TRI (Njujork, deo drugi)

“Pa sto mi nista nisi rekao covece?!” upita Slavko dok su se on i Zoran spremali iduce jutro da se nadju sa Majom. “Ja mislio ti se preradio, kad ono rak. Sta kazu doktori?”

“Ma pusti, nije tolika frka. Doktori su pozitivni, mada tesko je reci da li zato sto je istina, ili da mi olaksaju situaciju. Jedini je problem sto za moju boljku leka nema, osim da se neko cudo desi pa da sve to nestane iz mene kako se i pojavilo,” rece Zoran i zakljuca ulazna vrata iza sebe. Tek je bilo devet ujutro, subota, ali ulice Hobokena su vec bile okupirane automobilima. Kao i u svim americkim predgradjima, pesaka nigde nije bilo, jer svuda se ide na cetiri tocka. Slavko i Zoran su seli u taksi i zaputili se prema Menhetnu.

“Kako ti je sada, pomazu li lekovi?”

Zoran je gledao pravo ispred sebe. Odgovori uz laki uzdah: “Prosao sam kroz tri kompletna ciklusa terapije u zadnje tri godine. Nema sta mi nisu uradili. Hemoterapije, radijacije, operacije. Jedva ziv ostanem posle svake hemoterapije, ali bude mi posle bolje neko vreme. Mada svaki put su rezultati sve slabiji. Kazu doktori bolest se prilagodjava na lekove koje imaju. A i ne pomaze da je rak otkriven tek kad se podobro rasirio po meni, a ne na vreme. Kad sam se doktorima zalio na prve probleme, govorili su mi to je stres, ili da moram da smrsam. Posle im se nisam vise ni na sta zalio dok nije bilo vec poodmaklo.”

Taksi je polako napredovao kroz guzvu u Hoboken tunelu. Jos malo i stici ce na svoje odrediste na Petoj Aveniji.

“Kako Dzenifer podnosi sve ovo?” upita Slavko dok je pokusavao da iz glave iskljuci etnicku muziku koja je trestala iz kasetofona taksiste.

“U pocetku joj je bilo vrlo tesko, kao i meni. Ipak ne ocekujes ovako nesto da ti se desi u mladjim godinama. Uvek mislis da je pred tobom bar jos trideset, cetrdeset godina. Posle smo se navikli, postalo nam je sve to neki nelagodni deo zivota. Jedina dobra strana je sto me je bolest fokusirala na stvari koje su stvarno vazne u zivotu, i veruj mi posao i pravljenje para nije jedna od njih.”

U tom trenutku taksi se zaustavio ispred Majine zgrade, gde ih je Maja vec cekala ispred ulaza.

“Kasnite spavalice,” rece im Maja zadirkujucim glasom.

“Nismo mi krivi, usporila nas dobra muzika sa radija u taksiju. Morali smo da usporimo da odslusamo ceo CD do kraja,” odvrati Slavko.

“Hajde da se danas muvamo po Menhetnu, tu ima toliko mesta da se obidje. Vec imam u planu nekoliko. Kako bi bilo da pocnemo od Vol Strita?” Iako je bilo tek rano pre podne, Maja je bila udesena od glave do pete kao za izlazak, za razliku od vecine Amerikanki koje su se onako sljampavo obucene okretale u blagom cudu za njom na ulici. I ne cekajuci da joj Zoran i Slavko odgovore, zaputi se u pravcu njenog prvog planiranog odredista.

“Ova nasa Maja je postala prava sefica,” rece Slavko dovoljno glasno iza Majinih ledja da bi ga ona cula. Maja na to samo zanjiha jace kukovima u hodu. Zoran je hodao pored njih zadubljen u svoje misli. Nije sve rekao Slavku dok su se vozili u taksiju. Kad je saznao prvi put da je bolestan od raka, najvise mu je bilo zao ako ne bude tu dok mu deca odrastaju, da im pomogne da postanu ljudi, da ih utesi kad naidju problemi. Najvise mu je bilo zao kad bi pomislio kako ga se njegova deca nece ni secati ako ga bolest uzme prerano. Nije rekao Slavku kako se svake noci molio Bogu pored usnulih glava svoje dece da ga spasi, isceli i zastiti. Slavko nije imao decu, ne bi on to razumeo.

