Link do BESPLATNE digitalne verzije knjige

http://www.lulu.com/content/e-book/osecaj-bezosecaj-(e-book)/7343173

Pretraga na Lulu.com malo ima nekad problema. Pritisnite "Download Now" i to je to!
Ako zelite, ostavite komentar o knjizi na Lulu.com ili ovde.

Knjiga je spremna za štampu

Knjiga samo što nije izašla iz štampe! Naslov će biti "Osećaj & Bezosećaj", štampa i prodaja će ići preko Lulu.com i za sada će biti dve verzije - tvrde korice (ID: 7343129) i BESPLATNA digitalna verzija (e-book) (ID: 7343173).

Samo ukucajte željeni ID broj u Lulu.com search box za direktan pristup.

Svaka pohvala majstoru Dušanu Pavliću na dizajnu korica! Pogledajte njegove ilustracije na http://duxillustrations.blogspot.com

Svi vaši komentari su kao i uvek dobrodošli.

DVADESET OSAM (Prolog)

Četiri meseca, dve nedelje i tri dana kasnije. Utorak.

Avion je kasnio dva sata u dolasku u Vankuver, jer je Slavko proveo dobar deo vremena u Denveru zatvoren u kabini zaustavljenog aviona sa ostalim nesrećnim putnicima. Već su se spremali za poletanje kada su ih zaustavili, sa svim drugim avionioma, i naterali da čekaju na pisti ugašenih motora. U kabini aviona za to vreme nije radila ventilacija niti klima, tako da je vrlo brzo postalo zagušljivo i vruće. Posle je čuo glasine da je u pitanju bila lažna dojava o podmetnutoj bombi na aerodromu. Ali sve je to sada prošlo, pomisli Slavko dok je umorno vukao mali kofer na točkićima iza sebe. Telo mu se bunilo na stalna putovanja avionom u druge vremenske zone. Još uvek nije mogao da se navikne na svoju iznenadnu popularnost od kada je poslao kopije Džordžovih beleški, zajedno sa svojim dodatnim objašnjenjima, na adrese svih većih univerziteta i biotek kompanija. Mediji su se otimali za njegov intervju, dok su se nebrojene kompanije utrkivale koja će da mu ponudi bolji konsultantski ugovor. Nije imao više slobodnog vremena niti privatnosti, ali je najzad osećao da radi nešto od značaja. A ni pare koje su mu za sve to plaćali nisu bile loše, povrh licenci koje je ugovarao za svoj softver. Iznajmio je odličan stan u novoj zgradi sa pogledom na marinu i Stenli Park dok ne skupi dovoljno para da kupi nešto slično. Starog Golfa je preprodao nekom optimisti, a sebi je kupio jednu malu bavarsku raketicu koju jedva da je i vozio jer je stalno bio ili u nekom drugom gradu ili u avionu. Nije čuo ništa, niti rekao ništa, o Maji od kada su se zadnji put onako nezaboravno rastali, ali je bio siguran da nije bila srećna što joj je uskratio njen planirani monopol na štampanje para. Jelena, koja je postala jedini vlasnik agencije nakon što je njen poslovni partner nenadano odskočio od pločnika Knez Mihajlove, redovno ga je obaveštavala o svemu novom i uzbudljivom što se dešavalo u njenom životu.
A Milke je ponovo kasnio da ga pokupi kolima.
Na kraju je morao da ga nazove telefonom. Da ne bi penziju dočekao ovde na aerodromu.
Milke se tek posle trećeg poziva javio na telefon. "Dolaziš li više, ili da zovem taksi?"
"Jao, zaboravio sam. Ma je li to danas?" odgovori mu Milke sa tragom panike u glasu.
"Da li si ti normalan? Svaki put mi isto sranje napraviš. Majke mi ću da počnem kola da ostavljam parkirana na aerodromu po par nedelja svaki put kada negde letim."
"Izvini, ceo dan me spopada kućepazitelj u tvojoj zgradi zato što su mu zgazili kuče."
Slavko pomisli da nije dobro čuo. "Šta ima tebe da juri? Jesi li ga ti zgazio?"
"Ma nisam ja, slatko malo kuče samo da si ga video. Nego vatrogasci, slučajno."
"Vatrogasci?"
"Ma da, vatrogasci, malo pre nego što su udarili u tvoj novi auto koji sam ja bio parkirao na ulici ispred ulaza. Pored hidranta."
"Moj auto udarili... pored hidranta?" Slavko je osećao kako počinje da se guši.
"Ali ništa ne brini, stan ti već polako rašćišćavaju," nastavi Milke obazrivo.
"Od čega mi rašćišćavaju stan?! Ko mi ga rašćišćava?" prozbori Slavko sa naporom.
"Pa od požara, sad sam ti rekao. Malo se žurka bila otrgla kontroli. Ali ne brini, nije tako strašno kao što zvuči. Možda će malo da se oseća na dim - kad završiš renoviranje stana."
"Renoviranje kad završim..." promrmlja Slavko gledajući odsutno telefon u svojoj ruci. Stajao je na sred velikog aerodromskog terminala, dok su užurbani putnici promicali svuda oko njega. Onda je polako prekinuo vezu i pažljivo vratio telefon u torbu. Odmerenim koracima došao je do para velikih monitora na kojima su bile izlistane informacije o svim odlazećim letovima.
Trebao sam ovo odavno da uradim, pomisli dok je u nizu ispisanih redova pogledom tražio željeni let. Našao ga je u donjoj polovini ekrana. Air Canada AC57, direktan let za Maui, izlaz E76. Imao je još tri sata do poletanja. Dovoljno vremena da kupi kartu u jednom pravcu.

Možda će Akiko pristati da ga nauči da jedri na dasci.

KRAJ.

DVADESET SEDAM (Dvostruki Heliks)

Deset dana posle hapšenja. Slavko je ponovo bio slobodan čovek. Bolje reći, skoro slobodan, jer mu je posle neceremonijalnog vraćanja ličnih stvari i par potpisanih listova papira, sudija naložio da hvata prvi let odakle je došao. A nazad u Kanadi ga je čekao razgovor sa onom tamo policijom, samo informativno kako su mu rekli.
Tipler je, da li zbog ranjavanja ili straha, ili ko zna čega, nesmotreno priznao policiji da se sreo sa Džordžom neposredno pre njegovog ubistva, tako da su on i Oleg automatski postali glavni osumnjičeni u tom slučaju, umesto Slavka. Dobro da je i izašao napolje samo posle deset dana. Kojom brzinom se točkovi birokratije obrću, dobro da nije ostao par meseci na državnoj hrani i smeštaju.
Jelena ga je čekala na izlazu. I Maja je bila tu sa njom, primeti on iznenađeno.
"Ćao! Kako je bilo? Jesi li stekao neka nova poznanstva?" upita ga Jelena namigujući.
"Ćuti, ne pitaj. Da mi nisi našla dobrog advokata, ko zna u čijim bi rukama moje dupe završilo."
"Još se nisi potpuno izvukao. Advokat je uradio šta je mogao, ali u policiji stvarno nisu bili srećni kad su videli da imaš falsifikovan pasoš. Morala sam da potegnem jednu debelu vezu da ti se to zaboravi, pa makar samo uslovno."
"Ti si jedna uticajna žena."
"Ja živim ovde, i kad se baviš mojim poslom, ne možeš a da se ne upoznaš sa uticajnim ljudima koji svi vole da su oko lepih žena. Ako se sa njima prijateljski ophodiš i slušaš njihove probleme s vremena na vreme, pa im još ponekad pomogneš i povežeš ih sa nekim drugim sa tvoje velike liste poznanika, uskoro primetiš da je tvoj uticaj porastao nesrazmerno tvojoj ličnoj važnosti, koja je nula. Postaneš neko kome su mnogi voljni da uzvrate uslugu."
"Nije šta znaš, nego koga znaš." reče Slavko grleći nakratko i jednu i drugu. "Majo, otkud ti sa Jelenom zajedno na istom mestu?"
"Pa sve zbog tebe. Nadam se da to neće biti shvaćeno na pogrešan način, kao da smo se ne daj bože izmirile."
"I ona i ja smo se, nezavisno jedna od druge, stalno raspitivale u policiji šta je sa tobom i kad će da te puste," nastavi Jelena. "Mogu misliti šta su ti ljudi mislili o tebi - vidi, kakve ga dve čekaju da izađe." Jelena na tu svoju ideju prsnu u nezadrživ i bezbrižan smeh. Izgledala je srećna da je sve gotovo.
"Šta je bilo sa tvojom modnom revijom? Nadam se da je sve bilo u redu."
"Sve je bilo super! Trebalo je da vidiš šta su posle pisale novine," odvrati Jelena ushićeno. "Moja Milanka je sve organizovala bez mene, dok su nas jurili okolo po gradu. Dok sam ja izašla iz policije, imala sam jedva vremena da se pojavim na prijemu kad se sve završilo."
"Ta Milanka je onda zaslužila neki bonus ili unapređenje."
"Ma sve to! Dobila je i unapređenje, i povišicu, i jedno fino putovanje. Život mi je spasila!"
"Hajdemo, čeka nas taksi," reče im Maja očigledno nezainteresovana za ovu Jeleninu priču.
"Kuda ćemo?" upita ih Slavko.
"Kod mene u stan," odvratu mu Jelena uzimajući njegovu ruku u svoju. "Tamo sam ti prebacila ono malo stvari što si ostavio u hotelu."
"Hvala ti. Ostalo sam rasuo po celoj Evropi, čini mi se." Slavko je pusti da ga vodi kud god ona hoće. Vožnja im je prošla uglavnom u tišini.

