiko od pre sedam godina. Javite mi rezultat ako se odlucite da odete tamo. Sa srecom,

Dzordz

Akiko je imala atraktivno okruglo japansko lice sa inteligentnim izrazom lica, ali na zalost malo cega drugog se moglo videti sa sluzbene fakultetske slike koju mu je Dzordz poslao jer je prikazivala samo njena ramena i glavu. Svejedno, pomisli Slavko, dobro ce mu doci u slucaju da krene da je trazi na tom dalekom Havajskom ostrvu.

“Sta je Slavko, gledamo slike devojaka a posao stoji? Zar ti nisam rekao da je kompanijin e-mejl samo za poslovnu upotrebu?” Gabrijel, Slavkov sef se mrstio iza njegovih ledja. “Dodji da malo porazgovaramo,” rece i ode u svoju kancelariju. Slavko rezignirano udje za njim.

“Zatvori vrata Slavko, molim te,” rece Gabrijel ne gledajuci u njega dok je preslagao papire sa jednog kraja svog velikog stola na drugi. Slavko ga poslusa i zatim sede u ponudjenu mu stolicu i ne slusajuci uobicajenu tiradu njegovog sefa koju je vec imao prilike da cuje nekoliko puta. Osecao se kao da je u bioskopu u kome se prikazuje nemi film, sa njegovim sefom u glavnoj ulozi. Kao da me neko odgore gleda i zeli da mi pomogne da donesem konacnu odluku, razmisljao je u sebi gledajuci u zgrade preko puta ulice koje su se videle kroz prozor iza Gabrijelovih ledja. Prozori su izgledali kao sace u kosnici gde je u skoro svakom neko nesto radio.

“...tako da tvoja produktivnost vidljivo opada vec neko vreme. Ja cu morati, ako se ovako nastavi, uskoro da preduzmem vrlo ozbiljne korake da se ova situacija koriguje i dovede u normalu,” nastavljao je i dalje Slavkov sef monotonim glasom koji je zvucao mnogo dostojanstvenije nego sto bi se ocekivalo od nekog ko vodi samo sedam ljudi u svojoj grupi.

“Ja dajem otkaz,” rece Slavko tiho, ne verujuci sasvim samom sebi da odbacuje sigurnu mada prosecnu platu zbog tamo nekih nebuloznih mogucnosti koje se mozda nikada nece ostvariti.

“Molim?” sef ga je gledao ne verujuci u ono sta cuje. “Ali ja nemam nameru da te otpustim, ovo je samo korektivni sastanak sa ciljem da popravimo tvoj nesumnjivo kratkotrajni pad u rezultatima. Ti si uvek bio vazan clan naseg jedinstvenog tima.”

“Ja svejedno dajem otkaz.” Sad je Slavkov glas vec povratio jacinu. “A svoj timski rad mozete da si zataknete u guzicu, ako mogu da primetim uz duzno postovanje,” rece Slavko dok je ustajao iz neudobne stolice. Osecao se kao da se oslobodio necega sto ga je dugo pritiskalo, samo sto nije mogao tacno da to nesto definise.

Kako se posle toga nasao kuci Slavko nije mogao tacno da seti. Samo se secao pojedinih detalja o tome kako mu je sef iza ledja doviknuo da takvih programera kao on ima sad gomila koji traze posao, kako je pokupio svoje stvari iz kancelarije, pozdravio se sa sada svojim bivsim kolegama, bar sa onim sa kojima je bio u dobrim odnosima, i kako je izasao na parking do svojih kola. I onda se nasao u svom stanu pretrazujuci Internet o informacijama vezanim za Maui.

Jos jednom je procitao Dzordov e-mejl koji je srecom ranije sa posla poslao samom sebi na svoj privatni e-mejl. Znao je da je doneo odluku koja mu moze promeniti zivot na bolje ili na gore. Slavko je tu i tada odlucio da sve uradi sto zavisi od njega kako bi se stvari uspesno zavrsile. Samo bi mu jos trebalo da mora jednom da se vrati u neku novu firmu i da moli za neki posao koji ga niti zanima niti doprinosi necemu od znacaja. Sve drugo je bolje od toga, ponovo je zakljucio, hrabreci samog sebe.

Uzeo je telefonsku slusalicu i ukucao broj. Posle nekoliko trenutaka javio se pospani muski glas “Ko smeta?”

“Dobro jutro Milke skoro je jedanaest sati pre podne. Vreme je za umivanje.” Slavku se nekada ranije jos i pitao kako Milke opstaje u ovom gradu bez vidljivih izvora prihoda, ali je jos odavno prestao o tome da razmislja.

“Slavko? Zasto budis Komandanta Boska u ovo gluvo doba? Sinoc sam bio kasno u akciji te moram da se odmaram da mi lice sacuva mladalacku svezinu,” odgovori mu Milke hrapavim glasom. “’Ajd kad si vec tu, reci sta je.”

“Mozes li da mi pricuvas stan na nekoliko dana, ali ovaj put bez iznenadjenja kad se vratim?”

“Mogu brate,” odgovori Milke. “Kako si izmuvao da te puste sa posla, stalno mi pricas kakve su zvalje?”

“Nisam ih izmuvao, dao sam otkaz. Vise ne radim tamo,” Slavku bas nije bilo do objasnjenja, posebno ne Milketu.

Sa druge strane veze nastala je tisina. “Milke, jesi li tamo, ili si opet zaspao?”

“Kako si mogao da das otkaz?” cuo je zaprepascenog Milketa u svojoj slusalici. “Od koga ce sad Komandant Bosko da pozajmljuje kintu kad ustreba?”

Slavko samo pogleda u plafon dnevne sobe i odluci da ignorise Milketovo pitanje. “Hoces li moci da ga pricuvas, ili ne?”

“Dobro, dobro, hocu. A gde ides?” upita Milke.

“Na Havaje, treba nesto da uradim,” odgovori Slavko i odmah se pokaja.

“Na Havaje? Bez mene! Povedi i mene, cujem da su Havajke super. Lepe, mekane, i sve ti daju.” Milke je sad zvucao kompletno probudjen.

“Mozda je tako u filmovima. Zao mi je Milke, ali idem sam.”

Sledeca na redu je bila Maja. Slavko se sa njom nije uopste cuo vec skoro vise od mesec dana. Bilo mu je lepo sa njom ali nekako nije ostavilo nekog traga. Cim se vratio u Vankuver lako je pronalazio razne izgovore da je ne nazove. Ali sada je u pitanju poslovna kombinacija. E-mejl ce da posluzi.

Cao Majo,

Izvini sto se nismo culi jos od kada je Zoran... nema veze. Nego sreo sam se sa Zoranovim prijateljem geneticarem, i mislim da cemo moci nesto da uradimo zajedno. Pre toga moram jos nesto da uradim, a ti ako zelis za to vreme pokreni svoje veze i sakupi investitore. Bar u pocetku ce nam biti potrebne pare dok cela stvar ne krene, ako uopste krene. Moju “karijeru” u onom slepom crevu od posla sam ostavio drugima. Sad sam samostalni biznismen sa jedva dovoljno love da potraje jedno sest meseci. Javi se kad stignes.

Kad je poslao taj e-mejl Slavko se setio da jos uvek nije odgovorio na nekoliko zadnjih poruka od svoje majke koja mu je uvek uredno pisala o svakodnevnim dogadjanjima iz njenog zivota i uvek ga molila za odgovor. Sad ili nikad, pomisli Slavko, i poce da kuca drugu poruku.

Draga mama,

Uvek rado citam tvoja pisma. Pozdravi i ti sve koji mi salju pozdrave. Kako je tvoja basta i ruze? Ja sam dobro, na poslu su me zapazili tako da sam dobio povisicu a ocekujem i bolju poziciju uskoro. Posto je sad plata veca odlucio sam da odem malo na Havaje na godisnji odmor. Pisacu ti koliko su velike morske kornjace.

