DVA (Prolog, Njujork)

Slavko je polagano izvadio glavu iz papirne vrece za povracanje. Kroz bubnjanje u glavi i okretanje stomaka do svesti su mu dopirali fragmenti njegovih zbrkanih misli. Trebalo je da zna da nije pametno napiti se kao prasac pet sati pre avionskog leta koji ce trajati nekoliko sati, ali sta se moglo, zurka je bila do jaja. Ipak se sa starim drugovima iz Njujorka ne vidja svaki dan. Jos kad bi samo ovo bucanje u glavi prestalo.

“Ko me terao da popijem onoliko tekile.” – pomisli drzeci glavu medju kolenima u skucenom prostoru avionskog sedista.

Putnici na sedistima preko puta njegovog su vec neko vreme nervozno upucivali poglede u njegovom pravcu, tako da je Slavko odlucio da je vreme da se povuce u klaustrofobicni avionski WC gde ce mozda njegov stomak odluciti da je vreme da prestane sa zajebancijom. Kad je usao i zatvorio uzana vrata za sobom, seo je na solju i pokusao da iscisti maglu u glavi.

“Ovaj WC buci kao da su stavili mlazni motor u ovu WC solju!” pomisli umivajuci se polako da ne bi naglim pokretima izazvao novi izliv u papirnu vrecu.

“Pazi kad ce ponovo da me uhvate da letim preko celog kontinenta ovako mamuran.”

Malo osvezen i privremeno smirenog stomaka, Slavko polako izadje iz WC-a i nesigurnim korakom vrati se do svog sedista. Do njega u sedistu je blazeno hrkao neki sredovecni podgojeni tip, ocigledno na poslovnom putu, sudeci po odelu i razlabavljenoj kravati. Ko jos leti avionom u kravati? Da mu nije toliko muka, Slavko bi mu odavno pokupio sveze izdanje Njujork Tajmsa koje se blago ljuljuskalo zaboravljeno na povecem trbuscicu njegovog privremenog saputnika. Sreca da je debeljko zaspao cim je avion poleteo sa aerodroma La Gvardija, jer Slavko ne bi danas bio u stanju da podnese bilo kakvu ispraznu konverzaciju.

“Da li je sve u redu gospodine?” zapita ga stjuardesa zabrinutog lica koja se stvorila naizgled niotkuda. Slavko umalo nije ponovo povratio.

“Sve je sada u najboljem redu, hvala. Pojeo sam nesto lose juce pa me sad sustiglo.”

“Ako vam bilo sta zatreba samo me pozovite.” Rece stjuardesa briznim glasom i nastavi dalje niz prolaz. Izgledala je veoma privlacno, pomisli Slavko. Da je u stanju da se skoncentrise verovatno bi ucinio sve da je sarmira i ubedi da izadje s njim na neko pice posle napornog leta. Kad nije natekao od mamurluka i ne izgleda tako lose sa svojih skoro metar i devedeset, pristojno gradjen i plavih ociju. Zene svuda su ga uglavnom odmeravale sa zadovoljnim odobravanjem.

Jos samo jedan sat. Izdrzi jos samo jedan sat! Drzi usta zatvorena i disi duboko i vrlo polako. Dok je Boing 747 sekao ledeni vazduh na deset hiljada metara, na svom putu ka Vankuveru, dan je bio suncan i lep, vreme mirno, tako da se Slavko hipnotisan svojim sopstvenim dubokim disanjem u istrzanim fragmentima vratio dogadjajima u prethodnih nekoliko dana.

Od kada je otisao iz Beograda u Vankuver pre deset godina, nije se posteno video ni sa najblizom familijom, a kamoli sa prijateljima koji su ostali iza njega i kolegama sa fakulteta koji su se rasuli po celom svetu. Cim se obreo u stranoj zemlji i stranom gradu kao svez imigrant, odmah se predao gradjenju karijere tokom dana i sto boljim zurkama tokom noci. Sve samo da zaboravi odakle je dosao i sta je ostavio iza sebe. Oni njegovi stari prijatelji koji nisu ostali gde su potekli rasuli su se po Americi, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Evropskoj Zajednici, Juznoj Africi. Mozda je neki od njih dosao i do Severnog Pola, nije proveravao.