"Lep ti je stan," primeti Slavko sa iskrenim divljenjem kad su ušli, dok se smeštao u jednu od stolica modernog dizajna. "Uređen elegantno, sa stilom, pravi umetnički. Zavidim ti na ukusu."
"Sredila sam ga malo po malo tokom godina, ništa planski." Jelena mu ponudi piće, a drugo odnese Maji koja je gledala kroz prozor sobe dole na ulicu.
"Svejedno, ima tvoj pečat," nastavi Slavko otpijajući gutljaj.
"Čuo si da je onaj Rus imao diplomatski pasoš?" upita ga Maja. "Rekli su nam da je izašao iz policije posle jedno pet minuta."
"A onaj moj Žarko, ili bolje reci Gidža, završio razmazan po ulici." dobaci Jelena iz kuhinje dok je stavljala kafu.
"Sve u svemu, kad pogledaš, na kraju pobedila nepravda," reče im Slavko utučeno. "Toliki trud - nizašta."
"Zašto?" upita ga Jelena donoseći im svima po kafu.
"Kako zašto? Dobro, Džordžov ubica je uhvaćen, ali njegovi papiri zbog kojih je verovatno i nastradao sada su negde na putu za Rusiju. Video sam Rusa kako ih je maznuo u svoj onoj gužvi i pucnjavi," odgovori joj Slavko utučeno. "I sigurno je već daleko odavde, kako si rekla."
"Rekla sam da se izvukao na svoj diplomatski pasoš, ali nisam rekla da je odneo onaj svežanj papira sa sobom."
"Šta? Ali kako nije..." skočiše i Slavko i Maja istovremeno u svom iznenađenju.
"Pa lepo, pozvala sam jednog mog prijatelja sa uticajem u policiji i objasnila mu da su ti papiri tvoji i važni za istragu šta se desilo, bla, bla, bla. Onda je on pozvao koga već treba i Rus je otišao, neraspoložen, svojim putem bez tih papira. Ostali su u policiji."
"Pa ti si genije!" povika Slavko i skoči da je zagrli.
"Ali mi i dalje nemamo te papire, jer su sad kod policije. Isto nam se hvata kao i da ih je Rus odneo," primeti Maja kiselo iz sobe.
"Zašto misliš da ih nemate?" nastavi Jelena produžavajući sa uživanjem neizvesnost.
"Pa zar nije očigledno!" prasnu Maja šireći ruke da simbolično obuhvate prazninu.
"Šta ti je?" upita je Slavko. "Tebe je ovo potreslo više nego što sam mislio."
"Izvini. Ne znam šta mi je," odgovori mu Maja.
"Napravila sam kopiju," Jelena nastavi sa ponosom u glasu.
"Džordžovih papira?" upita je Slavko zaprepašćeno. Jelena mu klimnu potvrdno glavom.
"Pa gde je?" ubaci se i Maja.
Jelena ode u jednu od soba, odakle se uskoro vrati sa velikim svežnjem uredno složenih papira koji je još mirisao na fotokopir mašinu.
"Evo," reče pružajući ga Slavku. Maja mu priđe i pogleda u stranice koje je nervozno listao u svojim rukama.
"Je li to?" upita ga šapatom napetim od iščekivanja.
"Još se vide kopije krvavih mrlja, verovatno onog amerikanca. Rukopis po beleškama je Džordžov, prepoznao bih ga do sada bilo gde," odvrati Slavko.
"I šta piše? Čemu sva ova frka?" upita Jelena.
"Ne znam još, moram da pregledam sve ovo," reče joj Slavko. "Mogu li negde da sednem i provedem malo vremena u miru i tišini?"
Jelena mu pokaza rukom niz hodnik. "Moja radna soba ti je tamo, prođeš kupatilo pa levo."
Kada su ostale same, Maja priđe Jeleni govoreći tiho da je Slavko ne čuje iz sobe.
"Zašto mi nisi rekla da si imala kopiju kod sebe."
"Nisam, jer sam je tek juče napravila. Osim toga, nisam mislila da tebi moram sve da prijavim," odvrati joj Jelena hladno. "Još jedno piće?"
"Znaš da je Slavko bio da me poseti u Njujorku?"
"Baš lepo što se družite u tuđini," pokuša Jelena da zvuči nonšalantno. U sebi oseti nelagodnost što je takva vest uznemiruje.
"Ma više od druženja. Mnogo nam je bilo dobro. Sad znam šta si nekad videla u njemu," nastavi Maja ističući svaku reč sa uživanjem.

"Ovo je fantastično!" čuo se Slavko iz sobe.

"On je sad dovoljno velik da zna sam da bira sa kim će da bude, pa makar i sa tobom," uzvrati joj Jelena i nađe nešto da se uposli u kuhinji da ne bi morala da gleda Majin zadovoljni osmejak.

"Super, jebote!" dopre opet do njih dve iz sobe.
"Slavko!"
"Još samo malo, pa dolazim," čule su kroz zatvorena vrata.
"Reci celom razredu šta je to toliko interesantno."
Kada se konačno pojavio nazad u dnevnoj sobi gde su njih dve sedele, na licu mu je bila čudna mešavina šoka i apsolutne euforije.
"Ovo morate da čujete," reče im ispijajući naiskap novu čašu viskija.
Slavko uze jedan prazan list papira sa Jeleninog stola. "Probaću da objasnim, mada će mi biti stvarno teško sažeti sve što se desilo." Pisao je užurbano neko vreme, a onda je okrenuo ispisan papir prema njih dve. Jelena i Maja su videle da je popunio gornji deo stranice sa nekim brojevima:

110001001110000011010100100101010000001110100101010
001010011100101000111111100101010100101000110101010
100101100011010000110111010100111110101010001010111

"Binarni brojevi?" upita ga prva Maja.
"Tačno," potvrdi joj Slavko. "Ali pitanje je da li tu bilo šta piše? Ako ne znamo da razbijemo taj neprekidan niz brojeva na grupe od po osam cifara, i ako ne znamo da te grupe cifara služe da predstave neke kompjuteru razumljive komande, mislili bi smo da gornji niz nema nikakvog pravog značenja. Čak i kad to sve znamo, vrlo je teško vratiti se unazad i sve to ponovo pretvoriti u razumljiv oblik, kao što je ovo," i Slavko opet brzo ispisa nekoliko novih redova na papiru.

CSEG SEGMENT 'CODE'
ASSUME CS:CSEG
PUBLIC CLR
CLR PROC FAR
PUSH BP
MOV BP,SP
PUSH DS
PUSH ES
MOV AX,DATASEG
MOV DS,AX
ASSUME DS:DATASEG

"Ovo je deo mašinskog koda, koji pomera tekst na kompjuterskom ekranu. Ne pitajte što ga znam napamet - profesionalna deformacija."
"To je tebi razumljivo? Nije tebi lako," dobaci mu Jelena dobroćudno.
Slavko nastavi sa svojim objašnjenjem. "Trenutno je u genetici prihvaćeno mišljenje da je sve u vezi nas određeno genima, kojih imamo koliko znamo 27, i koji su samo mali deo našeg sveukupnog genoma. Većinsko mišljenje u naučnim krugovima je da je skoro 90% ljudskog genoma bez ikakve biološke svrhe, đubre , akumulirani ostaci evolucije i njenih grešaka. Otprilike ovako nešto:

GCGTATTGCTGACCCCGTATGC
TTGACTGAAATGCTGATACTTG
GCCCTAGTCGTACTGATTAAAC
TCATTGGCCATTTTGTACGTAC

gde ovo što sam podebljao se smatra korisnim delom, dok se ostatak smatra beskorisnim. Podseća li vas ovo na onaj niz binarnih brojeva?" Jelena i Maja zaklimaše glavama. "A pošto priroda koristi četiri simbola, umesto naša dva, količina informacija koja je zapakovana u genomu je mnogostruko veća nego u binarnom nizu iste dužine." Slavko spusti ispisani papir na sto.
"U početku smo i Džordž i ja sledili konvencionalno razmišljanje, fokusirajući naša istraživanja samo na gene - igrajući se sa postojećim i tražeći nove, bez nekog uspeha ako mogu da dodam. Tek kad smo bili potpuno obeshrabreni, rekli smo nek' ide sve dođavola i počeli da prebiramo po toj masivnoj deponiji genetskog đubreta. I u tome nismo bili jedini, mnogi pioniri genetike danas sve više usmeravaju svoju pažnju u istom pravcu. Ali dok drugi za sada samo teoretišu, ili u najboljem slučaju eksperimentišu sa malim izmenama genoma, mi smo od početka radili eksperimente sa svih 4 milijarde baznih parova, pozajmljujući dosta metodologije i algoritama iz drugih oblasti kao što su fraktali u matematici i "fuzzing" u analizi nepoznatog kompjuterskog koda."
"Fruktali?" upita ga Jelena. "Kao onaj sok?" Maja joj se na to samo podrugljivo nasmeja.
"Fraktali," popravi je Slavko dobroćudno. "Konačno i definitivno objašnjeni od strane Mandelbrota u njegovoj fraktalnoj geometriji. Fraktal je struktura ili objekat čiji su delovi slični celini, samo umanjeni. Mogu da budu jednostavni, ili vrlo komplikovani. Mogu da izgledaju haotično i često se ne uklapaju u uredne definicije klasične geometrije i analize. Obično su nepravilni i zbunjujući, umesto lepi i predvidljivi kao krugovi i parabole. Ali ovo je važno - svi fraktali počinju jednostavno. Kao i bilo kakvo naučno istraživanje, bolje da bude jednostavno u početku, jer se inače neće pomeriti sa početka."
"Ja tebe ništa ne razumem," reče mu Jelena gledajući ga belo.
"Izvini, nije mi lako da objasnim. A i ovo kako vam objašnjavam je samo vrlo približno," reče joj Slavko pre nego što nastavi.
"Svaki fraktal je logičan rezultat nekoliko jednostavnih pravila, početnog stanja i takozvanog generatora, tj. uzorka od koga će nastati fraktal. U jednostavnim fraktalima ova tri faktora čine troslovni kod konstrukcije, nalik onom od četiri hemijska slova genetičke azbuke. I kao kod DNK, tako i sa fraktalnim kodom - od te koncentrisane informacije nastaju oblici i stvorenja neverovatne lepote i složenosti, nekad toliko komplikovani da ih ni najbolji matematičari na svetu ne mogu razrešiti."
"Kakva stvorenja? Pa to je samo matematika," začuđeno će opet Jelena.
"Iza svega u prirodi je neka matematika," odvrati joj na to Slavko. "Na primer, fraktalima možeš da predstaviš oblake na nebu, paprat, bronhije u našim plućima, kretanje cena deonica na berzama, grupisanje rude zlata u zemljinoj kori, grupisanje galaksija, i još svašta drugo."
Sa mesta gde je sedela, Maja poče da citira: "Velika knjiga Prirode, koja stalno stoji otvorena da u nju gledamo, napisana je jezikom matematike. Njena slova su trouglovi, krugovi, i druge geometrijske figure, bez kojih bi bilo nemoguće razumeti i jednu jedinu reč u njoj; bez njih, čovek tumara u mračnom lavirintu." Kada je završila, Slavko i Jelena su je začuđeno gledali.
"Reči Galileo Galileja, negde u 16. veku. Odnekud mi ostalo u glavi, " reče im Maja sležući ramenima.
"Ponekad me stvarno iznenađuješ," reče joj Slavko.
"Prijatno, nadam se."
"Ali nama obični fraktali nisu bili dovoljni. Nama su trebali multifraktali, gde se neki delovi skupljaju brže, a drugi sporije, mnogo bliže onome kako Priroda organizuje stvari. Međutim, ni multifraktali nas nisu odveli daleko, pa smo onda tu dodali i malo black-box analize koda, tzv. fuzzing, gde smo kontrolisano menjali delove genoma i gledali da li će nešto da se desi. Naravno, nismo mogli da eksperimentišemo na ljudima, pa smo nalazili slične strukture kod drugih životinja. Ponekad bi pronašli dodatne informacije u postojećoj medicinskoj literaturi gde bi određene ljudske deformacije bile genetski objašnjene. Ali ni tako nismo mogli da uobličimo teoriju koja bi definitivno objasnila zašto život izgleda ovako kako izgleda. Sve dok nismo shvatili da je genom samo prvi nivo u nizu koraka koji ga slede, mašina koja pravi nove, komplikovanije mašine, program koji pravi nove, složenije programe. U neku ruku, super komplikovani fraktal."
"I zašto je to sve izazvalo toliku uzbunu?" upita Maja. "Meni to sve prosto zvuči kao interesantan napredak u razumevanju prirode, ali ništa više od onoga što se sigurno dešava ovog trenutka u mnogim institutima i univerzitetima širom sveta."
"Jeste slično, dok ne čuješ kraj moje priče," nasmeši joj se Slavko i nastavi.
"Danas niko ko se bavi sintetičkom biologijom nema ni približnu predstavu o tome kako zapravo funkcioniše taj molekularni kompjuter koji Priroda koristi. Istina, već su potvrđene informacije o uspešnom kreiranju brojača i prekidača, sličnih onima u kompjuterima, ali napravljenim isključivo od razdvojenih niti DNA, kao i prve pokušaje da se naprave molekularne strukture koje su sposobne da naprave nove, složenije strukture. To je otprilike isto kao da si napravio jedan tranzistor, a treba ti još milijarda da napraviš mikroprocesor."
"A koliko ste vas dvojica napravili?" upita opet Maja.
"U tome jeste sva lepota, mi nismo ni pokušavali da imitiramo prirodu i da pravimo male molekularne kompjutere koji imitiraju ove naše, silikonske. Šta smo mi uradili, posle nebrojenih slepih ulica i krivudanja po mraku, je da smo razumeli kako neki delovi molekularnog koda funkcionišu. Delimično smo razumeli sam kôd života!" Slavko zastade zbog utiska.
"Pa?" pogura ga Jelena da nastavi, dok je Maja ćutala izgubljena u mislima.
"Pa kad znaš kako nešto radi, onda znaš i kako to da promeniš da radi nešto drugo. Nešto što nikad do sada nije radio. Ili da popraviš šta je pokvareno. Na primer, znaš kako ljudi danas traže neki specijalan gen ili malu mutaciju koja bi objasnila neku bolest ili telesni defekat. Istina je mnogo složenija naravno, jer mnogi delovi genoma imaju povezane uloge da nešto bude kreirano, tako da samo uz razumevanje na jednom višem nivou možemo da počnemo sa popravkama.
I tu je Džordž uspeo da razmrsi zamršeno i da dokaže naše teorije, nešto što ni ja nisam znao u potpunosti dok nisam pročitao sve njegove beleške."
"Šta je uradio?" radoznalo će Jelena.
"Pošto naravno nije hteo ili nije smeo da eksperimentiše na ljudima, prvo je primenio naše teorije na sitne insekte, koje je mogao da razmnožava brzo i lako u mnogo generacija. Verovatno je sledeće imao na umu sitnije sisare, a onda... nego evo šta mu beleške kažu..." Tu Slavko na brzinu prekopa po papirima dok nije našao onaj pravi - "odgajio je vinske mušice sa ekstra asimetričnim trećim krilom, muve kojima je jedna ekstra noga rasla iz glave, mrave koji su u svemu drugom bili normalni osim što im je zadnji par nogu bio dva puta duži od ostalih. Zadnje što je zabeležio bilo je da je uspeo da odgaji miševe sa dva repa koji su uz to živeli dva puta duže nego normalno i piliće izlegle iz jaja sa trećim krilom. I to je radio kontrolisano, znajući gde i kako da promeni parove aminokiselina da bi posle nekoliko iteracija dobio očekivani rezultat!" Slavko je nesvesno gestikulirao rukama dok im je objašnjavao.
"Zar ne vidite značaj svega ovoga?" upita ih na kraju. Njih dve samo odrečno odmahnuše glavama.
"Ako drugi uspešno ponove naše eksperimente, to će izazvati lavinu interesovanja, što će samo ubrzati dalji napredak ka kreiranju prvog pravog složenog veštačkog života. Džordž i ja smo ubrzali ljudski progres za bar dvadeset godina! Samo pomislite šta će sve biti moguće - napravićemo nove biljke koje će moći da rastu i rađaju bogatu berbu u najsurovijim predelima na zemaljskoj kugli, nove vrste grožđa od kojih će se praviti najbolje vino, opake bolesti će postati izlečive ili potpuno iskorenjene, ljudi će živeti barem dva-tri puta duže nego sada, moći ćemo da promenimo naše telo da bude jače, brže, otpornije na klimu. Moći ćemo sve da unapredimo! "
"Ili da napravimo monstrume," prosu Jelena hladnu vodu na njegovo oduševljenje. "Ako je istorija neki pokazatelj, ljudski rod nema baš sjajne predispozicije da mu se u ruke da neograničena moć, da se igra Boga."
Slavko nije imao nameru da bude obeshrabren. "Zato ćemo poslati ovo svima! U institute, stručne časopise, bolnice, u Ameriku, Evropu, Rusiju, Afriku, Aziju. Ma gde god mogu da nađem adresu." Slavko je jedva obuzdavao svoje uzbuđenje. "Ovo ovde je koncept, dokaz šta može da bude. Sad trebaju svi ostali da pomognu da se ovo što brže završi. A uz to niko neće moći sam da zadrži ove informacije za sebe zbog nekih svojih sebičnih motiva. Od Homo Sapiensa postaćemo Homo Evolutis, hominidi koji direktno i svrsishodno kontrolišu evoluciju svoje vrste... kao i evoluciju drugih vrsta."
"Čoveče..." bilo je sve što je Jelena mogla da kaže. "I dalje dosta nisam razumela, ali zvuči kao bomba, možda i u bukvalnom smislu. Ali tvoje je da odlučiš kako ćeš dalje."
"A šta ćemo da radimo sa našim investitorima?" ubaci se tu i Maja. "Oni će sigurno hteti da dobro zarade na svemu ovome. Zar nije bolje da u početku sve ovo zadržimo za sebe dok ne nađemo kupca koji će da plati najvišu cenu?"
"Ko ono spomenu sebične motive malopre?" dobaci joj Jelena sa uživanjem.
"Investitore ćemo da isplatimo parama koje ćemo dobiti samo od licence za naš softver. Svi će hteti da ga imaju! Ostaće više nego dovoljno para i za nas. A posle će nam sigurno mnogi nuditi unosne konsultantske poslove. Ili već tako nešto."
Maja nije delovala ubeđeno. "O kojim parama tu govorimo?"
"Pa ne znam, nekoliko miliona recimo, u idućih par godina. Možda i više ako stvari krenu kako treba," odgovori joj Slavko posle kraćeg razmišljanja.
"Nekoliko miliona? Ali ako si u pravu, ovo je vredno milijarde dolara! Ma šta pričam, ovo nema cene koju neko neće platiti!" Maja je od uzbuđenja animirano gestikulirala rukama dok je govorila. "Bićemo ludi ako sami ne formiramo kompaniju da to iskoristimo, umesto da prosto razdelimo svima okolo za džabe."
"Ali već smo jednom ranije razgovarali o tome, sećaš se, i mislio sam da smo se složili da je to najbolje."
Maja mu nije odmah odgovorila. Tek kada je iz svoje tašne izvadila paklu cigareta, ponovo je usmerila svoj pogled na Slavka.
"Ti i onaj beznadežni idealista Džordž ste se složili, a ne ja."