Slavku je bilo svejedno kude ce da ga vode ovih nekoliko dana, jer je dobro znao da bi trebalo bar mesec ili dva dana da obidje i vidi sva interesantna mesta u ovom megalopolisu. Bilo mu je interesantno da se konacno nadje u gradu koji je gledao u toliko filmova i fotografija. Sve je bilo pomalo drugacije i novo sada kada je hodao i sam kroz tu ljudsku guzvu koja nikad ne popusta, kroz ulice kanjone koje je covek napravio.

“Vodite me gde god hocete, ali obavezno morate da mi pokazete gde je taj hotel New Yorker gde je Tesla umro 1943. Da dotaknem zidove medju kojima je on boravio zadnjih 10 godina svog zivota,” rece Slavko dok je pokusavao da odrzi korak sa Majom, jer ona kao i svako ko zivi u Njujorku, zuri svuda kao da joj zivot od toga zavisi.

“Nemas problema, tu je blizu na 8. Aveniji i 34-toj Ulici. Proci cemo ga usput. Ima cak i spomen plocu na zidu na kojoj se spominje da je Tesla tu proveo zadnjih 10 godina svoga zivota.”

Dan je obecavao de ce biti lep i suncan, a posto je bilo jos relativno rano temperatura je napolju jos bila podnosljiva, tako da je troje prijatelja produzilo pesice uz laki razgovor do Vol Strita, najslavnije ulice u svetu finansija, gde je jos daleke 1792. godine u tom komsiluku organizovana prva berza deonica. Slavko je poucen iskustvom prethodnog dana kada se ziv skuvao u dugim rukavima danas bio bolje opremljen za Njujorsku klimu u sorcu i beloj majici kratkih rukava. Prva stvar koja je Slavku pala u oci kada su usli u Vol Strit, je koliko je ta ulica krcata mocnim bankama i globalnim monetarnim institucijama raznih vrsta, u stvari prilicno neugledna, uzana poput neke sporedne ulice u kojoj su se sa obe strane u visinu dizale zgrade tako da je bila u vecitoj senci. Tu jedva dva automobila mogu da se mimoidju, dok vetar skoro neprestrano duva kroz ovaj uzani prostor. Tu je u blizini i Njujorska Berza Deonica, najslavnija berza u svetu i prakticno simbol Vol Strita, koja medjutim jos od 1863. godine za svoju adresu ima obliznju Brod Ulicu. Klasicna fasada Berze u sebi krije ogroman i veoma sofisticiran berzanski prostor, koji je tokom radnih dana otvoren za posetioce.

“Slavko, moras da vidis ovu ludnicu unutra. Ne smes da propustis taj freneticni spektakl, gde stotine berzanskih brokera vicu i signaliziraju rukama kao manijaci, dok nebrojeni monitori prikazuju iz trenutka u trenutak sta se desava sa cenama kompanija. Tesko je poverovati da iza svega toga postoji neki sistem, ali tako je. Neverovatne sume novca razmene ruke svakog dana izmedju bivsih i buducih vlasnika ovih korporacija. Kad je Amerika izborila svoju nezavisnost od Engleza krajem 18. veka, u njoj su se sukobile dve suprotne vizije njenih osnivaca. Jedni, kao Tomas Dzeferson i Dzon Madison su videli buducu naciju kao agrarnu, jednostavnu, blisku prirodnim principima, dok je druga grupa, predvodjena Aleksandrom Hamiltonom zamisljala Ameriku punu fabrika i finansijskih institucija. Po tim linijama su se i formirale danasnje dve partije, Republikanci i Demokrati. Danas naravno znamo kako se sve to zavrsilo. Americka para vrti svet, bar u ovom trenutku,” rece Zoran dok su ulazili u u Berzu u senci njenih masivnih stubova. Cim su zakoracili u unutrasnjost Berze obavila ih je prijatna hladnoca klima uredjaja. Posle prolaska kroz metal-detektore pored budnog oka radnika obezbednja, popeli su se na galeriju gde se kroz veliki stakleni zid moglo gledati dole na berzanski prostor. Sva bolja mesta na galeriji sa pogledom su vec bila zauzeta uglavnom od strane radoznalih turista iz Azije i nadobudnih studenata prestiznih skola biznisa i finansija, koji su obuceni u odela sa kravatama zudno upijali atmosferu prizora koji se odigravao ispod njih, valjda se nadajuci da ce neka finansijska tajna da predje magicno na njih i da im pomogne do dosegnu nesluceni uspeh u svojoj buducoj karijeri.

