DEVET (Aloha Aloha Maui)

Iduce jutro Slavka je docekalo nebo prekriveno gustim belim oblacima koji su plovili nisko iznad hotela i jak vetar koji je pokusavao da otkine laganu pamucnu zavesu kroz otvorena vrata terase. Sprema se topla kisa, pomisli on zatvarajuci vrata od terase, ali za razliku od crnih i mracnih kisnih oblaka u njegovom zavicaju ovi ovde su izgledali mnogo belji i meksi, nimalo preteci. A koliko je do sada video i sama kisa kad bi dosla bila je ugodan topao tus, obilan i kratkotrajan, tako da se niko napolju nije preterano trudio oko kisobrana.

Kada se posle podne ponovo dovezao do Hookipa plaze uspeo je da nadje jedno mesto za parking na samoj plazi, koje je izgledalo kao poslednje i zaboravljeno nekim cudom do njegovog dolaska, i namestio se na jedno sruseno suvo stablo izrezbareno imenima na zapadnom kraju spreman da provede dokone sate promatrajuci surfere. To je lakse reci nego uraditi, pomisli Slavko povrsno prelazeci pogledom preko jos veceg broja jedara na vodi nego juce. Da trazi sumo rvaca na dasci bilo bi mnogo lakse, dok bi ovako jedini nacin da primeti sitnu Akiko bio kad bi izasla iz vode ispred njega i opalila ga daskom po nosu. Slavku je jos u glavi igrala slika sumo rvaca na dasci za jedrenje, kad je malo dalje od sebe primetio onog istog plavog surfera od juce koji je upravo izvlacio svoju dasku iz vode. Ovaj ga prepozna i mahnu mu pozdrav a onda stade da mase rukama i pokazuje u pravcu drugog dela plaze prema okeanu.

“Dosla je danas!” razaznao je Slavko da mu ovaj dovikuje. “Potrazi veliko zuto jedro sa belom prugom i naci ces je.”

Slavko je usmerio svoju paznju u pravcu u kome mu je Plavi pokazao. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da uspe da razazna to jedno zuto-belo jedro medju gomilom ostalih. Iducih dvadesetak minuta dok je cekao da se Akiko vrati prema plazi dalo mu je dovoljno vremena da shvati da je ona definitivno iskusna jedrilicarka. Bilo mu je zanimljivo gledati je kako tako sitna naspram velike daske i jedra izvodi mnogobrojne akrobacije a zatim se lezeci nisko i drzeci se za sipku na jedru i skoro dodirujuci talase ledjima i glavom sjurivala sa jedne strane zaliva na drugu. Za sve to vreme bila je previse daleko da bi mogao da razazna njene crte lica. Izgledala je srecno, kao malo dete sa najmilijom igrackom.

Kada je konacno izasla iz vode noseci naizgled bez muke svoju veliku dasku naslonjenu na desnu butinu dok je levom rukom drzala poduzi jarbol i jedro ispred sebe u horizontalnom polozaju Slavko nije mogao da odoli da je ne odmeri dobro od glave do pete. Akiko je imala tipicno japansko okruglo lice na kome su se isticala dva okrugla sjajna oka, uokvireno dugom crnom kosom koja joj je vezana u rep padala do pola ledja. Ispod tankog gumenog odela koje je nosila jasno su se isticale njene uvezbane i zategnute zenske obline koje su izgledale jos izazovnije dok su se sa njih slivale zaostale kapi vode ostavljajuci iza sebe mokri trag koji je pratio konture njenog tela. Odjednom je postala svesna da je Slavko posmatra i zastala je na trenutak u pola koraka dok joj je sa lica nestao osmeh sa kojim je izasla iz vode. Izgledala je mnogo lepse nego na slici koju je imao kod sebe pomisli Slavko. Osim sto je bila niza od njega za skoro dve glave, drugih primedbi nije imao.