Slavko pogleda u Jelenu koja mu samo pogledom nemo dade do znanja da nju ne uvlači u tu raspravu. "Majo, ja stvarno hoću da ovo bude fer za sve, ali ne mogu da uradim to što ti hoćeš. Ako to ne možeš da prihvatiš, onda ću sam doneti odluku za koju mislim da je najbolja."
Maja ga je gledala besno, stežući u rukama svoju tašnu. "Jesi li siguran da to hoćeš?"
"Jesam, ali nerado. Nadam se da ćeš raz..." Slavko je ućutao dok je zurio u hromirani revolver koji je Maja upravo izvadila iz svoje tašne i uperila ga pravo u njegove grudi.
"Majo, šta ti je?" promuca Slavko iznenađeno. Zaobljeni olovni vrhovi metaka zlokobno su bili vidljivi u rupama burenceta.
"Da li si ti normalna žena?" viknu Jelena na nju. "Ubićeš nekoga sa time!"
"Tišina oboje!" preseče ih Maja. "Slavko, skupi sve te papire i stavi ih na sto." Slavko uradi kako mu je naređeno i opet se povuče nazad do Jelene.
"Ako si ti glup da ugrabiš šansu kad ti se pojavi ispred nosa, ja nisam." Maja je užurbano jednom rukom gurala papire u tašnu, dok je drugom i dalje držala pištolj uperen u njihovom generalnom pravcu. "Jedan život imam, i ovo će mi garantovati da ću da ga provedem kao kraljica. Više mi niko neće prebacivati poreklo, pedigre, ili količinu dolara na računu u banci. Od sada, samo najbolje za mene."
Slavko napravi jedan korak u njenom pravcu. "Majo, stani..."
"Beži nazad!" vrisnu Maja histerično. "Ili ćeš i ti završiti kao i Džordž." Jelena je pokušavala da povuče Slavka nazad za rukav.
Slavko je i dalje stajao kao ukopan. "Šta to govoriš? Šta ti znaš kako je Džordž završio?" Umalo nije pao kad ga je Jelena iz sve snage cimnula za rukav i povukla nazad. "Vraćaj se ovamo budalo, zar ne vidiš da nije pri sebi," prosikta mu na uvo kroz stisnute zube.
Majine oči su se napunile suzama.
"Posetila sam ga u njegovoj laboratoriji kasno jedno veče, ne bih li ga ubedila da je najbolje da sve zadržimo za sebe. Mislila sam da ako uspem njega da ubedim, tebe ćemo onda lakše urazumiti. Ali stari lisac nije hteo da promeni svoju odluku. Rekao mi je da ti je već sve poslao."
"I zato si ga ubila?" upita je Jelena zaprepašćeno.
"Nisam htela nikoga da ubijem!" povika Maja histerično. "Zahtevala sam da i meni preda kopije svih beležaka i rezultata, ali je odbio. Kaže nema više, morao je da uništi jer ga prate. Mislio je da će na tu priču da me se otrese."
"Ali to je bila istina," reče joj Slavko.
Maja nije obraćala pažnju na njega. "Onda sam izvadila pištolj koji uvek nosim sa sobom, zbog lične sigurnosti, misleći da ga samo zaplašim malo." Dok je ovo govorila, Maja je upirala cev pištolja čas prema Slavku, čas prema Jeleni.
"Ali matori idiot nije verovao da sam ozbiljna! Kaže nisi ti takva, ti si dobra u duši, samo malo pod stresom. I onda je ustao i krenuo prema meni pružajući mi ruke!" Maja briznu u plač. Slavko i Jelena su ćutali.
"Htela sam da pobegnem iz te njegove tesne sobe koja me je gušila. Htela sam! Ali dok sam posrtala unazad prema vratima, spotakla sam se o nešto na podu i pištolj je opalio. Videla sam ga samo kako posrće nazad prema svom stolu držeći se rukama za grudi. Nije gledao u mene. Kad sam ponovo došla sebi, sedela sam u svom iznajmljenom automobilu na osvetljenom parkingu nekog jeftinog restorana. Onda sam se, u bunilu, prvim noćnim letom vratila nazad u Njujork." Njena ruka sa pištoljem se polako spuštala nadole dok je ridajući sa naporom izgovarala svaku reč.
"Majo, bio je očigledno nesrećan slučaj. Hajdemo svi zajedno u policiju da objasnimo šta..."
Pištolj se ponovo podigao prema njima. U Slavka i Jelenu zurilo je podnadulo Majino lice. Više nije plakala.
"Jesi ti normalan?!" vrisnu ona, pritiskajući tašnu jače uz sebe. "Posle svega što sam ti rekla, to je sve što imaš da predložiš?"
"Ali nevin čovek će da zaglavi zbog toga," protestova Slavko slabo.
"Kriv je sigurno zbog nečeg drugog. Zar si već zaboravio da su te jurili preko pola sveta? Da ja nisam dozvala policiju, ne znam da li bi sad bio tu da mi mudruješ. Ti i ova tvoja manekenka ovde."
Slavko zausti da nešto odgovori, ali ga dodir Jelenine ruke zaustavi. "U redu je. Pusti je da ide, i onako nemaš nekog izbora."
"Ali..." poče Slavko da se ponovo buni.
"Ali šta? Jel' više voliš da si u pravu nego živ? Pusti je da ide kad ti kažem." Gledala ga je značajno pravo u oči.
"Poslušaj šta ti Dugonoga govori," ubaci se tu Maja. "Ne želim da vas povredim, ali ću morati ako pokušaš da me zaustaviš." Ona baci nekoliko plastičnih traka na pod ispred Slavkovih nogu.
"Šta je ovo?" upita on, zbunjen. Izgledale su kao uvećana verzija plastičnih traka koje je ponekad koristio da poveže zajedno nekoliko kablova kada bi organizovao šumu zapetljanih žica u svom stanu. Rupa na jednom kraju, i niz sitnih zubića koji su se protezali na drugom.
"Prvo Jeleni veži ruke i noge, ali dobro, bez zabušavanja. A onda isto uradi i sebi." Slavko pogleda u Jelenu koja samo ćutke pruži ruke prema njemu, kao zarobljenik.
"Stegni jače," dobaci mu Maja kada je završio. "Ove trake su vam mali poklon od američke policije. Kad ih jednom stegneš, više ne popuštaju sve dok ih ne presečeš. Vrlo praktično."
Kad je Slavko sputao samog sebe, Maja im priđe i još dodatno pritegnu svaki od plastičnih okova, dok im se nisu bolno urezali u kožu. Onda je pokupila svoje stvari i sa Džordžovim papirima u tašni se zaputila prema vratima, praćena njihovim besnim pogledima.
Kada je bila na drugom kraju sobe okrenula se ponovo prema njima odmeravajući ih oboje sa lakim prezirom.
"Očekivala sam više od tebe Slavko," reče dok je vraćala pištolj nazad u tašnu. "Jelenu razumem. Ostala je u svom skučenom, komfornom Beogradu, jer se bojala velikog sveta. Ali joj bar zgodno telo ovde obezbeđuje prođu. Dok traje."
"Ma ko si ti da moj život objašnjavaš?" prasnu na to Jelena sedeći zavezana i nemoćna da se oslobodi i iskopa kučki oči.
Maja se nije obazirala na nju. "Ali ti Slavko, ti si kao i ja. Drugačiji, spreman da se otisne u taj isti veliki svet u potrazi za čudima koje ima da ponudi."
"Ne, ja nisam isti kao ti," odvrati joj Slavko. "Možda sam nekad mislio da smo slični, ali ja tebe više ne prepoznajem. Ali hvala ti."
"Zašto hvala?"
"Zato što si nas samo zavezala, umesto da si nas, kako da kažem... uklonila?"
Maja mu se samo ljupko osmehnu sa vrata. "Zar ti ja ličim na nekog monstruma?" Stajala je u mestu još malo čekajući valjda da joj odgovori. "Dobro, ja ću sad da idem, a vas dvoje nemojte da žurite previše da se oslobodite. biće tako najbolje za sve nas."
Sedeli su ćuteći jedno desetak minuta nakon što je Maja nestala sa vrata, pre nego što Slavko skoči sa svoje stolice i sa rukama vezanim iza leđa poče da skakuće vezanih nogu u pravcu kuhinje.
"Gde ćeš ti?" trgnu se Jelena iznenađeno.
"Da nađem nešto da se oslobodimo. Onda moram... onda moram nešto da uradim sa Majom." Slavko je skakutao u mestu u Jeleninoj kuhinji. "Gde držiš noževe ili neke makaze?"
"U prvoj fijoci desno od frižidera, ali ja da sam na tvom mestu ne bih mnogo žurila."
"Šta pričaš? Zar da je pustim samo tako da ode i nikom ništa?"
"Pa što da ne? Nije da ti nešto od nje treba."
"Kako mi ne treba? Odnela je kopije Džordžovih papira! Nemoj da se praviš sada blesava," ljutnu se Slavko na nju dok je naslepo bučno kopao po kuhinjskoj fijoci iza svojih ledja. Kad je konačno pronašao nož koji mu je odgovarao, odskakutao je nazad do Jelene, pazeći da se ne saplete usput preko nameštaja. Ona je i dalje sedela na istom mestu kada joj je ispred lica tutnuo svoje ruke sa makazama.
Slavko iskrivi vrat da je pogleda. "Hajde seci, šta čekaš?"
"Čekam da mi se izviniš što si me nazvao blesavom."
"Šta?!"
"Izvini se, ili se oslobađaj sam." Jelena je bila neumoljiva.
Slavko zakoluta očima. "Dobro, izvini. Nisi blesava. Možeš li sad da uzmeš ove makaze?"
Jelena lako skoči na noge iza Slavka. "Ma samo te zezam," reče mu ona i poče nespretno svojim vezanim rukama da struže makazama po plastici koja je stezala Slavkove ruke.
"Jao! Pazi to je moja ruka!"
"Mamina mazo."
Kada je i poslednja stega pala presečena na pod ispred njihovih nogu, Slavko se okrenu da pođe, ali ga Jelena zadrža rukom.
"Čekaj da ti dam nešto da poneseš."
Slavko se nestrpljivo prebacivao sa jedne noge na drugu, dok je čekao da se ona vrati iz iste sobe iz koje je on nedugo pre toga izašao. Pojavila se pred njim sa blještavim osmehom deteta, ponosno noseći u rukama pregršt zamazanih i izgužvanih papira.
"Je li to...?" upita je Slavko ne verujući očima.
"Aha. Original iz policije, još uvek umazan krvlju onog Amerikanca. Trebala sam danas da ga vratim kad se svi raziđemo. Sreća da se Maja onoliko žurila, pa ga nije pronašla."
"Onda znači..." zausti Slavko, pa zaćuta.
"Onda znači da ne moraš nikog da juriš. Imamo vremena da napravimo još jednu kopiju, a ti vidi posle šta ćeš da kažeš tvojoj kraljevskoj policiji u vezi Maje," nadoveza se Jelena, zabavljajući se gledanjem u Slavkovo zabezeknuto lice.
Njegov iznenadan i čvrst zagrljaj zatekao ju je potpuno nespremnu.
"Nema na čemu," odgovori mu zbunjeno kada je konačno pustio. Želela je da bude još u njegovim rukama.
"Hajde sa mnom," reče joj Slavko, uzimajući njenu ruku u svoju.
"Dobro, samo da uzmem jaknu. Pokazaću ti gde je fotokopirnica."
Slavko se nervozno nasmeja. "Ma ne mislim sada na kopiranje."
"Nego šta onda?" upita Jelena ne shvatajući.
"Mislim... hajde sa mnom nazad u Kanadu. Da nadoknadimo šta smo propustili u ovih deset godina."
"Slavko..."
"To smo trebali odavno da uradimo, da odemo odavde zajedno."
"Znaš dobro zašto nismo," prekinu ga Jelena nežno. "Moje mesto je ovde, gde su mi roditelji, prijatelji, neprijatelji, sve što znam. Svaki ćošak grada nosi neku uspomenu. Kad bih otišla zauvek negde drugde, ne bih više bila ona ista Jelena koju znaš. Mislim da bih uvenula, nekako iznutra."
"Onda ću se ja vratiti da živim ovde," izjavi Slavko odlučno.
"Ne budi melodramatičan," odgovori mu Jelena. "Slatko je maštati o tako nečemu, ali tvoje mesto opet nije ovde, već negde daleko odavde, gde ćeš moći da nastaviš da radiš ovo što si započeo, umesto da čekaš decenijama da ti neko udeli kakvu šansu. Svako ima svoju sudbinu, a naše dve su eto nespojive." Jelena tužno izvuče svoju ruku iz Slavkove.
"Milioni ljudi po celom svetu se rastaju danas kao ti i ja, pa ćemo i mi to nekako preživeti."
"Priviđaš mi se u drugim ženama dok idem ulicama," reče joj Slavko. "Hoću bih da budem tvoj, da budemo zajedno."
Jelena ga ponovo uze za ruku. "Ti ćeš uvek biti moj, ludice jedna." I tako sa rukom u ruci izađoše iz stana u potrazi za kopirnicom.
"Jesi li se video sa mamom?" upita ga Jelena posle kraće ćutnje.
"Ma kad i to? Sad ću otići. Ali da mi obećaš nešto."
"Šta?"
"Ako se nekad vidite po gradu, nemoj slučajno da joj kažeš da sam bio u pritvoru. Pomisliće žena svašta."
"Ćutaću kao zalivena."

