DVANAEST (Beograd)

Jelena srknu gutljaj jake crne kafe stojeci po strani u omanjoj sali za sastanke dok je posmatrala tehnicare TV ekipe koji su uzurbano pakovali svoju opremu na drugom kraju sobe. Ostalo im je jos nekoliko zica i reflektora i bice spremni da podju. Slusala je rasejano glumeci pristojno zainteresovanost dok su voditelj i urednik reportaze nesto zivo raspravljali sa njom. S vremena na vreme bi klimnula glavom da im da do znanja da imaju njenu punu paznju. Bila je zadovoljna celokupnim materijalom koji ce biti predstavljen u tri odvojene reportaze o njenoj manekenskoj agenciji i njoj samoj, pokrivajuci teme kao sto su njena karijera do sada, rad njene agencije sa novim talentima i jedan dan u zivotu gde su je kamere pratile svuda pa i u kafic gde je provela malo slobodnog vremena u caskanju sa drugaricama. Iako zadovoljna zbog publiciteta koji ce ovo doneti agenciji i navikla na duge sate ispred kamere iz svojih manekenskih dana, jedva je cekala da se sve ovo sto pre zavrsi i da moze ponovo da se potpuno posveti vodjenju agencije. Takodje joj nece biti zao da vise nikada ne vidi urednika koji joj se onako procelav i debeljusan za sve vreme snimanja nespretno udvarao. Srecom bilo ga je lako umiriti samim pomenom imena njenog bivseg muza na sta bi se on jadan sav zgrcio, kao da ga je neko udario u stomak, i ostatak dana bi se ponasao korektno drzeci se na pristojnoj udaljenosti od nje, za svaki slucaj.

Slucaj je tako hteo da Jelenin bivsi muz nije bio neko sa kim se moglo olako saliti. Gidza, kako su ga zvali u kriminalnim, policijskim i medijskim krugovima, je bio covek koji je trenutno kontrolisao znacajan deo Beogradskog kriminala, i koji je svoj uspon zapoceo smelim svercerskim poduhvatima, a zapecatio ga sa nekoliko dobro odabranih likvidacija ljudi iznad sebe ili direktnih suparnika. Sve to je kolalo u vrtlogu glasina, tipicnih za vreme sadasnje, gde je tesko bilo razabrati sta je istina, a jos teze tu istinu dokazati.

Jelena na svoju zalost nije saznala te interesantnije detalje iz njegovog zivota, sve dok nije bila nekoliko meseci u braku sa njim. Sve sto je ona znala bio je sarmantni Zarko Joksimovic, koji joj se udvarao ugladjen, zabavan i prepun paznje prema njoj i njenim prohtevima. Kad ga je upoznala, njena medjunarodna karijera modela se blizila kraju pod pritiskom poznih godina, jer imala je tada vec punih dvadeset i osam, sto je u njenoj profesiji bila gerijatrija. Necim normalnim je sebi tada ona objasnjavala razloge za stalno prisutnog telohranitelja kad god bi se vidjali i za njegove neobjasnjene nestanke s vremena na vreme. Gidza je bio taj koji joj je predlozio da otvori svoju agenciju za modele u Beogradu, i koji joj je pomogao vezama sa ljudima na pravim mestima i partnerskim kapitalom. Otvaranju agencije posvetila je sve svoje budne sate u zelji da prenese svoje znanje i iskustva, i pruzi bezbedno okruzenje, uglavnom mladim devojkama od petnaest i sesnaest godina koje bi u mnogim drugim manje skrupuloznim agencijama u svojim naivnim godinama bile lak plen za razna maltretiranja, droge i seksualno zlostavljanje. Zahvaljujuci njenom uspehu na evropskoj modnoj sceni, njene sticenice su upijale svaku njenu rec i prihvatale vecinu saveta koje bi im dala. One koje to nisu htele, brzo bi napustile njen program i otisle negde drugde. Skoro svaki dan, ukljucujuci tu i vikende, bili su ispunjeni marketingom, planiranjem, modnim revijama, snimanjem reklama za TV i stampu, kursevima za devojke o kozmetici, ponasanju, drzanju, estetici, generalnoj kulturi, intervjuima za medije, kao i koktelima za vazne sadasnje i buduce klijente. Nekog drugog bi takav svakodnevni tempo brzo slomio i primorao da preispita svoj izbor karijere, ali Jelenu je sve to jos vise motivisalo i davalo joj zivotnu energiju. Izgledala je lepse nego ikada ranije.