“Ja se izvinjavam ako sam ispao nepristojan,” rece on primetivsi njeno oklevanje pre nego sto je odlucila da krene u drugom pravcu. “Samo sam zagledao tvoju dasku za jedrenje. Nisam mogao a da ranije ne primetim sa kolikom vestinom si je koristila. Ja sam Slavko, iz Vankuvera, a ti si nadam se Akiko.”

Cuvsi svoje ime izgovoreno od nepoznatog joj stranca, ona se jos vise uozbilji. Deciji zanos je sada potpuno nestao, dok ga je pazljivo odmeravala.

“Mozda i jesam, ali ne verujem da se mi poznajemo,” odgovori mu ona spustajuci dasku na pesak pored sebe.

“Tvoj nekadasnji profesor Topalovic mi je preporucio da te potrazim ovde. Ja i on radimo na jednom projektu zajedno i mislimo da nam treba tvoja pomoc.”

“Ah, Dzordz, od kada se sa njim nisam cula. Verovatno vise i ne mogu da nadjem njegov e-mejl ili broj telefona, toliko je vremena proslo. Nadam se da je dobro,” odgovori mu ona sada primetno opustenija.

“Dzordz te je mnogo nahvalio, mora da si bila odlican student,” rece on razmisljajuci kako i kada da spomene razlog svog dolaska na ostrvo. U tom trenutku na ostrvo se bez upozorenja srucila jaka kisa tako da su jedva videli druge surfere na plazi oko sebe.

“Hajdemo do mog dzipa, onaj srebrni zardjali, pozuri!” doviknu mu Akiko dajuci mu znak da je prati.

Sedeli su cuteci neko vreme u kolima dok je napolju lilo kao iz kabla. Dok je pljusak jos trajao sunce je vec pocinjalo da probija oblake. Tipicno. Slavko je prvi prekinuo tisinu.

“Dobar ti je ovaj dzip za sport kojim se bavis.” Okrenuo se napola prema njoj da je jos malo bolje osmotri.

“Bio je dobar nekada nekome. Ja sam ga kupila kad je vec bio zardjala kanta. Vec mu je petnaesta godina, ali drzi se nekako u jednom komadu.” Gledala ga je sada pravo u oci. Njene oci kestenjaste boje izgledale su izbliza nemoguce velike.

“Kakva pomoc vam treba od mene?” upita ona setivsi se sta je Slavko rekao kada su se sreli.

Slavko nije mogao da se odluci kako da objasni razloge svog dolaska na Maui. Na kraju resi da je direktan pristup najbolji. “Dzordz mi je rekao da si ti mozda u poziciji da nam obezbedis pravu mapu ljudskog genoma, za razliku od one koju svi koriste i u kojoj je deseti deo parova pogresan. Mislim da cemo onda Dzordz i ja biti u stanju da na toj preciznijoj mapi izvrsimo nove analize koje do sada nisu bile pokusane.” Kisa je napolju sada potpuno prestala da pada. Prozori u dzipu poceli su da se magle iznutra tako da je Akiko malo spustila njen prozor kroz koji je u unutrasnjost kabine pokuljao svez vazduh spolja u kome se mesao miris ozona i pescane plaze.

Ona ga na to samo cutke pogleda a zatim iznenada prasnu u smeh.

“Ti mora da se salis!” uzviknu ona zabavljeno. “Ja radim u kompaniji koja radi projekte za americku vojsku, koju placa americka vojska i koju cuva americka vojska,” rece ona malo tisim glasom nesvesno bacajuci pogled napolje da se uveri da ih neko ne slusa. “Kada bih i bila luda da ti ispunim tvoj zahtev i ako bi me uhvatili, razapeli bi me na mojoj dasci i ostavili na pucini u nekoj mracnoj noci.”

“Dzordzov utisak o tebi je bio da si ti jedna osoba kojoj je uvek bilo stalo do neometanog progresa nauke i da bi zato imala razumevanja za nasu molbu,” odgovori joj Slavko dok mu se u stomaku spustio tezak kamen. Izgledalo je da je uzalud potegao ovoliki put.

