DVADESET TRI (Beograd)

Kako je od prethodnog jutra u Salcburgu presao nekoliko drzavnih granica da bi na kraju usao u Srbiju, Slavko nije tacno mogao sebi da objasni, dok se dan kasnije u rano prepodne u polupraznom klimatizovanom autobusu napola dremajuci u svom sedistu priblizavao autobuskoj stanici u Beogradu. Iznajmljena kola je ostavio u Budimpesti, odakle je kupio autobusku kartu u jednom pravcu, putujuci stalno pod nelagodnim utiskom da ga u svakom trenutku neki od policajaca ili carinika koji su zagledali njegov lazni pasos moze raskrinkati u njegovoj amaterskoj igri. Sve sto je imao na svojoj strani bila je brzina sa kojom se pomerao po mapi Evrope. Jedinu pauzu od juce napravio je blizu Graca u Austriji kad je stao da nesto pojede u jednom restoranu pored autoputa, jer je zakljucio da je suvise rizicno da se bilo gde zaustavi da prenoci. Sedeci tu u kolima na parkingu ispred restorana, najzad je stigao da pregleda detaljno Dzordzovu "saksiju". Biljku je brzo odbacio u kesu pored njega i poceo pazljivo sa svih strana da zagleda veliku solju u kojoj se do tada nalazila. Bila je to najobicnija kicasta turisticka djindjuva od glazirane bele keramike na kojoj nije mogao da vidi nista neobicno, nikakve dodatne simbole niti natpise. Tek kada je istresao zemlju nasao je sta je trazio. Na dnu solje, do tada zatrpan zemljom, nalazio se na brzinu napravljen mali smotuljak zasticen slojem neprozirne tamnozelene plastike. Unutra je nasao drugu poruku.

“Idi za Beograd. Blizu zgrade izrodjene iz utrobe Stambol Kapije, na ledjima mamuta je kafana, a na njoj palata. Budi siguran da odes na zadnji sprat. Tamo ces naci faks masinu gde sam poslao sve sto znam. Dalje je do tebe.
P.S. Nadam se da ti Slavko ovo citas…”

Ova poruka barem ne zvuci toliko zakukuljena kao ona prethodna, pomisli Slavko sa izvesnim olaksanjem, savijajuci pazljivo papir i stavljajuci ga u novcanik. Bas dugo nije bio u Beogradu, dobro ce biti da ga jos jednom obidje pre nego sto ga strpaju u zatvor na duze vreme, sto ce se bio je ubedjen desiti svakog trenutka. Nazvao je i Maju iz javne govornice da joj javi gde je, samo da bi je nasao uspanicenu zbog kako mu je rekla “sumnjivih likova” koji su je pratili i za koje je bila sigurna da hoce da joj dodju glave isto kao i Dzordzu. Ne uspevsi da je umiri, obecao je na kraju da ce joj se ponovo javiti cim stigne u Beograd.
I evo ga sada, dan kasnije, na peronu autobuske stanice sa putnom torbom u ruci i drugom manjom torbom u kojoj mu je bio laptop prebacenom preko ramena. Stanica je vrvela ljudima, u odlasku, dolasku ili cekanju, ista kakva je oduvek bila od kad je se on secao. Cim je iskoracio napolje iz ogradjenog dela oko njega su se sjatili taksisti nudeci mu svoje usluge, svaki hvaleci udobnost svoje limuzine bolje od onog drugoga. Zaputio se niz ulicu do glavnog ulaza Zeljeznicke stanice, dok je razmisljao kuda dalje. Posle cistog i svezeg vankuverskog vazduha, beogradski smog ga je zatekao omeksalog i nepripremljenog, ali je znao da ce se ubrzo navici – samo da udahne dovoljno puta da oblozi pluca iznutra.
Prisao je prvom taksiju na celu kolone, zuta dizel mecka iz osamdeset i neke, ali taksiste nigde nije bilo.
“Kuda sefe?” cuo je iza sebe glas zaduvanog taksiste koji je upravo pretrcao ulicu do njega.
“Jel’ vozis?”
“Vozim kako ne vozim sefe, treba decu nahraniti i benzin platiti. Samo sam skocio na trenutak po sendvic tamo u trafiku kad ti bas onda naidje. Kuda treba molicu?”
“U Bircaninovu, blizu italijanske ambasade,” odgovori mu Slavko ostavljajuci svoje torbe u prtljaznik i sedajuci pored taksiste.
“Pa to ti je odmah tu blizu, ne isplati mi se polaziti. Moram da naplatim makar minimum,” taksisti je sada sendvic opet postao privlacniji od ove musterije za kratku voznju.
“Nema problema, naplati sta treba, samo kreci vise.”
Taksista, vrlo odobrovoljen ovakvim odgovorom, smesta nagazi na gas i sekuci put tramvaju ukljuci se u Nemanjinu prema Slaviji, dok je stari dizel motor bucno brektao protestvujuci ispod haube.
“Odakle si doputovao gazda?” upita ga taksista dok je opasno vijugao iz jedne trake u drugu, boreci se za svaki milimetar prednosti u zakrcenom saobracaju.
“Iz Budimpeste,” odvrati mu Slavko gledajuci napolje kroz svoj prozor. Bilo mu je jasno da je naleteo na govorljivog taksistu. Kod takvog nikad nisi znao sta ces cujes.
“Mnogo lep grad. Imao sam ja jednom jednu Madjaricu u Budimpesti dok sam nekada vozio kamion. Mala, ali tehnicarka. Uf, kako smo se provodili kad bih dosao tamo. Evo i sada sav trnem.”
“Drago mi je zbog tebe, ali mene tvoj ljubavni zivot ne zanima pravo da ti kazem.” Slavko je gledao pravo ispred sebe u crveno svetlo semafora koje ih je zaustavilo na uglu sa General Zdanovom kao da je mogao snagom volje da ga promeni u zeleno.
“Ma ja to tebi pricam onako kao da se znamo, kao svom rodjenom,” uvredjeno progundja taksista i blazeno zacuta, ostavljajuci Slavka da na miru provede ostatak voznje.
Stara zgrada u kojoj je odrastao bila je ista kako je zapamtio kada je odlazio u daleki svet, jedino je fasada bila osvezena podmladjujuci je jedno tridesetak godina. Rekao je taksisti da stane ispred ulaza dok je po novcaniku prebirao po kanadskim dolarima i eurima pokusavajuci da sastavi potreban iznos koji je dugovao. Zastao je sa rukom u novcaniku, gledajuci redove gusto parkiranih automobila na trotoaru sa druge strane ulice kroz prozor iza taksiste. Jedan policijski auto stajao je uredno parkiran ispred jedne od stambenih zgrada. Tri stvari ti nisu Slavku bile u redu. Za sve vreme dok je ziveo ovde nikada nije video parkiran policijski automobil, osim za vreme prijema u okolnim ambasadama, samo mesto za parkiranje je u ovom delu ulice bilo toliko tesko naci da je cak i jednom policajcu trebalo duze vremena (ili rani jutarnji dolazak) da u tome uspe, i poslednje, mogao je da vidi policajca kako sedi u kolima dosadjujuci se. Mozda je bio paranoican, ali posle svega sto se desilo, odlucio je da je bolje nista ne rizikovati.
"Vozi dalje," rekao je iznenadjenom taksisti koji je jos uvek tuzno gledao u njegov novcanik koji se sada ponovo vratio u dzep. "Nema veze kuda, samo vozi dalje niz ulicu."
Zaustavili su se blizu Beogradjanke, gde je Slavko ostavio taksistu da ceka dok on ne nazove majku iz telefonske govornice.
"Znas li mozda Jelenin telefon ili adresu," upitao je majku kada su iscrpli uobicajene teme njihovih razgovora. Nije joj otkrio mali detalj da se trenutno nalazi u Beogradu, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazio.
"Znam sine, cekaj samo da pogledam u moje blokce sto drzim blizu telefona. Sigurno ce se mnogo obradovati ako je pozoves. Evo ovako…"
Slavko nazvrlja na dlan ruke telefon i adresu. "Hvala ti, cucemo se uskoro, sigurno cu probati da joj se javim ovih dana." Osecao se jadno sto je morao majci da krije da je tako blizu nje, ali znao je da nije sada mogao da je vidi.
"Mama moram sad da idem, imam nekog posla. Ne znam zasto su te iz policije pitali za mene. Mora da je neka zabuna u pitanju, to se svuda desava."
Vratio je izbubanu slusalicu u njeno leziste i pogledao oko sebe. Niko drugi nije cekao na red iza njega. Bas sad kad mu je trebao bilo kakav izgovor. Pogledao je u nepravilne i vec pomalo razmazane cifre telefona na svojoj ruci. “Mozes ti to Slavko. Telefonski poziv kao i svaki drugi,” rece hrabreci sam sebe i podize ponovo slusalicu.

* * *

“Hvala ti Andrei. Mozes li me povezati sa nekim tamo u ambasadi? Odlicno! Dugujem ti za ovo.” Oleg prasnu u smeh dok je razgovarao sa nekim preko telefona, govoreci cas na ruskom, cas na engleskom, da se Tipler ne bi osecao izostavljenim, americki kreten. Ali Tipler ga nije slusao, obuhvatajuci sa obe ruke kriglu mutno zlatnog piva na stolu ispred sebe i gledajuci bez interesa skrti dekor gostionice u kojoj su sedeli, praveci kratku pauzu u voznji prema italijanskoj granici. Ovo nije bio njegov stil, da juri za nekim preko pola sveta u drustvu neotesanog grubijana koga je privremeno morao da slusa i ciji ga je pogled svaki put ispunjavao nelagodom. Nadao se da ce sve ovo uskoro da se zavrsi pa da moze da se vrati poslovnoj spijunazi za svoje redovne klijente. Tu bar nije trebao da prlja ruke, pomisli sa uzdahom i otpi veliki gutljaj piva.
“Znamo gde je nasa pticica odleprsala,” rece mu Oleg koji je zavrsio svoj razgovor, uguravsi se sa izvesnom mukom na sediste sa druge strane stola.
“Konacno,” odvrati mu Tipler. “Da je onaj tvoj odasiljac na njegovim kolima ili u odelu radio kako treba ne bi morali da sedimo ovde cekajuci poziv od tvojih prijatelja.”
“Mora da baterija nije izdrzala,” raspolozeno ce Oleg na to. “U svakom slucaju uspeli su da ga lociraju na osnovu transakcija koje je napravio sa kreditnom i bankovnom karticom, cije brojeve znamo od kada smo mu prevrnuli stan. U Budimpesti je kupio kartu za Beograd i posle toga nista.” Tu Oleg pogleda na svoj napadno veliki zlatni sat na ruci. “Trebalo bi da je do sada vec stigao,” rece i ponovo ustade bacivsi nekoliko euro banknota na sto. “Dobro je da imamo aerodrom ovde. Ostavljamo kola i dalje idemo avionom. Treba nadoknaditi izgubljeno vreme.”
“Ko su ti uostalom ti prijatelji koji su nam obezbedili ove informacije?” upita ga Tipler dok su jurili autoputem ka aerodromu W.A.Mozart. “Mozemo li se pouzdati u njih?”
“Bivsi KGB, Specijalni Projekti. Radio sam u prethodnom zivotu sa njima, sve dok me gospodin Kuznjecov nije ubedio da svoj talenat stavim u njegovu sluzbu,” odgovori mu Oleg mrko i zacuta ostatak voznje.

* * *

“Milanka, da li su svi komadi garderobe stigli? Sta je sa sminkom?” doviknu Jelena kroz otvorena vrata svoje kancelarije u hodnik, znajuci da je Milanka cuje. Svi ostali zaposleni su bili napolju na lokaciji u Starom Dvoru vrseci zadnje pripreme za sutrasnju reviju, ostavljajuci njih dve same u firmi da se dovikuju, svaka zatrpana poslom za svojim stolom, dok su telefoni oko njih neprestano zvonili.
“Ima li neko od modela da nije jos potpisao ugovor za sutra? Treba to sad da resimo ako ima.”
"Nista ne brinite, ostalo je jos samo nekoliko sitnih detalja, izbor Natalijine frizure, ciscenje akni kod Milice, cipele za Dusanku i tako to," doviknu joj Milanka nazad. "Sve je pod kontrolom. Bice sutra perfektna revija, dostojna vase agencije, a vi cete blistati kao i obicno."
"Sve bih dala da mogu da budem opustena kao ti Milanka," Jelena se sada dosetala do Milankinog stola. "Ali me iskustvo uci da djavo cuci u malim detaljima. U svakom slucaju ne znam sta bih bez tebe, verovatno bih poludela mnogo ranije." Obe se slatko nasmejase na tu staru salu koju je Jelena spominjala kao protiv uroka pre svake vazne poslovne odluke. Kroz vrata Jelenine kancelarije zacu se elektronsko cvrkutanje njenog mobilnog telefona.
"Ovo moram da se javim, neko zna pravi broj da pozove," rece Milanki odlazeci nazad u kancelariju i uzevsi svoj telefon sa stola na kome je vibrirao.
"Halo?"
"Zdravo Jelena, Slavko ovde," zacula je sa druge strane veze. Isprva je pomislila da se neko sprda sa njom. Ali poznavala je dobro taj glas i posle toliko vremena.
"Ja znam samo jednog Slavka, a o njemu nisam nista cula vec dugo godina. Mozda je i mrtav, ne bih znala reci," odgovori ona hladno poslovnim glasom namenjenim samo za one nametljive muskarce koji bi kada bi je videli samo gledali u grudi ili zadnjicu smatrajuci da je samo za njih do tada cuvala svoje cari. Nije lako bilo biti mlada, zgodna i uspesna zena.
"Jeste, ja sam," cula je njegov glas preko telefona, iznenadjena osecanjima koje je u njoj uznemirio. Da li joj se to cinilo ili je zvucao nesigurno? "Izvini sto se nisam do sada javljao, godine proletese. Ne bih te zvao da ne moram, jer znam koliko mora da ti je mucno da pricas sa mnom. Ali treba mi tvoja pomoc."
"Moja pomoc? Sta je tebi ikada trebala moja pomoc u bilo cemu?" odgovori mu Jelena ostrije nego sto je stvarno zelela. Nije znala zasto je posle toliko vremena gubila kontrolu.
"Stvarno bih zelela da caskamo o starim vremenima, ali danas je verovatno jedan od najgorih dana koje si mogao da izaberes da me nazoves. Kako tipicno za tebe."
"Nemam mnogo izbora, Jelena. Ovo je jedini dan kada moram da te nazovem."
Jelena je sada bila ubedjena da je Slavko nazvao samo da bi je zezao posle toliko vremena. "Jedan jedini dan i to bas danas? A sta je sutra, kraj sveta?" Mozda je bilo vreme da prekine vezu jer ovaj razgovor nije vodio nikuda.
"Znam, nema smisla ovako preko telefona. Ali sve ti mogu objasniti ako se vidimo. Sta mislis o kafi negde na Kalisu? To ti nije daleko."
"Da li ti uopste cujes sta ti ja govorim!" Jelena prasnu u slusalicu masuci slobodnom rukom po vazduhu. "Imam da zavrsim vazne poslove, vazne za mene i ljude oko mene, i nemam vremena ni danas ni sutra niti prekosutra da sednem da pijem kaficu sa tobom! Narocito ne sa tobom! Samo na sebe mislis kao i uvek. Izvini, ali sad stvarno moram da prekinem, cekaju me ovde." Jelena prekide vezu i besno baci mobilni na fotelju u uglu kancelarije, gde on odskoci i pade na pod. Spustila je glavu i duboko udahnula, podbocivsi rukama kukove. Podigla je onda pogled prema plafonu i jos nekoliko puta duboko udahnula, cekajuci da joj se lupanje srca malo smiri pre nego sto se vrati do Milanke. Uskoro se osecala malo smirenije i u stanju da nastavi sa prekinutim poslom. Nesvesno rukom popravi svoju dugu crnu kosu i otvori vrata.
"Kreten." procedi sapatom.