DVADESET SEST (Opsada)

"Gde su?"
"Gore. Na zadnjem spratu, mora se stepenicama," promuca nocni cuvar, uplasen novim posetiocima koji su mu pokazali pistolje umesto evra.
"Naoruzani?" nastavi Gidza sa ispitivanjem, dok je Buldog otisao da zaviri na stepenice.
"Nisam video... Mozda. Ne znam."
U tom trenutku druga dvojica se pomolise na vratima i pridruzise se Gidzi i Buldogu u omanjem predvorju.
"Nema drugog izlaza sefe," raportira mu Bambi.
"Sta ce ti taj kratez budalo?" upita Gidza drugog od ove dvojice koji je u rukama sada drzao skracenu dvocevku. "Moja bivsa zena, zatvoren prostor, potrebna preciznost... kapiras?"
"Pa nikud ne idem bez 'Milene' sefe. Dobra je u svakoj situaciji."
Buldog im pridje. "Roki. Nov je, jos nema stofa. Ali bice dobar, znao sam mu pokojnog brata," prosaputa diskretno Gidzi na uvo. "Stepenice su ciste, ne cuje se nista."
"Dobro, dobro. Daj da zavrsavamo ovo vise," Gidza se ponovo okrenu Rokiju. "Ti mali sa topcinom ostani ovde i gledaj da portir ne napravi neko sranje. Stani tu u cosak da te neko ne vidi sa ulice. Ako nesto primetis, zovi me na mobilni. Jasno?"
"Jasno sefe," odgovori Roki vidno razocaran sto je iskljucen iz glavne akcije.
"A nas trojica idemo gore, peske i polako." naredi Gidza Buldogu i Bambiju i tu pocese obazriv uspon do vrha zgrade i nestadose Rokiju iz vida.
"Sta gledas matori?" obrecnu se on na nocnog cuvara. "Sedi tamo iza tog pulta i cuti."

"Ima li nesto?" viknu Oleg u hodnik kroz otvorena vrata kancelarije gde su on i Jelena uzurbano cesljali svaki pedalj u potrazi za bilo kakvom faks masinom.
"Kod nas jos nista!" viknu mu Tipler sedeci na ivici stola dok je Slavko groznicavo otvarao vrata ormana, zagledao u svaku fijoku, i preturao police. Sta ga je prvo iznenadilo, sa obzirom da ovaj sprat nije bio koriscen, bila je cistoca. Nigde prasine.
"Nije ovde, idemo u sledecu kancelariju dole niz hodnik," rece Tipleru, koji na to lenjo skliznu sa stola i krenu za njim. Slavku nije promaklo da primeti drasticnu razliku u motivaciji njihova dva tamnicara. Odluci da pokusa prijateljski pristup sa svojim cuvarom, koji se ponovo posadio u prvu stolicu cim su usli u sledecu prostoriju, koja je izgledala malo veca od prethodne.
"Ja sam vam komsija sa severa, Kanadjanin. U kom delu Sjedinjenih Drzava vi zivite?"
"Na Severnom Polu."