“Dzordz je uvek tezio da ima visoko misljenje o svojim studentima. Medjutim ovo je realnost, a ne neka akademska utopija,” rece mu ona izlazeci iz dzipa. Slavko je izasao za njom i stao sa druge strane visoke haube. Napolju, sunce se potpuno povratilo sebi i sa toplog peska se dizala fina izmaglica od vodene pare. Sa mesta na kome je stajao mogao je da razazna turiste na obliznjoj litici kako ih znatizeljno posmatraju sa istog onog parkinga na kome se on zaustavio prethodnog dana. Odlucio se da pokusa jedinu stvar koja mu je padala na pamet. Pogledao je u Akiko koja je pakovala svoju dasku pazljivo iza sedista.

“Evo ti e-mejl i telefon tvog bivseg profesora. Mozda ce on moci bolje nego ja da objasni nas slucaj. Ja se vracam u Vankuver za nekoliko dana,” i sa time joj pruzi vizit-kartu koju mu je Dzordz ostavio. Akiko je oklevala za trenutak, a zatim je uzela i stavila je u mali vodootporni novcanik koji je nosila oko pojasa.

“Cak i da razgovaram sa njim to nista nece promeniti,” rece mu Akiko izvlaceci se graciozno iz uskog gumenog odela u kome je jedrila. Ispod je imala preplanuo ten koji je pokrivao neveliki cvetni bikini. Slavko nije mogao a da je ne posmatra. “Ako stignem javicu mu se samo da se pozdravim i cujem kako je ovih dana,” nastavi ona. Tada primeti Slavkov pogled za koji pogresno zakljuci da je razocaranje.

“Hajde da ne kazes da si dolazio nizasta, pokazacu ti malo lokalnog zivota dok si jos ovde,” rece mu ona sedajuci u kola i paleci motor. “Pocinjemo sutra ujutro, dva sata pre izlaska sunca. Dodji po mene na ovu adresu,” rece pruzajuci mu parce papira. Zatim naglo dodade gas i masuci mu rukom za pozdrav ostavi Slavka samog na parkingu. On pogleda u papir u njegovoj ruci a zatim ponovo za Akiko koja je dotle vec zamakla iza krivine i na licu poce da mu se siri osmeh. Imao je ugovoren sudar sa prelepom japankom u cvetnom bikiniju.

Adresa koju mu je Akiko ostavila nalazila se u gradicu Kihei, glavnom odredistu za smestaj turista koji su na odmor dosli sa ogranicenim budzetom. Kihei se pruzao nekoliko kilometara uz obalu kojom su se nizale duge pescane plaze. Odmah preko ulice koja je prolazila uz plaze, nalazili su se brojni stanovi i relativno niskobudzetni hoteli u kojima su sada hrkali izmoreni ostrvski gosti. Slavko je parkirao svoj auto pored puta blizu samousluge koja je u to doba noci bila uveliko zatvorena. Dok je sedeo na haubi posmatrajuci retka kola koja su prolazila pored njega jureci 40 km na sat, pokusavao je da se odupre snu i i drzi oci otvorenim. Ko jos pri zdravoj pameti ide u izlazak u ovo gluvo doba noci? pomisli on u sebi prigusujuci rukom zevanje. Posto nije bio ranoranilac, te noci nije spavao jer je znao da ne bi bilo sanse da ustane u cetiri sata ujutro i pojavi se na zakazanom mestu. Kako je vreme prolazilo a Akiko se jos nije pojavljivala, njegova odluka da propusti par sati sna mu je sve vise licila na zalosnu gresku. Mozda se tako domaci sprdaju sa naivnim dosljacima u pauzi izmedju dva odlaska na plazu, pomisli Slavko u sebi dok je pokusavao da razazna da li se iza nekih dolazecih svetala nalazi stari razdrndani dzip. Zvukovi noci bili su sasvim drugaciji nego danju. Tisinu koja je vladala neometana zvucima coveka prekidali su povremena glasna oglasavanja tropskih ptica koje su se pripremale za osvit dana, dok je sa druge strane do Slavka dopirao, jasan i opustajuci, ritmican sum talasa koji su se jedva nazirali u mraku. Vazduh je bio svez, i dok su ljudi jos spavali samo ostrvo se spremalo da podigne zavesu na novom danu.