Kad je i taj e-mejl otisao kroz zicu preko pola sveta, Slavko se zavalio u svoj kauc i poceo da prevrce po glavi stotinu stvari koje je trebalo uraditi. Najpre treba otici u biblioteku da prouci nekoliko turistickih vodica o Havajima. A kad se vrati treba kupiti i nekoliko kompjutera koji ce u iducih nekoliko meseci raditi bez prestanka. Ali dan je bljestav, sunce jedva da je preskocilo zenit. Zato je Slavko odlucio da je najbolje da zgrabi veliki sareni peskir, kremu za sunce i svoje stare Spido kupace gace i da se najpre zaputi nekoliko sati do Kitsilano plaze gde ce moci da se ugreje dok lezi na pesku pored okeana i gleda zgodne devojke kako prolaze pored njega, a onda da se rashladi kad skoci u more. I tako nekoliko puta. Na Havajima sigurno imaju da se kupe dobre kupace, pomisli Slavko dok je gledao svoj prastari tamnoplavi Spido. Krajnje je vreme da se i on pridruzi ostalim kupacima u dvadeset prvom veku.

Tek je nekoliko sati proslo od kada je rekao zbogom redovnoj plati, i Slavko je u sebi osecao neobicnu mesavinu strepnje za svoju buducnost i ushicenja oko toga sta ce mu nepoznato doneti. Osecao se pun zivotne energije po prvi put posle mnogo godina. Sledece odrediste: plaza.

Majin odgovor je stigao u toku noci i Slavko ga je procitao sledeceg dana dok je pregledao nove poruke.

Cao Slavko,

Ne mozes ni da zamislis koliko sam bila uzbudjena kad sam procitala tvoj e-mejl. Odmah cu da razgovaram sa nekoliko prospektivnih andjela za koje znam da traze neku dobru priliku da investiraju pare. Necu znati tacno na cemu smo bar do kraja iduce nedelje, ali ti mozes sigurno da racunas da operativne pare nece biti problem. Javi se kad se vratis.

P.S. Jos uvek cesto nocu mislim na tebe :)

Slavko je doruckovao na brzinu dva parceta preprzenog hleba namazanog puterom, obukao je svoje omiljene razglavljene farmerke i Fila majicu, seo u kola i zaputio se prema Ricmondu gde su Kinezi drzali sve male prodavnice kompjutera sa boljim cenama i izborom nego sve velike mega-radnje na drugim mestima. Najbolje da kupi svu opremu koja mu treba sada, jer kada se vrati sa puta verovatno vise nece imati mnogo vremena za instalaciju i namestanje. Jedino sto ce morati da obori zadnja sedista.

“Osam komjutera sa duplim procesorom?” zapitao ga je ponovo zabezeknuti prodavac ne verujuci svojim usima i svojoj dobroj sreci.

“Da, osam,” odgovori mu Slavko gledajuci okolo po maloj radnji ne bi li medju mnogobrojnim komponentama izlozenim po svim zidovima primetio nesto sto bi mu trebalo. “I neka svaki od njih ima maksimalno RAM memorije koliko god maticna ploca dozvoljava, najbrze procesore koje imate i mrezne kartice. Takodje svaki neka ima ugradjena po dva najveca diska koja imate u uparenoj konfiguraciji. Hoce li biti nekih problema da se to uradi?” Slavko je sada gledao pravo u prodavca koji se malo pribrao i setio da stavi na lice osmeh namenjen najboljim musterijama.

“Nikakvih problema,” odgovori mu Kinez. “Tri kompjutera mogu da vam isporucim za dva dana, a ostalih pet moram da narucim delove. Bice gotovi za najvise nedelju dana.”

“To ce biti dovoljno brzo za moje potrebe,” rece Slavko vadeci kreditnu karticu iz novcanika. “I da ne zaboravim, jos mi treba jedan gigabitni ruter sa sesnaest portova i dve farme umrezenih eksternih diskova sa po pet najvecih diskova u svakoj. Dodajte tome i jos jedan laptop kompjuter kad se vec pazari da bude kompletno.” Slavko je sad bio siguran da je svoju zivotnu ustedjevinu upravo prepolovio, ali nije zeleo da odustane. Mora da veruje da ce Maja da organizuje finansiranje. O posledicama neuspeha nije smeo da razmislja.

“Necu biti u gradu nekoliko dana. Isporucite mi sve zajedno za dve nedelje,” rece izlazeci na vrata koja su vodila prema parkingu. Prodavac ga umalo nije zagrlio na rastanku.

Kad se rano predvece vratio kuci cekao je e-mejl od majke. Slavko bi se mogao zakleti da ta zena proverava svoju elektronsku postu svakih deset minuta, jer su njeni odgovori na njegova retka pisma uvek stizali ekspresnom brzinom. Napravio je sebi jaku crnu kafu, bez secera, i seo da procita sta ima novo sa one strane sveta.

Najdrazi moj sine,

Hvala ti na pismu. Uvek se radujem da primim pismo od tebe. Cestitam ti na unapredjenju! Uvek sam ti govorila da ce tvoj kvalitet kad tad da bude primecen kod tvojih sefova. Sad se potrudi pa ces sigurno jos vise da avanzujes. Kod mene je sve po starom – basta, poslovi po kuci, setnja, nista interesantno kao kod tebe. Neki dan sam se setala Knez Mihajlovom i pogodi koga sam srela, tvoju bivsu devojku Jelenu, valjda se jos nje secas. Super izgleda, a cujem i da je mnogo uspesna sa svojom agencijom. Mnogo te je pozdravila. Eto toliko od mene, pa javi se kad stignes. Pisi mi bilo sta.

Slavko je ugasio kompjuter i srknuo poslednji gutljaj jake kafe, zujalice. Jelena. Vec drugi put u poslednjih mesec dana njeno ime iskace pred njega bez upozorenja. I vec drugi put se nesto u njegovom stomaku istog trenutka vezuje u mali, neprijatan, tvrdi cvor posle cega mu celog dana nije ni do cega. Da li ponekad misli na njega kao sto on misli na nju? Do sada je vec naucio da jedini nacin da se taj cvor razveze makar privremeno je uz pomoc neke poznanice suprotnog pola rade da mu pritekne u pomoc na svaki nacin. Veceras ce, znao je, olaksanje naci medju Suzinim mekim i nestasnim bedrima. Pa koliko potraje neka potraje.

Iz misli ga je trgnuo zvuk kljuceva u njegovim vratima i glasan smeh. Milke. I neka devojka hrapavog senzualnog glasa. Jos nisu primetili Slavka u drugoj sobi dok su ulazili, tako da je mogao u prvih nekoliko trenutaka da ih posmatra nesmetano kroz otvorena vrata sobe u kojoj se nalazio. Milke je kao pristojno vaspitan momak poceo da pomaze devojci da se udobno smesti u dnevnoj sobi, dok joj je pripovedao o “svojoj” gajbi. Devojka je izgledala dovoljno impresionirano da je dozvolila Milketu da uziva u njenim dugim preplanulim nogama koje je nehajno prekrstila za sto bolji efekat dok je zavaljena na kaucu gledala stvari oko sebe. Milke je upravo krenuo da im sipa pice, kad je primetio Slavka kako ih posmatra iz susedne sobe.

“Sta ces ti ovde? Ja sam mislio da si rekao da ides na Havaje?”, rece Milke kad se konacno pribrao i setio da zatvori sirom otvorena usta.

“Izvini sto vas prekidam usred obilaska mog stana, ali nisam razpolozen za tvoja sranja Milke jos od kada si zadnji put ovo uradio,” rece Slavko polako ustajuci sa stolice i iduci prema njima. Usput je gledao u devojku koju je Milke doveo. Nije izgledala uopste lose. Milke je primetio Slavkov pogled i ponosno rekao “Slavko, ovo je moja nova devojka Vedrana.”

“Ja nisam tvoja devojka, a za moje ime si u pravu,” Vedrana je zabacila svoju dugu kestenjastu kosu preko ramena dok se okretala da pogleda u Slavka. Na licu joj je bio osmeh pun sarma. “Drago mi je,” rece. Slavko se zaustavio na sredini sobe i pogledao ih oboje umornim pogledom.

“Milke, izlazi odavde momentalno. Kad budem krenuo na Havaje obavesticu te. Ti Vedrana mozes da ostanes ako hoces. Milke ti je ponudio pice, pa ne mogu da te razocaram.” Slavko je sada gledao u Milketa koji nije nimalo bio odusevljen time kako se stvari razvijaju.

“Slavko ne mozes tako sa Komandantom Boskom. Ja cu ...” poce on polako se krecuci prema vratima.