Slavko polako spusti ugruvanu slusalicu nazad na njeno mesto i izadje iz govornice, primetivsi da se iza njega nahvatao red ljudi koji su cekali da on zavrsi. Nije ga bilo briga sto su neki nezadovoljno gundjali, dok su mu drugi upucivali prekorne poglede dok je prolazio pored njih iduci prema ulici. Tamo ga je taksista jos uvek cekao kako mu je i nalozio, dosadjujuci se naslonjen na svoju praistorijsku mecku i upucujuci pozudne poglede svakoj lepsoj devojci koja bi imala tu nesrecu da mu prodje dovoljno blizu.
"Kako bi ti voleo da danas ceo dan vozis samo mene?" upita ga Slavko. Mogao je da vidi na njegovom licu kako taksista vaga svoje opcije. "Dobro cu ti platiti," ohrabri ga Slavko u donosenju odluke. To je izgleda ostavilo zeljeni utisak, sudeci po osmehu koji se odjednom rasirio po ozarenom licu njegovog novog sofera.
"Naredjuj gazda kuda ti je milo da usmerim ovaj moj fijaker," dobaci mu on raspolozeno.
"Vozi u Solunsku. Na ovu adresu," Slavko mu pokaza ceduljce sa Jeleninom kucnom adresom koju je dobio od svoje majke.
"Djiha konji vrani!" podviknu taksista nagazivsi na gas i nagnavsi Slavka da se nevoljno trgne na sedistu pored njega. Uz mnogo brektanja i drmusanja dizel motor konacno povuce kola napred ostavljajuci obilate oblake crnog dima od nafte i izgorelog ulja da im cuvaju odstupnicu.
"Kako se zoves?" upita ga Slavko cim je osetio da je ponovo postalo bezbedno da pusti rucku iznad vrata za koju se do tada grcevito drzao pobelelim prstima.
"Tosa gazda," odgovori taksista ubacivsi se bez zmigavca ispred trolejbusa.
Slavko samo prevrnu ocima. "Toso, sta ti mislis - da li sam ja unajmio kocijasa ili taksistu?"
"Pa mene, taksistu, sefe. Koga bi drugog?"
"Drago mi je da smo to rascistili. Na momenat sam se zabrinuo."

* * *

Gidza ubaci nekoliko kocki leda u svaku od dve case, preli ih obilato irskim viskijem i vrati se svom posetiocu koji ga je bezizrazajnog lica cekao zavaljen u koznu fotelju. Bio je to gost kojeg je on vrlo zeleo da ima na svojoj strani.
"Izvolite, irski."
"Tilamore?"
"Nije, Klontarf."
"Nisam cuo jos za to ime," ljubazno odvrati njegov gost otpijajuci ugladjeno jedan gutljaj. "Ali je dobar. Uvek sam govorio da imas ukusa."
"Za vas uvek sve najbolje. Sve sto imam, vama dugujem." Gidza sede u fotelju pored njega, tako da su sada izgledali kao slike sa televizije kada se dva drzavnika sretnu onako "na kanabetu", pa kao vode neke vazne razgovore dok kamere skljocaju.
"Cujem da imas problema od kada su novi na vlasti. Izgubio si mnoge kontakte, izgubio si koga da ucenjujes, posao trpi. Novi ljudi, gladni, preuzimaju tvoja trzista. Pravo da ti kazem, mnogi iz Grupe se pitaju sta ce biti sa tobom. Predlazu da je mozda vreme da uzmemo nekog novog, mladjeg i drcnijeg pod svoje krilo da se stara o nasim interesima ovde. Ja te naravno branim, mada ne mogu reci da ih krivim, s obzirom na okolnosti." Glas Gidzinog posetioca je i dalje bio ljubazan, prijateljski. "Imas li nesto sa cime mogu da izadjem pred njih kad odem odavde?"
Gidza se nelagodno promeskolji pre nego sto je odgovorio. "Znam kako stvari izgledaju, ali samo je u pitanju tranzicija, nista sto uskoro nece biti sredjeno." Bio je velika zverka podzemlja, ali je znao da bez Grupe i njihove podrske ne bi trajao ni sest meseci na ulicama Beograda. "Koliko sutra situacija o kojoj govorite ce se znacajno izmeniti."
"A sta ce to sutra da bude?" upita ga njegov gost ustajuci da malo bolje zagleda jednu od slika u ulju koje su visile na zidovima.
"Sutra cu ja biti gost na prijemu za Dan Drzavnosti, zajedno sa svim tim likovima iz nove politicke i poslovne elite o kojima ste mi govorili. Bice to idealna prilika za mene da zapocnem gradjenje novih veza od kojih ce neke kasnije postati za nas vrlo unosne naravno, kada nadjemo one pohlepne i one druge sa porocima. A onda ce sve biti kao i ranije i vasi profiti nece biti zakinuti."
"Sve je to lepo," odvrati Gidzin posetilac, "ali ne vidim kako ce osoba tvoje reputacije biti pozvana u jedno takvo odabrano drustvo."
Gidza se na to grohotom nasmeja. "Zahvaljujuci mojoj bivsoj zeni, od svih ljudi, mada ne njenom voljom moram reci."
"Svidja mi se kako razmisljas. U redu, videcemo sta ce od toga biti."
"Sve ide po planu i nema te sile koja ce to promeniti," uveri ga Gidza jos jednom. "Jos jedan viski?"
U tom trenutku u salon gde su sedeli naglo banu jedan od Gidzinih ljudi, zastavsi skoro istog trenutka presamicen da dodje do daha.
"Svitac, sta ces ti ovde?" upita ga Gidza zapovednicki ponovo sedajuci u fotelju iz koje je upravo iskocio i vracajuci isukani pistolj od koga se nije odvajao nazad u futrolu. "Jesam li ti rekao da gledas sta ona moja bivsa radi i da pazis da joj ne padne na pamet da se negde izgubi, a? Sta blenes tako u mene? Odgovaraj kad te pitam!"
"Sve sam uradio sefe. Dok je bila na poslu nije nigde izlazila, ali kad se malopre vratila kuci, prisao joj je neki na ulazu sa kim se svadjala, a onda je on iznenada odvuk'o u taksi i odose nekud."
"Koji neki? Kako to odose?" zareza Gidza, na sta se ovaj drugi zgrci. "A gde si ti bio da ih zaustavis, mesino glupa?"
"Sve je bilo brzo, neocekivano," odgovori Svitac molecivim glasom. "Drzao sam se po strani sa druge strane ulice kao sto mi je receno, da izbegnem detekciju, pa nisam stigao. Ali imam broj taksija."
"Dobro je da ima bar jos neka lampica da gori u toj tvojoj glavi," Gidza je sada prisao do stepenica na kojima je diskretno povucen stajao Buldog, njegova desna ruka u koga se Gidza uvek mogao pouzdati, motreci do tada cutke svakoga u salonu.
"Neka ti Svitac kaze sve sto zna, a onda vidi sta mozes da saznas od taksi dispecera. Ako treba zovi i nekog od inspektora u gradskoj policiji koji nam duguju uslugu. Uradi sta god moras, ali saznaj gde su! Kad zavrsis odmah mi javi. Idi sad!" Buldog na to samo neprimetno klimnu glavom i izgubi se niz dugi hodnik.
"A ti Svitac, kad zavrsis sa Buldogom, uzmi jos dvojicu sa sobom i pripremite mi dva dzipa. Idemo svi uskoro u mali lov!"
"Odmah sefe!" odgovori mu ovaj i otrca sa olaksanjem iz sobe, ne verujuci prosto kako je dobro prosao.
"Idiot," promrlja Gidza okrecuci se nazad svom gostu koga je tek sada postao ponovo svestan. "Da nismo odrasli zajedno u istoj ulici, vec bih ga se odavno otarasio, koliko mi problema pravi."
Njegov gost je stajao sa stvarima u rukama, spreman da podje. "Nadam se da cemo uskoro nastaviti ovaj nas razgovor," rece Gidzi pruzajuci mu ruku za pozdrav. "Prenecu svoje misljenje ostalima."
"Samo me nemojte izneveriti i videcete kako ce sve biti u najboljem redu," odvrati mu Gidza pokusavajuci da njihov sastanak ostane u pozitivnom svetlu.
"Naprotiv, nemoj ti nas da izneveris i onda ce sve biti u redu." I uz poslednji ljubazan osmeh njegov gost napusti salon, ostavljajuci Gidzu da zabrinuto razmislja o znacenju tih njegovih reci.

DVADESET TRI (Beograd)

Kako je od prethodnog jutra u Salcburgu presao nekoliko drzavnih granica da bi na kraju usao u Srbiju, Slavko nije tacno mogao sebi da objasni, dok se dan kasnije u rano prepodne u polupraznom klimatizovanom autobusu napola dremajuci u svom sedistu priblizavao autobuskoj stanici u Beogradu. Iznajmljena kola je ostavio u Budimpesti, odakle je kupio autobusku kartu u jednom pravcu, putujuci stalno pod nelagodnim utiskom da ga u svakom trenutku neki od policajaca ili carinika koji su zagledali njegov lazni pasos moze raskrinkati u njegovoj amaterskoj igri. Sve sto je imao na svojoj strani bila je brzina sa kojom se pomerao po mapi Evrope. Jedinu pauzu od juce napravio je blizu Graca u Austriji kad je stao da nesto pojede u jednom restoranu pored autoputa, jer je zakljucio da je suvise rizicno da se bilo gde zaustavi da prenoci. Sedeci tu u kolima na parkingu ispred restorana, najzad je stigao da pregleda detaljno Dzordzovu "saksiju". Biljku je brzo odbacio u kesu pored njega i poceo pazljivo sa svih strana da zagleda veliku solju u kojoj se do tada nalazila. Bila je to najobicnija kicasta turisticka djindjuva od glazirane bele keramike na kojoj nije mogao da vidi nista neobicno, nikakve dodatne simbole niti natpise. Tek kada je istresao zemlju nasao je sta je trazio. Na dnu solje, do tada zatrpan zemljom, nalazio se na brzinu napravljen mali smotuljak zasticen slojem neprozirne tamnozelene plastike. Unutra je nasao drugu poruku.

“Idi za Beograd. Blizu zgrade izrodjene iz utrobe Stambol Kapije, na ledjima mamuta je kafana, a na njoj palata. Budi siguran da odes na zadnji sprat. Tamo ces naci faks masinu gde sam poslao sve sto znam. Dalje je do tebe.
P.S. Nadam se da ti Slavko ovo citas…”

Ova poruka barem ne zvuci toliko zakukuljena kao ona prethodna, pomisli Slavko sa izvesnim olaksanjem, savijajuci pazljivo papir i stavljajuci ga u novcanik. Bas dugo nije bio u Beogradu, dobro ce biti da ga jos jednom obidje pre nego sto ga strpaju u zatvor na duze vreme, sto ce se bio je ubedjen desiti svakog trenutka. Nazvao je i Maju iz javne govornice da joj javi gde je, samo da bi je nasao uspanicenu zbog kako mu je rekla “sumnjivih likova” koji su je pratili i za koje je bila sigurna da hoce da joj dodju glave isto kao i Dzordzu. Ne uspevsi da je umiri, obecao je na kraju da ce joj se ponovo javiti cim stigne u Beograd.
I evo ga sada, dan kasnije, na peronu autobuske stanice sa putnom torbom u ruci i drugom manjom torbom u kojoj mu je bio laptop prebacenom preko ramena. Stanica je vrvela ljudima, u odlasku, dolasku ili cekanju, ista kakva je oduvek bila od kad je se on secao. Cim je iskoracio napolje iz ogradjenog dela oko njega su se sjatili taksisti nudeci mu svoje usluge, svaki hvaleci udobnost svoje limuzine bolje od onog drugoga. Zaputio se niz ulicu do glavnog ulaza Zeljeznicke stanice, dok je razmisljao kuda dalje. Posle cistog i svezeg vankuverskog vazduha, beogradski smog ga je zatekao omeksalog i nepripremljenog, ali je znao da ce se ubrzo navici – samo da udahne dovoljno puta da oblozi pluca iznutra.
Prisao je prvom taksiju na celu kolone, zuta dizel mecka iz osamdeset i neke, ali taksiste nigde nije bilo.
“Kuda sefe?” cuo je iza sebe glas zaduvanog taksiste koji je upravo pretrcao ulicu do njega.
“Jel’ vozis?”
“Vozim kako ne vozim sefe, treba decu nahraniti i benzin platiti. Samo sam skocio na trenutak po sendvic tamo u trafiku kad ti bas onda naidje. Kuda treba molicu?”
“U Bircaninovu, blizu italijanske ambasade,” odgovori mu Slavko ostavljajuci svoje torbe u prtljaznik i sedajuci pored taksiste.
“Pa to ti je odmah tu blizu, ne isplati mi se polaziti. Moram da naplatim makar minimum,” taksisti je sada sendvic opet postao privlacniji od ove musterije za kratku voznju.
“Nema problema, naplati sta treba, samo kreci vise.”
Taksista, vrlo odobrovoljen ovakvim odgovorom, smesta nagazi na gas i sekuci put tramvaju ukljuci se u Nemanjinu prema Slaviji, dok je stari dizel motor bucno brektao protestvujuci ispod haube.
“Odakle si doputovao gazda?” upita ga taksista dok je opasno vijugao iz jedne trake u drugu, boreci se za svaki milimetar prednosti u zakrcenom saobracaju.
“Iz Budimpeste,” odvrati mu Slavko gledajuci napolje kroz svoj prozor. Bilo mu je jasno da je naleteo na govorljivog taksistu. Kod takvog nikad nisi znao sta ces cujes.
“Mnogo lep grad. Imao sam ja jednom jednu Madjaricu u Budimpesti dok sam nekada vozio kamion. Mala, ali tehnicarka. Uf, kako smo se provodili kad bih dosao tamo. Evo i sada sav trnem.”
“Drago mi je zbog tebe, ali mene tvoj ljubavni zivot ne zanima pravo da ti kazem.” Slavko je gledao pravo ispred sebe u crveno svetlo semafora koje ih je zaustavilo na uglu sa General Zdanovom kao da je mogao snagom volje da ga promeni u zeleno.
“Ma ja to tebi pricam onako kao da se znamo, kao svom rodjenom,” uvredjeno progundja taksista i blazeno zacuta, ostavljajuci Slavka da na miru provede ostatak voznje.
Stara zgrada u kojoj je odrastao bila je ista kako je zapamtio kada je odlazio u daleki svet, jedino je fasada bila osvezena podmladjujuci je jedno tridesetak godina. Rekao je taksisti da stane ispred ulaza dok je po novcaniku prebirao po kanadskim dolarima i eurima pokusavajuci da sastavi potreban iznos koji je dugovao. Zastao je sa rukom u novcaniku, gledajuci redove gusto parkiranih automobila na trotoaru sa druge strane ulice kroz prozor iza taksiste. Jedan policijski auto stajao je uredno parkiran ispred jedne od stambenih zgrada. Tri stvari ti nisu Slavku bile u redu. Za sve vreme dok je ziveo ovde nikada nije video parkiran policijski automobil, osim za vreme prijema u okolnim ambasadama, samo mesto za parkiranje je u ovom delu ulice bilo toliko tesko naci da je cak i jednom policajcu trebalo duze vremena (ili rani jutarnji dolazak) da u tome uspe, i poslednje, mogao je da vidi policajca kako sedi u kolima dosadjujuci se. Mozda je bio paranoican, ali posle svega sto se desilo, odlucio je da je bolje nista ne rizikovati.
"Vozi dalje," rekao je iznenadjenom taksisti koji je jos uvek tuzno gledao u njegov novcanik koji se sada ponovo vratio u dzep. "Nema veze kuda, samo vozi dalje niz ulicu."
Zaustavili su se blizu Beogradjanke, gde je Slavko ostavio taksistu da ceka dok on ne nazove majku iz telefonske govornice.
"Znas li mozda Jelenin telefon ili adresu," upitao je majku kada su iscrpli uobicajene teme njihovih razgovora. Nije joj otkrio mali detalj da se trenutno nalazi u Beogradu, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazio.
"Znam sine, cekaj samo da pogledam u moje blokce sto drzim blizu telefona. Sigurno ce se mnogo obradovati ako je pozoves. Evo ovako…"
Slavko nazvrlja na dlan ruke telefon i adresu. "Hvala ti, cucemo se uskoro, sigurno cu probati da joj se javim ovih dana." Osecao se jadno sto je morao majci da krije da je tako blizu nje, ali znao je da nije sada mogao da je vidi.
"Mama moram sad da idem, imam nekog posla. Ne znam zasto su te iz policije pitali za mene. Mora da je neka zabuna u pitanju, to se svuda desava."
Vratio je izbubanu slusalicu u njeno leziste i pogledao oko sebe. Niko drugi nije cekao na red iza njega. Bas sad kad mu je trebao bilo kakav izgovor. Pogledao je u nepravilne i vec pomalo razmazane cifre telefona na svojoj ruci. “Mozes ti to Slavko. Telefonski poziv kao i svaki drugi,” rece hrabreci sam sebe i podize ponovo slusalicu.