Zvuk automobila koji se parkirao pored njega trgao ga je iz polusna u koji je lagodno zapao, terajuci ga da se na momenat zbunjeno zagleda oko sebe. Ugledao je Akiko ocigledno svezu i odmornu koja mu je davala znak rukom da sedne u njena kola.

“Kuda cemo,” upita je Slavko tesko izgovarajuci reci koje je njegov neispavani mozak odbijao da poveze u koherentnu celinu. “Sta radi u ovo doba?”

Akiko ga je ponovo pogledala svojim velikim ocima. “Ti mora da si novi ovde,” odgovori mu uz osmeh koji je Slavku izgledao pun razumevanja. “Idemo na Haleakalu da docekamo izlazak sunca,” dovrsila je ona svoje zagonetno objasnjenje isterujuci dzip nazad na asfaltni put.

“Haleakala?” upita Slavko prebirajuci po svom secanju mapu ostrva. “Ne secam se nijedne plaze ovde sa takvim imenom.”

“Ko je rekao da idemo na plazu? Haleakala, sto inace znaci ‘Kuca Sunca’, je ugaseni vulkan i daleko najvisa tacka na celom ostrvu. Ime je dobio po tome sto u magli ranog jutra sunce kao da se radja iz dubina samog kratera. Trebace nam jedno dva sata da predjemo 40 milja do vrha koji je na preko deset hiljada stopa nadmorske visine,” rece mu ona dok je povecavala brzinu daleko preko dozvoljenog ogranicenja. “Nisam ti rekla da je gore prilicno hladno, blizu nule, apsolutno nisi prigodno obucen.” Slavko je na te njene reci pogleda u neverici jer se upravo osecao prilicno ugodno u svojoj tankoj majici i neizbeznom sorcu. “Nista ne brini, pozajmicu ti jedno od cebadi koje imam pozadi da se ogrnes kad stignemo gore,” nastavila je Akiko ne skidajuci oci sa mracnog puta pred njima. Ostatak puta koji je protekao uglavnom u tisini i povremenom struganju ostarelog menjaca kad bi Akiko menjala brzine, Slavko je proveo pokusavajuci da u sebi pretvori milje u kilometre i stope u metre srecan sto se bar voze desnom stranom kao sav normalan svet.

Na vrhu je stvarno bilo prilicno hladno bas kako je Akiko i rekla, tako da je Slavko zahvalno prihvatio tanko plavo cebe koje mu je ponudila i brzo se njime umotao. Akiko se umotala u svoje cebe i zatim su malo prosetali po mraku do ivice gde mu je ona dala znak da stanu. “Uskoro ce izaci, samo uzivaj,” rece mu ona tiho gledajuci sa iscekivanjem u tamu ispred sebe. Slavko je pogledao na svoj sat koji je pokazivao deset minuta do sest, a onda je da bi prekratio vreme poceo da zagleda malo bolje po mraku odakle su se culi glasovi drugih ranoranilaca. Tu je bila i jedna veca grupa penzionera, verovatno neka organizovana grupa turista, koji su se svi zbili u gomilu i caskali jedni sa drugima uz povremeni smeh na salu nekog zivahnog dedice. Nekoliko zaljubljenih parova je takodje iscekivalo ovde novi dan kada ce sunce da protera noc i okupa ostrvo rasprostrto ispod njih jutarnjim zlatom. Umotani u zajednicko cebe svaki par je sapatom vodio neke vazne razgovore dok su se stiskali jedno uz drugo ne bi li izgurali hladan vazduh ispod cebeta. Slavko pokaza Akiko u pravcu jednog od tih parova. “Mislim da bi bilo mnogo bolje da se umotamo u jedno cebe. Izgleda da je tako toplije. Pogledaj samo njih tamo kako se cuvaju od prehlade!” rece on gledajuci u nju i otvorivsi malo jedan kraj svog cebeta prema njoj.

