CETRNAEST ( A gde je trinaest?)

Slavko je ponovo osecao decije ushicenje i zanesenost poslom kakvu dugo nije iskusio, jos od kada je otaljavao poslednje dve godine studija. On i Dzordz su posle prvih nedelju dana uhvatili ritam i razvili sistem sporazumevanja koji im je pomagao da brzo i sa sto manje objasnjenja probiraju u kojim ce oblastima da posvete vise paznje i analize. Slavko, iako je radio bez prestanka skoro dvadeset sati dnevno zadnjih sedam dana, nije osecao umor, vec naprotiv jednu slatku zelju da uradi jos samo malo vise i vidi kakvi ce rezultati biti. Iz Dzordzovih e-mejlova je imao utisak da se i stari cinicni akademik, ogrezao u iscrpljujucoj borbi sa birokratijom, osecao slicno kao i on. Njegovi e-mejlovi su bili puni ideja i uzbudljivih hipoteza, u tolikom broju da ih je bilo nemoguce sve ozbiljnije razmotriti, ali to Dzordza nimalo nije ometalo da svaki dan kada bi primio nove rezultate od Slavka, njemu posalje nazad gomilu novih ideja. Bili su pazljivi da stalno koriste softver za sifrovanje i zasticen prenos njihovih elektronskih komunikacija, bilo da je to bio e-mejl ili FTP ili HTTP; sve sto su slali jedan drugom umotavali su u zastitni sloj trostruke enkripcije, iste onakve kakvu koristi americka vlada za svoje “top secret” dokumente. Zajedno su sa puno entuzijazma diskutovali preko telefona svaku vest o novom pomaku u istrazivanju i primeni genoma. Zadnje sto su prosle veceri diskutovali do kasno u noc bila je vest kako je konacno napravljena kompletna mapa najveceg ljudskog hromozoma, takozvanog Hromozoma 1, koji je sadrzavao skoro dva puta vise gena nego prosecan hromozom i koji je cinio 8 procenata ljudskog genetskog koda. Za njih dvojicu ta novost nije bila od preterane koristi, jer su tu “kompletnu” mapu vec imali na DVD-ju koji im je obezbedila Akiko, ali je bila znacajna kao konacna potvrda kvaliteta informacija koje je Slavko doneo sa Havaja. Dzordz bi slao Slavku kompjuterizovane uzorke iz njegove laboratorije, dobijene kroz proces sekvenciranja sa skupim biodigitalnim masinama. Slavko bi zatim propustao te iste uzorke kroz brojne nove testove, cije bi kondenzovane rezultate zatim slao nazad Dzordzu na dublju analizu. Kad god bi primetili velika odstupanja izmedju starih i novih rezultata, markirali bi taj deo genoma za kasniju dublju analizu. Prva faza, u kojoj su se jos nalazili, trebalo je da traje nekoliko nedelja, u kojoj ce postojecu mapu genoma i sve stare rezultate propustiti kroz Slavkov mocni softver. U drugoj fazi ce se usredsrediti na nove delove genoma koje su dobili u Havajskoj mapi, kako su je sada obojica zvali. Treca faza je bila jos uvek u oblacima, zavisna od ucinka ostvarenog u prve dve. Dotadasnji sveukupni progres u primeni novih genetskih otkrica je bio relativno spor, ne zato sto istrazivanja, eksperimenata i rezultata nije bilo dovoljno, vec naprotiv zato sto ih je bilo previse. Biolozi, geneticari, doktori, i kompjuterasi jednostavno nisu bili u stanju da detaljno prouce more informacija koje su svi ti eksperimeneti generisali i ciji su rezultati cesto tavorili u ogromnim i malo poznatim bazama podataka, na raspolaganju svakome ko bi znao kako da ih upotrebi. A kolicina novih rezultata je svakim danom bivala sve veca podstaknuta stalnim razvojem mikroarej cipova, sto je za posledicu imalo nastanak citavog niza kompanija koje su pravile softver za pretragu tog ogromnog plasta sena. Ipak i pored svega toga rezultati koji su se merili brojem novih lekova i terapija su bili jos uvek minimalni i ograniceni, jer je nauka ovde jos uvek trcala u mraku. Slavko je znao da njegovi algoritmi imaju brzinu i originalnost koja ce Dzordzu omoguciti da upali svetlo u tom ogromnom mracnom skladistu i da koristeci naocare sa pravom dioptrijom, ili mozda dvogled, vidi jasno svaki detalj uskladisten na bezbrojnim policama koje su se prostirale u nedogled. Zato je dane i noci provodio usavrsavajuci na svom laptopu alate koje su koristili, dok je u sobi do njega osam kompjutera radilo freneticno ali skladno na dugim nizovima slova i brojeva, cekajuci da Dzordz jednog dana uzvikne “Eureka!”