Naci posao nije bio problem sa Slavkovom diplomom kompjuterskog inzenjera. Pare nisu bile lose, dovoljno za zivot, dobar provod, a nesto i pretekne. Jedino druzenja i prijatelji blizu nule. Samo vidis ljude na poslu, niko ni na kafu da pozove kuci, a moras i da budes dobar i korektan radnik, jer svi su jedan skladni “tim” i ne daj Boze da se namrstis na nekoga ko te iznervira – taj odmah trci tvom sefu da se pozali na nedopustiv tretman brisuci sline i suzne oci. Posle deset godina takvog posla Slavku vec pomalo bese dojadilo da se pretvara kako je fini i pun razumevanja. Zato ga je prijatno iznenadilo kad se jedno vece vratio u svoj stan i na telefonskoj sekretarici ugledao trepcuce crveno svetlo. Poruka od nekog! Samo da nije od neke bivse kratkorocne ribe koja pokusava da se ponovo upari sa njim. Dosta mu je ovih kanadskih maminih maza. Pritisnuo je dugme na telefonskoj sekretarici.

“Cao Slavko. Zorak Keifer iz Njujorka ovde. Nadam se da imam pravi broj telefona. Slusaj, video sam se neki dan sa Majom Taskovic i jos nekim ljudima, pa dodjosmo i do tebe u pricama. Sta radis ovih dana i godina? Hajde javi se, ako sam potrefio telefon, pa bi mogli da organizujemo i da se vidimo. Nije Njujork daleko.”

Slavku zaigra trag osmeha na licu. Nije Zorana video od kada je otisao u sred studija da zavrsi studije na MIT-u u Americi. Uvek je bio super pametan momak. A i Maja mu je uvek bila draga. Zadnje sto je cuo je da je magistrirala u Hong Kongu. Eto sada i nje u Njujorku. Zapisao je broj telefona na malom blokcetu papira u kuhinji i krenuo na spavanje. Sad je vec bilo kasno da uzvrati poziv. Cak i sa vremenskom razlikom od tri sata, u Njujorku je jos bila duboka noc. Zvace sutra kad se vrati sa posla. Samo da ga ne ugnjavi sef da ostane da radi duze zbog glupog projekta koji je u zaostatku.

Sutradan, nakon zavrsenog monotonog radnog dana, Slavko je dosao nazad u stan, isceprkao cedulju sa Zoranovim telefonom iz dzepa svojih kucnih pantalona i nazvao broj koji je zapisao sa poruke. Posle dva zvona, javio se muski glas.

“Dobro vece, Slavko Filipovic ovde. Zovem iz Vankuvera, nadam se da nije kasno. Da li je Zoran tu negde u blizini?”

“Slavko, ti si? Pa gde si majstore! Zoran ovde. Nisam mislio da ces tako brzo da se javis. Sta ima kod tebe?”

Posle razmene najnovijih vesti sa obe strane, razgovor dva prijatelja je nastavio opustenim, besciljnim tokom. Izgleda da je Zoranu prilicno dobro u Njujorku, pomisli Slavko.

“Slusaj Slavko, moram sad da idem. Hajde da se cujemo ponovo sutra pa da dogovorimo neko vidjenje. Dosadno je ovde bez tebe, moras da svratis malo. Reci cu Maji da si zvao. Sigurno ce ona odmah poceti da kuje neke planove. Znas ti nju. Ima da isplanira ceo program obilaska i dogadjanja za tebe ako dodjes ovde.”

To je bilo tacno pre nedelju dana. Dva dana kasnije, Slavko je sa jednom torbom izasao iz aviona na aerodromu JFK, gde ga je na vratima terminala docekala nesnosna letnja vrucina puna vlage, po kojoj je Njujork poznat. Zoran nije morao previse da ga nagovara da dodje. Slavko je sefu slozio neku brzu pricu o iscrpljenosti i potrebi da se malo relaksira od posla tako sto ce uzeti nekoliko dana odmora. I onako u zadnjih nekoliko godina nije uzimao odmor. Nije imao zasto. Sef je morao nevoljno da pristane, mada ce kako rece posao da trpi.

Posto nije imao dodatnog prtljaga zbog koga bi morao da gubi vreme cekajuci da ga istovare iz aviona, Slavko se zaputio pravo ka pasoskoj kontroli na izlazu iz terminala za medjunarodne letove. Bilo je vec proslo pet poslepodne. Cekaonica iza carinske kontrole je bila puna raznog sveta sa svih krajeva zemaljske kugle koji su svi nekog cekali, rodbina, prijatelji, muzevi, zene, a verovatno i poneki lopov koji je tu bio da uvreba neciju necuvanu torbu ili laptop kompjuter. Svako svojim poslom. I svi uzurbani kao da neophodno moraju negde hitno da stignu. Kolika razlika u odnosu na opusteni Vankuver! Zorana je odmah primetio u svoj toj guzvi kako ga nestrpljivo ceka masuci rukama i istezuci vrat da bi ga Slavko primetio.