* * *

“Hvala ti Andrei. Mozes li me povezati sa nekim tamo u ambasadi? Odlicno! Dugujem ti za ovo.” Oleg prasnu u smeh dok je razgovarao sa nekim preko telefona, govoreci cas na ruskom, cas na engleskom, da se Tipler ne bi osecao izostavljenim, americki kreten. Ali Tipler ga nije slusao, obuhvatajuci sa obe ruke kriglu mutno zlatnog piva na stolu ispred sebe i gledajuci bez interesa skrti dekor gostionice u kojoj su sedeli, praveci kratku pauzu u voznji prema italijanskoj granici. Ovo nije bio njegov stil, da juri za nekim preko pola sveta u drustvu neotesanog grubijana koga je privremeno morao da slusa i ciji ga je pogled svaki put ispunjavao nelagodom. Nadao se da ce sve ovo uskoro da se zavrsi pa da moze da se vrati poslovnoj spijunazi za svoje redovne klijente. Tu bar nije trebao da prlja ruke, pomisli sa uzdahom i otpi veliki gutljaj piva.
“Znamo gde je nasa pticica odleprsala,” rece mu Oleg koji je zavrsio svoj razgovor, uguravsi se sa izvesnom mukom na sediste sa druge strane stola.
“Konacno,” odvrati mu Tipler. “Da je onaj tvoj odasiljac na njegovim kolima ili u odelu radio kako treba ne bi morali da sedimo ovde cekajuci poziv od tvojih prijatelja.”
“Mora da baterija nije izdrzala,” raspolozeno ce Oleg na to. “U svakom slucaju uspeli su da ga lociraju na osnovu transakcija koje je napravio sa kreditnom i bankovnom karticom, cije brojeve znamo od kada smo mu prevrnuli stan. U Budimpesti je kupio kartu za Beograd i posle toga nista.” Tu Oleg pogleda na svoj napadno veliki zlatni sat na ruci. “Trebalo bi da je do sada vec stigao,” rece i ponovo ustade bacivsi nekoliko euro banknota na sto. “Dobro je da imamo aerodrom ovde. Ostavljamo kola i dalje idemo avionom. Treba nadoknaditi izgubljeno vreme.”
“Ko su ti uostalom ti prijatelji koji su nam obezbedili ove informacije?” upita ga Tipler dok su jurili autoputem ka aerodromu W.A.Mozart. “Mozemo li se pouzdati u njih?”
“Bivsi KGB, Specijalni Projekti. Radio sam u prethodnom zivotu sa njima, sve dok me gospodin Kuznjecov nije ubedio da svoj talenat stavim u njegovu sluzbu,” odgovori mu Oleg mrko i zacuta ostatak voznje.

* * *

“Milanka, da li su svi komadi garderobe stigli? Sta je sa sminkom?” doviknu Jelena kroz otvorena vrata svoje kancelarije u hodnik, znajuci da je Milanka cuje. Svi ostali zaposleni su bili napolju na lokaciji u Starom Dvoru vrseci zadnje pripreme za sutrasnju reviju, ostavljajuci njih dve same u firmi da se dovikuju, svaka zatrpana poslom za svojim stolom, dok su telefoni oko njih neprestano zvonili.
“Ima li neko od modela da nije jos potpisao ugovor za sutra? Treba to sad da resimo ako ima.”
"Nista ne brinite, ostalo je jos samo nekoliko sitnih detalja, izbor Natalijine frizure, ciscenje akni kod Milice, cipele za Dusanku i tako to," doviknu joj Milanka nazad. "Sve je pod kontrolom. Bice sutra perfektna revija, dostojna vase agencije, a vi cete blistati kao i obicno."
"Sve bih dala da mogu da budem opustena kao ti Milanka," Jelena se sada dosetala do Milankinog stola. "Ali me iskustvo uci da djavo cuci u malim detaljima. U svakom slucaju ne znam sta bih bez tebe, verovatno bih poludela mnogo ranije." Obe se slatko nasmejase na tu staru salu koju je Jelena spominjala kao protiv uroka pre svake vazne poslovne odluke. Kroz vrata Jelenine kancelarije zacu se elektronsko cvrkutanje njenog mobilnog telefona.
"Ovo moram da se javim, neko zna pravi broj da pozove," rece Milanki odlazeci nazad u kancelariju i uzevsi svoj telefon sa stola na kome je vibrirao.
"Halo?"
"Zdravo Jelena, Slavko ovde," zacula je sa druge strane veze. Isprva je pomislila da se neko sprda sa njom. Ali poznavala je dobro taj glas i posle toliko vremena.
"Ja znam samo jednog Slavka, a o njemu nisam nista cula vec dugo godina. Mozda je i mrtav, ne bih znala reci," odgovori ona hladno poslovnim glasom namenjenim samo za one nametljive muskarce koji bi kada bi je videli samo gledali u grudi ili zadnjicu smatrajuci da je samo za njih do tada cuvala svoje cari. Nije lako bilo biti mlada, zgodna i uspesna zena.
"Jeste, ja sam," cula je njegov glas preko telefona, iznenadjena osecanjima koje je u njoj uznemirio. Da li joj se to cinilo ili je zvucao nesigurno? "Izvini sto se nisam do sada javljao, godine proletese. Ne bih te zvao da ne moram, jer znam koliko mora da ti je mucno da pricas sa mnom. Ali treba mi tvoja pomoc."
"Moja pomoc? Sta je tebi ikada trebala moja pomoc u bilo cemu?" odgovori mu Jelena ostrije nego sto je stvarno zelela. Nije znala zasto je posle toliko vremena gubila kontrolu.
"Stvarno bih zelela da caskamo o starim vremenima, ali danas je verovatno jedan od najgorih dana koje si mogao da izaberes da me nazoves. Kako tipicno za tebe."
"Nemam mnogo izbora, Jelena. Ovo je jedini dan kada moram da te nazovem."
Jelena je sada bila ubedjena da je Slavko nazvao samo da bi je zezao posle toliko vremena. "Jedan jedini dan i to bas danas? A sta je sutra, kraj sveta?" Mozda je bilo vreme da prekine vezu jer ovaj razgovor nije vodio nikuda.
"Znam, nema smisla ovako preko telefona. Ali sve ti mogu objasniti ako se vidimo. Sta mislis o kafi negde na Kalisu? To ti nije daleko."
"Da li ti uopste cujes sta ti ja govorim!" Jelena prasnu u slusalicu masuci slobodnom rukom po vazduhu. "Imam da zavrsim vazne poslove, vazne za mene i ljude oko mene, i nemam vremena ni danas ni sutra niti prekosutra da sednem da pijem kaficu sa tobom! Narocito ne sa tobom! Samo na sebe mislis kao i uvek. Izvini, ali sad stvarno moram da prekinem, cekaju me ovde." Jelena prekide vezu i besno baci mobilni na fotelju u uglu kancelarije, gde on odskoci i pade na pod. Spustila je glavu i duboko udahnula, podbocivsi rukama kukove. Podigla je onda pogled prema plafonu i jos nekoliko puta duboko udahnula, cekajuci da joj se lupanje srca malo smiri pre nego sto se vrati do Milanke. Uskoro se osecala malo smirenije i u stanju da nastavi sa prekinutim poslom. Nesvesno rukom popravi svoju dugu crnu kosu i otvori vrata.
"Kreten." procedi sapatom.

Slavko polako spusti ugruvanu slusalicu nazad na njeno mesto i izadje iz govornice, primetivsi da se iza njega nahvatao red ljudi koji su cekali da on zavrsi. Nije ga bilo briga sto su neki nezadovoljno gundjali, dok su mu drugi upucivali prekorne poglede dok je prolazio pored njih iduci prema ulici. Tamo ga je taksista jos uvek cekao kako mu je i nalozio, dosadjujuci se naslonjen na svoju praistorijsku mecku i upucujuci pozudne poglede svakoj lepsoj devojci koja bi imala tu nesrecu da mu prodje dovoljno blizu.
"Kako bi ti voleo da danas ceo dan vozis samo mene?" upita ga Slavko. Mogao je da vidi na njegovom licu kako taksista vaga svoje opcije. "Dobro cu ti platiti," ohrabri ga Slavko u donosenju odluke. To je izgleda ostavilo zeljeni utisak, sudeci po osmehu koji se odjednom rasirio po ozarenom licu njegovog novog sofera.
"Naredjuj gazda kuda ti je milo da usmerim ovaj moj fijaker," dobaci mu on raspolozeno.
"Vozi u Solunsku. Na ovu adresu," Slavko mu pokaza ceduljce sa Jeleninom kucnom adresom koju je dobio od svoje majke.
"Djiha konji vrani!" podviknu taksista nagazivsi na gas i nagnavsi Slavka da se nevoljno trgne na sedistu pored njega. Uz mnogo brektanja i drmusanja dizel motor konacno povuce kola napred ostavljajuci obilate oblake crnog dima od nafte i izgorelog ulja da im cuvaju odstupnicu.
"Kako se zoves?" upita ga Slavko cim je osetio da je ponovo postalo bezbedno da pusti rucku iznad vrata za koju se do tada grcevito drzao pobelelim prstima.
"Tosa gazda," odgovori taksista ubacivsi se bez zmigavca ispred trolejbusa.
Slavko samo prevrnu ocima. "Toso, sta ti mislis - da li sam ja unajmio kocijasa ili taksistu?"
"Pa mene, taksistu, sefe. Koga bi drugog?"
"Drago mi je da smo to rascistili. Na momenat sam se zabrinuo."

* * *

Gidza ubaci nekoliko kocki leda u svaku od dve case, preli ih obilato irskim viskijem i vrati se svom posetiocu koji ga je bezizrazajnog lica cekao zavaljen u koznu fotelju. Bio je to gost kojeg je on vrlo zeleo da ima na svojoj strani.
"Izvolite, irski."
"Tilamore?"
"Nije, Klontarf."
"Nisam cuo jos za to ime," ljubazno odvrati njegov gost otpijajuci ugladjeno jedan gutljaj. "Ali je dobar. Uvek sam govorio da imas ukusa."
"Za vas uvek sve najbolje. Sve sto imam, vama dugujem." Gidza sede u fotelju pored njega, tako da su sada izgledali kao slike sa televizije kada se dva drzavnika sretnu onako "na kanabetu", pa kao vode neke vazne razgovore dok kamere skljocaju.
"Cujem da imas problema od kada su novi na vlasti. Izgubio si mnoge kontakte, izgubio si koga da ucenjujes, posao trpi. Novi ljudi, gladni, preuzimaju tvoja trzista. Pravo da ti kazem, mnogi iz Grupe se pitaju sta ce biti sa tobom. Predlazu da je mozda vreme da uzmemo nekog novog, mladjeg i drcnijeg pod svoje krilo da se stara o nasim interesima ovde. Ja te naravno branim, mada ne mogu reci da ih krivim, s obzirom na okolnosti." Glas Gidzinog posetioca je i dalje bio ljubazan, prijateljski. "Imas li nesto sa cime mogu da izadjem pred njih kad odem odavde?"
Gidza se nelagodno promeskolji pre nego sto je odgovorio. "Znam kako stvari izgledaju, ali samo je u pitanju tranzicija, nista sto uskoro nece biti sredjeno." Bio je velika zverka podzemlja, ali je znao da bez Grupe i njihove podrske ne bi trajao ni sest meseci na ulicama Beograda. "Koliko sutra situacija o kojoj govorite ce se znacajno izmeniti."
"A sta ce to sutra da bude?" upita ga njegov gost ustajuci da malo bolje zagleda jednu od slika u ulju koje su visile na zidovima.
"Sutra cu ja biti gost na prijemu za Dan Drzavnosti, zajedno sa svim tim likovima iz nove politicke i poslovne elite o kojima ste mi govorili. Bice to idealna prilika za mene da zapocnem gradjenje novih veza od kojih ce neke kasnije postati za nas vrlo unosne naravno, kada nadjemo one pohlepne i one druge sa porocima. A onda ce sve biti kao i ranije i vasi profiti nece biti zakinuti."
"Sve je to lepo," odvrati Gidzin posetilac, "ali ne vidim kako ce osoba tvoje reputacije biti pozvana u jedno takvo odabrano drustvo."
Gidza se na to grohotom nasmeja. "Zahvaljujuci mojoj bivsoj zeni, od svih ljudi, mada ne njenom voljom moram reci."
"Svidja mi se kako razmisljas. U redu, videcemo sta ce od toga biti."
"Sve ide po planu i nema te sile koja ce to promeniti," uveri ga Gidza jos jednom. "Jos jedan viski?"
U tom trenutku u salon gde su sedeli naglo banu jedan od Gidzinih ljudi, zastavsi skoro istog trenutka presamicen da dodje do daha.
"Svitac, sta ces ti ovde?" upita ga Gidza zapovednicki ponovo sedajuci u fotelju iz koje je upravo iskocio i vracajuci isukani pistolj od koga se nije odvajao nazad u futrolu. "Jesam li ti rekao da gledas sta ona moja bivsa radi i da pazis da joj ne padne na pamet da se negde izgubi, a? Sta blenes tako u mene? Odgovaraj kad te pitam!"
"Sve sam uradio sefe. Dok je bila na poslu nije nigde izlazila, ali kad se malopre vratila kuci, prisao joj je neki na ulazu sa kim se svadjala, a onda je on iznenada odvuk'o u taksi i odose nekud."
"Koji neki? Kako to odose?" zareza Gidza, na sta se ovaj drugi zgrci. "A gde si ti bio da ih zaustavis, mesino glupa?"
"Sve je bilo brzo, neocekivano," odgovori Svitac molecivim glasom. "Drzao sam se po strani sa druge strane ulice kao sto mi je receno, da izbegnem detekciju, pa nisam stigao. Ali imam broj taksija."
"Dobro je da ima bar jos neka lampica da gori u toj tvojoj glavi," Gidza je sada prisao do stepenica na kojima je diskretno povucen stajao Buldog, njegova desna ruka u koga se Gidza uvek mogao pouzdati, motreci do tada cutke svakoga u salonu.
"Neka ti Svitac kaze sve sto zna, a onda vidi sta mozes da saznas od taksi dispecera. Ako treba zovi i nekog od inspektora u gradskoj policiji koji nam duguju uslugu. Uradi sta god moras, ali saznaj gde su! Kad zavrsis odmah mi javi. Idi sad!" Buldog na to samo neprimetno klimnu glavom i izgubi se niz dugi hodnik.
"A ti Svitac, kad zavrsis sa Buldogom, uzmi jos dvojicu sa sobom i pripremite mi dva dzipa. Idemo svi uskoro u mali lov!"
"Odmah sefe!" odgovori mu ovaj i otrca sa olaksanjem iz sobe, ne verujuci prosto kako je dobro prosao.
"Idiot," promrlja Gidza okrecuci se nazad svom gostu koga je tek sada postao ponovo svestan. "Da nismo odrasli zajedno u istoj ulici, vec bih ga se odavno otarasio, koliko mi problema pravi."
Njegov gost je stajao sa stvarima u rukama, spreman da podje. "Nadam se da cemo uskoro nastaviti ovaj nas razgovor," rece Gidzi pruzajuci mu ruku za pozdrav. "Prenecu svoje misljenje ostalima."
"Samo me nemojte izneveriti i videcete kako ce sve biti u najboljem redu," odvrati mu Gidza pokusavajuci da njihov sastanak ostane u pozitivnom svetlu.
"Naprotiv, nemoj ti nas da izneveris i onda ce sve biti u redu." I uz poslednji ljubazan osmeh njegov gost napusti salon, ostavljajuci Gidzu da zabrinuto razmislja o znacenju tih njegovih reci.