Jos mesec dana je ubrzo proslo bez ikakvih konkretnih rezultata. Dobro, mogli su da objave nekoliko radova u strucnim publikacijama na temu Slavkovih softverskih carolija i manjih ispravki koje su pronasli u starim rezultatima, ali to nije bilo ono sto su zeleli. Jos uvek u rukama nisu imali cak ni osrednje vazno otkrice koje bi nekome moglo biti korisno. Ipak, radili su neumorno i dalje nadajuci se da im sreca nece stalno okretati ledja, jer bilo je jos puno toga sto su mogli da urade.

Jedno rano subotnje poslepodne zateklo je Slavka kako po ko zna koji put sedi ispred svog kompjutera frustrirano gledajuci dole u njegovu tastaturu ne znajuci kako da razresi trenutni problem pred kojim se nasao. Napolju je vreme bilo suncano, ali ne previse toplo, bas kako je Slavko najvise voleo tako da je sirom otvorio prozor od sobe odakle je imao neometan pregled na obliznje planine i skijalista Severnog Vankuvera. Kao i obicno Maunt Sejmur, Graus i Cajprus su jos uvek na vrhu bile pokrivene snegom iako se juni mesec polako primicao. To je bila jedna od dobrih strana zivota u Vankuveru, tri skijalista na samo cetrdeset minuta voznje od grada, a ko voli olimpijske staze, njega su na dva sata odavde cekali mocni Vistler i Blekomb.

Medjutim skijanje je Slavku sada bila zadnja stvar na pameti. Njegov velik problem su trenutno bili mikroRNK, neki od najmanjih delova ljudskog genoma, ali koji su imali sve veci znacaj medju biolozima, zbog njihovog potencijala u lecenju raka, dijabetesa i mozdanih poremecaja. Nikako nije mogao da ih uklopi u svoje matematicke modele na nacin koji bi omogucio njihovu precizniju analizu i rekombinaciju. Njegova frustracija je proizilazila iz toga sto su u ovoj oblasti on i Dzordz mogli po prvi put da izbiju na celo trenutnih svetskih istrazivanja, samo ako bi uspeli da identifikuju nekoliko novih mikroRNK varijanti. Ali prvo ce morati nekako taj svoj model da dovede u red.

MikroRNK je sve do nedavno bio smatran za relativno nevaznu stvar. Ovi sicusni delovi ribonukleinske kiseline igraju ulogu u regulaciji gena, odnosno njihovoj aktivaciji i deaktivaciji. Kada je ljudski genom dokazao da imamo manje od 25000 gena, umesto 100000 koliko se pre toga verovalo, regulacija gena je dosla u centar paznje. Odjednom nisu sami geni bili najveca misterija, vec stvari koje uticu na njihovo ponasanje i proteini koje proces regulacije gena proizvodi. MikroRNK skoro iskljucivo zaustavlja proizvodnju proteina, funkcija suprotna od njihovih poznatijih rodjaka, mesendzer RNK, ili mRNK koji prenose instrukcije iz gena da bi napravili proteine. Kada je pre nekoliko godina otkrivena nova, ogromna i nepoznata familija mikroRNK-ova za koju se do tada nije znalo, intenzitet njihovog proucavanja se uvecao skoro pedeset puta.

Sve te informacije i mnoge druge koje mu je Dzordz strpljivo objasnio prolazile su Slavku kroz glavu dok je pokusavao da pronadje resenje za svoj problem. Pokusao je da promeni algoritam harmonijskih polinoma, vrednosti u rasutoj matrici, i nekoliko klasa iz paketa vestacke inteligencije koji su citali i sortirali bujicu eksperimentalnih podataka koji su stizali iz Dzordzove laboratorije gde je on koristio najnoviji Trilogy 2020 Single Molecule Analyzer analizator koji je bio u stanju da radi na pojedinacnim molekulima mikroRNK, ali sve je bilo uzalud. Rezultati su jednostavno bili ispod ocekivanja. Slavko se zavalio u svoju koznu kancelarijsku fotelju u kojoj je sedeo, udahnu duboko i okrenu se prema prozoru gledajuci u planine na horizontu koje su izgledale kao da je mogao da ih dotakne.