Slavko je trljao svoje gole ruke da se malo ugreje dok je radoznalo posmatrao prizore koji su se odvijali pred njima. “Stvarno su sasavi ovi brokeri sa druge strane stakla. Cujem da prave puno para, ali da ne traju dugo na ovom poslu jer sav taj stres brzo uzme svoj danak.” Sve ovo sto je gledao mu je izgledalo kao apsolutno nekontrolisani haos.

Maja i Zoran su, kao domacini, naravno vec bili naviknuti na takve prizore, tako da je trenutno sva njihova paznja bila zaokupljena time gde da nadju najbolju kafu da im posluzi kao gorivo za nastavak obilaska grada. Doduse u Americi retko koja kafa moze da se poredi sa onom domacom iz otadzbine. Ove ovdasnje bi mozda mogle da se kvalifikuju kao neka malo tamnija supica, ali posluzice.

Maja uhvati Slavka ispod ruke i pribi se celim telom uz njega drhteci od svezine u zgradi. “Mogu li ja malo ovde da se ugrejem? Nisu klimatizovane zgrade sa visokim svodovima mesto za nas u letnjoj garderobi.” Miris njenog elegantnog parfema obavijao se oko Slavka, poigravajuci se sa njegovim nozdrvama i ometajuci ga u njegovim turistickim preokupacijama. On se malo bolje namesti da oseti celo Majino telo uz sebe. “Pridji slobodno, i meni ce dobro doci malo topline.” Tako su jos jedno 15 minuta posmatrali sto berzu, sto turiste oko njih, kada i Slavku bi dosta i izadjose ponovo preko sirokog predvorja u letnje prepodne Njujorka, gde je temperatura vec pocela osetno da se dize.

“Kuda cemo sada, sefice?” zapita Slavko gledajuci u Maju, koja se na ulici ponovo odvojila od njega mazno uzivajuci u suncevim zracima.

Ona ga pogleda zamisljeno, “U tvom slucaju doktor preporucuje posetu Empajer Stejt Bildingu. Nijedan turista koji drzi do sebe ne treba da propusti da poseti ovu cuvenu zgradu. Kad je bila dobra za King Konga, dobra je i za tebe. Jedino sto vise ne mozes da skocis sa platforme na 86. spratu u susret trotoaru ako si sklon takvim stvarima. Pouceni ranijim iskustvima, ceo krov su okruzili visokom ogradom. Posle bi mogli na rucak u Kinesku cetvrt.”

I tako se njih troje zaputise prema prvom slobodnom taksiju koji se zaustavio na Zoranov signal i udjose u njega. Tada nisu primetili uredno obucenog mladica na ulici preko puta koji ih je u isto vreme budno pratio svojim zelenim hladnim ocima. On udje u sledeci taksi i krenu na neupadljivoj razdaljini za njima.

Posle krace voznje taksijem, nasli su se na Petoj Aveniji, izmedju 33-ce i 34-te Ulice, u predvorju jedne od najslavnijih zgrada Amerike. Empajer Stejt Bilding je drzala titulu najvise zgrade na svetu skoro punih 40 godina, od 1931. do 1970. kad ju je premasio Svetski Trgovacki Centar. Izmedju ostalog je i jedno kratko vreme sluzila kao vazdusna luka za cepeline, ali je grad uskoro odustao od te ideje posle nekoliko rizicnih poletanja. Ova zgrada je jedinstvena i po tome sto je bila prva u koju se jos 1945. godine zabio pilot sa svojim bombarderom B-25 nakon kraceg slaloma izmedju zgrada Menhetna. Na suprotnom kraju od ulaza, predvorje je krasila velicanstvena pozlacena silueta zgrade. Kada su se posle krace voznje liftom popeli na cuveni 86. sprat, zatekao ih je velicanstven pogled na Menhetn i okolinu. Obilazeci sve cetiri strane vidikovca, Maja, Slavko i Zoran su sa severozapadne strane gledali reku Hadson prepunu dokova, dok je sa jugoistocne strane reka Ist River bila drugi vodeni tok koji joj se pridruzivao da bi se zajedno ulili u Gornji Zaliv. Ceo dauntaun i Srednji Menhetn su se pruzali ispred njih kao na dlanu okupani suncem. A jos dalje, bila su vidljiva sva okolna predgradja Njujorka. Sa ove visine jedva su se videli ljudi dole na ulicama, tako da je ceo prizor odisao laznim mirom koji bi samo ponekad narusio neki bucni helikopter u prolazu.