"Evo ga jedan!"
Kada su Slavko i Tipler dotrcali u susednu kancelariju, ugledali su Jelenu pored otvorenog ormana u kome je na jednoj od polica stajala ututkana stara crna Panasonik faks masina. Na podu oko nje bilo je par listova papira. Majusna zelena lampica treptala je da je sve spremno za prijem.
"Je li to?" upita Oleg, gledajuci u Slavka.
"Ne verujem. Faks koji trazimo bi trebalo da ima debeo svezanj odstampanih papira. Ovde nema nista, osim ovo malo po podu."
"Onda trazimo dalje," naredi Oleg tmurno.
Ali kada su i poslednje dve kancelarije temeljno pregledane, svi su se nasli ponovo u hodniku praznih ruku.
"Nista. Par telefona, nekoliko stonih lampi, jedna zagorela dzezva za kafu i to je sve. Ona faks masina je jedina na celom spratu," sumirao je Slavko situaciju u svacije ime.
"Jeste li vas dvoje detektiva-amatera sigurni da smo na pravom mestu?" zajedljivo upita Tipler. Vec je video sebe kako se posle svega vraca kuci praznih ruku.
"Kod vas je Dzordzovo pismo, pa ga procitajte sami," odgovori mu Slavko, i sam razocaran, ali u isto vreme i zadovoljan sto nisu nasli ono sto su trazili.
"Nemoj da se pravis pametan," opet ce Tipler. "Znas da ne razumemo taj vas jezik."
"Govori u svoje ime," Oleg mu rece dok je, sa izvesnim naporom, citao Dzordzovu zagonetku koju je ponovo izvadio iz dzepa. "Mislim da smo sve uradili kako kaze ovde," rece im posle izvesnog vremena. "Ako je ovo bila samo obicna izmisljotina, neko ovde ce da mi plati."
"Portir je rekao da je ovaj sprat vec dugo prazan, je li tako?" upita ih Jelena kada se neceg setila. "Zasto je onda sve tako cisto?"
"Boze! To samo zensko moze, da sad gleda da li je nesto cisto," dobaci Tipler podrugljivo.
"Ne, ne. Pusti lepu gospodjicu da zavrsi," ucutka ga Oleg jednim pokretom ruke. "Izvolite, nastavite."
Jelena pogleda u Slavka, koji joj samo klimnu glavom, pa u Olega, pre nego sto nastavi. "Pa to mora da znaci da neko ovde dolazi redovno da sve pospremi."
"Ovo je skroz napeto, ne znam da li mogu da izdrzim neizvesnost," ubaci se ponovo Tipler. "Pa sta ako neko cisti ovde?"
"Pa mozda je taj isti neko pokupio odstampane listove iz faksa, koji su mu sigurno izgledali kao neuredno ruglo."
"To ti je fina teorija," Tipler ce opet. "Sa takvim talentom, treba da pises knjige."
"Moram se sloziti sa mojim nesnosnim americkim saradnikom," nadoveza se Oleg. "Interesantna ideja koja nam nije od pomoci."
"Ima nekoliko velikih kesa sa druge strane hodnika, gde sam ja trazio." Slavko je vec zurio dugim koracima u pravcu jedne od kancelarija i pre nego sto je zavrsio recenicu. Ostali su ga pratili u stopu. Izvukao je dve velike neprozirne zelene plasticne vrece iza vrata u hodnik. Izgledale su napola prazne. Svi su sada stajali gledajuci u njih.
"Sta sad cekamo? Otvaraj to da vidimo sta je unutra!" uzviknu Tipler prvi i baci se na jednu od kesa, cepajuci je rukama. Oleg i Slavko mu se pridruzise, dok Jelena ostade da stoji.
"Ja ne mogu da kopam po necijem djubretu," rece gadljivo.
"Ma sta se snebivas... vidi sta sam ja nasao - puna vreca od usisivaca, opusci od cigara, stare novine!" zadirkivao je Slavko dok je kopao po drugoj vreci. Jelena samo napravi novu grimasu.
"Ovde ima nesto!" Tipler je po prvi put delovao uzbudjen. Iz kese po kojoj je kopao izvukao je debeli svezanj papira, po kome se prosula neka nedefisana tecnost, ali koji je izgledao kao da je mozda mogao jednom izaci iz faks masine. Tipler pokusa da rukom izravna izguzvane listove.
"Mogu li da pogledam?" upita ga Slavko pruzajuci ruku.
Tipler mu izmace papire izvan domaha. "Ne. Nasli smo ono sto smo trazili. Vise nam niste potrebni."
Slavka obli hladan znoj na te reci. Sta su nameravali da urade sa njima sada kada je sve gotovo? Isto kao sa Dzordzom? Pogledao je ka Jeleni. I ona je uplaseno gledala u njega.
"Dovoljan mi je jedan pogled na sadrzaj pa da vam kazem da li je u pitanju genetika, ili pak neciji spisak inventara i fakture." Otezanje da bi se dobilo u vremenu.
"Vec sam ranije video ovaj zvrljavi rukopis kojim su ispunjene margine stranica," odvrati mu Tipler. "Dzordzova ruka, nema sumnje."

"Vas trojica - ne mrdaj! Posalji zenu ovamo!"
Svih cetvoro su se trgli na ovu iznenadnu komandu jer zaneti u svoje rasprave nisu culi Gidzu, Buldoga i Bambija koji su se upravo pomolili na ulazu u hodnik. Oleg kao covek od iskustva, poce polako da se pomera ka najblizim vratima sa strane, dok su ostali stajali kao ukopani od iznenadjenja.
Stani ti tamo!" naredi mu Bambi pokazujuci mu pistolj. Oleg poslusa, ne skidajuci oci sa te nepoznate trojice. Obe grupe su sada stajale sada svaka na svom kraju hodnika, merkajuci se nelagodno.
"Vas dvoje pocinjete da me impresionirate," prosapta Oleg Slavku. "Uspeli ste da sebi organizujete zastitu u tako kratkom vremenu koliko smo u gradu."
"Voleo bih da je tako, ali ni ja ne znam ove ljude." zbunjeno ce na to Slavko.
"Zarko, moj bivsi suprug," objasni im Jelena. "Uvek nedobrodosao."
"Ako smo zavrsili sa formalnim upoznavanjem, da predjemo na konkretne stvari." Gidzin glas se jasno prenosio hodnikom. "Jelena, dodji ovamo, znas da imamo posla sutra. I ponesi te papire sa sobom, mozda vrede nekome kad ste se toliko trudili oko njih." Onda se seti jos necega. "A vas trojica mi dugujete dva nova dzipa. Vi ste stranci, imate para!"
"Idi sa njim, bolje ce ti biti," rece Slavko Jeleni.
"O cemu taj prica?" Oleg je sada bio stvarno zbunjen.
Jelena ga je ignorisala. "Necu da te ostavim sa ovom dvojicom." odgovori ona Slavku.
"A ja sam mislio sam da ti je to cilj u zivotu."
"Mnogo ti razmisljas. Kako te ne boli ta glava nekad?"
"Jelena!" prekide ih Gidza nestrpljivo. "Dolazi ovamo i ponesi te papirice! Nemam celu noc ovde da se zajebavam s vama."
"Nisam ja tvoja robinja da skacem na tvoju naredbu!" viknu mu ona u odgovor tvrdoglavo.
"Dovedi mi tu glupacu i uzmi papire od ovih," naredi Gidza Bambiju koji drzeci pistolj uz bok krenu pazljivo niz hodnik prema Jeleni i ostalima.
"Stoj!" viknu sada njemu Oleg na ruskom.
"Ma sta seres tu kozak..." odvrati mu Bambi podizuci pistolj. Hodnikom odjeknu prasak. Jelena vrisnu.
Bambi napravi nekoliko teturavih koraka unazad drzeci se rukom za grudi, gde se krvava mrlja polako sirila ispod njegove kosulje. Pao je bez reci ispred Gidze i Buldoga.
"Ubise Bambija!" dreknu Buldog gledajuci u Olega koji je u ispruzenoj ruci drzao veliki Tokarev cija se cev jos uvek pusila. Potegnu pistolj i sam ispali nekoliko metaka u njihovom pravcu dok se zajedno sa Gidzom naglavce bacio u zaklon najblize kancelarije.
Slavko telom gurnu Jelenu sa hodnika i oboje padose prostimice u privremenu sigurnost jedne od kancelarija, dok je Oleg vec uzeo zaklon u drugoj preko puta njih. Tipler je i dalje stajao nasred hodnika kao pas paralisan bljestavim svetlima nadolazeceg kamiona.
"Skloni se ovamo!" viknu mu Oleg, a onda primeti krv kako se lagano sliva niz Tiplerovu desnu nogavicu. Zgrabi ga za ruku i povuce unutra gde se ovaj u soku strovali u jadnu gomilu pored zida.
"Ne osecam nogu! Ne osecam moju jebenu nogu!!" Tipler je postajao histerican.
Jelenino vristanje dopiralo je sa druge strane.