“Sta vas dovodi u Sjedinjene Drzave, gospodine Filipoku? Posao ili zadovoljstvo?” upitao je Slavka sluzbenik carinske kontrole glasom punim monotonije, gledajuci njegovu sliku u kanadskom pasosu. Normalno, nije bilo sanse da neki Amerikanac uspe da izgovori njegovo prezime, ali sta ce, nisu oni krivi.

“Privatno, burazeru. Cisto zadovoljstvo. Idem u posetu prijateljima.”

Sluzbenik ga okrznu pogledom, udari pecat u pasos i pruzi ga ozbiljnog lica nazad Slavku. “ Izvolite. Dobro dosli u Njujork i lepo se provedite. Sledeci!”

Slavko uze torbu i pasos i zaputi se laganim korakom ka izlazu i cekaonici, probijajuci se strpljivo kroz reku ljudi. Guzva je bila neverovatna, iako je aerodrom bio jedno ogromno zdanje. Jedva se probio do Zorana, koji mu uz sirok osmeh stegnu ruku.

“Posle toliko godina! Ko bi rekao da cemo se ovde sresti? Jos ne mogu da verujem.” uzviknu Zoran grleci Slavka. Slavko uzvrati osmeh i pozdrave, ali iza veselog lica je skrivao svoje iznenadjenje dok je odmeravao Zorana. Od kada ga je zadnji put video pre jedno dvanaest godina, prilicno je smrsao, koza na licu se zategla preko kosti, oci upale. Kao da se neka senka obavila oko njega. Delovao je i malo umoran. Jedino mu je sirok osmeh ostao isti kao i pre. Previse radi, pomisli Slavko. Povraticu mu ja rumenilo u obrazima u iducih par dana.

“Slusaj, ako nije problem, idemo pravo da se nadjemo sa Majom pa cemo posle da smestimo tebe i stvari u moj stan. Zena i deca mi nisu tu, pa cemo moci da se baskarimo ovih nekoliko dana dok si ovde. Maja jedva ceka da te vidi, ali nije mogla da izadje sa posla na vreme, ima neki prijem za vazne klijente u Rokfeler Centru na Menhetnu do kasno uvece pa me je preklinjala da svratimo. Naravno, ako nisi umoran od leta.” rece Zoran.

“Nisam umoran. Let je bio manje od 5 sati, nije strasno. Pola vremena sam prespavao.”

Seli su u prvi taksi koji je bio na raspolaganju iz taksi kolone koja se naslagala na izlazu iz medjunarodnog terminala. Bilo je tu na desetine taksi vozila, a i dugackih luksuznih limuzina koje su bile na raspolaganju za one koji su zeleli u Njujork da stignu u pravom stilu. Vozac taksija u koji su seli je delovao kao da nikada nije cuo za engleski jezik, tako da je Slavku i Zoranu trebalo dobrih 15 minuta da mu objasne kuda zele da idu, kao i da bi voleli jos ove godine da stignu tamo. Taksista je za to vreme naravno krenuo da vozi, ne cekajuci detaljne instrukcije, jer taksimetar ne treba da rdja od nekoriscenja. Vozila u centru grada su uglavnom bili taksiji, jer se ljudima jednostavno ne isplati da voze svoja kola u tolikoj guzvi i gde je skoro nemoguce naci parking. Taksiji, podzemna zeleznica i trajekti su saobracajni puls ovog grada. Tokom voznje Slavko je upijao prizore ovog kako kazu jednog od najinteresantijih gradova na svetu.

“Stvarno je tesko poverovati da je ovaj grad od preko osam miliona stanovnika jos pre koliko dvesta godina imao jedva dvadeset i pet hiljada dusa.” promrlja Slavko sam za sebe. Zoran mu nije odgovorio. Delovalo je kao da drema na zadnjem sedistu do njega.