Idila je trajala prvih nekoliko meseci, sve dok jednom Jelena slucajno nije dosla ranije kuci i cula svoga muza kako u drugoj sobi razgovara telefonom sa nekim. Ono sto je cula nateralo je da se ukopa u mestu.

“Dobra je mala, sta kazes?” cula je Gidzin glas. Posle krace pauze koliko mu je trebalo da cuje odgovor sa druge strane grohotom se nasmejao. “Jesi li video kako su dobre u krevetu te obrazovane i negovane, a? Modeli! Imam ih ja jos odakle je ova dosla. Sve ce da urade samo da se probiju – ako treba i probijane da budu.”

Kada je izasao iz sobe malo kasnije ugledao je Jelenu u hodniku koja je tu stajala u soku. Samo je gledala pravo ispred sebe ne progovarajuci ni reci. Ako se i iznenadio, Gidza to nije pokazivao, vec je istog trenutka nabacio osmeh i krenuo da je poljubi. “Gde si ljubavi!”

Ona se odjednom prenula i odmakla od njega dajuci mu znak rukom da joj ne prilazi. “Zarko, cula sam te na telefonu. O kome ste razgovarali? Jednoj od mojih modela?” upita ga ona jos uvek se nadajuci nekom logicnom objasnjenju. Ali logicnog objasnjenja nije bilo nigde da se nadje tog dana. A ni narednih dana. Jelena je nevoljko zagrebala po sjajnoj povrsini njihovog naizgled savrsenog bracnog i poslovnog zivota gde je ispod nasla muzgavi stomak koji se vukao po kaljezu koji je bio Gidzin svet. Saznala je diskretno se raspitujuci da je njen sarmantni Zarko koristio njenu agenciju da regrutuje devojke za poslovnu “pratnju” svojim partnerima. Mnoge koje su mu naivno poverovale pricama o vaznim sefovima izdavackih i modnih kuca koji su samo zeleli da ih bolje upoznaju nikada se vise nisu pojavile u Jeleninoj agenciji posle svega kroz sta bi prosle u Gidzinim rukama. I sto je bilo jos gore, njena agencija je bila koriscena od strane Gidzinih pajtasa za masivno pranje para, sto je ustanovila posle nekoliko dugih noci koje je provela nad svojim poslovnim knjigama. Jelenin svet se tada po drugi put srusio.

Razvod je bio brz i konacan. Uprkos Gidzinim zaklinjanjima na vecnu vernost i obecanjima najnemogucnijih vrsta, Jelena nije mogla da oprosti sto je bila prevarena i iskoriscena. Jedino sto su jos delili bilo je vlasnistvo agencije.

“Znaci od sada cemo razgovarati samo poslovno?” upita je Gidza na stepenicama opstinskog suda dok su izlazili svako pracen svojim advokatom. Napolju ga je cekao telohranitelj drzeci otvorena vrata blindiranog Mercedesa S600. Jeleni se ucinilo da je za trenutak ugledala dugu zensku nogu na zadnjem sedistu.

“Nemam nameru da vodimo nikakve zajednicke poslove,” odbrusi mu ona besno dok je pokusavala u isto vreme rukom da dozove neki od taksija koji su jurili bulevarom. Kako je mogla biti tako glupa? Kako je mogla da mu slepo veruje sve to vreme? Konacno se jedan od taksista u razdrndanom Volvou koji je jos pre deset godina video bolje dane smilovao da stane. Otvorila je zadnja vrata i uletela bez daha na sediste ne videci nista oko sebe dok su joj niz lice tekle vrele suze a grudi joj izjedao nemocni bes. Kao iz velike daljine do nje je dopro Gidzin glas.

“Moraces da se pomiris da smo partneri. Ja se nikad ne odricem za dzabe dobrog biznisa. A nasa zajednicka agencija je dobar biznis. Salji mi uredno polovinu love od agencije i ja cu se drzati po strani, a i pazicu da ti se nesto ne desi.”

“Kuda gospodjo?” prenuo ju je glas taksiste i miris belog luka. Tada je shvatila da u stvari nema kuda da se zaputi, jer iako su joj stvari jos bile u Gidzinoj vili, ona nije imala nameru tamo vise nogom da kroci.

“Hotel Interkontinental,” bilo je sve sto je rekla a onda je priljubila lice uz prozor koji nije gledao na plocnik i Gidzinu limuzinu koja je vec jurila u suprotnom pravcu od nje.