Maja je po treci put pokusavala da ubedi flegmaticnog pozornika, koji je dosao da proveri njen poziv, kako ne treba njoj da uzima nikakvu izjavu vec da ide unutra u zgradu i vidi sta se to desava. Ovaj joj je po treci put, sa dosadom u glasu, krenuo da objasnjava da je sve u redu, vidite gospodjo da je portir unutra, cita novine, sve je u redu i hvala lepo - kada su poceli da odjekuju pucnji negde sa gornjih spratova Palate.
"Jebote..." rece grabeci svoj radio. "Centrala, centrala... ovde Velickovic na ulazu u Kneza. Ispaljeno vise hitaca u unutrasnjosti Palate Albanije. Po izjavama svedoka unutra se nalazi - " on tu pogleda upitno u Maju - "sest. Ne, sedam. Ne, cekaj, osam!" odgovori mu ona.
"Osam potencijalno naoruzanih i opasnih lica se nalazi unutra. Posaljite interventnu ispred broja dva."
"Interventna polazi. Mozete li drzati situaciju pod kontrolom dok ne stignu?" zakrca pitanje kroz mali zvucnik radija.
"Moji prijatelji nisu opasni ni naoruzani!" ispravi ga Maja, ali je pozornik Velickovic vise nije slusao. Napola pognut uputio se prema ulazu odakle ga je iznutra portir uspaniceno posmatrao ne pomerajuci se sa svoje stolice.
"Otvori vrata!" viknu mu policajac uzurbano. Portir je i dalje sedeo na stolici izgledajuci sada potpuno uplaseno.
"Ej, cujes ti mene? Pucaju ti po zgradi, otvaraj bre!"
Roki se pomoli iza ugla iz senke hodnika sa dvocevkom u rukama.
"U cemu je problem ovde gospodin policajac? Samo se malo vesele ljudi, pa pucaju. Evo ja i moja 'Milena' ovde," rece podizuci dvocevku prema vratima, " pucamo za Novu godinu, svadbe, sahrane, godisnjice." Pozornik Velickovic jedva stize da se baci u stranu pre nego sto je kisa sacme raznela staklo jedne polovine vrata u hiljadu komada. Na ulici nastade haos gde je svako jurio da se sto pre skloni. Maja ulete bezglavo u najblizu radnju ciji stakleni izlozi nisu pruzali nikakvu zastitu. "Za ispracaje, doceke, fudbalske utakmice,..." nastavljao je da nabraja Roki iznutra. Uz eksplozivni prasak druga polovina vrata se razlete na sve strane. Velickovic se na sve cetiri odmicao od vrata, drzeci se zida i istovremeno pokusavajuci da izvadi svoj sluzbeni pistolj. Konacno je uhvatio zaklon u relativnoj bezbednosti obliznjeg haustora.
"Centrala, pucano je na sluzbeno lice! Ponavljam pucano je na sluzbeno lice!" Tu se on temeljno prepipa pa nastavi: "Sluzbeno lice nepovredjeno!"
Roki se mirno vrati na svoje mesto iza coska u hodniku pored portira, van pogleda sa ulice. Iskusnim pokretima zameni prazne patrone u sacmari sa novim i okrenu Gidzin broj mobilnog.
"Halo sefe? Dosao jedan policajac na vrata, pa samo da javim da nemate mnogo vremena tamo gore. Mislim da nesto sumnja." Kad je obavio taj poziv, Roki pogleda u nocnog cuvara koji je lezao zgrcen sa bradom na kolenima u cosku na podu iza svog pulta.
"Ma jesi video kako se ponasa? Pravo na vrata, pa vice otvaraj. Nije ni pokucao, ili barem lepo zamolio. Pa je li to pristojno? 'Ajde lepo ti meni kazi je li to pristojno tako banuti ljudima u poslu?"
"Nije... nije pristojno," promuca cuvar ne skidajuci oci sa sacmare. "Dobro si mu rekao... bas je bio bezobrazan."

Jedanaest spratova iznad Rokija, Gidza pogleda u Buldoga. "Moramo ovo da zavrsavamo, pa da se sklanjamo. Uskoro ce da postane vruce."
"Jelena, jesi li dobro?" viknu u prazan hodnik. Tisina.
"Sad me pitas, kad ste zabili par metaka u zid gde sam bila," stize mu konacno nazad odgovor.
"Ne budi tvrdoglava, vec kreni polako ovamo prema nama. Nema drugog izlaza odavde, sem ovog koji mi kontrolisemo. Budimo svi razumni i niko vise ne mora da strada."

"O cemu prica taj jebeni manijak sto me napucao?" zajeca Tipler frustrirano pored Olega.
"Ne znam zasigurno, ali zbog necega govori nasoj lepoj devojci da dodje kod njih."
"Pa neka ide vise, koga je briga!"
"Ne, ne. Ona bi mogla biti nas izlaz odavde. Ne moram da ti kazem da smo saterani u cosak odakle nema izlaza, da ne znamo koliko ih ima tamo sa druge strane, i da ja mogu da ih zadrzim samo neko vreme. Treba nam svaka prednost koju mozemo da iskoristimo. Ne, ona ne ide nikuda."
Oleg nije morao da brine, jer ni Jelena nije imala nameru nigde da se mrda, sve dok meci mogu da lete ka njoj. Bezbedni cosak u kome je sedela daleko od vrata bio je za nju sasvim super, hvala lepo.
Slavko, zaklonjen iza vrata, za to vreme nije skidao pogled sa sveznja Dzordzovih papira zaboravljenih od Tiplera posred hodnika kada ga je Oleg odvukao u kancelariju preko puta.
"Nemoj nista da ti pada na pamet lepi, ti papiri ostaju tu gde jesu," dobaci mu Oleg sapatom, samo napola vidljiv kroz vrata. Ostar miris baruta mesao se sa slatkastim mirisom krvi u hodniku gde su istanjeni ostaci barutnog dima lebdeli lenjo blizu plafona kroz jezera vestackog svetla. Slavko skliznu prislonjen uza zid i sede na pod. Nista nije mogao da uradi osim da ceka. Pogledao je u Jelenu na drugom kraju polumracne kancelarije. Sedela je kao i on, na podu, ledjima prislonjenim uza zid, uzdignute glave i rukama na kolenima. Cuvsi je kako vristi ranije, Slavko je mislio da je to od straha. Sada kada je prvi put zaista dobro zagledao od kada je ovo ludilo pocelo, video je da nije uplasena. Video je da je besna. Besna do suza sto nista ne moze da uradi da se izvuce iz ove situacije u koju nije trebalo da zapadne.

Nikog zivog nije bilo na ulici. Roki ponovo nakratko isturi glavu i proviri duz zamracenog hodnika kroz razbijena vrata i osvetljeni cetvorougao koji mu je uramljivao malu sliku Knez Mihajlove. Nikoga nije video da je prosao vec mnogo dugo. Gde se sav taj narod denuo? Hteo je da gleda lepe devojke kako prolaze, nasminkane i udesene, da ubije vreme dok ceka ovde pazeci na ovog dosadnog portira, koji je izgledao kao da se usrao u gace. Nije hteo da prilazi da proverava.
Onda se prvo jedna senka na kratko pojavila ispred ulaza, pa zatim druga, pa treca iza stuba sa druge strane. Uvek jedva izvan vidokruga, nikada na otvorenom. "Izgleda da je onaj bezobrazni zdral doveo prijatelje," pomisli Roki oblizujuci suve usne.
Prvi kanister sa suzavcem koji je uleteo izbacio je odmah nazad napolje. Sledila su ga jos tri nova. Klececi na kolenima, kasljuci i placuci obilato, proverio je patrone. Nema se kuda nego napolje. Vreme je da im pokaze vestinu, kao u video igrama. Majstorski i bez milosti. Okrenuo se naslepo u pravcu gde je bio portir. "Ne mrdaj odatle dok se ne vratim." U odgovor mu je stigao samo kasalj negde iza zavese od belog dima.
Pritisnuo je drveni kundak cvrsto u rame i sa kratkom cevi uperenom isred njega pomolio se iz suzavca na izlazu, trudeci se da kontrolise kasalj. Poskidace sve koji pomole svoje misije noseve iz zaklona, rascitice situaciju, i vratice se nazad unutra.
"Baci oruzje!" doprlo je negde sa njegove leve strane iz megafona. Ne spustajuci sacmaru poceo je da se okrece u tom pravcu. Meta se upravo sama javila.
Prvi metak ga je pogodio u grudi. Drugi, u rame jedva da je osetio, pre nego sto ga je treci pogodio u celo. Bio je mrtav pre nego sto mu je glava udarila u plocnik.

"Sta se dole dogadja? Ti, idi i pogledaj kroz prozor!" naredi Oleg sapatom Slavku, cuvsi eho pucnjave od dole. Slavko mu klimnu potvrdno glavom i pozuri do jednog od prozora, jer je i sam bio radoznao. U povratku se pognu nad Jelenom. "Kako si?" Ona mu samo bez reci stisnu njegovu ruku u svoju. "Bice sve dobro na kraju," pokusa on da zvuci utesno pred njom. "Nekako."
"Dakle?" upita ga Oleg nestrpljivo kada se Slavko pojavio ponovo na vratima.
"Ne vidi se ulica odavde. Jedino sam video gomilu rotacionih svetala. Policija i hitna pomoc verovatno. Fasade zgrada po celom kraju pulsiraju plavim i crvenim. Mislim da su ovde zbog nas."
"Mislis?" podrugnu mu se Oleg. "Pa mi ovde imamo potvrdjenog genijalca!"
"Sa druge strane," nastavi on posle krace pauze, "to bi moglo da resi nas mali problem sa ovim vasim prijateljima na drugom kraju hodnika."
"Oni nisu nasi prijatelji."
"Koga je briga? Sad samo treba da cekamo. Svi ce uskoro nesto da urade."
Hrpa Dzordzovih belezaka vise nije bila na podu hodnika.