Trebalo im je dobrih sat vremena preko Long Ajlenda i Kvinsa da konacno stignu do Kvinsboro mosta preko kojeg je lezao bogati i raskosni Menhetn, sve uz obilate psovke taksiste upucene njegovim drugim kolegama i drskim pesacima koji su se usudili da mu se nadju na putu. Konacno, malo iza sedam sati popodne nasli su se ispred Rokfeler Centra, kompleksa koji cini 19 zgrada izmedju Pete i Seste Avenije, i 48. i 51. Ulice. Ovaj “grad unutar grada” definisan svojom art-deko arhitekturom i nikada uspesno kopiran od mnogih drugih graditelja, mnogi smatraju najuspesnijim urbanim projektom svih vremena. Zoran je poveo Slavka prema glavnoj zgradi, Rokfeler Plazi.

“Nije lose mesto. Otkud Maja ovde?”

“Ona ti je sada moj burazeru velika riba u finansijama. Radi u Credit Suisse First Boston, mislim da je potpredsednik neke njihove grupe ili tako nesto. Ovde im je centrala banke za celu Ameriku, zauzimaju jedno 5 spratova u Plazi. Nema Maja vise veze sa tehnickim stvarima, za razliku od mene i tebe,” odgovori Zoran pritiskajuci dugme da pozove jedan od 12 liftova sa pozlacenim vratima.

“Brate ja sam ocigledno isao u pogresno obdaniste,” dobaci mu Slavko uz osmeh.

“I ja sam onda verovatno isao u to isto obdaniste. Ali nista ne brini, Maja se nista nije promenila. Ista je kao sto je i bila.” Kad su usli u lift Zoran pritisnu dugme za 65.sprat. “Idemo u Rainbow Room na samom vrhu zgrade. Znaju ovi iz Credit Suisse-a gde da prave zurku. Mesto je poznato po podu koji se okrece, koktelima i spektakularnom pogledu. Do pre nekoliko godina nisi mogao ni nos da proturis unutra bez pozivnice.”

Kada su se vrata lifta otvorila na 65. spratu docekala ih je tiha dzez muzika i zamor brojnih glasova koji su dopirali iz sale ispred njih. Na vratima sale je stajao krupan momak ostrih crta i ozbiljnog lica u plavom prugastom odelu i crvenoj kravati. Do levog uveta mu je isla zica dvosmernog radija. Obezbedenje. Malo se pomerio da zakloni vrata ruku prekrstenih ispred sebe.

“Da li ste pozvani?” rece odmeravajuci sumnjicavo njihovu neprikladnu garderobu.

“Mi smo gosti gospodjice Tanaskovic,” odgovori mu Zoran.

Momak tiho progovori nekoliko reci u svoj radio diskretno skriven u rukavu, i ubrzo im dade znak rukom da udju, ali sada je na njegovom licu bio sirok osmeh namenjen za ljude koji pripadaju.

Sa sredine velike bljestave sale dolazila im je u susret Maja, kojoj je obezbedjenje vec javilo za goste. Nosila je jednostavnu i elegantnu dugu crnu vecernju haljinu bez naramenica, i visoke stikle koje bi mogle da posluze kao hladno oruzje. Izgledala je fenomenalno.

“Stigao si! Dugo ti je trebalo,” rece Slavku osmehujuci se i grleci ga. “Morate da me spasavate odavde. Par glavonja iz firme klijenta kojima radimo multimilionski finansijski paket za kupovinu druge kompanije i za koje smo i organizovali sve ovo, misle da mogu da me odvedu u krevet kao deo nase usluge. Vec celo vece izbegavam ljubavne ponude njihovog predsednika. Vec mi ponestaje pristojnih izgovora. Sacekajte me petnaestak minuta, dok se izgovorim na neku zensku nesvesticu, pa cemo zajedno da zbrisemo negde. Ovde blizu, u 52. ulici ima jedan odlican restoran, Klub 21, gde mozemo na miru da se ispricamo. Popijte nesto dok me cekate, ovde nema sta nema. Preporucujem portugalsko crno vino.”

Nije proslo ni punih petnaest minuta, a Maja ih je uhvatila obojicu pod ruku i povela ka vratima, ne cekajuci ni case da ostave.

“Cekaj malo, nismo stigli ni sve mladje zenske posteno da odmerimo.”

“Cuti bre prase musko, i pomozi mi da izadjem odavde. Nesto me hvata nesvestica koja ce da potraje sve dok ne zamaknemo u lift.”

Uz letnji dan na izmaku, presli su pesice kratko rastojanje do Kluba 21, gde je ljubazni vratar na ulazu odmah prepoznao Maju, i poveo ih uz osmeh i duboki naklon do prvog slobodnog stola na odlicnom mestu.