Vec iduce nedelje Jelena je usla na vrata agencije visoko uzdignute glave i sa osmehom na licu za svakog od iznenadjenih zaposlenih koji su se tu zatekli. Bila je odlucna da svima pokaze da je nista ne moze uzdrmati, pa ni ta mala epizoda sa Gidzom. Bila je jos bolje raspolozena nego inace, i dvostruko odlucnija da sve svoje privatne probleme zatrpa poslom. I pre nego sto je usla u svoju kancelariju na sredini hodnika, pocela je da diktira svojoj sekretarici, koja je pokusavala da je stigne sa beleznicom u ruci, svoj raspored za iducih mesec dana.

“Gospodin Perovic je zvao da pita da li se otkazuje modna revija u Starom Dvoru za Dan Drzavnosti,” uspela je da izusti kad je Jelena prestala da nabraja.

“Milanka molim te da javis gospodinu Perovicu da sve pripreme za tu reviju idu po planu i da ce to biti jedna od najvecih i najglamuroznijih revija koje je ovaj grad video,” Jelena je vec prelistavala svoj adresar trazeci Perovicev telefon. “Ili jos bolje, ja cu mu sama to reci.”

“Marinina majka je zvala da pita kada ce njena cerka imati priliku da pokaze svoj puni talenat kao zvezda neke od buducih revija,” nastavi Milanka gledajuci u svoju beleznicu u kojoj se nakupilo dosta stvari u zadnjih nedelju dana koje su zahtevale Jeleninu paznju ili odluku.

“Marininoj mami posalji ljubazan odgovor u kome ce stajati da njena cerka osim fenomenalnog tela koje joj je Bog dao, jos treba da poradi na rafiniranosti i kulturi pa cemo onda videti. Donesi mi da pogledam kad napises.”

“U redu. I jos je zvao gospodin Mika Radovic da priupita da li cemo produziti najam ovog prostora za sledecih godinu dana. Sve je izokola nabacivao kako ga zgrada puno kosta, ubise ga popravke i odrzavanje, rezija i porezi. Kaze da ima nekoliko zainteresovanih firmi koje bi uzele ceo nas sprat.”

Jelena je vec skrenula svoju paznju sa Milanke i njenog izvestaja na fascikle na njenom velikom stolu u kojima su se nalazili tekuci projekti. Toliko je toga bilo da se uradi da nece dugo moci glave da podigne. Odlicno, pomisli ona, to joj i treba sada u ovom trenutku.

“Miki javi da ostajemo ovde naravno, a ako hoce da nam dize zakup neka posalje sluzbeno pismo na moju adresu. Hvala ti Milance, to bi bilo sve za sada.”

Kada je ostala sama Jelena je skinula svoje cipele i ispruzila svoje duge noge ispod stola spremajuci se za dug dan koji je bio ispred nje. Upalila je kompjuter i proverila sve vazne e-mejlove koji su stigli do nje vec probrani sa Milankine strane tako da su samo vitalne stvari stizale do Jelene, dok bi Milanka brzo i efikasno resavala brojne rutinske poruke od novinara, investitora, lokalnih politicara, i neznanih obozavalaca koji su mislili da samo treba da upitaju pa da je izvedu na kafu ili pice. Dugo joj je trebalo da nadje tako vrednu, efikasnu i pouzdanu sekretaricu, tako da joj je Jelena rado ponudila platu dvostruko vecu od uobicajene kada se jednom uverila u njene sposobnosti.