DVADESET DVA (Za Beograd)

Nocna hladnoca pred svitanje uvlacila se ispod odece i uz dodatnu dozu straha terala Slavka da nevoljno podrhtava stojeci ponovo ispred kapije pored znaka KATAKOMBEN, koja je u ovo gluvo doba bila zatvorena. I propisno zakljucana, sto je potvrdio sa nekoliko pritisaka na zardjalu kvaku, pazljivih i laganih da ne bi proizveo nikakav glasan zvuk. Preskakanje tri metra visoke kapije nije dolazilo u obzir, kao ni njeno nasilno otvaranje gde bi nocna tisina svaki zvuk mogla preneti na velike udaljenosti. Sa svih strana na njega su, cinilo mu se zloslutno, gledali zamraceni prozori okolnih kuca.
"Mora da negde postoji rupa da se udje. Ovo je ipak samo austrijsko groblje, nije austrijski novcanik."
Levo od kapije, gde je prvo pokusao, brzo je naisao na corsokak gde se put naglo zavrsavao. Krenuo je potom da obilazi desnu ivicu groblja duz fasada kuca koje su ga naizgled celog opasavale. Sreca mu se konacno nasmesila kada je naisao na uzan prostor izmedju dve kuce na cijem drugom kraju je mogao da nazre mracne obrise grobljanskih spomenika. Tu je i ograda bila niza, tako da se dva neuspela pokusaja i nekoliko ogrebotina kasnije nasao unutar groblja. Cucnuo je na mestu gde je doskocio i nervozno se osvrnuo na sve strane oko sebe. Sve je i dalje bilo mirno. Odahnuo je i polako se uspravio pokusavajuci da ustanovi u mraku u kom delu groblja se nalazi. Na njegovu srecu, bio je samo nekoliko desetina pazljivih koraka od kripte koju je prethodno obisao u toku dana. Ispred resetke koja je zatvarala kriptu zastao je da se ponovo osvrne na sve strane. Mracni obrisi drveca i nisko zbunje prosarano obrisima nadgrobnih spomenika svuda oko njega terali su ga da se najezi dok je ne gubeci vreme pripremao spravu koju je nasao ranije iza svog hotela. Znajuci da nece moci kroz resetku rukom da dohvati stolic na kome je stajala Dzordzova improvizovana vazna, doneo je sa sobom mehanicku spravu u obliku primitivne ruke koju cistaci ulica koriste da pokupe papire i sitne otpatke i koju je nasao iza hotela. Nije zeleo da se zadrzava na ovom mestu duze nego sto mora. Progurao je pazljivo svoju improvizovanu hvataljku izmedju dve resetke i usmerio je prema jedva vidljivoj grupi predmeta na stolicu. Bilo bi dobro da je poneo neku baterijsku lampu, sad bi video sta radi. Polako je progurao dva mehanicka prsta na kraju duge sipke izmedju drugih ukrasa na ivici stola koji su stajali ispred i tako zaklanjali rucku solje sa pozdravima iz Sijetla koju je hteo da dohvati.
“Hajde… hajde… tako. Sad te imam… Ne…! Nemoj!”
Uz tresak koji se Slavku cinio dovoljno glasan da istera iz kreveta svakog u okolnim ulicama, jedna od vazni pade sa stola na tvrdi kameni pod kripte i razbi se u desetine sitnih komadica. Panika je sada vristala u njemu da bezi dok jos nije kasno, ali nije smeo da pusti hvataljku da ne bi porusio jos nesto i stvari napravio jos gorim. Disuci ubrzano, pozicionirao je krajeve kljesta sto je bolje mogao u mraku i pritisnuo rucicu koja ih je preko jednostavne mehanicke spone spojila zajedno kao palac i kaziprst. Polako je podigao sipku sa svojim plenom u vazduh da proveri da li je uhvatio sta je hteo, nadajuci se da nece morati ponovo da naslepo dzara po staklu i porcelanu u ovom mraku. Groblje je i dalje bilo obavijeno tisinom, uz povremeno cvrkutanje sveze razbudjenih vrabaca u iscekivanju novog jutra. Uverivsi se da je uzeo pravu stvar iz kripte, Slavko brzo gurnu kicastu belu solju sa sve zemljom i zasadjenom poinsetijom u kesu koju je za tu priliku poneo sa sobom u dzepu, sve vreme nervozno se osvrcuci oko sebe.
“Zahvaljujem se na ljubaznosti dame i gospodo, ali vreme mi je da idem. Pozdravite Mocarta ako se vidite,” rece uz duboki naklon pre nego sto se okrenuo da ide nazad prema procepu u ogradi odakle je dosao.

“Bravo! Bili biste odlican tajni agent gospodine!” zacuo se neciji glas iza Slavkovih ledja. Samo sto ga srcka nije strefila, isto kao da ga je tog trenutka necija poluraspadnuta, zemljana ruka zgrabila za clanak noge iz groba pored kojeg je prolazio. Bacio je jedan brzi pogled preko ramena iza sebe ali osim dve mracne siluete koje su isle prema njemu nista vise nije mogao da razazna.
“U pitanju je greska,” odvrati im, nastavljajuci zustro da ide prema ogradi. “Pogresno sam skrenuo u ovom mraku.” Nesto mu je govorilo da sada nije najbolji trenutak za caskanje.
“Naravno, naravno,” nastavi Oleg, koji je bio jedan od ove dvojice, prilazeci jos blize Slavku. “Samo ti idi. Nama jedino treba ta kesa koju nosis i nesto informacija, nista narocito.”
Slavko nije pokazivao nikakav znak da ce da stane, posebno kad je prepoznao Olega, naravno ne znajuci ko je, ali znajuci da su se ranije tokom dana sudarili na groblju. “Znao sam da sam se previse dugo danas zadrzao ispred te proklete kripte! Tako su znali gde cu da dodjem kasnije,” pomisli besan na samog sebe. Ali pre nego sto je uspeo da napravi jos jedan korak, necija snazna ruka ga zgrabi za rame i okrenu ga u mestu. Slavko pokusa da se otrgne, ali Oleg na to samo jos vise pojaca svoj gvozdeni stisak, sto ga natera da se uz jauk povije od bola koji se razli njegovim levim ramenom.
“Ti ides, ali to u kesi kao sto rekoh ostaje sa nama.”
“Ne znam ko ste, ali jebite se ako mislite da cete ovo dobiti,” prosikta Slavko uz ponovni pokusaj da se otrgne i oslobodi stiska.
Oleg ga na to cutke uvezbanim pokretom zgrabi za clanak ruke i zavrnu ga na unutra, istovremeno pritiskajuci drugom rukom Slavkovo rame na dole, obarajuci ga na kolena ispred sebe. Slavko nevoljno ispusti jos jedan glasan jauk. Osecao se besno i ponizeno, ali nije mogao da se odupre ovom buldogu u ljudskom oblicju ma koliko se napinjao. Krajickom oka primeti odsjaj ostrice noza na mesecini pre nego sto je osetio hladan celik kako mu pritiska grlo odmah ispod jabucice.
“Mnoge vestine se steknu i nauce u mom zanatu decko,” Oleg je sada stajao pognut iza njegovih ledja i dalje mu savijajuci ruku.
“Ali strpljenje nije jedna od tih vestina. Mene stvarno nije briga kako cu da dobijem ono po cega sam dosao. Posto smo vec na groblju, mogli bi da zavrsimo sa tobom ovde i ustedimo ti prevoz kovcega do rake.” Slavko zacu tiho tupkanje prvih kapi krvi kako udaraju u zemlju ispod njega dok noz poce da mu se useca u vrat. Zatvorio je oci i prepustio se neumitnom, dok su mu glavom prolazile slike ulice u kojoj je odrastao, drugova sa kojima se igrao kao dete, lice njegove Akiko kojoj se topli vetar poigrava sa kosom dok setaju pescanom plazom drzeci se za ruke, Jelena.
“Jesi li ti lud! Sta to radis covece?” povika Tipler koji je u tom trenutku uspeo da povrati moc govora. “Nisam dosao ovamo da budem saucesnik ubistva, vec da obezbedim informacije i vratim se kuci!”
“Slusaj Amerikanac,” odvrati Oleg sa prezirom u glasu okrecuci pogled prema njemu, odmicuci istovremeno noz od Slavkovog grla. “Znam da si navikao da vam prljave poslove neko drugi odradjuje, da vam ruke budu ciste dok svoju decu ucite toleranciji, ali ovde i nocas su druga pravila, moja pravila.”
“Ne interesuju me tvoja pravila,” odvrati mu Tipler prisavsi do Slavka i uzevsi mu kesu iz ruke. “Imamo ovde sta smo hteli. Mozemo sad da idemo. On nece po ovom mraku moci da nas identifikuje policiji, niti zna ko smo. Vezi ga, ili onesvesti, pa da se krece."
Olegu se u mraku suzise oci u dva tanka proreza dok je hladno svoju paznju usmerio na Tiplera. "Tebi Amerikanac izgleda nije jasno ko je ovde gaz..."
"Was ist loss?" zaculo se iznenada sa glavne kapije dok ih je istovremeno sve obasjalo svetlo jake baterijske lampe. "Ko ste vi i sta radite u ovo doba na groblju?" Snop svetla se zadrza na Slavkovoj pogurenoj figuri i njegovoj majici ciji je prednji deo sada bio mestimicno poprskan krvlju iz posekotine na vratu, a onda se naglo podize i obasja lica Olega i Tiplera.
"Polizei," cuo je Slavko Olegov glas iznad sebe. Vrat ga je pekao kao djavo dok je polako okrenuo glavu u stranu ne bi li video gde je stajao onaj drugi sa njegovom kesom. Zadovoljno je konstatovao da je izraz na Tiplerovom licu, koji je stajao u blizini paznje usmerene prema baterijskoj lampi, bio mesavina zabrinutosti i panike uzrokovane njihovim iznenadnim posetiocem. Delovalo je da je trenutno zaboravio na Slavkovu kesu koju je drzao u ruci.
“Policija? Ne izgledate mi kao zastitnici reda i zakona. Imate li neke sluzbene isprave?” Glas mladjeg coveka. Nocni cuvar mozda? Slavko je pokusao da razazna vise detalja na visokoj silueti koja se jedva nazirala iza bljestavog svetla. Ucinilo mu se da mu na glavi vidi belo-crvenu sapku austrijske policije, ali boje je bilo tesko razaznati u ovakvim uslovima. I Oleg je izgleda nacinio isto zapazanje, zauzevsi odjednom prijateljski stav dok je iz dzepa vadio svoj novcanik i krenuo da prilazi ka svetlu.
"Bundes policajac, kolega?" rece zaklanjajuci rukom oci i podizuci u vis otvoreni novcanik sa jasno vidljivom sluzbenom legitimacijom. "Moje ime je Konstantin Grigorijevich, Ruska Sluzba Unutrasnjih Poslova. A ovo je moj austrijski kolega, visi inspektor Kurt Wasserman." Jos jedan korak blize. "Jurimo vec neko vreme u nekoliko zemalja ovog perverznjaka," i tu on pokaza na Slavka "koji ima bolesne nagone da se seksualno zadovoljava po grobljima."
"Stanite! Ne prilazite blize." Svetlo baterijske lampe je sada naizmenicno obasjavalo Olegovo lice, legitimaciju koju je drzao u ruci i Tiplera i Slavka u pozadini.
"Naravno. Imate pravo da budete oprezni. Nikada ne znas ko je ispred tebe," slozi se s njim Oleg umirujucim glasom. Jos jedan korak.
"Rekao sam da stanete!" podviknu sada stroze glas iza svetla.
Oleg, koji je sada bio na samo nekoliko koraka, odjednom pognu glavu, uvuce je medju ramena, i laktova pribijenih uz telo pojuri kao neka groteskna ljudska lokomotiva sve dok se uz tupi udarac pracen zvukom vazduha naglo izbijenog iz necijih pluca ne sudari sa svojom iznenadjenom zrtvom. Baterijska lampa odlete u visokom luku u obliznje rastinje i na celu okolinu se, za nenavikle oci, naglo spusti mrkli mrak iz koga su sada dopirali zvuci gusanja pomesani sa prigusenim psovkama na nemackom i ruskom. Slavko je jedva ispred sebe uspevao da nazre dve siluete koje su se valjale po zemlji u zbunju pored staze, lomeci grancice i dizuci prasinu u nastojanju da jedan drugog nadvladaju. Bacio je jos jedan brzi pogled na Tiplera, skamenjenog i otvorenih usta pored njega, pre nego sto je skupivsi svaku trunku snage koju je u sebi jos imao skocio na noge, zgrabio kesu iz Tiplerove ruke i dao se u sumanuti trk prema kapiji groblja.
“Hej! Stani!” bilo je sve sto je iznenadjeni Tipler uspeo da prozbori.
Slavko je u punom sprintu preskocio Olega i njegovog protivnika na zemlji, uspevsi samo da vidi u magnovenju da je covek sa kojim se borio stvarno bio policajac, i to pokrupan tako da nije bilo izvesno ko ce iz tog duela izaci kao pobednik. Ali Slavko nije imao nameru da saceka krajnji ishod, vec je nastavio punim trkom dok nije proleteo kroz grobljansku kapiju koju je policajac ostavio otvorenu. Zaustavio se da uhvati dah tek kad je izasao na Kapitel trg. Pogledao se iza sebe ali nikog nije mogao da vidi. Sa mesta gde je stajao jasno je mogao da cuje Olegov glas koji je izgleda nesto vikao. Zvucalo je kao da je dobro popizdeo. Osvrnuo se na sve strane ali nigde nije video mesto gde bi mogao da se sakrije na potpuno praznom i dobro osvetljenom trgu. Nastavio je da trci, prolazeci ispod ulaznih svodova Katedrale, sve dok nije stigao do drugog velikog trga ispred Rezidencije. Ucinilo mu se sada da cuje odjek trcecih koraka iza sebe. Nije imao mnogo vremena. Grad je u ovo doba jos uvek bio pust. Tada mu se pogled zaustavio na sred trga gde se nalazila impozantna barokna mermerna fontana, najveca sa ove strane Alpa. Bez razmisljanja se sjurio do nje i prevalio se preko najblize ivice u vodu trudeci se da teskom mukom zadobijenu kesu drzi na suvom odmah iznad povrsine, dok je sam zaronio do nosa u ledenu vodu i pribio se ledjima uz klizavu unutrasnju ivicu fontane. Visoko iznad njegove glave posmatrale su ga figure propnutih konja, delfina, Atlasa i Tritona.
Nije proslo dugo kada topot cipela u trku najavi da su i Oleg i Tipler stigli do trga. Slavko, koji se nije usudjivao da promoli glavu preko ivice da ne bi bio primecen, potpuno se umiri osluskujuci i drhteci nevoljno u hladnoj vodi. Cuo je korake kako se priblizavaju fontani i zaustavljaju u blizini.
“Nije mogao odmaci daleko,” dopro je do njega Olegov glas. “Rekao sam ti da ga drzis na oku, a ti ni to nisi bio u stanju da uradis.”
“Nisam ja taj koji je tamo malopre napao austrijskog policajca!” odvrati mu Tipler iritirano. “Sta ti je to trebalo?”
“Kako si ti pametan,” podrugnu se Oleg. “Sta sam trebao da uradim, da mu lepo sve objasnim i zamolim da nas pusti da idemo? Uradio sam sta se moralo uraditi. Uostalom, probudice se samo sa glavoboljom za nekoliko sati.”
“Na koju stranu mislis da je otisao?”
“Ne znam. Bio je jedva malo ispred nas, ali ga nisam video kad smo malopre izbili na trg. Cekacemo ga ispred njegovog hotela gde ce kad-tad morati da se pojavi.” Slavko je cuo kako Oleg otresa svoje pantalone.
“Gazda je iz nekog razloga ubedjen da je vazno da mu donesemo sta god je ovaj mali nosio u kesi,” nastavi Oleg kad se ponovo malo doveo u red. “Jesi li ti siguran da tu stvarno ima nekih dobrih para, ili nas samo vuces za nos?”
"Siguran sam. Ne znam sta je tacno, ali je u pitanju nesto veliko. Video sam to onom Topalovicu u ocima koje su izbegavale moj pogled kad smo zadnji put razgovarali." Nervozno se osvrcuci oko sebe, Tipler zapali cigaretu i zudno povuce prvi dim. "Treba da idemo odavde dok neko nije naisao. Nadam se da su tvoji ljudi do sada nesto pronasli medju svim onim stvarima koje ste odneli iz Topaloviceve laboratorije."
"Gazda ce o tome dalje da brine, nije nase da o tome razmisljamo , vec da mu donesemo deo koji nedostaje. Deo koji je onaj mozgavi naucnik poslao kurirom iz laboratorije pre nego sto su moji ljudi stigli da ga sprece."
Slavkovo telo se na ovo zategnu a nokti prstiju urezase u kamen fontane. Ova dvojica su ubili Dzordza! I sve to samo da bi se nagrabili para na njihovom projektu. Sada je bio na granici potpune panike i samo zato sto je bio ukocen od straha nije istog momenta iskocio iz svog skrovista i poceo da bezi.
"Idemo do kola Tipleru," zacuo se ponovo Olegov glas. "Dosta smo caskali. Treba da stignemo do hotela Lasserhoff pre nase odbegle pticice. Odbacicu te do naseg hotela da sredis i platis sta treba za nas brz polazak, a ja cu te cekati u kolima na uglu Paracelsusa i Lasserhoffa. Odatle imam odlican pregled na ulaz hotela."
"Nadam se da ce ovo brzo da bude gotovo. Nisam dosao ovamo da budem direktan ucesnik u krsenju zakona sirom Evrope. Ja preferiram suptilan pristup."
"Ti vise volis da to radis gospodski, iz senke, da?" Iz Olegovog glasa je izbijao neprikriveni prezir operativca brutalnog sveta podzemlja prema nekom koga je smatrao za preplacenog amatera.
Tipler je cutao. Bilo mu je vec dosta ovog sirovog partnera koji mu je bio nametnut od strane Kuznjecova. Jedino ga je velicina obecane finansijske nadoknade sprecavala da sedne u prvi avion koji je leteo nazad za Floridu.
"Cudno je da ga vise ne vidim," cuo je Slavko Olegov glas dok se ovaj udaljavao sa Tiplerom ka drugom kraju trga.
"Gde ga ne vidis?"
"Evo ovde. Pogledaj i sam. Signal je nestao bas ovde na trgu pre nego sto smo mi dosli."
"Mozda je usao u neku zgradu ili podrum?"
"Mozda, ali ovako blizu ni zidovi ne bi prigusili frekvenciju."