“Napolje!” odjednom viknu Slavko na njega. Milke jos jednom pogleda u Vedranu koja ga je ignorisala, a zatim izadje u hodnik prema liftu odakle su se posle toga jos neko vreme cule prigusene psovke.

Slavko je zatvorio vrata i pogledao u Vedranu koja ga je jos uvek pomno posmatrala sa svog udobnog mesta na kaucu, sa istim onim osmehom na licu. “E pa Suzi,” pomisli Slavko u sebi, “ovaj put ces morati da sacekas.”

U tom istom trenutku, sa tri sata vremenske razlike, u malom gradicu u Nju Dzersiju, cetiri sredovecna coveka uvazenog izgleda u tamnosivim i crnim odelima sedeli su razlabavljenih kravata na jednom kraju velikog konferencijskog stola u sali za sastanke dok je sat na zidu otkucavao zadnji sat pre ponoci.

“Jesi li siguran da su tvoje informacije apsolutno pouzdane?” upita Glavni u vrhu stola onog koji mu je sedeo sa leve strane.

“Da gospodine, koliko god je to moguce reci u ovoj fazi razvoja situacije,” odgovori mu Levi i potvrdno zaklima glavom. Covek koga smo ubacili da radi u timu Dzordza Topalovica se konacno isplatio. Kaze da nikada nije video Topalovica toliko uzbudjenog i punog ideja. A on je takav, kaze nas covek, samo kada je na pragu neceg velikog.”

“Neceg velikog?” upita Glavni na vrhu stola. “Samo nebo zna da nam treba nesto takvo. Iako smo jedna od najvecih farmaceutskih kompanija na svetu i trosimo milijarde dolara svake godine na istrazivanje novih proizvoda, nismo u zadnjih deset godina imali znacajan pomak da napravimo nesto sto se moze dobro prodati, a postojeci patenti nam polako isticu. Ali to ne moram vama da govorim. Biotek kompanije nas preticu sa leva i sa desna. I mada ih kupujemo u velikom broju da bi prisvojili njihova otkrica i rezultate, nije ni nas dzep bez dna. A i da ne spominjem globalnu konkurenciju, posebno od strane onih mlakonja iz Evrope koji se kriju iza protekcionizma svojih drzava.” Dok je to govorio glavni lupi sakom o sto.

“Ali i mi koristimo trgovinske i administrativne barijere sa nase strane,” dodade Desni nesigurnim glasom. Skoro se odmah pokajao kad je Glavni usmerio svoju paznju na njega i presekao ga pogledom.

“Mi smo nesto drugo. Mi smo Amerikanci, individualizam, inovacije i sve te stvari.” Glavni se okrenu ka cetvrtom coveku prisutnom na sastanku koji je sve to vreme slusao u tisini. “Posto je situacija delikatna i neko zlonameran bi mogao da nas optuzi za industrijsku spijunazu, pozvao sam spoljnog eksperta koji nema veze sa nasom kompanijom. Gospodin Tipler je poznat u pravim krugovima kao pregovarac koji donosi rezultate, za visoku cenu naravno.”

Na spomen svog imena, gospodin Tipler se iz svoje fotelje bez reci blago nakloni u pravcu ostale trojice.

“Ako Topalovic slucajno dodje do nekih vrednih rezultata sa njegovim jadnim univerzitetskim timom,” nastavi Glavni posle krace pauze, “mi cemo to prvi saznati od naseg coveka, dok ce se za sve ostalo pobrinuti gospodin Tipler. To bi bilo sve za danas gospodo. Vec je kasno i svako zna sta mu valja ciniti.”

SEST (Sijetl)

Dve pune nedelje je proslo od Majinog e-mejla a da Slavko nije uopste razmisljao o Njujorku, Zoranu i njoj. Neka vrata u glavi su mu se zatvorila te veceri i to je bilo to. Njegov mozak jednostavno nije mogao da prihvati da neko tako mlad odjednom nije vise prisutan medju zivima. Neko tako mlad kao Slavko. Mozda ako o tome ne razmislja, onda kao da se mozda i nije desilo.

Jedno vece dok je sedeo za barom restorana u Denman ulici sa par ljudi sa posla ispijajuci lagano brojne krigle lokalnog vankuverskog piva, devojka sa kojom je izasao mu zavuce ruku u zadnji dzep od pantalona pokusavajuci da mu da signal da je vreme da podju i nasamo povedu malo intimniji razgovor.

“Kakvi su ti ovo papirici po dzepovima? Ko zna od kada ti ovo stoji ovde, vec je pocelo da se raspada,” rece plavooka, bujna i ne previse trezna Suzi dok je drzala parce papira koje je izvukla iz Slavkovog dzepa izmedju svoja dva prsta. “Baci ovo pa da idemo negde.”

“Daj da vidim sta je,” rece Slavko ali je jos ne uzevsi papiric iz Suzine ruke prepoznao Zoranov rukopis kojim mu je ispisao ime i telefon. Dzordz Topalovic. Sijetl.

Pogledom je obuhvatio dugacak bar za kojim su sedeli, dve velike sale prepune bezbriznih gostiju, parova koji su dosli da se malo opuste, ili jos neuparenih momaka i devojaka u potrazi za necim da im ispuni noc. Kroz velike prozore uokvirene teskim zavesama od tamno crvenog somota videla se Vankuverska noc sakrivena od ulicnih svetala iza najblizih krosnji drveca.

Ona vrata u glavi su se sirom otvorila i na Slavka se srucila nezadrziva bujica od prethodnih nekoliko nedelja. “Izvini Suzi za veceras,” rece Slavko uzurbano dovrsavajuci svoje pivo i uzimajuci svoju crnu koznu jaknu sa stolice “ali danas cu morati sam kuci. Setio sam se da imam neke vazne stvari o kojima zelim na miru da razmislim.”

Na telefonskoj sekretarici u njegovom stanu su ga sacekale cetiri poruke. Milke, Suzi, sef sa posla, i neki marketar iz njegove banke u potrazi za novim izvorima prihoda. Obrisao je sve cetiri i ne odslusavsi ih i umorno seo za sto u trpezariji. Ponovo je izvadio iz dzepa Zoranovu cedulju i dugo vremena je pazljivo zagledao kao da se nada da ce tako mozda da otkrije jos neki detalj koji je propustio. Ali bila je to samo obicna cedulja iz nekog adresara sa imenom i telefonom. Dzordz Topalovic, doktor mikrobiologije, specijalizacija genetika. “Vidim ja moj Slavko,” rece sam sebi, “da cemo uskoro da idemo u Sijetl.” A sa sefom ce da rascisti stvari kad se vrati. Doslo je vreme da se nesto i reskira. Jer zivot ocigledno ne traje zauvek.

Sijetl je jedan od lepsih gradova u Sjedinjenim Drzavama, na dva sata voznje juzno od Vankuvera autoputem I-5. Poznat je i pod imenom “Smaragdni grad”, ali ga lokalni stanovnici pouceni iskustvom radije zovu “Kisni grad”. Sijetl, stari i novi, iz vazduha izgleda predivno. Gledano odozgo, iznenadjujuce uzan pojas zemlje uokviren jezerom Vasington i Kaskadija planinama na istoku, i zalivom Pjudzet i Olimpik planinama na zapadu. Zgrada zvana Svemirska Igla izgleda kao igracka iz ove perspektive. Svemirska Igla je stara samo malo vise od cetvrt veka, uzviseni podsetnik na Svetsku Izlozbu 1962. godine. U Sijetlu pada kisa. I pada. I pada. Ko zivi u Sijetlu dovoljno dugo, njemu kisa pocinje da izgleda normalno i gleda na sunce sumnjicavo ako potraje duze od dan ili dva. Po mnogo cemu Sijetl je poslednja granica velikih americkih gradova. Smesten u najdaljem severnoistocnom uglu kontinentalnih Sjedinjenih Drzava, zapadno od njega nema nista osim Tihog Okeana, dok na severu lezi kanadska granica. Sijetl je jos uvek mlad grad, mesto gde je sve moguce, i ciji su stanovnici prijateljski raspolozeni, gostoljubivi i dinamicni, i takodje jedni od civilizovanijih i pristojnijih u siroj americkoj okolini.