“Ovo je sve super i ja sam potpuno impresioniran. Ali moj stomak pocinje da zaboravlja veceru od juce, i ne da mi vise da na miru razgledam. Hocemo li sad na rucak? Proslo je podne, pa dok mi stignemo do restorana, podnevne guzve ce vec malo da prodju.” Rece Slavko iza svojih Oukli suncanih naocara.

Zoran se odmah saveznicki pridruzio Slavku. “Hajdemo onda odmah u Kinesku cetvrt. Odvescu vas u jedan mali restoran, Veseli Vok, gde smo Dzenifer i ja cesto isli na rucak. Sluze odlican Dim Sam, prste da polizes.”

“Hajdemo onda kad ste navalili kao da ‘leba nikad niste jeli,” odgovori im Maja. “Mislila sam da obidjemo jos poneki muzej pre rucka, Gugenhajm ili Muzej Moderne Umetnosti, ali to mozemo i posle punih stomaka.”

“U muzeje ne idem. Tu kosku za umetnost i kulturu su mi hirurski odstranili u ranom detinjstvu. Sad kad znam gde cemo sledece da idemo, moracu u samoodbrani da rastegnem rucak da potraje do vecere,” rece Slavko ulazeci u lift koji ih je zatim sve ponovo spustio dole medju ljude mrave sa ulice.

Veseli Vok je zaista bio sjajan restoran bas onakav kako im ga je Zoran opisao. Jela su bila odlicna, serveri ljubazni, a dekor autenticno kineski, a ne lazno moderni kakav se mogao videti na mnogim drugim mestima koja su servirala azijsku kuhinju lokalnim posetiocima. Celoj atmosferi je dodatni sarm davala lokacija restorana u samom srcu Kineske Cetvrti koja je tek sredinom dvadesetog veka postala pretezno kineski deo Njujorka, dok je pre toga jedno stotinak godina ceo taj kraj bio jedan od najbednijih delova grada koji su nastanjivali prvo Irci, a posle njih Italijani. Kinezi su kao i u mnogim drugim gradovima Severne Amerike svojim strpljivim trudom i upornoscu pretvorili takvu beznadeznu lokaciju u centar svoje trgovine i kulture.

“Ne pitaj sta je sve unutra, samo jedite i uzivajte,” rece Zoran Maji i Slavku koji su se i bez njegovog podsticanja svojski trudili da pojedu sve iz tanjira brze nego sto su im serveri donosili nove stvari. Posle jedno tri cetvrt sata naporne akcije, Slavko je morao da kapitulira i da se prebaci na zeleni caj. Uzan prostor izmedju stolica i stolova, predvidjen za generalno sitnije gradjene Kineze, nije mu dozvoljavao mesta za vise hrane.

“Zorane, ja u Vankuveru imam na raspolaganju odlicne kineske restorane, mada licno preferiram japansku kuhinju, ali ovako dobru klopu odavno nisam jeo. Bolji si od svakog muzeja,” rece Slavko i potapsa Zorana po ledjima dok su svi troje posle rucka setali uzurbanim i sarolikim ulicicama Cetvrti pored radnji sa svezim vocem, mesom od raznih poznatih i nepoznatih zivotinja, i biljnih apoteka gde su doktori tradicionalne kineske medicine primali pacijente i prepisivali im svoje lekovite cajeve od trava i akupunkturu.

Zoran koji je uglavnom malo pricao tog dana, uzvrati mu slabim osmehom. “Slavko nesto sam razmisljao o onom sto si nam pricao sinoc o tvojim rezultatima sa kompjuterskim analizama genetskog meterijala. Zasto ne bi ti to iskoristio za unapredjenje medicine? Ako su ti algoritmi stvarno toliko dobri, sam Bog zna koliko nam tako nesto treba. Neke oblasti medicine nisu prakticno napredovale decenijama. A verovatno bi to mogao posle i prodati nekoj velikoj farmaceutskoj ili biotek kompaniji za velike pare kad dokazes da koncept radi.”