Za svoj novi dom izabrala je trosoban stan na cetvrtom spratu u lepo renoviranoj zgradi izgradjenoj jos pre Drugog Svetskog Rata u Solunskoj ulici vrlo blizu njene agencije koja se nalazila u Cara Dusana. Tako je mogla da ide pesice do posla, a blizu joj je bio i sportski centar “25. maj” gde je svako drugo jutro odlazila i plivala dvadeset duzina u olimpijskom bazenu odrzavajuci svoju dobru formu i ignorisuci zadivljene poglede muskaraca svih godina starosti. Stan je uredila u modernom ali nenametljivom stilu, sa mnogo otvorenog prostora i obiljem prirodnog svetla u kojem bi se kupao kad god bi dan napolju bio lep i suncan. Tu je bio njen privatni kutak u koji je uvek mogla da se povuce kada je zelela da se regenerise, procita na miru dobru knjigu, ili jednostavno meditira i ocisti misli od zbrkanosti svakodnevice. Jelenino omiljeno mesto za opustanje je bilo njeno veliko kupatilo u kome je mogla da provede sate samo sedeci zatvorenih ociju u jakuzi kadi dovoljno velikoj za cetvoro ljudi dok bi joj snazni mlazevi vruce vode masirali telo. Iako nije htela da svoj zivot provede negde na poslovicno trulom Zapadu, takodje nije zelela ni da se odrekne njegovih mnogih blagodeti. I samo je mali krug njenih najblizih prijatelja, vecina jos iz vremena njenog detinjstva, imao dozvolu da udje u taj njen prostor, svi ostali su morali da je sretnu na nekom drugom, neutralnom terenu, bilo da je to u prostorijama njene agencije ili na nekom gala prijemu. Poznavala je licno mnoge politicare i poslovne ljude, koji su uvek bili radi da budu vidjeni pored lepe zene i ciji je uticaj njoj otvarao mnoga vrata i omogucavao joj pristup krugovima gde normalno ne bi mogla da se krece.

Predstojeci modni spektakl u Starom Dvoru, kao deo prijema za domace i strane zvanicnike bice kruna njenih napora u zadnjih nekoliko godina i koji ce, nadala se, omoguciti njenoj agenciji i manekenkama da postanu regularni ucesnici na evropskim pistama, i da mozda cak i Beograd ucini jednim od glavnih centara mode, sto su sve njegove lepe zene svakako zasluzivale. Ostalo joj je jos tri meseca da privede kraju stotine malih detalja i dovrsi sve pripreme na koje je vec utrosila sest meseci svog najkreativnijeg rada. Iako bez ikakvog formalnog poslovnog obrazovanja, sa diplomom Filozofskog fakulteta, Jelena je svejedno uspesno spojila svoj zivi intelekt i zelju da nauci sve sto moze sa prilikama koje su se pruzale ispred nje u zadnjih deset godina. Bila je svesna da mnoge stvari dolaze pred nju samo zahvaljujuci njenom izgledu, ali je naucila da ne misli previse o tome, vec o krajnjem rezultatu koji je jedino bio vazan. Bila je prakticna zena, svesna svojih fizickih prednosti, ali i realnosti u kojoj je iza svakog njenog uspeha stajalo duplo vise truda nego da je bila isto tako sposoban muskarac. Vazan deo njenog zivota bio je i rad sa nekoliko dobrotvornih organizacija koje su iskljucivo postojale da bi pomagale deci kojima sreca nije bila naklonjena, dok je uporno odbijala da svojim novcem i vremenom pomaze odraslima u nevolji, ostavljajuci ih neka se sami snalaze.

Utorak jutro se probudila uz pljustanje kise po prozorima njene spavace sobe. Odlucila je da ostane to pre podne kod kuce da u miru posveti nekoliko sati strateskom planiranju svega sto treba da se odradi u nekoliko sledecih meseci. Umila se i oprala na brzinu zube, povezala svoju dugu crnu kosu u jednostavan rep, obukla se u sivi sorc i belu majicu kratkih rukava i sela na svoj Schwin stacionarni bicikl u nameri da provede sledecih trideset minuta u kardio vezbanju. To je radila samo u retkim prilikama kada bi se odlucila na redak luksuz da prepodne provede kuci, a ne na poslu. Milanku je nazvala telefonom i zamolila je da joj prosledi samo vazne pozive.

Pocela je prvih nekoliko minuta lagano, sa malim opterecenjem, okrecuci ravnomerno pedale da bi podigla svoj puls na zeljeni nivo. Uzivala je zamisljajuci kako joj se visak sala topi sa nje, a misici njenih dugih nogu zatezu i oblikuju dok se bore protiv otpora masine za vezbanje. Petnaestak minuta kasnije, puls joj je dostigao zeljeni nivo, dok je mali digitalni muzicki plejer na njenoj ruci pumpao ritmicnu muziku u njene slusalice. Jelena je predano vrtela pedale dok je njen mozak stimulisan vezbom nagradjivao njeno telo povecanim dozama serotonina. Osecala se kao da nema brige na svetu, samo je mislila na sledeci okretaj pedale. Tada je primetila da crvena sijalica na njenom bezicnom telefonu koji se nalazio na obliznjem stolicu ubrzano treperi. Milanka je zove, a ona nije cula!, pomisli Jelena gaseci muziku i brisuci peskirom desnu stranu lica pre nego sto se javila.

“Halo?”