Prema ovom gradu je sad Slavko vozio autoputem u svom starom Golfu na dogovoreni susret sa Dzordzom Topalovicem, pazljivo odrzavajuci brzinu na dozvoljenih 110 km/h zbog cestih radarskih kontrola. Dzordz je stvarno zvucao kao potencijalno cudan tip kada ga je Slavko nazvao tri dana ranije i dobio njegovu telefonsku sekretaricu. Dzordzova poruka je bila “Dobili ste mene. Ocigledno sam zauzet. Ostavite poruku. Tri, cetiri, sad!” Slavko je jako sumnjajuci da cini pravu stvar rekao ko je, odakle je, i zasto bi zeleo da se vide. Deset minuta kasnije zazvonio mu je telefon. Na drugom kraju veze bio je Dzordz.

“Gospodine Topalovicu ovo je stvarno bilo brzo...” poceo je Slavko, ali ga je Dzordz odmah prekinuo. “Slusajte gospodine,” rekao je “ja ne znam ko ste vi ali postujem Zorana i njegovo misljenje. Ako on smatra da treba da se vidimo, onda cemo da se vidimo. Dodjite opranih ruku i cistih zuba. Mrzim zadah iz tudjih usta. Mogu jedino da se nadjem sa vama u ovu subotu u tri sata popodne na vrhu Svemirske Igle. Da li vam to odgovara?” Nakon sto je Slavko zbunjeno odgovorio potvrdno, Dzordz je bez reci prekinuo vezu. Slavko je gledao u svoju slusalicu. Sastanak je bio ugovoren.

Posle dva sata voznje prvo sto je Slavko ugledao od Sijetla bio je visoki neboder Kolumbija od celika i tamnog stakla sa svojih 76 spratova, planina Rejnir u daljini i Svemirska igla, njegovo odrediste za danas. Pored njega na izlizanom suvozackom sedistu bila je crvena papirna fascikla obmotana gumicom u koju je Slavko stavio podebeo svezanj papira sa gomilom informacija o njegovim kompjuterskim algoritmima uredno odstampanih na laserskom stampacu. Na vrhu fascikle bile su cetkica i pasta za zube, koji su se sada lagano kotrljale sa jednog kraja sedista na drugi svaki put kada bi Slavko naglo usporio. Posle nepunih pet minuta voznje jednom od osam traka autoputa I-5 koji je uvek pun vozila, usmerio je auto na jedan od izlaza za grad koji ga je izbacio na jednu od prilaznih gradskih ulica koja je zacudo bila kaldrmisana a ne asfaltirana. Ubrzo se nasao na parkingu u blizini Igle.

Izasao je iz kola, platio parking za iduca dva sata, i polako se zaputio prema ulazu u ovu neobicnu i impozantnu gradjevinu preostalu od Svetske Izlozbe 1962. godine. Svemirsku iglu, visoku preko 160 metara, opsluzuju spoljasnji liftovi koji voze od podnozja do vrha u 43 sekunde izazivajuci ponekad nelagodnost u stomaku. Posetioci mogu da izadju na nivou zatvorenog vidikovca odakle im se cini da vide ceo svet, ili bar ceo Sijetl i oblast oko zaliva Pjudzet. Iznad vidikovca nalazi se restoran koji se okrece pun krug svaki sat. Gosti restorana stalno imaju drugaciji pogled dok jedu, ali promene su tako lagane da ne moraju strepiti od morske bolesti.

Posle kratke voznje liftom tokom koje je Slavko namerno gledao u daleke planine, da ne bi gledao u ambis koji se povecavao ispod njega razdvojen jedino staklom kabine lifta, izasao je na impozantni kruzni vidikovac koji je kao i obicno bio pun turista. U ruci je nervozno stezao svoju crvenu fasciklu gledajuci okolo i pokusavajuci da prepozna Dzordza. Na njegovom Casio satu bilo je tri sata i pet minuta popodne. “Nadam se da Dzordz ne zamera ljudima kada kasne, vec samo kad ne operu zube,” posmisli Slavko u sebi i refleksno proveri svoj dah iz usta. “Kao da se vidjam sa nekom novom ribom pa treba da ostavim dobar utisak.” Zadah mu je delovao prihvatljivo, bar po njegovim standardima.

“Kasnite gospodine Filipovicu,” zacu se neciji strogi glas iza Slavka. Kad se okrenuo ugledao je omanjeg podebljeg coveka obucenog u kaki pantalone i zelenu polo majicu. Taj covek ga je sada, onako odozdo, pomno posmatrao iza debelih stakala okruglih naocara, dok se u rukama poigravao sa podebljim sveznjem subotnjeg izdanja Sijetl Tajmsa, najtiraznijih lokalnih dnevnih novina. “Da ste zakasnili jos pet minuta duze, zavrsio bih celu sportsku sekciju, pa bih bio prinudjen da odem.”

“Gospodine Topalovicu?” zapita Slavko mada je vec znao odgovor na to pitanje na osnovu sagovornikovog ponasanja. “Drago mi je da smo se upoznali. Zoran mi je toliko pricao o vama i o istrazivanjima kojima se bavite u oblasti biotehnologije.”

“Da ne davimo previse sa ljubaznostima, imam dosta posla koji me ceka u laboratoriji. Recite mi sta imate da kazete. I zovite me Dzordz.”

Slavko je duboko uzdahnuo, mentalno u glavi odbacio sve uvodne price koje je pripremio u putu sa ciljem da otkravi Dzordza, i poceo da otvara svoju fasciklu.

“Sta vam je to? Papiri! I to poprilicna gomila. Zar niste nikada culi za laptop kompjuter?” upita ga Dzordz u polu-sali.

“Ostavio sam ga u kolima,” odgovori Slavko. “Mislio sam da ovde gore nema zgodnog mesta da ga upotrebim.”

Dzordz mu jedva primetnim pokretom glave u pravcu fascikle dade znak da nastavi. “Rekli ste mi na poruci koju ste mi ostavili da ste unapredili postojece algoritme za analizu genetskih uzoraka. Takve tvrdnje cujem skoro svaki dan od mojih nadobudnih studenata koji misle da su posisali sve mikrobiolosko znanje posle jednog semestra. Recite mi nesto vise o tome.”

Slavko obrisa znoj sa cela. Nije da je bilo previse vrucina u klimatizovanom vidikovcu, ali se osecao kao da se topi pred fokusiranim Dzordzovim pogledom koji, cinilo mu se, mu je busio rupu pravo kroz njegovo celo. “Imam nekoliko raznih projekata u vezi kompjutera i genetike u razvoju, ali jedan koji najvise obecava se u pristupu oslanja na sistemsku biologiju i neke moje nekonvencionalne ideje. Jedino sto nisam bas siguran sta znace rezultati koje ponekad dobijem na kraju. Na primer, ceo coveciji genom mogu da analiziram pocevsi od amino-kiselina i baznih parova pa da poslednjeg od 23 gena za otprilike jedan minut na mrezi od cetiri kucna personalna kompjutera povezana u Linux klaster. To je ono sto vidim i razumem iz mojih prethodnih studija, ali takodje dobijam mnoge rezultate koje ne znam sta predstavljaju. Mozda biste vi mogli tu nekako da pomognete sa vasim poznavanjem oblasti. Dzordz?”

Slavko je zastao u pola svog objasnjavanja jer je Dzordz otvorenih usta gledao u njega kao da ga prvi put vidi. “Za otprilike jedan minut?”, rece on na kraju vrlo polako. “Ceo coveciji genom? Skoro cetiri milijarde baznih parova, i nebrojene trilione neotkrivenih mogucnosti?” Odjednom Dzordz prasnu u grohotan smeh tako da se nekoliko ljudi oko njih trglo. Jedna mlada majka je zgrabila svoju trogodisnju cerkicu i odvukla je zabrinuto na drugi kraj vidikovca, dok je istovremeno uputila pogled pun neodobravanja prema Dzordzu i Slavku. “Da, za otprilike minut, mozda i malo manje,” rece Slavko pomalo razljucen kad je Dzordz konacno prestao da se smeje, da uzme malo vazduha.

Dzordz se na to iznenada uozbilji. “Dajte mi tu fasciklu,” rece Slavku prilazeci mu jako blizu i pruzajuci ruku. Poceo je uzurbano da prelistava debeli svezanj stranica. Posle jedno desetak minuta totalne koncentracije vratio je zatvorenu fasciklu Slavku.