Akiko, zatecena, brzo skrenu svoj pogled na drugu stranu. “Sladak si moram priznati, i uzdrzan ako smem reci, ali si malo prevelik za mene ovako malu,” zacuo se njen glas malo kasnije iz mraka. “Osim toga, ja vise volim moje cebe. Tebi sam dala neko staro koje niko nije koristio vec godinama,” zavrsi ona uz tihi kikot.

U tom trenutku mrak i bezlicno sivilo oko njih je naglo pocelo da se pretvara u svetlost. Slavko nikada nije video tako nesto kao prizor koji se sada pred njim polako ukazivao u svitanje. Stojali su na vrhu sveta, daleko iznad belicastih oblaka, gledajuci ispod sebe ogroman krater skoro dvadeset milja u obimu, dok je daleko ispod njih mirno plavetnilo mora cinilo da se osecaju kao da sa celim ostrvom lebde u visinama. Bili su poslednji i jedini na celom svetu, zaboravljeni posle sudnjeg dana na dvomedji zemaljskog i nebeskog.

“Sacekaj me opet ovde veceras u osam ako hoces,” rece mu Akiko kad ga je vratila nazad do njegovih kola na plazi pored Kiheia. “Vazi, do sada je bilo super,“ odgovori joj Slavko dok je odlazila, da bi zatim shvatio da u rukama jos drzi njeno staro odrpano cebe i da sa njime izaziva radoznale poglede ranih gostiju na plazi ovog toplog jutra. Bacio ga je na zadnje sediste svog auta i odvezao se nazad prema Lahaini. Ostatak dana do veceri je proveo u okolini svog hotela. Izlezavanje na plazi i ispijanje koktela je prekinuo samo u vreme najjaceg sunca, kada se povukao u hlad jednog od obliznjih malih restorana. Posle toga je obisao galeriju Lasen, nekoliko kuca dalje niz ulicu, u kojoj je svoje hiper-realisticne slike na temu Havaja i morskih bica izlagao ???? Lasen, svetski poznat lokalni sin Mauia. Preplanuo i zgodan, duge plave kose isprane morem, Lasen se osmehivao sa svojih promo brosura koje su bile svuda po galeriji. Slavko nije mogao a da se ne divi njegovoj vrhunskoj vestini da akrilicnim bojama docara zivot ispod mora i to najcesce nocu, pod svetlom mesecine, bez prisustva ljudi. Iako kic vrhunskog nivoa, njegove slike su uvlacile publiku u bezbroj svojih detalja. Kitovi u igri, brojne ribe nemogucih boja, mesecina, igrali su ples zivota na svakoj od njegovih slika koje su bile na prodaju za znatne sume dolara. Kao svaki preduzimljivi americki umetnik i Lasen nije bio stranac samo-reklami, tako da je u sred nevelike galerije dominirao veliki Harli-Dejvidson motorcikl kompletno islikan njegovim akvatickim motivima. Valjda da bi potencijalni kupac mogao da pokaze svetu kako je ekoloski svestan ljubitelj mora dok grmi i dimi na tom motoru nekim autoputem, pomisli Slavko izlazeci iz galerije i prepustajuci je drugim turistima.