Slavko je ostao da cuci u fontani jos dobrih petnaest minuta pre nego sto se usudio da promoli glavu i osmotri okolinu. Trg je sada bio potpuno pust. Blizila se zora i znao je da nema mnogo vremena. Morao je doneti odluku – da sedne u kola samo u ovom mokrom odelu sa natopljenim novcanikom i pobegne iz ovog grada, ili da se nekako vrati u hotel neprimecen, presvuce i pokupi svoje stvari ukljucujuci tu i kompjuter, pa onda da pobegne iz ovog grada. Barem je znao gde ce da ga cekaju, tako da je kolima prisao hotelu sa druge strane, pored brda Kapuciner, parkirao ih u jednoj od susednih ulicica koje su bile daleko od pogleda radoznalih ociju, i mokar kao mis pesice prisao hotelu sa zadnje strane gde je sa olaksanjem ustanovio da su vrata koja je ostavio otkljucana kada je polazio jos uvek bila otvorena. Nije potrosio vise od deset minuta da se presvuce u suvu garderobu i sa nabrzinu spakovanim stvarima ponovo izadje iz sobe. Na nocnom stolicu pored kreveta ostavio je travelers cek popunjen na iznos koji je bio duzan hotelu za svoj boravak ovde. Bilo je suvise rizicno da se pojavi na recepciji. Kada je sisao u prizemlje, provirio je iza ugla u glavni lobi gde je tisinu prekidalo samo tiho hrkanje zadremalog recepcionara. Napolju je vec svitalo. Iskrao se tiho na sporedni izlaz i vratio do kola istim ulicama kojima je i dosao, posle cega se odvezao pravo na autoput. Naci ce negde gostionicu odlucio je, kojih je ovde bilo po nekoliko u svakom selu pored puta, gde ce se odmoriti i pregledati pazljivo tu Dzordzovu solju pre nego sto odluci kuda i kako dalje.

* * *

“Inspektore Mekenzi, pogledajte ovo!”
Inspektor je podigao glavu sa izvestaja koji je citao da bi pogledao u svog revnosnog mladog pomocnika.
“Sta to imamo ovde,” rece prihvatajuci ponudjen mu papir sa informacijama.
“Jedan od vasih nedavno otvorenih lokalnih slucajeva se upravo pojavio u Austriji. U Salcburgu da budem precizniji.”
Mekenzi je pazljivo proucavao nove informacije koje je dobio. “Slavko Filipovic... krece se prilicno brzo. Njega smo tek juce stavili na Interpol mrezu nakon sto ga je novi softver za prepoznavanje lica na Vankuverskom aerodromu markirao kao putnika na medjunarodnom letu. Steta samo sto je do nas ta informacija dosla prekasno...” Mekenzi podize glavu sa izvestaja i pogleda u svog pomocnika koji je cekao dalje instrukcije.
“Imamo li jos detalja od nasih austrijskih kolega?”
“Najnovije sto znamo je da je naseg osumnjicenog slucajno identifikovao policajac na nocnoj patroli posle bizarnog incidenta na koji je naisao na groblju. Delovalo je da je vise ljudi bilo umesano.”
“Na groblju?” ponovi Mekenzi da bi potvrdio da je dobro cuo.
“Da inspektore, na groblju. Uspeli su kasnije da pronadju hotel i sobu u kojoj je Filipovic odseo gde su pronasli mokru odecu i nesto licnih stvari. Izgledalo je kao da je otisao u zurbi u toku prosle noci.”
“Drze li ga u pritvoru?”
“Ne inspektore, ne znaju gde je sada. Lazno ime koje koristi na falsifikovanom pasosu i svi brojevi njegovih kreditnih kartica i bankovnih racuna su uneti u sistem tako da cemo znati ako ih negde upotrebi.”
“Pod uslovom da neko prvo proveri u sistemu,” promrlja inspektor za sebe. “Jos nesto?”
“Ima jos jedna stvar koja je zvucala cudno. Naime, kada su analizirali onu mokru odecu da vide ima li otisaka ili DNK, pronasli su sakriven sicusan lokator. Vrlo tehnicki napredan, kojeg nema ni u jednom policijskom arsenalu, tako da misle da je u pitanju vojna tehnologija."
Sve ove nove informacije Mekenziju nisu imale nikakvog smisla. "Cekaj da vidim da li sam te dobro razumeo," rece on svom pomocniku ustajuci od svog stola da bi stao pored prozora kroz koji je mogao da posmatra saobracaj na obliznjem Kembi mostu.. "Gospodin Filipovic, koji je do sada bio samo osoba od interesa u ovom slucaju u kome pomazemo policiji iz Sijetla, je samo posle nekoliko dana pobegao iz Kanade sa profesionalno uradjenim laznim pasosem, pri cemu su svi izgledi da ga je za to vreme neko drugi pratio u stopu? I zadnji put je vidjen na groblju, u toku noci?"
"U Austriji," dopuni pomocnik. "Tako je gospodine inspektore."
"Gospodin Filipovic je imigrirao u Kanadu, je li to tacno?"
"Jeste gospodine inspektore, iz Srbije."
"Posalji odmah srpskoj policiji sve detalje koje imamo. Imam osecaj da se nas begunac tamo zaputio."

DVADESET JEDAN (Autoban)

Jipiii !!! Ovo je zivot, mislio je Slavko u sebi jureci 160 na sat autoputem A3 od Frankfurta preko Nirnberga i Minhena ka svom krajnjem odredistu. Crna rent-a-kar Opel Vektra benzinac koju je preuzeo na frankfurtskom aerodromu besprekorno je sledila komande upravljaca.

“Ovde kad su radovi na putu moram da usporim na 120,” Slavko se nasmeja u sebi. “U Kanadi jedva mozes naci negde da je dozvoljeno 120. Za 160 na sat bi me verovatno bacili zavezanog u vreci kao hranu belim medvedima.” Tu Slavko jos malo vise nagazi papucicu za gas. “Da vidimo moze li 170…” Dok malo nije odmakao od Frankfurta morao je da pazi da se sklanja iz leve u srednju traku, jer su ga stalno preticali mercedesi, audiji i bemvejci iduci verovatno i celih 200 na sat. Jos je bio upumpan adrenalinom od prelaska dve ozbiljno motrene granice, tako da je morao nekoliko puta da ucini svestan napor da natera sebe da malo uspori. Ne bi imalo smisla da ga sada posle svega zaustavi neka obicna saobracajna policija, ma koliko to bilo malo verovatno na nemackom autoputu. Jos nije mogao da veruje da je njegov nabrzinu smisljen plan za sada dobro funkcionisao.

Naravno, sve je pocelo sa ona dva telefonska poziva iz govornice u centru Vankuvera. Prvi poziv je bio za Milketa da osigura prijemnu adresu za posiljku koju ce da ugovori sa drugim pozivom. A drugi poziv bio je namenjen njegovom starom drugu iz detinjstva, nesvrsenom bivsem studentu Akademije Primenjenih Umetnosti u Beogradu, poznatog medju profesionalnim falsifikatorima dokumenata jednostavno pod nadimkom Duks. Slavko nije bio siguran da li je Duks, posle nekoliko bliskih susreta sa policijom, jos u svom starom poslu gde je ostvario zavidnu reputaciju za kvalitet svojih rukotvorina, koje su i najveci eksperti tesko razlikovali od originala. Cupkao je nervozno s noge na nogu, ramena pognutih uz pomalo izubijano metalno kuciste telefona u govornici ne bi li se malo sklonio od sitnih kapi kise koje su kao fina izmaglica ispunjavale vazduh. U prvom pokusaju njegov poziv nije uspeo da nadje slobodnu ulaznu liniju u Srbiju. U drugom pokusaju telefon je poceo da zvoni ravnim tonom tipicnim za te krajeve. Niko nije podizao slusalicu.

"Halo?" zaculo se odjednom iz slusalice.

"Dukse, brate. Slavko ovde."

"Slavko? Iz Kanade?"

"Taj isti, svojerucno."

"Pa gde si brate devizni. Kad ces da dodjes u otadzbinu da nam investiras ovde koju kintu, a?" Isti onaj stari Duks, pomisli Slavko sa osmehom.

"Slusaj brate, ne mogu sad mnogo da ti objasnjavam, znam da se nismo culi sto godina, ali treba mi tvoja strucna pomoc. Gori mi pod nogama."

"Sta moze jedan obican vajar da ucini svom zemi gastarbajteru? Da ti napravim bistu tvog svetlog lika? Mozda odliv u bronzi tvojeg neumornog uda?"

"Nemoj da me zezas Dukse. Znas na sta mislim."

"E, time se ja odavno ne bavim, nije u okvirima zakona." Slavko je prosto mogao da opipa ironiju iza Duksovih reci.

"Molim te kume, imam nekih problema ovde sa pasosem, a moram na put preko okeana koliko juce."

"Nisam odavno raspakivao opremu, jer ovih dana samo vajam za gradske spomenike i bogate privatne kupce. To ce ozbiljno da te kosta brate ako budem morao da otvaram zemunicu. Daj mi jedno dve nedelje pa cu ti javiti."

"Treba mi sutra ili nikada brate. Ne bih te zvao da ne znam da si jedini i najbolji. Placam sta se mora, samo mi napravi." Slavko zadrza dah ocekujuci sta ce Duks sledece reci.

"Daj mi adresu gde da ti posaljem. Hoces Fedeks ili DHL?"

Slavko naglo zakoci kada je jedan sleper poceo da se ubacuje u njegovu traku ispred njega. Turska registracija. Odjednom su mu se misli vratile u sadasnji trenutak. Nesvesno opipa rukom malu platnenu futrolu koja mu je visila na grudima ispod kosulje i u kojoj mu se nalazio svez srpski pasos, vestacki ostaren vestom rukom umetnika, na ime nekog slucajnog pokojnika cije je ime Duks verovatno pokupio sa neke od iskrzanih citulja koje su oglasavale tuzni dogadjaj sa nekog od gradskih zidova za sve nezainteresovane. Platio je svoju avionsku kartu gotovinom, jer bi sa kreditnom karticom ostavio suvise ocigledan trag iza sebe, i prosao je kroz kanadsku i kroz nemacku granicnu kontrolu bez da ga je iko malo pomnije i zagledao. Dukse, majstore. Na prednjem sedistu pored njega lezao je njegov laptop kompjuter, od kojeg se nije razdvajao, sigurno ututkan u svoju specijalno postavljenu torbu.