“Sve da mi ispricas! Nismo se videli vise od deset godina. Kako je Zapadna Obala?” reci su navirale iz Maje dok im je kelner diskretno sipao u case malo crnog vina koje je po njegovom misljenju pravi izbor za ovo letnje vece. Zoran proba svoju casu i klimnu glavom sa odobravanjem, “Donesite nam dve boce. Trebace.”

“Nista posebno i originalno nemam da se pohvalim,” poce Slavko naslonivsi se opusteno u udobnu stolicu. Poceo je da ga sustize umor od dugog puta. ”Dosao sam u Kanadu, u Vankuver, i tamo sam ostao do dana danasnjeg. Nije lose, zivi se uglavnom opusteno. Putovao sam uglavnom po susednim americkim drzavama i kanadskim provincijama. Radio sam do sada u nekoliko kompanija, sto velikih sto manjih, kao kompjuterski inzenjer. Ponekad je posao interesantan, ali uglavnom je dosadan. Srecom pa uvek pretekne vise nego dovoljno para za zurke i provod. Da bih razbio monotoniju cak sam pre dve godine upisao magistarske studije iz kombinacije genetike, mikrobiologije i kompjutera. Nazalost, samo je par predmeta bilo stvarno interesantno, a ostalo davez nevezan za glavnu materiju.”

“Pa jesi li sad gospodin magistar?” upita Zoran.

“Nisam. Napustio sam studije kad sam polozio sve predmete koji su me zanimali, naime genetiku i programiranje, mikrobiologiju, i tako te stvari koje nisam dotle znao. Jos od tada se u slobodno vreme bavim razvojem algoritama za brzu i bolju analizu covecijeg genoma. To je mozda i jedino vredno hvale, jer sam uspeo da ostvarim veliki napredak. Zvuci dosadno, ali problemi u vezi spore kompjuterske obrade postojecih genetskih podataka su jedna od glavnih kocnica napretka u medicini. Ali sve je to jos samo u mojim kompjuterima kod kuce, naravno sifrovano. Mozda cu jednom to da prodam nekoj velikoj biotek ili farmaceutskoj kompaniji.”

Maja je znacajno pogledala Zorana, koji se naglo zainteresovao za etiketu na flasi vina koja je stajala ispred njega.

“Dosta o meni, nije da ne volim da pricam o sebi, ali da cujem sad najsvezije informacije o vama ovde. Kako je u ovom americkom selu?”

“Evo ja cu prvi, da otaljam i tu duznost pa onda mogu u potpunosti da se posvetim ovom dobrom vinu,” rece Zoran. “Kao sto znas, otisao sam posle druge godine fakulteta da dovrsim studije u Americi, na MIT-u. Tu sam ostao sve dok nisam doktorirao. Posle toga su mi sva vrata bila otvorena za posao. Na kraju sam izabrao centralu banke i investicione kuce J.P. Morgan ovde u Njujorku, gde sam danas jedan od glavnih za tehnicka pitanja, kompjuteri i tako te stvari. Lova je vise nego dobra, tako da nije problem zivetu u ovom preskupom gradu. Ovde sam upoznao jednu divnu devojku, Dzenifer, amerikanku, koja je pristala pre jedno pet godina da se uda za mene. Imam sa njom sina od godinu dana i cerku od tri godine. Zivimo u Hobokenu, odmah tu preko puta Menhetna, jer je malo bolje okruzenje za malu decu. Zgodno mi je za i posao, samo prodjem tunelom Holand ispod reke Hadson. U Beograd uspem da odem otprilike jednom svake dve godine.”

Zoran se posle svog dugog govora blago zadihan, prosto istopio u svojoj stolici. Drhtavom rukom je prineo casu ustima i otpio zedno gutljaj vina. Slavko ga je gledao sa skrivenim cudjenjem, dok je sad na Maji bio red da pazljivo proucavala neke vrlo interesantne informacije na vinskoj etiketi.

Posto je sputio casu na sto, Zoran se okrenuo Maji: “Hajde Majo, sad si ti na redu.”

Maja ih pogleda obojicu mazno svojim kestenjastim ocima, dok je nesvesno rukom zabacila crnu kosu koja joj je padala na lice. Sad je preko svoje vecernje haljine imala prebacenu meku maramu od svile, da bi se malo zastitila od svezine klimatizovanog restorana.