Posle ostatka popodneva provedenog na plazi, Slavko se malo osvezio u svojoj sobi, presvukao u svoju najbolju majicu, sto i nije bilo nesto s obzirom da na put nije krenuo sa previse stvari za izlaske, i u osam sati se ponovo obreo na istom parkingu gde se ranije rastao sa Akiko. Akiko je opet kasnila. Restorani, plaze i okolne ulice bile su prepune ljudi koji su izasli da potraze provod po svom ukusu za subotnje vece. Roditelji su uzalud pokusavali da nateraju svoju malu decu da sednu bar neko vreme mirno dok veceraju na terasama restorana. Zaljubljeni parovi su zagrljeni sedeli na pesku po plazi zagledani u okean i sunce koje se spremalo zalasku. Stariji svet je ili polako setao ili sedeo u svojim parkiranim velikim americkim kolima gledajuci dogadjanja napolju. Brojne grupe mladih su bile u prolazu, svaka na putu ka nekom vecernjem provodu i s vremena na vreme bi se iz neke od tih grupa digla grdna larma u nadi da se privuce paznja suprotnog pola. Slavko se posmatrajuci sve to naslonjen na svoj auto u tom trenutku setio svojih mladjih dana, mada nije da je sada ista stariji pomisli, kada bi i on sa svojim starim drustvom prevrtao grad naglavacke. Jedino sto ovi danasnji devizni americki omladinci izgleda kao da slabo podnose alkohol. Cim bi malo popili sav provod bi im se svodio na deranje po ulici. Sta bi dao sada da su mu ovde njegovi stari drugovi iz detinjstva, pomisli Slavko i uzdahnu.

Akiko je zaustavila svoj dzip na ulici ispred njega, i Slavku i svim muskarcima oko nje koji su je videli odmah bi jasno zasto je zakasnila. Njena sjajna crna kosa bila je vezana u namerno neurednu pundju, dok su samo minimalna kolicina sminke i dve male dijamantske mindjuse isticali njeno pravilno preplanulo lice. Na sebi je imala kratku belu kosulju dugih podavijenih rukava koja se zavrsavala na njenom malom pupku otkrivajuci mali deo njenog izazovno vitkog struka. Kroz duboki otvor na njenoj kosulji Slavku se ucinilo da je video kako njene oble grudi nesputano poigravaju. I kao da to nije bilo dovoljno njena crna kratka suknja pripijala se prisno uz njene butine otkrivajuci njene lepo oblikovane bose noge.

“Moje fine cipele za stiklom su na zadnjem sedistu. Jesi li ikada probao da vozis u njima?” rece mu ona nesvesna utiska koji je ostavila na muski svet na dvadeset metara oko sebe, dok je Slavko usao i seo pored nje.

Slavko se namesti u skripavo sediste pored nje i veza svoj pojas. “Ne mogu reci da jesam,” odgovori bacajuci krisom pogled na njene noge pored sebe. “Ono gumeno odelo ti dobro stoji, ali ovo sada je bolje,” dovrsi on uz osmeh.

“Provodim svaki trenutak u njemu na dasci jedreci kad god mogu,” odgovori ona blago crveneci “tako da mi prija ponekad da promenim malo stil i budem krhko devojce.” Glasno struganje menjaca prigusilo je Slavkov odgovor dok su napustali parking u pravcu Wailea-e.