Ranije, kada je prosao pored Nirnberga, prebacio se na autoput A9. Sada je vec prilazio Minhenu i bilo je vreme za jos jednu promenu, ovaj put na autoput A8. Pazljivo je zagledao table koje su promicale iznad njega da ne propusti svoj izlaz. Jos jedno hiljadu kilometara do austrijske granice. Ovaj deo Nemacke kroz koju se sada vozio bio je uglavnom ravnica, lisena znacajnih vertikalnih izmena u okolnom reljefu koje bi razbile monotoniju voznje. Ono malo brda pored kojih je prosao uglavnom su krasile crkve ili stari zamkovi. Ali sta mu je najvise upadalo u oci kada bi povremeno stao da se odmori u nemackim selima nanizanim uz autoput, bila je sveopsta cistoca i kuce koje su sve bile sveze okrecene i izgledale novo bez obzira na starost. Lud narod! Da bi sebi prekratio vreme, i ostao budan, cesto je menjao stanice na radiju uzaludno pokusavajuci da razume o cemu Svabe pricaju u reklamama izmedju muzike. Cesto je bacao poglede u retrovizor da bi se na vreme sklonio iz brze trake kad zatreba. Posle nekog vremena obuzeo ga je osecaj da nesto nije u redu. Ponovo je pogledao u retrovizor. I ugledao ga je! To je ono sto mu je podsvesno bilo cudno vec neko vreme tokom voznje. Sest automobila iza njega, u susednoj traci, jurio je crni BMW. Novi model, koliko je Slavko mogao da oceni, Serija 6 sa dvoje vrata. Takav auto bi ga bez problema pretekao, ali ovaj je nekako stalno ostajao iza njega, s vremena na vreme menjajuci trake i rastojanje tako da mu do sada nije pao u oci. Slavko opsova u sebi ljut sto nije ranije obratio vise paznje na svoje okruzenje. Ponovo je pogledao u ogledalo retrovizora, krisom, ne pomerajuci glavu, kao da bi to vozac BMW-a mogao da opazi sa te daljine. Nije policija, zakljucio je, pokusavajuci da razluci vise detalja sa te daljine. Takva kola se ne daju policiji cak ni u Nemackoj. Nije bio siguran kako da proveri svoje slutnje, jer obicnim ljudima se ne desava svaki dan da ih neko mozda prati na autoputu. Odlucio je da se pouzda u svoje poznavanje americkih akcionih filmova, uvek izvor pouzdanih informacija. Iducih nekoliko kilometara nagazio je na gas, dok Opel nije poceo da podrhtava od vibracija, nagnavsi ga da nevoljno malo uspori. BMW je i dalje drzao isto rastojanje. Zatim je naglo presao u desnu, sporu, traku i usporio na relativno kilavih sto trideset na sat. BMW je prozujao pored njega kao metak i ubrzo se izgubio u daljini medju ostalim vozilima. Slavko odahnu sa olaksanjem i ponovo ubrza voznju, ali je sada pazljivo osmatrao put ispred sebe ne bi li mozda ponovo ugledao svog bivseg potencijalnog pratioca. Ostatak puta protekao je monotono. Izmedju Nemacke i Austrije ne postoji klasican granicni prelaz i jedina prepreka izmedju dve zemlje je austrijska rampa za naplatu putarine. Bila je vec duboka noc kada je umoran presao u Austriju. Do cilja ga je delilo jos samo desetak kilometara. Vec je mogao da se vidi kako ususkan spava u nekoj savrseno urednoj hotelskoj sobi.

Nekoliko kilometara, daleko iza njega, crni BMW 645 klizio je kroz pomrcinu. U zamracenoj kabini upalilo se svetlo. Tipler je ponovo izvadio ispod sedista Miselinovu mapu Evrope i poceo prstom da prati put kojim su isli.

"Ti jos koristis te papirne mape?" upita ga Oleg sa nevericom samo na kratko bacajuci pogled u njegovom pravcu pre nego sto se ponovo usredsredio na voznju. "Vreme je da se modernizujes. Ovaj auto ima precizan sistem navodjenja satelitom, GPS mislim da ga zovete vi amerikanci. Mozes tu hrpu papira slobodno da bacis u djubre. Cuo si kako nam seksi zenskim glasom govori kuda da idemo i gde da skrenemo, da?"

"Sve je to lepo dok ne zavrsis u nekoj njivi ili jezeru zato sto si slepo sledio instrukcije koje je neki tehnicar pogresno uneo. Mozes me smatrati staromodnim, ali ja uvek vise volim da imam nekoliko opcija umesto samo jedne. Jesi li siguran da ga nismo izgubili?"

"Nista se ti ne brini za to. Kad smo ga pratili do rent-a-kar agencije na frankfurtskom aerodromu, izgledajuci kao dva obicna poslovna coveka u potrazi za privremenim prevozom, iskoristio sam priliku dok je sredjivao papire sa sluzbenikom da mu ispod sedista ubacim mali GPS odasiljac. Sada bi mogli bi da budemo na dva razlicita kraja Evrope, ja bih opet znao u svakom trenutku gde se nalazi. Vidis ovu malu tacku ovde?" Oleg je sada pokazivao prstom na mali ekran ugradjenog GPS navigacionog sistema. I ne cekajuci odgovor nastavi: "To je nas dragi prijatelj. Deluje da usporava. Ili ne moze vise da vozi, ili je stigao na odrediste. Nismo daleko iza njega. Uskoro cemo saznati na cemu smo."

Tipler mu na sve ovo nije nista odgovorio. Uprkos udobnim i ergonomski oblikovanim sedistima limuzine, bio je vec i sam suvise umoran da razmislja o bilo cemu komplikovanijem od dobre vecere i toplog tusa.

U sest ujutro iduceg dana, Slavko je vec sedeo budan na ivici kreveta pospano gledajuci kroz prozor hotela u sumorno kisovito jutro sa druge strane stakla. Jedva je cekao da se potpuno razdani i da se zaputi ka mestu koje mu je Dzordz opisao. Proveo je nemirnu noc uspevajuci da odspava samo u isprekidanim epizodama, dok se evo sada nije probudio dezorijentisan misleci da je jos u svom stanu u Vankuveru. Ustao je napola obucen i sirom otvorio prozor hotelske sobe. Toplu sobu je odmah ispunila jutarnja svezina. Razbudjen, stresao se i brzo dovrsio svoje oblacenje. Proverio je jos jednom da mu je odstampano Dzordzovo pismo u novcaniku pre nego sto je malo posle sedam ujutro izasao iz hotela Lasserhof na pustu ulicu Lasserstrasse i zaputio se brzim korakom prema starom centru Salcburga. Pod miskom je nosio turisticku mapu grada uredno ispresavijanu u mali pravougaonik, zgodan za nosenje, koji je prosle noci pokupio sa recepcije hotela. Bila je sredina nedelje, radni dan, i ulice su vec bile ispunjene urednim Austrijancima na putu ka svojim zasigurno urednim radnim mestima. Kola nije bilo previse zahvaljujuci relativno uzanim gradskim ulicama od kojih su mnoge bile pretvorene u pesacke zone. Spustio se brzim korakom niz Paracelsus Strasse do prometne Franz-Josef Strasse kojom je hodao neko vreme dok nije skrenuo desno u Paris-Lodron Strasse koja ga je odvela do baste Mirabel, iza koje su ga pozdravile sivo-zelene vode uzane reke Salzach koja je prakticno delila Salcburg na dve polovine. Sa druge strane, na levoj obali reke, celim predelom je dominirala impozantna bela tvrdjava Hohensalzburg na jugoistocnom vrhu brda Mönchsberg, 120 metara iznad ulica Starog Grada. Neki su Salcburg smatrali interesantnim ali sumornim gradom, rezultat depresivno cestih i dugotrajnih kisa i uglavnom sivih kamenih zgrada iz baroknog perioda, sa zelenim krovovima od oksidiranog bakra. Drugi su opet ovaj isti gradic od 140 hiljada dusa, rodno mesto Mocarta, smatrali za jedan od najlepsih gradova u Evropi kome su se divili podjednako zbog arhitekture kao i zbog njegovog fantasticnog prirodnog okruzenja. Slavko nije bio preterano impresioniran onim sto je do sada video. Jeste, zgrade su izgledale vrlo kitnjasto sa svojim baroknim fasadama, trgovi su bili veliki i impozantni, centar grada je bio pesacka zona, a par najpopularnijih turistickih ulica, kao na primer Getreidegasse u kojoj se na broju 9 nalazila Mocartova rodna kuca, izgledale su u svako doba kao da je neki festival, gde su kuce, visoke i uske, bile ofarbane u zive boje a iznad ulaza svake radnje i hotela visio je starinski metalni znak, kitnjasto iskovan od gvozdja. Dani istorijske i ekonomske slave ovde su odavno prosli, i danas je to grad festivala, muzike, umetnosti i mocart kugli, odlicne cokolade na prodaju u vecini radnji. Delovalo mu je da bi sve interesantne stvari mogle da se obidju u nedelju-dve dana, posle cega bi zivot uskoro zapao u kolotecinu malog mesta. Pripisao je svoje mlake unutrasnje utiske situaciji u kojoj se nalazio i hronicnom manjku vremena koje je imao da posveti ovom interesantnom mestu i nastavio svoj hod preko jednog od brojnih malih mostova do svog odredista u podnozju brda u senci tvrdjave. Prosao je preko velikog trga pored velike zgrade Rezidencije, nekadasnje nadbiskupske palate u vreme njihovog vrhunca, a danas sedista provincijske uprave, ispod nekoliko zasvodjenih prolaza, pored velike katedrale Svetog Ruprehta, najstarije bisopske crkve u Austriji, lokalno poznate kao Dom, dok na kraju nije izasao na jos jedan veliki trg, Kapitel, gde su ga docekali standovi na kojima su prodavci lokalnih suvenira, razglednica i majica sa humoristickim porukama trgovali sa turistima. U jednom uglu na asfaltu velikog trga bila je obelezena velika sahovska tabla gde je u toku bila partija saha sa drvenim figurama koje su sezale igracima do struka, uz obavezno prisutne kibicere, dok su u pozadini otvoreni fijakeri razvozili grupe turista uz ritmicno kloparanje konjskih kopita.

Pogled mu se odjednom zaustavio na jednom od kibicera. Nesto u vezi njega mu je delovalo poznato ali nije mogao da sam sebi objasni sta. Dok ga je Slavko posmatrao ovaj nije skidao pogled sa partije koju je posmatrao; ocigledno turista, suvise besprekorno obucen u crne pantalone, uglancane kozne cipele i sportski sako ispod koga je imao kosulju bez kravate. I male naocare tankog okvira sa vatreno-zutim staklima. To je bilo to! Zbog tih naocara se setio gde je vec video tog coveka. U rent-a-kar agenciji na aerodromu u Frankfurtu gde je preuzeo svoj auto. Bio je tada drugacije obucen, sa crvenom bejzbol kapom na glavi, ali je nosio te iste specificne naocare. Slucajnost, ili nesto drugo? Slavko se setio i da je tada sa ovim u agenciji bio jos neko drugi, onizi, sirokih ramena i hladnog izraza lica, koga sada nije nigde mogao da vidi. Telom mu je prosao drhtaj kada je ovaj sa naocarama brzo pogledao u njegovom pravcu pre nego sto je ponovo svoj pogled usmerio ka sahovskoj partiji. Policija? Nije moglo biti, jer kako bi znali da ga sacekaju na aerodromu, pod laznim imenom, i u terminu koji je odabrao potpuno slucajno? To sto ga nisu zaustavili kada je izasao iz aviona jos vise ga je utvrdilo u ubedjenju da ga neko drugi, mnogo bolje informisan i potencijalno mnogo opasniji, drzi na oku. Sada kada je bio tako blizu cilja.

Znao je da nema kud. Ako se sada okrene i vrati odakle je dosao, sta god da mu je Dzordz poslao plativsi za to svojim zivotom bice zauvek izgubljeno, ili jos gore, u rukama njegovih ubica. Ako pak nastavi napred i napravi jos par koraka koliko mu je ostalo, bilo je skoro isto tako sigurno da ce mu svaki pokret biti budno motren od strane coveka sa naocarama koji je trenutno glumio Bobi Fisera iza njega. Kakav izbor! Pretvarao se da posebno pazljivo zagleda jednu od izlozenih razglednica dok se u sebi lomio sta da ucini.

"Slavko," rece sam sebi kada je vratio razglednicu nazad na njeno mesto, "nisi dosao do ovde da sada podvijes rep i odustanes." Duboko je uzdahnuo dok je pogledom obuhvatio ceo trg koji se prostirao oko njega nastojeci da makar malo uspori srce koje mu je sada ludacki lupalo u grudima. Uvek se u zivotu trudio da ide na sigurno, ziheraski, gde se ne talasa previse, a ne u ovakve avanture. Naizgled opusteno uputio se prema njegovom jugoistocnom uglu i uzanom prolazu koji se tamo nalazio. Igrao je sto je bolje mogao ulogu turiste, sumnjajuci da ce to ikoga ko je zainteresovan zavarati. Dosao je do visoke uzane kapije od kovanog gvozdja, sirom otvorene da propusti brojne znatizeljne turiste, na ulazu u najstarije Salcbursko groblje. Sa leve strane ulaza, na uglu kuce stajao je natpis “KATAKOMBEN” i strelica koja je pokazivala prema kapiji. Hodajuci nogu pred nogu i zastajuci s vremena na vreme kao da neki detalj zeli pazljivije da zagleda, Slavko udje na groblje. Sahistu vise nije nigde mogao da vidi.

Groblje Svetog Petra, istovremeno jezovito i intimno, najstarije je hriscansko groblje u Salcburgu, koje u svom sadasnjem obliku potice jos iz 1627. godine. Ogradjeni sa tri strane elegantnim resetkama od kovanog gvozdja, barokni lukovi sadrze kapele Salcburskih starih patricijskih porodica. Zalost se ne oseca na ovom malom groblju, gde su grobovi odrzavani sa ljubavlju i paznjom i ukraseni svecama, borovim grancicama i cvecem. U kripti XXXI je grob Santina Solarija, arhitekte koji je projektovao gradsku katedralu. U XXXIX lezi Sigmund Hafner, mecena umetnika za koga je Mocart komponovao simfoniju i dao ime jednoj serenadi. Groblje je u senci brda Mönchsberg, u cije su stenovite strane urezani rani hriscanski grobovi-katakombe. Ulaz je dozvoljen zivima od zore do sumraka.

Slavko se polako setao uzanim stazama posutim sitnim belim tucanikom, zastajuci s vremena na vreme da bolje zagleda neku od kripti i imena njenih nesumnjivo nekada uvazenih a sada zaboravljenih pokojnika, napadno glumeci veliku zainteresovanost za svaki sitan detalj. Znao je dobro iz informacija koje je procitao u maloj brosuri uzetoj na ulazu da je njegov cilj poslednja kripta pored katakombi, sada na samo nekoliko metara od mesta na kome se nalazio. Kripta pod rimskim brojem LIV. Konacno je prisao mestu koje mu je Dzordz opisao u svojoj zadnjoj poruci koja mu je zadala toliko muke da je odgonetne.

U ovoj kripti nalazila su se tela Mocartove sestre Nannerl i Hajdnovog mladjeg brata Johana Majkla, oboje talentovanih muzicara svog vremena u senci svoje poznatije brace, Wolfganga i Jozefa. Tacnije receno, u ovoj kripti je pocivao samo Hajdnov torzo, dok mu je glava bila smestena u urni unutar crkve Svetog Petra.

“Evo je Dzordzova stara prijateljica i njen momak bez glave, pozdravljaju posetioce od zore do sumraka,” pomisli Slavko dok je pokusavao da u prolazu ureze u pamcenje svaki detalj u vezi ove kripte. Na licu mu se razvukao osmeh kada je u brosuri procitao sledece: puno ime Mocartove sestre bilo je Maria Anna Walburga Ignatia – M.A.W.I. I poslednji deo mozaika bio je sada na svom mestu.