“Sto se mene tice, znate da sam posle fakulteta otisla u Hong Kong na magistarske studije. Zasto bas tamo, pojma nemam kad sad razmisljam o tome. Valjda je to izgledalo kao neko egzoticno mesto, daleko od kuce. Tamo sam bila u vreme tranzicije iz Britanske u Kinesku vlast. Tamo sam i ja upoznala jednog divnog stranca, Engleza, Dzejms mu je bilo ime, koji je sa mnom izdrzao pune dve godine pre nego sto smo se prijateljski rastali. Nasoj vezi sigurno nije pomoglo to sto sam ja vecinu vremena provodila na poslu, a njega su konstantno saletale njegove stare poznanice kad ja nisam bila u blizini. Posle raskida sa Dzejmsom, otisla sam u London, posto sam iz Hong Konga lako mogla da dobijem boravisnu vizu. U Londonu sam razocarana mogucnostima napredovanja u tehnickoj struci, zavrsila za dve godine prestiznu London Poslovnu Skolu, posle cega su mi slicno kao i Zoranu samo u oblasti finansija i menadzmenta mnoga vrata postala otvorena. Odlucila sam se za Credit Suisse gde sam brzo napredovala u hijerarhiji jer sam imala pravo obrazovanje i donosila sam rezultate, a kad su se spojili sa First Boston bankom, mene su poslali u Njujork zajedno sa drugima da obezbedimo bezbolnu tranziciju, kao i bezbolno otpustanje viska ljudi. To je bilo pre jedno cetiri godine. Sad sam jedan od podpresednika kompanije, doduse mladja po statusu i uticaju, ali uspon moje karijere je jos daleko od zavrsetka. Hajde sad dosta o proslosti, vreme je da narucimo dobru klopu i uzivamo veceras u starim prijateljima i nazdravimo buducnosti.”

Ostatak veceri je protekao u dobroj hrani, prici o prijateljima koji nisu bili tu, podsmevanju ispraznosti americke kulture, i zadirkivanjima na racun davno proslih dogadjaja iz mladosti. Iz jednog ugla restorana dopirali su zvuci velikog koncertnog klavira na kome je pijanista ispunjavao ugodnu vecernju atmosferu klasicnim ali neprepoznatljivim melodijama, dok su rafinirani gosti tiho zamorili za svojim stolovima o raznim, u njihovim glavama verovatno vrlo vaznim stvarima.

Negde oko pola jedan ujutro, kad je i zadnja flasa vina bila ispijena i racun placen, Zoran se nesigurno podize sa svoje stolice i prebirajuci po dzepovima rece: “Hajde narode, vreme je da se razilazimo dok jos mozemo da uhvatimo neki taksi u ovo doba i dok ja jos mogu da hodam uspravno. Majo, odbacicemo te do tvog stana, jer si ti bese negde blizu ovde kod Centralnog Parka. Gde to ono tacno bese tvoja adresa?”

“Peta Avenija, blizu hotela Karlajl. Zgrada mi je na samoj ivici Centralnog Parka, i sa mog desetog sprata pogled na ceo park je fenomenalan. Kirija je astronomska, ali moze ova sestra to sebi da priusti. Da ne putujem ovoliko poslovno, vec bih kupila sebi taj stan, toliko ga obozavam. Sam hotel Karlajl ima fenomenalan kafe koji obilazim kad god mi vreme dozvoljava, jer prave senzacionalan kapucino. Sacekajte me samo pet minuta da malo popravim sminku, pa mozemo da idemo. Danas mi se decko vraca sa puta, pa ce me cekati nestrpljivo u stanu. Nije lose da se malo nervira gde sam izasla sama tako kasno,” i sa tim recima Maja se okrenu i zaputi u zenski toalet.

Kad se taksi sa Slavkom, Majom i Zoranom stisnutim na zadnjem sedistu zaustavio ispred ulaza Majine zgrade, ona se izlazeci okrenu prema njima i proturi glavu nazad u vrata: “Slavko, hajde sutra da se vidimo svi opet pa da ti malo pokazemo ovaj Njujork, da ne kazes kad se vratis nazad da imamo samo Kip Slobode.”

“Vazi, zato sam i dosao da vidim te dve, tri stvari sto imate za turiste,” odgovori Slavko prateci je do vrata. Iako je vec bilo rano jutro, vratar je stajao spremno drzeci otvorena vrata za Maju da udje. “Nego reci mi Majo, sto se Zoran toliko ubija od posla? Vidi ga kako lose izgleda.”

“Nije to od posla,” odvrati mu Maja prigusenim glasom gledajuci dole u svoje cipele, “Zoran ima limfomu.”