Wailea je na juznom delu Mauia, pored Kaanapalija na zapadnom delu, jedno od dva mesta gde su smesteni svi ultraluksuzni hoteli u kojima odsedaju najizbirljiviji gosti i gde se nalaze neka od najekskluzivnijih mesta za izlaske. Velike sobe, izvrsna i diskretna usluga i pogled na okean, grandiozna recepcija, otvoreni hodnici kojima vecim delom dana struji topli slani vetar i gde je sve ukusno ukraseno masivnim kolicinama palmi i tropskog cveca, tropske ptice koje slobodno lete iznad glava, najbolji bazeni na ostrvu okruzeni barovima koji sluze sve vrste koktela, velika kolicina rafiniranih radnji i restorana, i naravno dugacke privatne plaze samo su neke od stvari koje stoje na raspolaganju svakom od uvazenih gostiju. Akiko je parkirala svoj dzip na udaljenom kraju parkinga ispred Grand Wailea hotela, najboljeg medju najboljima. “Hajde da se malo prosetamo da nam se otvori apetit,” rece ona Slavku i povede ga kroz velika ulazna vrata pored nekoliko livrejisanih portira koji su ih ljubazno pozdravili. Setali su se vise od sat vremena svuda gde se moglo, dok Slavko nije mogao da se svakih par minuta glasno ne divi nekom novom i za njega nepojmljivom luksuzu koji bi primetio u tom trenutku. Sunce koje su to jutro docekali na vrhu sveta na Haleakali, sada su ispratili na zalasku na tihoj plazi ispod hotela. Sunce koje je polako tonulo u okean pri tome ga paleci u hiljadu plamenih nijansi bilo je nezaboravan prizor.

“Hajdemo na veceru. Vodim te na jedno mesto tu u blizini za koje malo turista zna, italijanski restoran u koji uglavnom iz nekog razloga dolaze japanski gosti,” Akiko dotaknu Slavkovu ruku resena da mu za kratko vreme koje su imali pokaze sto vise. Slavko je pokusao da zadrzi njenu ruku u svojoj, ali mu ona graciozno iskliznu i zaputi se nazad prema kolima.

Restoran “Capische?” nalazio se ututkan u malo poznatom odmaralistu na vrhu brda blizu Grand Wailiea-a, i po tome sta mu je Akiko ispricala Slavku je delovalo da je njegovo postojanje jedna od najbolje cuvanih tajni na ostrvu. “Capische?” ima izvrstan pogled na obalu, ultraromanticnu atmosferu, uslugu koja je u isto vreme prisna i profesionalna, i jelovnik prepun kulinarskih uzitaka Mediterana.

Akiko i Slavko su proveli ugodno vece za jednim od stolova sa pogledom na lanaiu, caskajuci o nebitnim stvarima, dok je pijanista zivom muzikom cinio ambijent skoro savrsenim.

Negde oko jedanaest sati uvece Akiko se podize od stola pridrzavajuci se malo nesigurno za njegovu ivicu da uspostavi ravnotezu. “Mislim da sam popila jedan koktel previse,” rece ona sklanjajuci pramen kose sa cela i prihvatajuci Slavkovu pruzenu ruku i udisuci duboko topli nocni vazduh. “Hajdemo odavde da provetrimo mozak,” prosaputa mu ona tiho se kikocuci. Slavku nije delovalo da je bas u stanju da ih sad vozi bilo gde i ponudi se da on vozi. “Bas si kavaljer. Nista ne brini,” dobaci mu ona veselo “necemo daleko. I vozicu skroz polako. Ne podnosim da me niko drugi vozi, sva se isprepadam ako ja ne drzim volan.”

“Kuda cemo?” upita je Slavko kad su izasli sa parkinga restorana umalo ne oborivsi jedan veliki cup sa cvecem. Vezao je svoj pojas sto je brze mogao i zabrinuto je gledao u mracan put ispred njih. Akiko mu nije isprva odmah odgovorila usredsredjujuci se na voznju. “Kad se malo prodje putem dalje iza Wailea-e, asfalt prestaje i pocinje makadam. Na kraju tog makadama, kad se prodje kroz jednu sumicu je mala plaza na koju dolaze samo domaci. Turisti se uglavnom drze asfalta, jer ih u agenciji za iznajmljivanje kola isprepadaju da ce platiti svaku ogrebotinu koju naprave na kolima. A i nema nikakvih putokaza koji bi im ukazali da tu ima neka plaza.” Akiko je u zadnji cas primetila izlaz sa glavnog puta i naglo skrenula na sporedni put. Nastavila je svoje objasnjenje kao da se nista nije desilo. “U ovo doba tamo verovatno nece biti nikoga. Nadam se da volis nocno kupanje,” rece ona Slavku. On zausti nesto da kaze, ali se u tom trenutku okupana u njihovim svetlima ukaza mala plaza, najvise pedesetak metara duzine, ciji su pesak sporadicno prekrivale grancice otpale sa okolnog drveca, i gde osim peska niceg drugog nije bilo. Mali parking pored plaze bio je prazan. Akiko je parkirala dzip na sred plaze na metar od obale koju su zapljuskivali blagi talasi i ugasila motor. Oko njih se spustila tisina koju je narusavao samo sum okeana i poneka nocna ptica.