Istovremeno, na drugoj strani hodnika, Gidza i Buldog su takodje pokusavali da razaberu sta se to dole dogadja.
"Sefe, moramo da idemo. Ovo nije dobro."
"Sacekaj malo," odgovori mu Gidza dok je cekao da se Roki javi na mobilni. Odjednom naglo spusti telefon i pogleda prazno u zid ispred sebe.
"Sefe, sta je bilo?"
"Neko drugi se javio na Rokijev telefon. Moramo da se gubimo odmah odavde."
"Ali kuda? Jedini izlaz je dole."
"Sici cemo par spratove nize, gde mozemo kroz neki prozor da izadjemo na krov, odakle cemo vec negde da zdimimo."
"Ali sefe..."
"Imas li mozda neku bolju ideju?" ucutka ga Gidza besno. "Sto ovo nije moglo da se desi prekosutra, pizda im svima materina!"
"Hajmo sefe. Izletecemo kroz vrata, pa na stepenice," pokusavao je Buldog nekako da ga pokrene iz slepog besa.
"JELENA!!" zaurla Gidza. Odgovora nije bilo.

Oleg je kleknuo, zaklonjen u okviru vrata, i pazljivo rukom podbocio pistolj kojim je sada drzao na nisanu vrata gde je znao da se nalaze njihovi napadaci. Neko nesto viknu odande.
"Hajde maljciki. Policija samo sto nije naisla. Mora da se ide."
Propustio je prvu siluetu koja je projurila preko hodnika. Opalio je jedan metak na drugu kad se pojavila na istom mestu. Sa zadovoljstvom se nasmesio kad je cuo priguseni jauk.

"Sefe!"
"Cuti i trci dole. Trazi prozore gde se vidi neko izbocenje napolju," odvrati mu Gidza drzeci se za rame koje je bolno pulsiralo. Mogao je da oseti kako mu krv buja medju prstima. Dok je sisao sprat nize, Buldog ga je vec cekao. Na Gidzin upitan pogled on samo odrecno zaklima glavom.
"Idemo jos dole." naredi Gidza. Negde na stepenicama ispod njih culi su topot mnogih nogu.
Dva sprata nize imali su vise srece. Skoro duz cele fasade, pored svih prozora, isla je siroka izbocina po kojoj je jedna osoba mogla komotno da se krece. I najbolje od svega, niko dole sa ulice nije mogao da ih vidi jednom kad se popnu tamo.
"Otvori ovaj," naredi Gidza Buldogu pokazujuci mu zdravom rukom ka jednom od prozora koji mu je izgledao najzgodnije. Osecao je kako ga snaga polako napusta. Nisu imali mnogo vremena pre nego sto horde murije banu na njihov sprat i pocnu da pretresaju svaki cosak. "Izadji prvi, pa mi pomozi."
Jednom napolju na izbocini, jedino sto im je ostalo da urade bilo je da polako otpuzu van pogleda radoznalih ociju do sledece zgrade. Ali tu ih je docekala nova nepredvidjena prepreka - visoka metalna ograda gde je jedini put vodio oko njene ivice do kosog krova sa jedne strane i otvorenog ambisa iznad ulice sa druge. Buldog prvi pazljivo prebaci svoje masivno telo na drugu stranu cvrsto se drzeci za debele sipke, gde se cvrsto posadi ledjima uz ogradu sa druge strane na kosini metalnog krova.
"Hajde sefe," pozva on sapatom, pruzajuci ruku prema Gidzi koji je neodlucan stajao sa druge strane. Manevar prebacivanja bio je rizican i sa dve zdrave ruke. Sa jednom je bio skoro nemoguc.
"Sefe... sefe!" pozurivao ga je Buldog cuceci sa druge strane ograde.
Gidza pogleda jos jednom dole ispod sebe na Knez Mihajlovu gde se sada napravila velika guzva. Policija, vatrogasci, hitna, i gomila radoznalaca koji su uzbudjeno posmatrali svu ovu akciju pokusavajuci da natuknu sta se desava. Niko nije gledao gore ka mestu gde su se nalazili. Zatim je pazljivo odmerio ogradu koja mu se isprecila izmedju njega i spasenja. Visoka i cvrsta, sa debelim, zardjalim metalnim sipkama razmaknutim tek toliko da odrastao covek moze ruku da provuce izmedju njih, i sa siljcima ozbiljnog izgleda na vrhu, protezala se celom stranom zgrade. Jedini put mu je bio okolo, iznad urbane provalije. Zdravom levom rukom zgrabio je cvrsto poslednju sipku u nizu, i gurnuvsi desnu nogu izmednju dve sipke kao oslonac, zabacio je telo levo oko ivice, viseci na trenutak iznad praznine. Levom nogom se zakacio za sipke sa druge strane dok mu je dlan gulila gruba povrsina nagrizenog metala. To je bilo najdalje sto je mogao da dodje bez desne ruke, objahujuci nezgrapno obe strane ograde.
"Vuci me gore!" prostenja on Buldogu privukavsi telo sto je blize mogao ka drugoj strani. Ovaj ga nato zgrabi rukom prvo za jaknu, a zatim za ruku kada je jakna pocela da klizi.
"Ajde sefe, drzim te!"
"Sta ajde? Vuci gore bre!"
"Ma moras se pustiti prvo. Ne mogu te tako zakacenog nigde povuci."
Gidza je oklevao samo za trenutak pre nego sto je izvukao desnu nogu izmedju resetki. Istog trenutka se okliznuo i prostro po nagnutom metalnom krovu viseci na Buldogovoj ruci. Ranjeno rame mu sevnu paralisucim bolom. Bljesnu mu pred ocima. Iz pravca odakle su upravo dosli culi su se povici. Mogao je da vidi prvog specijalca koji se vec do pola izvukao kroz prozor. A on je i dalje lezao na istom mestu. Pogleda na gore prema Buldogu.
"Izvini sefe." rece mu ovaj i dalje ga ne povlaceci ka sebi.
"Sta pricas tu?" viknu Gidza sada vec osecajuci neku nejasnu nelagodnost.
"Ponudjeno mi je od Grupe tvoje mesto. Da ja vodim posao. Kazu postao si im veliki rizik."
"Pa dobro, ponudili su ti, ti odbio i gotova prica. Raskusuracemo se sa tim pizdama kad se izvucemo odavde." Gidza pokusa da nadje neki oslonac pod nogama, ali jedino uspe da kao neka velika zaba napravi nekoliko klizavih pokreta potrbuske po krovu.
"Ja prihvatio. Unapredjenje je unapredjenje."

Buldog pusti Gidzinu ruku. Uz par odmerenih pokreta uspnu svoje masivno telo do zaravnanja gde se moglo normalno hodati. Nije se vise okrenuo da pogleda Gidzu koji je jos nekoliko trenutaka ocajnicki mlatarao rukama i nogama trazeci bilo kakav oslonac, pokusavajuci da ukopa noktima u metal i uspori svoj neminovan put ka ivici. Ni da slusa kletve svom imenu i porodu, dobacene mu kroz stenjanje i psovke. Kad je zvuk tupog udarca i vriske dopro od dole sa ulice, vec je zamakao u mracne senke na drugom kraju krova.

* * *

"Policija! Izadji u hodnik, svi, i ruke da se vide!"

Slavko pogleda u Olega koji mirno spusti svoj pistolj na pod, i sa Jelenom izadje polako u hodnik drzeci ruke visoko iznad glave i pazeci da ne napravi neki nagli pokret. Oleg je bio sledeci za njima u skoro identicnoj pozi. Docekali su ih mrki pogledi specijalaca, u profesionalnoj formaciji, sa slemovima, pancirnim prslucima i dugim cevima uperenim u njihovom pravcu. Jedan od njih cucnu da proveri puls mrtvom Bambiju, ali samo odrecno odmahnu glavom gledajuci u svog komandira.
"Ko ste i sta radite ovde?" upita ih ovaj strogo dok su ih svakog pojedinacno temeljno pretresali pritisnute licem uza zid.
"Hej, pazi malo sta vatacis!" viknu Jelena na svog cuvara koji je revnosno prionuo na zadatak da proveri svaki pedalj njenog tela.
"Zgrada je osigurana. Posalji doktora gore i neka se pripremi ekipa za uvidjaj," dojavi neko radio vezom.
"Mi ne znamo ovu dvojicu," rece Jelena iskrecuci glavu prema svom ispitivacu.
"Tako lepa devojka, a sa kakvim se protuvama povlaci okolo. Hoces da kazes da si ih danas prvi put u zivotu videla?" odvrati joj on zajedljivo.
"Ne bi verovali," odgovori ona rezignirano.
"Ovaj ovde ima ruski diplomatski pasos!" doviknu Olegov specijalac komandiru. "A onaj tamo na podu je amerikanac. Ovaj treci je neki nas, Filip Visnjic."
"Diplomata sto izgleda kao da bi medvedu vrat mogao slomiti, princeza, kauboj i ovaj... guslar," pokaza komandir na Slavka. "Lepo drustvo. Pakuj ih sve i vodi u stanicu. Neka ih slusa ko je placen za to."