“Neverovatno. Ako je to sto tvrdite istina, onda je ovo neverovatno. Neki od modela proteina su vam pogresni, ali to je zanemarljivo. Kataliza, replikacija, mutacija, metabolicke mreze, skoro sve se poklapa. I to sve za vreme hiljadu puta brze od trenutno najbrzih analiza. I to analiza koje su proracunavane na superkompjuterima mnogo brzim od tih vasih kucnih igracaka!” Dzordz okrenu ledja Slavku i krenu prema liftu ispred koga se skupila manja grupa turista kojima je dosadilo bacanje pogleda sa visine i koji su cekali svoj red da se spuste liftom dole gde ce nastaviti svoju potragu za hamburgerima i koka-kolom. Ispred samog ulaza u lift, on se zaustavi, okrenu i dodje ponovo do Slavka koji nije znao sta mu sad valja ciniti te se odao cutanju.

“A da se vi mozda ne salite sa mnom gospodine Filipovicu?” upita on upiruci svoj debeli svezanj novina pravo u Slavkovo lice. “Da vas nije neko od mojih uvazenih kolega nagovorio da pokusate da napravite neslanu salu na moj racun?”

“Gospodine Topalovicu, hocu reci Dzordz, na ovim papirima su rezultati mog visegodisnjeg rada i uveravam vas da nisu nikakva namestaljka,” odgovori mu Slavko pomalo iritirano i usput se misleci u sebi koliko dugo nije cuo nekoga da koristi izraz “neslana sala”. “Ako zelite, mogu da izvrsim neke probne duboke analize na uzorcima koje vi odaberete, posle cega mozete da uporedite rezultate.”

Dzordz samo odmahnu rukom gledajuci kroz stakla na planine u daljini sa druge strane grada. “Ne znam zasto, ali zelim da vam verujem. Ali niste mi jos rekli koja bi moja uloga bila u ovoj vasoj maloj naucnoj avanturi.”

Slavko nije mogao da veruje sta cuje. Dzordz je delovao spreman za saradnju sa njim, obicnim amaterom. “Prva ideja da vas pozovem dosla je od Zorana, ali kada sam posle o tome vise razmislio, mozda bi najbolje bilo da vi obezbedite duboko poznavanje medicine i eksperimentalne rezultate iz genetskih uzoraka sa kojima radite, dok bih ja zatim obezbedio njihovu ultra brzu analizu i agregaciju i vratio vam moje rezultate. Na kraju biste vi izveli zakljucke da li su se neke nove informacije pojavile u svemu tome,” rece Slavko i dodade “mozda otkrijemo nesto novo, neki novi nepoznat gen, ili nesto drugo sto bi poguralo druga istrazivanja napred koja su trenutno u zastoju. Vreme je da neko uspesno spoji medicinu kakvu je znamo sa modernim tehnologijama koje joj stoje na raspolaganju ali su jos nedovoljno iskoriscene.”

Dzordz ga je samo gledao neko vreme, pokusavajuci da odluci da li da se vrati u svoju laboratoriju i zaboravi sve ovo, ili mozda da shvati ozbiljno ovog naizgled naivnog amatera iz Kanade. “Podjite sa mnom,” rece on na kraju donevsi svoju odluku. “Otpratite me deo puta u povratku do laboratorije. Zelim nesto da vam ispricam, ali u cetiri oka ako je moguce.”

Dzordzova laboratorija nalazila se na drugom kraju grada u Univerzitetskoj cetvrti, u blizini Univerziteta Vasington. Sisli su liftom do podnozja Svemirske Igle u sredini Sijetl Centra, odakle su se prosetali nekoliko koraka do stanice jednosinskog voza Monorejla koji ih je za nepun minut, klizeci na petnestak metara iznad zemlje na betonskim stubivima, prevezao do Vestlejk trznog centra u centru grada.

“Dozvolite mi samo petnaest minuta da kupim nesto za frizider ovde na lokalnoj pijaci. Imaju odlicne stvari,” rece Dzordz Slavku dok su skretali ka ulazu u Pajk Plejs Market. Ova pijaca je jedno od najpopularnijih mesta na obali u centru grada. To je jedna fascinantno skripava, originalna struktura u kojoj je smestena celokupna pijaca. U sustini solidno gradjena, cela pijaca izgleda da se nalazi na visokim stubovima pobodenim u zaliv. Okacila se i ukopala u padinu brda, sa neverovatnom raznolikoscu standova, radnji, i mesta gde se moze nesto pojesti. Podovi su joj krivi, i dogradjivana je zbrda-zdola, ali nijedna nova, lepa i kockasta zgrada ne bi mogla da je zameni. Ovom pijacom je sada Slavko kaskao za Dzordzom dok je on polako isao kroz gomilu ljudi i punio svoje kese sa pijacnim ratnim plenom.

Verovatno ne postoji nista od hrane sto ne moze da se kupi u nekom uglu i cosku Pajk Plejs Marketa. Svako jutro farmeri dovoze pre svitanja zore svoje proizvode koje su uzgajili u plodnoj dolini severno i juzno od Sijetla. Neki od farmera drze istu tezgu vec 50 godina. Red za redom svezeg povrca i voca, oraha, badema, lesnika, jagoda, malina, bundeva. Besplatni uzorci dele se na probu, dok je cenjkanje oko cena deo zabave. Najbolje cene se mogu naci na kraju dana, a najnize subotom uvece. Tu su i burad puna svezih skoljki, racica i velikih kraba, svez losos, prstaci, svaka vrsta morske hrane koja se moze zamisliti. Tu su prodavci mesa, zacina, cajdzinice i kafeterije, stvarno svez puter od kikirikija, peciva i mlecni proizvodi. Radnje sa sirom prodaju Feta, Jarlsberg, Goudu, Edam, Kamamber, Bri, jareci... sve sto jedan najprobirljiviji sladokusac moze da pozeli.

Cvece i biljke svake vrste su ovde na prodaju, a duz celog marketa posetioce zabavljaju muzicari u prolazu, pantomimicari i madjionicari. Regularne musterije i trgovci se poznaju posle niza godina, dok lepe devojke ili bake umeju cesto da dobiju na poklon kajsiju ili grozdje od galantnog piljara.

Posle ove pijacne avanture Dzordz je poveo Slavka do Kapitol Hila, na cijem se vrhu nalazi Dobrovoljacki Park.

“Slavko ovo vam je najstariji i najomiljeniji park u ovom gradu. Odlicno je negovan i uvek posecen. Evo tu odmah je Konzervatorijum, odnosno botanicka basta, jedan lepi stari ogromni staklenik. A tamo na drugom kraju je Muzej Umetnosti Sijetla.” Dzordz je ubrao jedan poljski cvet i seo na obliznju klupu. Dan je bio suncan, i iako je bio vikend, park je bio relativno prazan. Troje male dece je veselo jurilo jedan zuti balon na velikom travnjaku u blizini pod budnim okom roditelja.

“Dzordz rekli ste ranije da hocete nesto da mi kazete,” poce Slavko sedajuci na drugi kraj klupe. Jedna siva veverica mu je prisla na pola metra i zagledala njegove ruke da proveri da slucajno u njima nema neke hrane za nju. Razocarana, ubrzo je odskakutala dalje stazom prema sledecoj grupi ljudi.

“Da, ovo je dobro mesto. Mirno, povuceno,” Dzordz je zagledao unutra u svoje dve kese sa namirnicama. “Odlucio sam da pokusamo zajednicku saradnju, ali pod jednim uslovom.”

Slavko je seo na ivicu klupe. “Koji je to uslov?”

“Da radimo sa kompletnom i tacnom mapom ljudskog genoma,” odgovori mu Dzordz ne dizuci glave iz kese iz koje je sad izvadio jednu sargarepu i poceo odsutno da je gricka u uglu usta. “Bez kompletne i tacne mape vasi kompjuteri ce izbacivati nepotpune ili jos gore pogresne hipoteze sa kojima ja nista necu moci da uradim. Treba nam prava mapa.” Jos jedan zalogaj sargarepe.