“Zasto je spominjao 7 dana?” zapita se Slavko i dalje ne primecujuci nista neobicno kod ove kripte iako je pogledom presao svaki njen detalj. Ponovo mu je u pomoc pritekla brosura iz koje je saznao da se cvece, venci i svece uklanjaju posle sedam dana da bi se napravilo mesta za novo koje redovno pristize, cak nekad i postom iz raznih delova sveta. Dovoljno je da posiljalac na svom paketu naznaci zeljeni grob ili kriptu, a grad ce se postarati za ostalo. Podigao je pogled sa brosure i pomno se zagledao u kameni stolic u udubljenju kripte ispred njega. Na njemu nije bilo slobodnog prostora, toliko je bio prekriven raznim vazama sa cvecem, svecama i slikama religiozne sadrzine. Kao i sve druge kripte, i ova je bila zagradjena starinskim, zardjalim resetkama koje su sezale od poda do gornjeg luka, sprecavajuci Slavka da bilo sta unutra jednostavno dohvati rukom, cak i kada bi bio u prilici da to uradi. Jedna od vazni koja je najvise odisala kicem, bila je u stvari velika bela keramicka solja, na kojoj je bila odstampana slika Svemirske Igle ispod koje su bile reci "Pozdrav iz Sijetla". U njoj nije bilo nikakvo lepo cvece, vec listovi crveno-zelene poinsetije, koja se najcesce daje kao jednostavan poklon za vreme bozicnih praznika.

"Ako zanemarim los ukus za cvetni aranzman, ili mozda bas zbog toga, ovo mora da je stiglo od Dzordza," zakljuci Slavko i odluci da je vreme da produzi dalje. Vec je predugo stajao na tom mestu, sto bi moglo privuci neciju nezeljenu paznju. Bas kada je krenuo da se okrene i podje dalje, neko ga u prolazu udari u rame i umalo ga izbaci iz ravnoteze.

"Izvinite," zausti Slavko po navici a onda pogleda u lice coveka ispred njega i ukopa se u mestu. Bio je to onaj drugi covek koga je sa Sahistom video u rent-a-karu u Frankfurtu. Ovo nije moglo vise biti slucajnost.

"Moja greska," odvrati mu ovaj sa jakim naglaskom pridrzavajuci ga da ne padne. "Nisam gledao kuda idem. Oprostite jos jednom," bilo je sve sto je rekao pre nego sto se okrenuo i nastavio svoj hod stazom u pravcu suprotnom od Slavkovog. Slavko ga je jos neko vreme promatrao ispod oka, ali ovaj vise nicim nije pokazivao da je zainteresovan za njega. Odelo krojeno po narudzbi od najfinijeg italijanskog stofa nije moglo da prikrije sirovu snagu coveka u njemu. Kretao se gipko medju drugim posetiocima groblja i da vise nikog nije zakacio. Slavko protrlja svoje bolno rame – kao da je udario u kamen – i zaputi se direktno prema izlazu, pretvarajuci se sada samo povrsno da jos ponesto razgleda. Ako ista zeli da uradi, morace to da bude nocas, sto mu je ostavljalo dobar deo dana i veceri da smisli plan, bilo kakav plan kako to da izvede. Vratio se preko Kapitel trga u pravcu reke ne skrecuci niti jednom pogled prema grupi ljudi okupljenoj oko sahovske table.

Oleg je naisao istim putem iza njega nepun minut kasnije. Stao je pored Tiplera koji je i dalje posmatrao partiju.

“Crni treba da pomeri konja na G6 za sah-mat u cetiri poteza,” rece paleci cigaretu.

“Zar ne bi bilo bolje da ides za njim umesto sto tu analiziras sah?” upita ga Tipler skidajuci naocare za sunce. “Kako cemo inace znati zasto je stao u ovom gradu?”

“Kad me je video tamo na groblju, izgledao je iznenadjen, kao da me je vec negde video. Verovatno u Frankfurtu, u kom slucaju ima ostro oko,” odgovori mu Oleg povlaceci jos jedan dim.

“Onda cu ja ici za njim, mene nije primetio ovde na trgu.” Tipler se okrenu da podje u pravcu gde je Slavko zamakao, ali ga Oleg uhvati za ruku.

“Mozda si u pravu da te nije primetio, a mozda i ne. U svakom slucaju znam gde ce biti.” Bacio je opusak na zemlju i zgnjecio ga djonom cipele uz neodobravajuce poglede prolaznika. “Crni je igrao lovcem. Steta. Hajde da nesto pojedemo.”

Ostatak dana do veceri Slavko je proveo obilazeci gradske atrakcije – tvrdjavu Hohensalcburg, zivopisne starinske ulice, katedralu, zamak Mirabel sa njegovom baroknom bastom sa terasama, mermenim statuama i fontanama, i sumovite parkove Kapucinerberga. Dobar rucak i uslugu nasao je u otvorenoj basti restorana koji je drzao gastarbajter iz zavicaja, posle cega je sit i zadovoljan nazvao Milketa da cuje najnovije vesti iz Vankuvera.

“Nije dobro brate,” rece mu ovaj kad su razmenili pozdrave. “Dok ti tamo jebavas Nemice sa belim zubima i dobrim kolima, ovde su nekako skapirali da si zbrisao, valjda preko video kamera sa aerodroma. Bili su i kod mene ovi iz policije da pitaju znam li sta o tome gde si trenutno.”

“Jesi li uradio kao sto smo se dogovorili?” upita ga Slavko.

“Jesam. Sta pitaju konkretno ja im kazem kako jeste. Ako ne pitaju konkretno, ja cutim.”

“Tako je Milke. Ne zelim da te uvalim dublje u moje probleme.”

“Nista ne brini brate, i stan ti pazim. Ima jos jedna stvar…”

“Sta?” upita Slavko ne zeleci da cuje sta bi odgovor mogao da bude.

“Rekli su mi da ti porucim ako se cujemo, da ako im se ne javis do veceras, za tobom ce biti podignuta poternica. Interpol poternica.”

“Samo mi to jos nedostaje u svemu ovome.”

“Ma bices slavan covece!” Milke je zvucao iskreno impresioniran. “Mozda i na televiziji.”

Od kada je napustio groblje tog jutra nije vise primetio da ga bilo ko prati. Predvece se, umoran od hodanja ali jos uvek bez plana, povukao u svoju hotelsku sobu, ali ne pre nego sto je obisao hotel i zapamtio sve izlaze iz zgrade. Namestio je hotelski budilnik da mu zvoni u cetiri ujutru pre nego sto je obucen legao na krevet i zatvorio oci pokusavajuci da zaspi.

“Stvar je prosta. Odem do kripte na groblju, uzmem sta mi treba, i vratim se ovamo. Briljantan plan koji ne moze da omane,” promprmljao je u jastuk pre nego sto je konacno zaspao.

DVADESET (Sumnjivo Lice)

Nije ga iznenadio policajac u civilu koji mu se predstavio kada je otvorio vrata. Mozda su nasli onu dvojicu sto su mu odneli opremu i onako mucki premlatili Milketa, pomisli Slavko, nudeci inspektoru Mekenziju da sedne.

“Hocete li nesto da popijete inspektore? Imam odlicnu domacu rakiju iz starog kraja,” upita Slavko sedajuci u fotelju nasuprot inspektora.

“Ne hvala, gospodine Filipovicu, nije nam dozvoljeno dok smo na duznosti,” odvrati mu Mekenzi sluzbeno i izvadi malu crnu beleznicu iz dzepa.

“Imate li kakvih novosti o onom sljamu sto mi je upao u stan? Receno mi je od strane vasih kolega da ne gajim nadu, ali kad sam vas sada video imam neki dobar predosecaj.”

Mekenzijevo lice pokerasa, ili prekaljenog policajca, nije odavalo nista o tome sta je u tom trenutku razmisljao. Slavko saceka da ovaj zavrsi sa zapisivanjem neke beleske u svoju beleznicu.

“Da, moje kolege koje su vas posetile ranije su iz gradske policije,” odgovori mu inspektor podizuci pogled sa beleznice I fiksirajuci ga ponovo pomno na Slavka. “Dok sam ja, sa druge strane, RCMP. I ovde sam iz drugog, ali mozda povezanog razloga.”

Slavko ga pogleda iznenadjeno, ali ne rece nista, sto nije promaklo ostrom oku inspektora. Sta ce sad federalni policajac kod njega kad je u pitanju rutinski lokalni kriminal?

“Gospodine Filipovicu, kada ste zadnji put videli Dzordza Topalovica?” nastavi inspektor I dalje ne skidajuci pogled sa Slavka.

“Nisam ga video vec neko vreme, ali smo razgovarali telefonom pre nekoliko dana. Zasto me to pitate?” zbunjeno mu odgovori Slavko.

“Telo Dzordza Topalovica nadjeno je juce na njegovom radnom mestu. Nase americke kolege koje vode tu istragu su nas zamolile za saradnju. Naime, posle detaljne analize e-mejl racuna gospodina Topalovica, postalo je jasno da je on sa vama odrzavao cest kontakt. Na zalost, vase poruke su sifrovane, tako da za sada ne mozemo da utvrdimo kakve su prirode bili vasi kontakti. Mozete li mi reci nesto vise o tome?”

Slavko se osecao kao da ga je grom osinuo. Sedeo je otvorenih usta i gledao nemo u inspektora Mekenzija koji je opet gledao nazad u njega.

“Telo? Kako je… preminuo?” prozbori konacno nesigurnim glasom.

“U pitanju je ubistvo, vise detalja vam ne mogu reci,” ponovo zapisivanje u crnu beleznicu. “Sta je bio sadrzaj vase e-mejl komunikacije sa pokojnim gospodinom Topalovicem?”

“Radili smo zajedno na projektu i cesto, skoro svakodnevno, smo razmenjivali informacije.”

“Zamolicu vas da nam obezbedite desifrovane verzije svih vasih poruka, kao i kljuc za desifrovanje, a mi cemo se pobrinuti za ostalo.”

Slavko bez razmisljanja refleksno odrecno zaklima glavom. “Izvinite inspektore, nemojte me pogresno shvatiti, ali u pitanju su vrlo poverljive informacije cije bi obelodanjivanje potencijalno obezvredilo ceo nas dosadasnji trud. Verujte mi da u tim porukama nema nista osim suvoparnih naucnih beleski.”

“Ja vama sve verujem gospodine Filipovicu, ali najbolje ce biti da RCMP proceni znacaj vasih poruka u svetlu celokupne istrage. Sifru, molim vas.”

Misli su jurile Slavkovom glavom dok je groznicavo analizirao sve opcije pokusavajuci da odluci sta mu je ciniti. "Ja… ne mogu."

"Molim? Sta ne mozete?" upita ga Mekenzi u blagoj neverici.

"Ja ne mogu da vam dam sifru," Slavko nije znao sta sada da ocekuje. Znao je samo da se sa RCMP-jem nije bilo saliti. Onda se setio mnogih filmova koje je gledao – "Imate li nalog za pretres?" upita inspektora nadajuci se makar i najmanjem odlaganju neizbeznog da bi dobio na vremenu i uspeo da sredi svoje misli.

"U redu gospodine Filipovicu, ako tako zelite," rece inspektor zaputivsi se prema vratima. "Ja sam zeleo da sa vama razgovaram neformalno, ali vidim da niste voljni da saradjujete. Vraticu se uskoro sa nalogom. Vi imate pasos verujem?" rece on zastavsi na vratima.

"Da, naravno."

"Predacete ga sada meni na cuvanje. I moram vam napomenuti da do daljeg ne napustate Vankuver."

Slavko za momenat htede i ovo da pokusa da izvrda, ali se brzo predomisli kada je video izraz na Mekenzijevom licu. Sada je bio osumnjiceni. Bez reci je otisao u radnu sobu i posle kraceg preturanja po fijokama vratio se sa kanadskim pasosem u ruci. Pruzio ga je inspektoru.

"Hvala," odvrati on stavljajuci ga u dzep i otvarajuci vrata. Slavko tek tada primeti uniformisanog policajca koji je izgleda sve vreme stojao pred njegovim vratima.

"Javite mi kad budete imali nalog," rece on tek da nesto kaze, i odmah se oseti glupo.

"Nista ne brinite gospodine Filipovicu, videcemo se uskoro ponovo. Lepo provedite ostatak dana."

"Dovidjenja inspektore."

"Dovidjenja gospodine Filipovicu."

Slavko se naslonio ledjima na vrata kada ih je zatvorio kao da je time zeleo da spreci da mu neki novi problem ne udje kroz njih. Presavio se naslonivsi se rukama na kolena i duboko uzdahnuo cvrsto zatvorivsi oci. Sta se ovo dogadja? Ko je imao razloga da ubije bezopasnog i dobrocudnog Dzordza? Sama ta misao mu je jos cudno zvucala dok mu je prolazila kroz glavu, kao neki san koji se u stvari ne desava. Sledeca misao ga je naterala da se ponovo uspravi. A sta da je bio kod kuce onog dana kad su mu upali u stan? Da li bi i on tada zavrsio isto kao i Dzordz?

Poceo je nesvesno da koraca napred-nazad uzduz dnevne sobe dok je naglas razmisljao pokusavajuci da uhvati barem neki smisao u svemu sto se dogadjalo.

Sa kim je ono Dzordz bese rekao da je isao na rucak? Bio je to neko iz jedne od farmaceutskih kompanija, ali je Slavko uzalud pokusavao da prizove vise detalja. Frustriran, odlucio je da jos jednom pogleda Dzordzov poslednji e-mejl. Citao ga je polako nekoliko puta, ali mu ni dalje nije imao nikakvog smisla. Posle mozda desetog iscitavanja, frustrirano je odgurnuo stolicu od stola ne mogavsi da uhvati smisao Dzordzovih nesuvislih recenica, i otisao do frizidera odakle je izvadio hladno Molson pivo. Seo je na kauc i neko vreme prebirao po kanalima na kablovskoj televiziji pijuci pivo, ali su mu misli i dalje bile kod cudne poruke na ekranu njegovog kompjutera. Bio je ubedjen da je Dzordz nesto vazno hteo da mu kaze, ali to ga je samo jos vise nerviralo. MAWI u LIV? Stara prijateljica? Pa svi ti poeticni opisi dnevne rutine te njegove bivse ljubavi, ili sta mu je vec bila? I sta joj je to vazno mogao ostaviti onako zatvoren u svojoj laboratoriji? Sta si koju pizdu materinu hteo da mi kazes Dzordz!

Slavko nije znao zasto, ali imao je neki osecaj da je vreme u svemu ovome ograniceno i faktor od kriticne vaznosti. Odlucio je da popije jos jedno pivo. To ce mozda da pomogne nekako.

Pet minuta kasnije sedeo je ponovo ispred kompjutera iscitavajuci Dzordzovu poruku. Pivo je stajalo zaboravljeno na stolu pored njega. Sledece sto je odlucio bilo je da pokusa da pronadje odgovor na internetu. Otvorio je Google web stranicu i ukucao “MAWI LIV”. Internet pretrazivac mu je zauzvrat izbacio vise od 1000 raznih rezultata. Posle jos pola sata uzaludnog pregledanja Slavku je bilo jasno da od toga nema nista. Nasao je muzicku grupu Mawi, neki strani jezik koji je koristio istu rec za ko zna kakvo znacenje, glumicu Liv Tajler vise puta, ali nista sto bi ga uputilo na Dzordzovu staru prijateljicu. Dodao je jos i “St.Peter” kao filter, sto je smanjilo broj rezultata na oko dvadesetak, ali nista korisno se nije pojavilo osim ako se u korisno ne racuna da je naucio nesto o zivotu izvesne Mawi, kraljice Sirije iz doba pre Hrista.