Ovo je bio prvi put da se ozbiljno zaglavio. Saljivo je krivio Dzordza za to koji je insistirao da prvo obrade mikroRNK, pre RNKi (interference) koji takodje blokiraju proteinske funkcije, jer su prvi bili prirodan proizvod naseg tela, dok RNKi dolaze od transpozona i virusa, ili su napravljene u laboratorijama i vestacki unete u celije. Slavko je imao razumevanja za Dzordzov entuzijazam istrazivaca, dok mu je govorio o najnovijim otkricima mikroRNK koji regulise mozdani razvoj u ribama, ili drugi mikroRNK koji utice na razvoj krvnih celija sa potencijalim primenama u lecenju leukemije, ili treci koji su japanski istrazivaci povezali sa otpornoscu na virus SIDE, ali to mu sad nista nije pomagalo da dobije ideju kako da detektuje ove sicusne nizove baznih parova ciji se broj procenjivao da je negde izmedju 200 i 1000.

Tek kada je nebo pocelo polako da se zatamnjuje uz dolazak sumraka, Slavko se ponovo okrenuo i pogledao u monitor od tekuceg kristala koji je strpljivo cekao svetleci u polumracnoj sobi. Odlucio je da jos jednom pregleda publikacije na sajtu US Genomicsa ne bi pronasao paragraf ili rezultat koji bi ga pomerio sa mrtve tacke. Samo sto je poceo da pretrazuje po stranicama njihovog web sajta zacuo je vrata njegovog stana kako se otvaraju. Okrenuo se da vidi ko je, pokusavajuci da se seti da li ih je zakljucao.

“Jebote kako je vruce ovde. Pa jel’ znas ti da je leto skoro doslo, sta si raspalio grejanje?” Bio je to Milke koji je stojao kod vrata sa rukama u dzepovima farmerki i prebacujuci se sa noge na nogu.

“Kako si usao? Mislio sam da sam zakljucao vrata,” odvrati mu Slavko pomalo bunovno i vec neko vreme hronicno neispavan.

“Ma znas ono kad si mi rekao da ti vratim sve kljuceve od tvog stana, po treci put? E pa bio sam skoro siguran da se ti samo salis, pa sam ostavio jedan za rezervu,” odvrati mu Milke trudeci se da zvuci opusteno, ali drzeci ruku na kvaci od vrata i ispod oka pazljivo gledajuci kakva ce da bude Slavkova reakcija. Ali pre nego sto je Slavko stigao bilo sta da kaze, Milketovu paznju je privuklo glasno zujanje u drugoj sobi. Napravio je par koraka ka sredini dnevne sobe i istegavsi vrat zavirio kroz vrata odakle je dopirao zvuk.

“Jao vidi koliko kompjutera! Imas li neku dobru igricu da ulupamo par sati,” rece zaboravivsi na oprez. To ga umalo nije skupo kostalo. Debela knjizurina koju je Slavko zavitalo na njega samo je za malo promasila njegovu glavu.

“Nemoj odmah da se gadjas! Samo sam dosao da vidim sto te nema u narodu toliko dugo.” Dok je to govorio Milke se brze-bolje ponovo smestio kod ulaznih vrata. Slavko je jos uvek sedeo u stolici u sobi trljajuci umorno slepoocnice ne mogavsi da sebe ubedi da ustane.

“Sto puta sam ti rekao…” poce on ali ne uspe da zavrsi recenicu.

“Ej, jesam li ti rekao da sam odlucio da se bavim bodi-bildingom?” cuo je Milketa sa vrata.

“Nisi. A jesi li ti cuo da mi ostavis sve kljuceve od moga stana koje imas?”

“Citao sam u nekom casopisu da moram prvo da smrsam jeduci celulozu da istopim visak masti, a onda da jedem proteine da povecam tezinu kroz misicnu masu. Komandant Bosko mora dobro da izgleda dok spasava lepe devojke u nevolji,” nastavi Milke ne obaziruci se na Slavkovu poslednju primedbu.

Slavko na to samo odmeri Milketa od glave do pete koji je sa svojih metar i osamdeset visine jedva imao nekih 57 kila u sebi, i to sa punim pelenama. Ne zeleci da pojacava migrenu koja mu je polako stezala levi deo vrata i glave, uzdrzao se od bilo kakvog odgovora. Ali Milke nije bio neko koga otvoreno ignorisanje moze obeshrabriti.

“Imas li ti neke celuloze da mi pozajmis?” upita on Slavka konacno kad je zavrsio izlaganje svojih planova za misicnu dominaciju.