“Ali ja ne razumem o cemu govorite,” rece Slavko zacudjeno. “Ta mapa postoji jos od 2003. godine kada je Projekat Ljudski Genom proizveo sekvencu visokog kvaliteta, cime se taj projekat i zavrsio. Zatim su tokom 2004. godine zavrsene analize nekoliko preostalih hromozoma. Svi znaju sada vec slavnu pricu o trci izmedju dve grupe naucnika, jedne sa Projekta Ljudski Genom i druge iz privatne kompanije Celera Dzenomiks, koja ce prva da zavrsi sekvenciranje genoma. Na kraju su se 2000. godine dogovorili da saradjuju, i 2003. su zavrsili mapu i stavili je svima na raspolaganje.”

Dzordz na to samo odmahnu rukom i baci ostatak sargarepe u cvetni zbun iza njega. “Slavko, to su sve prilicno tacne informacije i to je sve lepo, medjutim istina je malo drugacija, ako covek ne cita samo javne izjave ucesnika pripremljene za televiziju i novine. Hajde da prosetamo, ubise me ova deca svojom cikom.”

Kada su malo odmakli jednom od staza koja je vodila sredinom parka Dzordz je nastavio prekinut tok misli. “Sve je zapravo pocelo 1990. godine kada je Ministarstvo za Energiju americka vlade pokrenulo ceo projekat, potrosilo velike pare na prva istrazivanja i ohrabrilo mnoge ustanove da se udruze sa njima u veliki internacionalni konzorcijum zvani Projekat Ljudski Genom. Njihov glavni cilj, bar u svakom javnom obracanju, bio je unapredjenje nauke i posebno medicine i biologije sto su dokazivali svojim obecanjem da ce sve rezultate odmah staviti na raspolaganje naucnicima i istrazivacima iz celog sveta. Oni su takodje od samog pocetka nameravali da naprave kompletnu mapu ljudskog genoma. Privatne kompanije kao Celera, ali i mnoge druge, usle se u igru mnogo kasnije sa ciljem da naprave neki profit u svemu tome i njihov fokus je bio mnogo uzi, uglavnom na najinteresantnije delove genoma gde su mogli brze da pronadju nesto sto se moze prodati farmaceutskim kompanijama. Od svih njih Celera je odradila najkompletniju analizu,” tu je Dzordz zastao i pogledao u Slavka kao da proverava da li Slavko prati njegov tok misli. Slavko mu samo klimnu glavom dajuci mu znak da nastavi.

“Medjutim razlog zasto je Ministarstvo za Energiju stvarno ohrabrivalo siroko ucesce drugih u celom projektu je zapravo mnogo jednostavniji. Sa postojecim instrumentima, algoritmima i kompjuterskim kapacitetima tog vremena i uz ogranicenja koja im je nametao njihov budzet ma koliko enorman za nase pojmove, oni nisu mogli sami da naprave znacajan progres i to su znali. Zato im je bio potreban privatan sektor i druge akademske institucije u nadi da ce ideje i resenja da se pojave jednom kad projekat zazivi. I tako je i bilo. Nebrojene inovacije su ugledale svetlo dana, kao na primer brze i jeftinije tehnologije za sekvenciranje, unapredjeni hemijski reagenti i enzimi, kao i razvoj nekoliko novih masina za brzo sekvenciranje uzoraka, da nabrojim samo nekoliko primera. Ali bez obzira na sav taj ogroman progres u instrumentima, automatizaciji i algoritmima, nove inovacije, kao ova vasa o kojoj mi sad govorimo, i dalje su potrebne da bi se dovrsile analize mnogih velikih sekvenci i da bi se unapredila efikasnost celog procesa. I tako je rodjena oblast Zivotnih Nauka cija sira primena zahvata mnoge oblasti ekonomije kao na primer klinicku medicinu, poljoprivredu i stocarstvo, industrijske procese proizvodnje, ekolosku biotehnologiju, DNA identifikaciju ljudi, zivotinja, biljaka i mikroba.”

“Mozda je to sve i tako, ali vazan je krajnji rezultat, a to je da smo dobili mapu kompletnog ljudskog genoma sa kojom sada ja i vi mozemo dalje da radimo, zar ne?” rece Slavko.

“Ne,” odgovori mu Dzordz strpljivo, kao da objasnjava malom detetu. “Ta mapa nasih baznih parova aminokiselina koja je svima danas na raspolaganju niti je u potpunosti tacna, niti je kompletna. Oko 10% celokupnog genoma koji je smatran nevaznim je preskoceno zarad brzeg zavrsetka posla, dok je preostali deo analiziran sa manje od 99% tacnosti mada su zvanicne cifre o preciznosti mnogo vece. Tako da vidite, postoji mnogo prostora za gresku ako se pouzdate u mapu koja je svima na raspolaganju. Ali evo nas na izlazu iz parka, vreme je da krenem nazad u laboratoriju, a i vama predstoji duga voznja kuci.”

Slavkova radoznalost je sada bila sasvim probudjena i siroko otvorenih ociju ga je zgrabila za gusu i zahtevala vise informacija.

“Ali kako onda ja i vi bilo sta mozemo da uradimo? Moji algoritmi ne prave mapu genoma, vec koriste postojecu mapu da bi otkrili nove relacije sakrivene u postojecim informacijama. Posto kazete da tacna mapa ne postoji onda bi sav nas buduci trud bio uzaludan i vodio do pogresnih rezultata.” Slavko je stajao na sred staze gledajuci u Dzordza.

“Ali ja nisam rekao da precizna i kompletna mapa genoma ne postoji. Ona vrlo postoji,” odgovori mu Dzordz cackajuci prstom parce sargarepe koje mu se zaglavilo medju zubima.

“Gde?” Slavko je sada vec mogao iz koze da iskoci.

“U americkoj vojnoj laboratoriji za infektivne bolesti i bioloske agente na ostrvu Maui,” odgovori mu Dzordz prekorno gledajuci malo parce sargarepe medju svojim prstima koje mu je zadalo toliko problema.

Nekoliko manjih sivih oblaka se polako primicalo parku u kom su stajali i polako potiskivalo sunce u pozadinu. U daljini se video poneki usamljeni bljesak na sivoj zavesi horizonta pracen nedugo zatim slabom grmljavinom. Prve mlake kapi kise pocele su da se spustaju na njihove glave.

“Na Havajima?” Slavko nije bio siguran da ga je dobro cuo.

“Na Havajima,” odgovori mu Dzordz strpljivo. “Na mestu vrlo izolovanom od ostatka ostrva, ali sa odlicnim pogledom. U blizini kuce i mesta gde je sahranjen Carls Lindberg.”

PET (Vankuver)

Avion se tromo protresao uz kratku skripu guma kada je dotakao pistu aerodroma u Vankuveru. Slavko se trgao iz polusvesnog razmisljanja i pogledao napolje preko stomaka svog debelog saputnika kroz mali prozor. Pista isarana tragovima kocenja i dalje je brzo promicala ispod aviona ciji su motori sada brujali pomazuci kocnicama da zaustave avion pre kraja piste. Uskoro ce se zaustaviti na terminalu za letove koji dolaze iz SAD. Jos uvek nije mogao da se seti pola stvari koje su se desile u toku jucerasnjeg dana, uglavnom u toku i posle Majine zurke. To je cena koju placam sto volim dobar kanadski viski, pomisli Slavko dok je pokusavao da fokusira svoju paznju na zgodnu figuru one iste stjuardese koja mu je ranije prisla da ga pita da li je sve u redu. Bila je sada ledjima okrenuta Slavku dok se polako kretala prema prednjem kraju aviona prikupljajuci cebad i slusalice od putnika sa ljubaznim osmehom na licu.