Postoji odredjena vrsta ljudi, koja u sebi spaja znacajan rezervoar urodjene inteligencije i maste, sa sirokom i nemirnom radoznaloscu kako nesto funkcionise. Kada takve ljude stavite pred problem koji izgleda tezak ili neresiv, rezultat je da se oni potpuno posvete misiji da pronadju resenje, i to ne bilo kakvo vec najelegantnije resenje, bez obzira na doba dana ili ustaljene norme ponasanja i higijene, sto za posledicu ima nezeljeni drustveni aspekt koji se cesto granici sa obsesivnim uzivljavanjem i izolacijom. Ovakvi ljudi cesto zavrsavaju u tehnickim strukama, ili pak kao dobrovoljni otpadnici od drustva posveceni svom svetu fantazije gde jedino nalaze razumevanje.

Kako je i Slavko pripadao umerenoj struji prethodno opisanih ljudi, rano svitanje ga je zateklo kako i dalje podbulih ociju, neobrijan kucka po tastaturi trazeci resenje za problem koji ga je mucio. U slepoocnicama mu je bolno bubnjalo od nespavanja. Svuda na stolu oko njega lezale su gomile izguzvanih papira razbacanih unaokolo, prekriveni Slavkovim necitkim rukopisom ili informacijama odstampanim sa interneta ili lokalnih biblioteka. Svaki od tih listova papira, zguzvan i odbacen u frustraciji, predstavljao je po jedan Slavkov pokusaj da stavi na papir put do resenja Dzordzove zagonetke. Probao je da poveze razne kombinacije reci koje su mu se nekako cinile da odskacu iz e-mejla, ali mu je Internet uvek vracao bujicu rezultata, terajuci ga da svaki put odustane posle nekoliko desetina strana ispunjenih najrazlicitijim odgovorima od kojih ni jedan nije bio na njegovo pitanje. Pretpostavljao je, nadajuci se da je u pravu, da su reci u Dzordzovoj poruci grupisane po nekom njemu jos nedokucivom smislu. "MAWI" i "LIV" u filteru za pretrazivanje zamenile su druge kombinacije reci, na engleskom naravno – "mladji brat bez glave", "ograda od kovanog gvozdja", "sveti Petar Majkl", i tako ponovo u nedogled. Ponovo bez rezultata. Rano popodne je vec zamenilo jutro kada je Slavko ukucao jos jednu veliku kombinaciju reci iz Dzordzovog pisma. Uredno ju je zapisao pri dnu stranice papira vec skoro ispunjene prethodnim neuspelim pokusajima i vec po navici krenuo da je guzva da se pridruzi ostalima u papirnom raju. Ruka mu je zastala u vazduhu sa napola izguzvanom stranicom dok mu je pogled bio fiksiran na prvi rezultat koji se pojavio na vrhu ekrana pre svih ostalih. Zurio je zamagljeno u podebljane reci prvog paragrafa pokusavajuci da odagna umor koji mu je stezao misli – "okruzeno sa tri strane elegantnom ogradom od kovanog gvozdja", "mladji brat, Majkl", "njegova glava smestena u urni u Svetog Petra". Odjednom se prizvao sebi i pribrao u dovoljnoj meri da klikne misem na link i procita ostatak teksta. Glava mu je isla ubrzano gore-dole dok je uporedjivao Dzordzovo pismo u svojoj ruci sa tekstom na ekranu. Sve se poklapalo. LIV, gde je LIV? Tu je! Znao sam da je tako nesto! Jedino je MAWI nedostajao da slika bude potpuna, ali je Slavko bio siguran da je i bez toga nasao resenje Dzordzove zagonetke. Da ga je neko u tom trenutku mogao videti, kako neobrijan u izguzvanoj pidzami trza glavom u po bela dana, mislio bi da sa njim nije sve u redu.

"Austrija? Bice interesantno, bas nikad nisam tamo bio," promrmlja sam za sebe cekajuci da se tekst koji je nasao odstampa na laserskom stampacu na polici pored njega. Osetio se kao da ga polio ledeni tus kada se setio da je upravo danas ostao bez pasosa, i da verovatno ne bi naisao na razumevanje inspektorovo ako bi ga sada nazvao i zatrazio da mu ga ovaj vrati. Za Austriju treba pasos. On sada nema pasos. A vreme koje ima na raspolaganju malo po malo istice. Dakle, kada se to sve zajedno promucka i pogleda pod jakim svetlom, Slavko je imao veliki problem u svojim rukama. Bio je to trenutak odluke – da li da digne ruke od svega i pusti stvari da se odvijaju svojim tokom, ili da jednom u svom zivotu uradi nesto nepromisljeno i svakako ilegalno nastavljajuci da sledi ovu tanku nit Dzordzove informacije u svoju mogucu propast? Odluku je doneo brzo, gotovo bez razmisljanja, i odmah poceo mentalne pripreme za sledecu fazu ove avanture. Prvo treba da obavi dva telefonska poziva, jedan medjunarodni, a drugi lokalni. Proverio je da li mu je stara telefonska kartica jos u novcaniku, iskopao je par novcica za telefon iz case na stolicu pored ulaznih vrata i izasao da nadje telefonsku govornicu. Izbegavace od sada da koristi svoje telefone, za svaki slucaj, mislio je penjuci se ubrzano uz tridesetak stepenika koje su ga odveli pravo gore na prometnu raskrsnicu Burard mosta sa Pacifik avenijom, gde se zatim ubrzo stopio u reku prolaznika trudeci se da izgleda sto neupadljivije.

"Radio Dva, vidis li ga? Ide pravo prema tebi," progovori krupni, crnokosi posetilac kafica preko puta Slavkovog stana u svoj celularni telefon. Na njegovom bezizrazajnom, okruglom licu dominirao je veliki oziljak koji se protezao od vrata, preko desnog obraza, zavrsavajuci se na slomljenom nosu.

"Imam kontakt, Radio Jedan. Preuzecu ga odavde."

"Dobro pazi, Dva. Gazda ce biti vrlo nezadovoljan ako nam ovaj smokljan isklizne kroz prste."

* * *

Doterana voditeljka CNN-a ispunila je ponovo ekran televizora posle obaveznih reklama.

"I za kraj ovog segmenta, stigla nam je najnovija vest sa snimcima ispred zgrade federalnog suda u Njujorku, gde je upravo zavrseno preliminarno saslusanje Andrju Skilinga, predsednika GlobalFarma, glavnog optuzenog u najsvezijem biznis skandalu, jos jednog u nizu slicnih koji u zadnje vreme potresa nase berze i narusava poverenje nacije i domacih i stranih investitora u nase vodje industrije. Sudija Porter je dozvolio gospodinu Skilingu da se brani sa slobode uz kauciju od tri miliona dolara. Savet direktora GlobalFarma se u danasnjoj pismenoj izjavi medijima odlucno ogradio od ilegalnih mahinacija za koje se Skiling navodno tereti, isticuci da on nije sledio politiku firme koja je uvek bila eticko poslovanje u zakonskim okvirima uz puno postovanje konkurencije i slobodnog trzista, vec da je delovao iz svoje privatne koristi. Saznajemo da drzavni tuzilac u ovom trenutku pregovara o nagodbi sa nekoliko drugooptuzenih, cijim bi svedocenjem protiv Skilinga federalna tuzba bila znacajno osnazena. Nekoliko eksperata sa kojima smo razgovarali se svi slazu u proceni da ce ovaj sudski proces potrajati najmanje godinu dana. Barbara Tomson, nas reporter na licu mesta, pokusala je da zatrazi izjavu od gospodina Skilinga dok je napustao sudnicu…"

Andrju Skiling iritirano uperi daljinski upravljac prema monstruozno velikom ekranu plazma televizora postavljenog na zidu njegove skupo i ukusno namestene dnevne sobe i iskljuci vesti.

“Svi novinari i mediji neka se gone u picku materinu!” viknu bacajuci daljinski na kauc od mekane bizonske koze. Njegova bela persijska macka uplaseno pobeze pod kauc u inace praznom dupleks stanu koji je zauzimao ceo poslednji sprat istorijske zgrade na uglu Pete Avenije i 22. Ulice u Menhetnu. Vise od 1000 m2, 5 spavacih soba, 4.5 kupatila sa pogledom na Empajer Stejt zgradu, Krajsler zgradu i Medison Skver park. 41 veliki prozor ispunjavali su prostor svetloscu i nudili panoramu Menhetna. Sve to je platio malo manje od 16 miliona dolara, samo deo njegovog bonusa za proslu godinu.

“Prokleti drzavni tuzilac! Uhvatio se mene kao da sam ja jedini ovde koji ovako zavrsava poslove. Prioritet je profit! I sta ima veze ako je GlobalFarm platio drugoj firmi da odlozi izbacivanje na trziste svoje jeftinije, genericke verzije leka koja bi urusila prodaju naseg originala kome je istekao patent? Ionako zdravstveno osiguranje placa sve. Ima politicke ambicije pa se promovise kao branilac obicnog coveka, a ne kao kurvin sin kakav jeste.”

Skiling nasu sebi dupli Napoleon konjak, koji zatim upotrebi da proguta mesavinu pilula za povisen krvni pritisak. Zena ga je ostavila jos pre nekoliko meseci kada je sve ovo pocelo da se zakuvava, podnevsi zahtev za razvod braka. To je bilo dobro. Elizabet, njegova seksi sekretarica, prestala je da odgovara na njegove pozive pre nekoliko dana, kada je zvanicno optuzen za finansijske malverzacije i uklonjen sa vrha kompanije. To uopste nije bilo dobro. Cuo je od nekoga da je odmah pocela da flertuje sa njegovom zamenom. Zna ambiciozna mlada kucka kako se to radi!

"Da i ne spominjem moje nazovi odane potpredsednike, Sajmona Vejla i Majk Fastova, koji su brze-bolje otrcali kod drzavnog tuzioca nudeci da kazu sve sto znaju, pa i da svedoce protiv mene, samo svoje guzice da spasu." Skiling je pogledom obuhvatio veliki otvoren prostor svog stana u kome se nalazio. Sva imovina koju je imao, ukljucujuci i ovaj stan, zamrznuta je u slucaju da bude potrebno da se proda ako bude osudjen i mora da plati odstetu deonicarima kompanije. Ali ne znaju oni za njegove tajne racune u Svajcarskoj i na Kajmanskim ostrvima koje je zadnjih godina strpljivo punio investicijama i gotovinom za bas ovakvu eventualnost. Ova pomisao ga istog trenutka malo razvedri. Imace odakle da plati najskuplje advokate koji ce se postarati da njegova kazna ne bude previse ozbiljna. Otpi jos jedan gutljaj konjaka, a onda odluci da nazove Tiplera. Pozivanje bivsih podredjenih, koje bi zatim dobro naribao optuzbama da ga je njihova nesposobnost dovela u ovakav polozaj, postalo je ovih dana neka vrsta hobija za Skilinga, jedan od nacina da ubije vreme dok se tockovi pravde polako okrecu.

"Ovo je zabavnije od striptiz kluba," rece dok je cekao da Tipler podigne slusalicu.

“Hajde, javljaj se. Danas je na tebe red,” zavalivsi se udobno u fotelju, Skiling dovrsi svoj konjak. Ali Tipler se nije javljao ni posle drugog poziva.

“Ovo se sve cesce dogadja. Osipaju mi se klovnovi. Moracu uskoro da nadjem neku drugu vrstu zabave.”

Skiling si naspe drugu casu konjaka i ponovo upali televizor. Mozda ce opet moci da gleda samoga sebe na nekim vestima.

* * *

Tipler je i dalje zurio u svoj telefon koji je stajao netaknut na pultu u kuhinji. Vec treci put ove nedelje. Nije mogao da veruje da ga Skiling jos zove. Vise nije podizao slusalicu kada bi prepoznao Skilingov poziv po brojevima na ekranu. Isprva nije znao bolje pa se javio prvih nekoliko puta samo da bi bio prinudjen da slusa Skilingove tirade na racun svakoga ko mu je u tom trenutku radio o glavi, a takvih je bilo mnogo. Postepeno medjutim, Skiling je svoj fokus usmerio na Tiplera, sto je neprijatnu situaciju ucinilo jos nepodnosljivijom.

“Da si dobro radio svoj posao i pribavio GlobalFarmu potrebne informacije kada su nam trebale mi ne bi sada bili u ovakvoj situaciji. Investitori se ne bune protiv menadzera kad je profit na nivou. Tvoja licna nesposobnost je razlog za sve ovo. Kad pomislim koliko smo samo para stracili na tvoje usluge!”

“Hocete reci vi sad ne biste bili u ovakvoj situaciji?” ispravi ga jednom Tipler, sto samo izazva novi prasak i vatromet kod Skilinga sa druge strane veze. Posle tog razgovora Tipler je prestao da se javlja.

Tako je i sada pustio telefon da zvoni dok je nastavio da se pakuje za put. Cekao ga je avion.

Klijenti su mu se zadnjih meseci ozbiljno proredili, sve zbog straha da se i oni ne nadju na meti regulatora berze i dnevne stampe. Neke kompanije su mu otvoreno raskinule ugovor navodeci kao razlog nepovoljnu zakonsku klimu, dok su drugi jednostavno prestali da mu uzvracaju pozive pretvarajuci se da ne znaju ko je on, sto je do tada bilo nezamislivo. Ako je menadzment kompanije zeleo da sazna cime se bavi konkurencija, Tipler je bio na vrhu liste onih koji su tu informaciju mogli da obezbede. Morao je da nadje novu vrstu klijentele, jer mu je bilo jasno da ce njegova izolacija potrajati bar neku godinu. A njegov stil zivota, koji nije bio rad menjati, zahteva redovan priliv velike kolicine dolara. Ono sto mu je sada trebalo bili su novi klijenti koji se nisu mnogo uzbudjivali oko zakona. I tako je nevoljno svoje usluge stavio na raspologanje Kuznjecovu, koji opet nije tracio vreme da mu stavi do znanja gde mu je mesto. Dobro se seca svog prvog telefonskog razgovora sa Olegom.

"Tipler? Govori Oleg," cuo je muski glas na vrlo namucenom engleskom.

"Da, ja sam. Kada cu moci da razgovaram sa gospodinom Kuznjecovim?"

"Na zalost, to vise ne ide," odvrati mu Oleg. "Gospodin Kuznjecov ima druge vazne obaveze, tako da cemo od sada ja i ti da saradjujemo, a ja cu prenositi sve gde treba. Da?"

"U redu."

Posle toga vise nije bilo poziva, sve do ovog jutra kada se Oleg ponovo javio.

"Tipler?" bilo je sve sto je cuo kada se javio na telefon. Oleg ocigledno nije gubio vreme na caskanje. I ocigledno nije mario za doba dana, pomisli Tipler kada je video koje je doba na budilniku pored kreveta.

"Onaj momak Slavko je kupio kartu za let za Frankfurt. Avion mu polece danas. Tvoj let je isto danas, ali stizes par sati pre njega u Frankfurt. Karta na tvoje ime ceka te na salteru Lufthanze na aerodromu u Tampi. Let je u tri popodne, budi na aerodromu bar sat i po ranije. Ja cu te docekati u Frankfurtu. Da?"

"Ali kako cu te prepoznati?" upita Tipler tek da bi nesto rekao dok mu se misli ne prilagode ovim novim informacijama.

"Ja cu tebe pronaci. Ti samo izadji iz aviona."

I to je bilo sve. Razgovor je bio zavrsen.