“Dobro ti jutro ljubavi, jesam li te prekinuo u nekom ljubavnom cinu? Kao da si malo zaduvana.” Ona odmah prepozna Gidzin glas. Uzbudjenje i zanos vezbe namah nestade i zameni ih neka nedefinisana nelagodnost.

“Zasto me zoves ovde?” upita ga ona nimalo ljubazno, pokusavajuci uzaludno da zvuci manje zadihano preko slusalice.

“Pa mislio sam posto se nismo dugo culi da te danas nazovem da vidim kako si i sta radis.”

“Znajuci te koliko te znam, to sigurno nije razlog za tvoj poziv, tako da predji molim te na stvar ili me ostavi na miru,” odbrusi mu ona, mada se nije osecala nimalo hrabro u tom trenutku.

“A, uvek tigrica, neka,neka. Pa dobro, zovem jer sam mislio da ti tvoj modni biznis ide mnogo bolje nego ranije, pa bi bio red da povecas svom najboljem poslovnom partneru njegovu mesecnu dividendu,” nastavi Gidza sa tragom osmejka u glasu.

“Ne znam odakle ti takva ideja, ali si dobrodosao da navratis kod nas kad god ja nisam tamo i da pregledas moje poslovne knjige. Za razliku od tebe, ja ne krijem moje poslove.” Jelena je sad znala da joj je ceo dan propao sto se tice bilo kakvog produktivnog posla.

“Opa, samo polako, kakve su to insinuacije. Ja samo zelim da si osiguram moj ravnopravni udeo. Ne zaboravljas valjda ko ti je jednaki poslovni partner?” U Gidzinom glasu kao da se osmeh rasirio od uveta do uveta. Jelena se osecala saterana u cosak, nemocna da smisli bilo sta sto bi mogla da kaze na sve ovo.

“Nudila sam ti nekoliko puta da otkupim tvoju polovinu agencije za fer i pravicnu cenu. Sta hoces vise od mene?” upita ga ona razmicuci zavese i gledajuci dole na ulicu gde su ljudi prolazili svaki svojim poslom nesvesni njene igre macke i misa. Jelena nije imala zablude oko toga ko je bio mis.

“Hajde, hajde,” nastavi Gidza sa druge strane veze, “nisam ja bez srca. Evo recimo da ugovorimo razmenu. Zaboravicemo sve partnerske nesuglasice ako me uvedes na tu veliku prefinjenu zurku u Starom Dvoru da malo prosirim poznanstva sa pravim ljudima. Znas, niko se nije setio da i mene pozove, stvarno ne znam zasto.”

Jeleni je tada postalo jasno sta on hoce. Morao je da ubrzano uspostavi veze sa novim ljudima u vlasti, jer mu je stara mreza uticaja polako slabila i nestajala sa scene.

“Ne dolazi u obzir tako nesto. Moraces sam da se snadjes duso. Cim dodjem do neke vece kes love, ili cu te otkupiti jednom za svagda, ili cu sama otvoriti novu agenciju, a ti onda vodi ovu sam koliko ti je milo,” Jelena skoro da je verovala svojim recima.

“Moj deo nije jeftin, ali necu ti okrenuti ledja ako dodjes sa pravom ponudom pred mene,” Gidza je zvucao lazno saosecajan. “U medjuvremenu razmisli o ovome sto sam te pitao. I za kraj moram da kazem da i u tom obicnom sivom sorcu super izgledas, odmah se setim nasih starih dana.” Veza se tu prekinula i Jelena je uznemireno pocela da napreze pogled na prozore okolnih zgrada ne bi li mozda primetila odakle je posmatrao. Ali osim jedne pogurene babe koja je polako na trecem spratu sa druge strane ulice artriticnim rukama kacila ves da se susi na terasi, nikoga drugog nije mogla da vidi kroz prozore tog jutra. Odlucila je da se vrati na bicikl i proba da dovrsi svoju jutarnju vezbu ne bi li malo izduvala stres koji je osecala u sebi. Zasto je ne ostavi na miru? I zasto je ikada pristala da joj on bude partner u njenoj agenciji? Sve ce to biti dobro na kraju, mora da bude, uveravala je samu sebe ne primecujuci glasno bipkanje monitora pulsa koji je pokusavao da joj signalizira da su joj otkucaji srca bili u kriticnoj zoni dok je freneticno okretala pedale stezuci rucke kormana dok joj clanci na rukama nisu pobeleli, bezeci a stojeci u mestu.