Gomila svakojakih ljudi se prethodno vece pojavila u Majinom stanu, svezi emigranti uglavnom obrazovani mladji ljudi iz nasih krajeva u raznim fazama uspona u stranom drustvu, kao i veci broj Majinih poslovnih prijatelja iz raznih finansijskih i drugih kompanija. Nekoliko predsednika i potpredsenika firmi se rado odazvalo pozivu da provede subotu uz dobro pice i hladne priloge stvarajuci nove poslovne veze koje mogu biti od koristi u buducnosti. Cak je i Zoran dosao sa svojom zenom Dzenifer koja se ranije vratila iz svoje posete roditeljima zabrinuta kad je cula sta se dogodilo. Slavko, koji nije bio niti vican niti zeljan upoznavanja za novim likovima, posle nekoliko upoznavanja sa gostima i kracih razgovora po sluzbenoj duznosti vecinu vremena je proveo kod bara sa Zoranom i par ljudi iz starih krajeva isprobavajuci efekte raznih pica na ljudski organizam. Maja je davala energiju celoj zurci, iduci neumorno od jedne grupe gostiju do druge uvek spremna za osmeh i veselu pricu o bilo kojoj temi. Ponekad kada bi uhvatila Slavkon pogled uputila bi mu zaverenicki osmeh pun skrivenog znacenja, koji bi on spremno uzvratio. Prethodna noc je vise nego premasila Slavkova ocekivanja. Do tada nije ni sanjao neke od pozicija u kojima dvoje ljubavnika moze da dosegne vrhunac, i vec je bio spreman za jos.

Sto se Zorana tice, on je delovao zadovoljan sto je uspeo da zbrise iz bolnice gde je proveo noc i gde su u krevetima oko njega lezala dva senilna dede nesposobni da se pomere iz kreveta koji su celu noc buncali o necemu u pauzama kada nisu mokrili ili vrsili veliku nuzdu u carsave, zatim jedan mladic koga su doveli u polusvesnom stanju posle neke pijane tuce, kao i neki covek prilicno zamotan u zavoje koga je kazu udario automobil na pesackom prelazu. Od medicinskih sestara koje su ulazile svaki cas u sobu da nesto urade nekom od njih cetvorice, nije se moglo pristojno ni odspavati. Kad mu je Dzenifer dosla to jutro, izleteo je iz kreveta kao puska, brzo se presvukao i dozvolio da ga odveze kuci, sve vreme dobrodusno trpeci njena prebacivanja zbog svega sto je dozvolio da mu se desi sa tim njegovim ludim Balkanskim prijateljima prethodnog dana. Kad je dosao na zurku osecao se skoro kao nov. Jedino ga je jos uporno bolela glava i malo mu je igralo pred ocima, ali to je lako sredio uz pomoc aspirina i liberalne kolicine alkohola. Za razliku od Slavka, Zoran je proveo neko vreme i u razgovoru sa ljudima koje nije do tada poznavao. Vecina su bili samozadovoljne i uobrazene face iz Majinih finansijskih krugova sa kojima se nije moglo razgovarati o bilo cemu osim o ekonomiji, kamatama, cenama nekretnina, clanku o zadnjem spajanju dve firme u novinama, o tome kuda ide njihova karijera, koji im je ovo brak po redu, koja im je ljubavnica po redu, ili koliko ih je kostala kupovina kuce za zimski odmor u Aspenu. Srecom uvek se u takvoj raznolikoj grupi nadje i poneko ko se, iako uspesan, jos uvek normalno ponasa i pokazuje interes za svog sagovornika. Sa nekoliko takvih gostiju Zoran je proveo neko vreme caskajuci o svemu i svacemu pre nego sto se i on pridruzio Slavku i veselom drustvu oko Majinog bara. Sa njima je ipak bilo najzabavnije celo vece.

“Slusaj me Slavko sta ti ja preporucujem. Kad se vratis kuci u Vankuver i malo razmislis o svemu, nazovi tog mog dobrog prijatelja u Sijetlu pa se malo ispricajte o tome sta ti radis. A i zgodno je da zivi na samo dva sata voznje od tebe. Zove se Dzordz Topalovic i samo mu kazi da sam te ja preporucio, odmah ce da se otkravi, inace je malo cudan. Evo ti njegovi telefon i e-mejl.” Sa tim recima Zoran dade Slavku omanji list papira iscepan iz nekog adresara. Slavko, iako se neckao, nije zeleo da uvredi Zorana te uze ponudjeni papiric i stavi ga u dzep od svojih pantalona.

“Nazvacu tog tvog prijatelja ako budem mislio da ima nekog smisla. Necu da ga zovem samo bez veze da bi pricali kako imamo zajednickog starog prijatelja.”

“A sta fali da malo pricate o meni? Ja sam takva jedna fascinantna tema,” rece Slavko trljajuci slepoocnice i izbegavajuci pogled koji mu je Dzenifer vec neko vreme upucivala sa drugog kraja sobe pokusavajuci da mu signalizira da je dosta pica i da je vreme da idu kuci. “Nazovi ga. Uradi to zbog sebe. Moram sad kuci, ja sam ozenjen covek kao sto se da videti. Srecan ti put i nadam se da cemo se uskoro opet videti.” Zoran krenu da ide ali se posle par koraka seti necega i vrati se nazad do Slavka. “Nisam te ranije pitao, ali da li si se cuo sa Jelenom od kada si otisao iz Beograda?”

Slavko bi zatecen neocekivanim Zoranovim pitanjem koje mu je odjednom probudilo bujicu ne tako srecnih uspomena, ali je nekako uspeo da to ne pokaze. “Ne, nismo se ni jednom culi od kada sam otisao. Ne znam sta je bilo posle sa njom,” rece prividno nehajnim glasom i sa osmehom na licu.

“Ja zadnje sto sam cuo, ali ne znam koliko je tacno, je da se bila udala za nekog tamo u Beogradu i da vodi svoju manekensku agenciju i to prilicno uspesno kazu.” I sa tim recima Zoran se jos jednom rukovao sa Slavkom, zagrlio sa Majom koju je nezno poljubio u obraz, i onda je dozvolio Dzenifer da ga ubedi da krenu kuci. Slavku je bilo zao sto nisu vise vremena proveli zajedno, ali bice jos prilike, znao je to.

Nakon Zoranovog odlaska zurka se nastavila nesmanjenim tempom do kasno u noc. Kada je Maja konacno i zadnjeg gosta, nekog pijanog bankara, ispratila do vrata, bilo je vec skoro 3 sata ujutro. Stan je bio prepun praznih casa i papirnih tanjira. “Spremanje ce morati da saceka do sutra kada mi dolazi zena koja sprema stan,” rece Maja zatvarajuci ulazna vrata iza zadnjeg gosta. “Kad je tebi let za Vankuver sutra?” upita Slavka sedajuci pored njega na ivicu kauca. “Koliko znam u pola dva popodne,” Slavkove reci su bile malo usporene i nerazgovetne. “Valjda cu uspeti da ustanem na vreme ako legnem sto pre.” Sa tim Slavko ustade i krenu nesigurnim korakom prema kupatilu. Maja mu pridje i obgrli ga iza ledja. “Onda nemamo mnogo vremena, dodji da te stavim u krevet jadno moje malo,” rece ona dok su njene zeljne ruke uzurbano otkopcavale dugmad na Slavkovim farmerkama.

Da bi sleteo na aerodrom u Vankuveru, koga mnogi zovu “Kapija ka Aziji” i koji je jedan od najprometnijih aerodroma u severnoj Americi, pilot mora da postavi avion u odredjenu prilaznu putanju izmedju Tihog Okeana sa leve strane i planina Graus, Sejmor i Sajprus sa desne strane i da tako leti polako smanjujuci visinu dok skoro ne izgleda da ce pasti u more na samom kraju ostrva na kome je aerodrom lociran. Sve ovo omogucava putnicima da po danu uzivaju u prizorima koje vide kroz svoje male prozore, a nocu u svetlima grada koji promice ispod njih i svetlima na planinama koja osvetljavaju nocne staze za skijanje. Slavko je medju prvima bio na izlaznim vratima aviona kad su se otvorila, gde su ih ispracali pilot i glavna stjuardesa zeleci umornim putnicima ugodan boravak ako ostaju i srecan put ako presedaju i nastavljaju dalje svoj put. Jedina misao koja se sada motala po Slavkovoj glavi je da sto pre izadje iz tog metalnog cilindra sa sterilnim vazduhom i da sto pre prodje formalnu pasosku kontrolu i nadje se napolju na svezem vazduhu da malo procisti glavu. Mogao je da seti samo odvojenih fragmenata prethodne burne noci koju je proveo sa Majom, ali je svejedno osecao da mu je nekako zao sto je otisao.