“Ne znam sta da kazem,” rece Slavko pipajuci narandze iz Kalifornije poslagane na ulicnoj tezgi ispred koje se zaustavio. “Svi testovi koje sam sam uradio mi ukazuju da imam u rukama sjajan i originalan kompjuterski kod. I koliko znam niko drugi, cak ni iz najvecih kompanija koje se tim stvarima bave, jos nije uspeo da se priblizi mojim rezultatima. Ali dve su stvari problem kod mene, ako izuzmemo lenjost i odugovlacenje, a to je da prvo nemam dovoljno para da se ozbiljnije upustim u komercijalizaciju mog softvera, a drugo ja sam ipak prvenstveno kompjuteras sa nepotpunim znanjem mikrobiologije, genetike i hemije. Vrlo brzo bi moje neznanje u tim oblastima blokiralo moj dalji rad na ovome.” Nekoliko narandzi koje su prosle Slavkov test kvaliteta behu spakovane u kesu. Svi troje su nastavili laganu setnju ulicom koju su cinilo se uglavnom definisali raznoliki kineski restorani i radnje sa kineskim filmovima i knjigama.

“Sto se tice poznavanja materije, ja te mogu povezati sa jednim covekom naseg porekla, koji je meni pomogao kad sam se prvi put obreo u Njujorku kao mladi student,” odgovori mu Zoran. “Malo je cudan, ali koliko ja znam, on je jedan od najvecih strucnjaka u oblasti moderne genetike. Sad zivi u Sijetlu na zapadnoj obali, gde se preselio na poziv jedne od brojnih ondasnjih biotek kompanija. Naravno, ako ti lenjost dozvoljava.”

“Dobro, ali cak ni taj tvoj poznanik ne moze da mi pomogne ako ponestane novca pre vremena.”

“Slavko, za finansiranje bih mozda ja mogla nesto da ucinim,” ubaci se Maja. Izgledala je jos vise elegantno i privlacno u svojoj skupoj garderobi medju ljudima u ovom kraju koji na te stvari nisu polagali previse racuna. “Moja pozicija potpredsednika velike finansijske firme ponekad ima svojih prednosti. Na primer, jedna prednost su brojni kontakti sa imucnim ljudima koji jedva cekaju da investiraju svoje pare u potencijalno pravu stvar.”

Slavko je pogleda radoznalo, ali onda ipak zaklima odrecno glavom. “Takvi ljudi u zamenu za svoje dolare uvek na kraju zavrse sa vecinskim vlasnistvom u bilo cemu sto finansiraju. Ne izgleda mi to kao dobitna kombinacija za mene. Ja da odradim vecinu posla, a da neko drugi pokupi sav kajmak.”

“Ne budi blesav,ima raznih nacina da se finansira nesto u ovoj zemlji.” Maja uze Slavkovu ruku u svoju i znacajno je stegnu gledajuci ga pravo u oci. Slavku odjednom bi vrlo drago sto je dosao u posetu. “Sigurno si cuo za “andjele” investitore koji obicno finansiraju u vrlo ranim fazama projekte koji obecavaju i koji se ne mesaju u tvoje poslove, ali obezbedjuju savete i preko potrebne veze sa drugim kljucnim ljudima. I sto je najbolje, obicno ti ostave veliki deo vlasnistva u onome sto je i onako bilo tvoje od samog pocetka. Hajdemo sad dalje u obilazak, dosta ozbiljnih razgovora.” To rekavsi Maja zavuce svoju ruku u Slavkov dzep od farmerki i izgubi svaki interes za dalji razgovor.

“Sve to dobro zvuci ako bi moglo da se nekako iskombinuje. Nisam nikad o svemu tome ozbiljno razmisljao, samo sam se zabavljao ispred ekrana svog kompjutera nastojeci da uradim nesto sto jos niko nije uspeo. U svakom slucaju nisam siguran da sam ja pravi covek za takve ozbiljne poslove,” rece Slavko i oklevajuci obuhvati Maju oko struka.

Pre nego sto su uspeli da odmaknu nekoliko koraka, neka snazna ruka stegnu otpozadi Slavkovo desno rame i povuce ga iznenada unazad. Jedino sto je Slavko mogao da vidi u svom iznenadjenju bila je jedna velika pesnica kako se spaja sa njegovim licem.

Zadnje cega je bio svestan bio je ostar bol kada mu se glava spojila sa plocnikom.