“Kao sto sam i mislila, nema nikoga. Domaci su svi po barovima u ovo doba. Moci cemo na miru da se bucnemo.” Rekavsi to, Akiko izadje iz dzipa, stade pored obale i poce da otkopcava kosulju. Njena silueta u mraku jasno se ocrtavala na mesecini i Slavko je jasno video da je skocila u vodu potpuno naga, ostavivsi svoje malo garderobe na pesku iza sebe. Njeno telo je izgledalo kao da pripada toj vodi, apsolutno hidrodinamicno. “Hajde, sta cekas!” doviknula mu je dok joj se glava nejasno nazirala iz vode u mraku nekih desetak metara od obale. Slavko je polako levom rukom odvezao svoj pojas ali nije izlazio iz kola.

“Hajde, dodji!” pozva ga opet Akiko, pljuskajuci rukama po vodi i vrteci se u krug.

“Ne kupa mi se, sacekacu te ovde sa peskirom,” ako mogu da ga nadjem, pomisli Slavko i poce da pretura po zadnjem sedistu.

“Kako hoces, sedi onda tu i cuvaj plazu,” dobaci mu ona i otpliva u mrak. Slavko je neko vreme samo cuo tiho pljuskanje vode, a onda je ponovo ugledao njenu glavu u vodi kako se priblizava obali. Izasao je iz kola sa peskirom koji je konacno nasao i ogrnuo je njime kad je izasla iz vode. Dok se ona brisala, ponovo se vratio u kola i seo da ne bi morao da je gleda. Blizu vode je bila sasvim druga osoba, bezbrizna i spontana, ni nalik sitnoj uzdrzanoj kosookoj lepotici koja ga je dotle vodila okolo. Malo kasnije Akiko mu je prisla sada pristojno umotana u peskir i upitno ga pogledala.

“Nadala sam se da ces doci za mnom,” rece mu dok je rastresala svoju dugu crnu kosu da se brze osusi. “Tako je sve mirno kad plivas nocu.”

“Ne volim da plivam u mracnoj vodi,” odvrati joj Slavko gledajuci u nju sa sedista. “Imam neku fobiju s tim u vezi, masta pocne da mi radi kao luda, mislim samo sta tu pliva ispod mene i sav se ukocim.” Bilo mu je pomalo neprijatno sto joj je dao priliku da mu se podsmehne, ali Akiko nije izgledala kao da ima nameru da to ucini. Samo ga je i dalje gledala popravljajuci peskir kojim je bila umotana od grudi pa do malo iznad kolena. Iznenada se jednim gipkim pokretom popnu u kola i objaha iznenadjenog Slavka. “Mozda bi mogao da ostanes na ostrvu malo duze?” rece ona upitno provlaceci mu prste kroz kosu. “Imam jos toliko toga da ti pokazem.”

“Sta je bilo sa onim sto si ranije rekla da sam prevelik za tebe?” odgovori joj on dok je na sebi jasno osecao njeno nago zategnuto telo ispod mokrog peskira. Polako je rukom dotakao njenu butinu. Ona ge je gledala netremice svojim krupnim ocima dok je polako razmotala peskir sa sebe pustivsi da joj padne oko struka. “Hajde da jedrimo,” bilo je zadnje sto je rekla pre nego sto ga je poljubila.