Na izlazu iz zgrade terminala za dolazece letove ga je docekalo oblacno vreme, uobicajeno za Vankuver cak i u letnje doba, i uzurbana vreva putnika tipicna za bilo koji normalan aerodrom. Slavko je nekoliko trenutaka pazljivo zagledao oko sebe u lica ljudi koji su prolazili oko njega ili sedeli po obliznjim aerodromskim restoranima i kafeterijama, ali ne videvsi onoga koga je trazio uze svoju putnu torbu i sede na prvu slobodnu stolicu u cekaonici blizu izlaznih vrata. Milke mu je jutros potvrdio e-mejlom da ce ga sacekati kad sleti da ga odveze kuci. Problem je sto se u Milketa covek ne moze pouzdati kad su u pitanju tacno vreme ili mesto sastanka, ili bilo sta drugo, ali on je bio jedina osoba kome je Slavko mogao da poveri na cuvanje svoj stan i kola dok je bio na putu.

Pola sata kasnije od Milketa nije bilo ni traga ni glasa. Slavko resi da obidje gornji sprat gde su bili terminali za polazak medjunarodnih letova ne bi li mozda tamo nasao zbunjenog mu prijatelja. Posle nekoliko uzaludnih obilazaka tog ogromnog prostora prepunog saltera avio-kompanija i putnika koji su cekali svoje letove Slavko se vratio do velike bronzane skulpture obojene u zeleno da bi imitirala boju zada koja je predstavljala temu iz lokalne mitologije indijanskih starosedelaca. Ova skulptura oko koje su se obicno jurila manja deca nalazila se u centru mini-amfiteatra oko koga su sedeli putnici cekajuci svoj let i provodeci vreme u razgovoru, jelu ili pijenju kafe. Slavko jos jednom pogleda oko sebe ali ne vide nikoga poznatog. Polako je postajao razdrazen dok mu je umor posle puta to samo cinio gorim. Gde je taj blesavi magarac? Naravno Milke nema mobilni telefon, tako da Slavko iznerviran sto ga nema i umoran od puta sede bezvoljno u najblizu stolicu i naruci Starbaks kafu sa cimetom od klinke sa alkicom u nosu i kosom sarenih boja koja je radila iza pulta. Bas dok je sipao secer u papirnu casu neko ga potapsa po ramenu. Slavko se okrenu i umalo ne prospe kafu na sebe.

“Pa dobro gde si ti! Jesmo li se lepo dogovorili da se nadjemo dole na tvom izlazu. Sto me mucis da te trazim po ovolikoj zgradi.” Bio je to Milke, sa osmehom od uva do uva.

Slavko mu umalo ne saspe onu vrucu kafu u gace, toliko mu je bilo dosta svega. “Jeste dogovorili smo se dole, ali si trebao da dodjes pre nego sto sam ostario ovde. Gde si bre dva sata?”

“Izvini brate, morao sam da odvezem ribu kuci i da sredim stan,” odgovori mu Milke dok je pokusavao da srkne malo Slavkove kafe.

Slavko mu izmace papirnu casu iz ruke u poslednji cas. “Koju ribu? Pa ti nemas ribu, a koliko znam po mirisu ni svoj stan nikada ne spremas.”

Milke mu ne odgovori nista vec se samo nelagodno premesti s noge na nogu, sve gledajuci u neke novine koje je neko ostavio na susednoj stolici.

“Milke sta si opet zamutio?” upita ga Slavko sad nimalo prijateljskim glasom zaboravivsi na vrucu kafu koju je drzao u ruci.

“Spremao sam tvoj stan. Malo je bilo ludo prosle noci. A sad imam novu ribu, samo da znas. Zapele jednoj plavoj oci za mene pre par dana kad me je videla u kolima.” Milke je sad definitivno posveceno proucavao one odbacene novine ne gledajuci u Slavka.

“Kakva kola? Pa ti nemas... Milke jebacu ti nanu! Rekao sam ti da mi pripazis na kola, a ne da ih vozas okolo.”

“Ma nisam ih mnogo vozao, mozda jednom ili dva puta, nemoj da se odmah nerviras. I nemoj me molim te zvati Milke, zovi me Komandant Bosko, odlucio sam da to ime zvuci mnogo bolje pred ljudima koji me ne poznaju,” rece Milke uzimajuci jednu od Slavkovih torbi da ih ponese prema izlazu.

Slavko mu na to ne rece nista, vec ga samo prostreli pogledom, podize svoju drugu torbu i krenu prema izlazu terminala koji je vodio ka aerodromskom parkingu mumlajuci nesto sebi u bradu i ne osvrcuci se da vidi da li ga Milke prati.

Celih tri cetvrti sata voznje u Slavkovim kolima od aerodroma duz Grenvil avenije do centra Vankuvera gde su obojica ziveli protekla su u potpunoj tisini. Slavko je ostavio Milketa na Pacifik bulevaru cim su presli Grenvil most ne obaziruci se na Milketove proteste da mu je daleko da hoda do svog stana u Kardero ulici. Neka vezba svoje komandantske sposobnosti hodajuci, pomisli Slavko dok je ponovo dodavao gas ostavljajuci Milketa iza sebe na ulici. Posle jos pet minuta voznje Slavko je bio u svom stanu na Beach aveniji, prelepoj ulici uz sam centar grada koja se protezala duz morske obale i bila omiljeno mesto za setnju i izlaske kako lokalnim stanovnicima tako i turistima. Pazljivo je uparkirao svog starog Golfa koji je znao i bolje dane u uzani prostor izmedju dva betonska stuba na drugom nivou podzemnog parkinga i liftom se popeo do svog stana na sesnaestom spratu. Iako je napolju jos bio dan, doduse tmuran i oblacan, Slavko je samo umorno bacio svoje dve putne torbe neotvorene u cosak spavace sobe i onako obucen se strovalio na nerazmesten krevet. Dok je tonuo bez napora u san zadnja svesna misao mu je bila da ga sutra ponovo ceka svakodevna dosadna rutina zaposlenog Kanadjanina. Ispred njegovog prozora koji gleda na okean i marinu punu luksuznih brodica galebovi su dizali uobicajenu graju kruzeci lagano iznad brojnih restorana spremni da pikiraju na prvo zaboravljeno parce hrane koje im privuce paznju.

Sledeca nedelja je Slavku protekla u nekoj vrsti mentalne paralize u kojoj je pokusavao da ponovo bude koristan na poslu. Ponedeljak i utorak se oporavljao od leta i vremenske razlike budeci se prerano ujutro i lezuci prerano u krevet uvece. Sef ga je vec prvi dan po povratku podsetio koji ga sve projekti cekaju i koliko kasne na svakom. U sredu i cetvrtak je morao da se bavi hitnim problemima koji su se neocekivano pojavili na internoj kompjuterskoj aplikaciji. U petak mu je vec bilo dosta svega i bio je spreman za vikend, pice i devojke. Njujork je polako poceo da klizi u onaj magloviti prostor gde uspomene bivaju bezbedno uskladistene da bi ih ponekad odatle izvadili i krace ili duze zagledali kao neki interesantan predmet za koji vise nismo sigurni odakle nam.

U petak uvece je citao svoju elektronsku postu pre nego sto izadje na vrata. Uobicajena gomila bezveznih poruka od nazovi-marketara koje treba obrisati uz sto manje gubljenja vremena. Nekoliko poruka od prijatelja sa raznih strana. Jedna poruka od majke koja je uspesno savladala novu tehnologiju slanja poste da bi se makar nekako cula sa svojim sinom u dalekom svetu. Morace sutra da sedne i da joj konacno posalje odgovor duzi od jedne recenice, pomisli Slavko, vise stvarno nema smisla koliko joj dugo nije pisao. U tom trenutku kratak ton iz zvucnika njegovog laptopa oznaci dolazak nove poruke. Bila je od Maje iz Njujorka. Otvorio je sa puno ocekivanja, ali nije ocekivao ono sto je procitao:

Dragi Slavko,

Zao mi je sto moram ovo da ti javim, ali sinoc nam je Zoran umro od izliva krvi u mozak. Ono sto su svi mislili da je prolazna glavobolja je u stvari bilo unutrasnje krvarenje prouzrokovano njegovim padom onog dana na plocnik i lekovima za usporeno zgrusavanje krvi koje je uzimao zbog tromba koji mu je nastao zbog limfome. Mnogo mi je zao sto je sve ovako ispalo. Nisam u stanju da ti dalje pisem sada. Cucemo se kasnije.