“Imam koliko hoces u onoj knjizi koja te je promasila. Vrati mi je ovamo pa da probam jos jednom da je zafrljacim na tebe, mozda budem bolje srece, a i ti ces dobiti dozu za celulozu. Malo boli ali cinice ti dobro.” Slavko je isceprkao iz fijoke od stola plasticnu bocicu sa ekstra jakim aspirinom odakle je izvadio i na suvo pozvakao dve bele duguljaste tablete.

“U jebote, pa zato sam dosao kod tebe!” seti se Milke lupivsi se sakom po celu. “Subota je, pravo vreme da se izadje negde na pice i izlozbu zenskih oblina. Naravno ako nisi zaboravio sta to bese.” Pogledao je u Slavka koji se i dalje nije pomerao sa svoje stolice, zavaljen u polulezecem polozaju i ne izgledajuci preterano zainteresovan za bilo sta sto bi Milke mogao da predlozi.

“Ja i ti nikada nismo izlazili zajedno uvece, samo ponekad u po bela dana na pivo u kaficu. Nisam siguran da hocu da nas bilo ko vidi zajedno od mog drustva,” odgovori mu Slavko konacno posle duze pauze. “Ne znam da li bi mi to unistilo reputaciju normalnog momka.”

“ U al’ si samoziv jebote. Samo ja, ja, ja,” Milke je bio uporan. “Vidi kakav si ubledeo, treba ti malo votkice da ti vrati boju u obraze. Ako ce ti biti lakse, ja cu da nosim paprinu kesu na glavi, a ti ako te neko pita kazi da sam ti ja ceger sa pijace.”

Slavko nije mogao a da se ne nasmeje na Milketovo uporno navaljivanje. Znao je i sam da bi mu dobro doslo da na kratko skrene misli sa problema koji su ga spoticali. Mozda mu stvarno jedan izlazak u grad, pa makar i sa Milketom, omoguci da dobije neku svezu ideju.

“Kljuc,” bilo je sve sto je odgovorio Milketu.

“Komandant Bosko oseca da je povoljna odluka doneta i da cemo se uskoro zajedno zaputiti na ulice okupane bljestavim svetlima nebrojenih ulicnih lampi,” odvrati mu Milke i spusti kopiju kljuca od Slavkovog stana na mali stakleni stolic pored vrata.

“Ako je to jedini nacin da te izbacim iz svog stana, onda hajdemo u izlazak,” odluci Slavko i uze kljuceve i novcanik sa police pored njegovog radnog stola.

“Ti castis,” dobaci veselo Milke Slavku iza ledja dok su cekali lift.

Slavku nije bilo do cirkulisanja, tako da su vecinu vremena proveli u Lenoks pabu na raskrsnici ulica Robson i Grenvil u centru grada, sedeci na visokim barskim stolicama i posmatrajuci kroz velika zatamnjena stakla reku mladih ljudi koji su isli tamo i ovamo po ulicama u potrazi za dobrim provodom. Ispred svakog su stojale po dve velike pivske case, prazne, i po jedna napola puna mirisljavog zlatno zutog kanadskog piva, napravljenog u velikim kazanima mikropivare u podrumu paba. Nisu razgovarali, osim ako se u razgovor ne racunaju Milketovi cesti monolozi na teme koje se Slavko nije trudio da zapamti.

“Vidi onu, vidi onu!” viknu Milke u munu ga u rebra laktom. “Ima asimetricno dupe. Majke mi, pogledaj – levi guz joj je veci od desnog. Jao majko kako li hoda ravno!”

Slavko je jednostavno i dalje ispijao svoje pivo i gledao pravo kroz veliki prozor, glave ispraznjene od bilo kakve komplikovane misli. Ponekad bi na kratko registrovao zgodne duge noge neke devojke u tesnim farmerkama, ili nemirne grudi neke druge, dok bi prolazile tamo napolju, a onda bi samo mehanicki prineo svoju casu ustima i otpio jos jedan gutljaj mirisljavog Mejpl Lagera.

Odjednom ga nesto neodredjeno prenu iz vegetativnog transa i natera da se fokusira na prizor napolju. Nemoguce! pomisli on dok je ustajao i kretao prema izlaznim vratima, krceci rukama put kroz gomilu veselih i razgaljenih gostiju paba koji su zdusno navijali gledajuci hokej na jednom od velikih televizora iznad dugackog sanka. Jelena je upravo prosla drugom stranom ulice, ledjima okrenutim njemu i sada je odmicala od njega u vecernjoj guzvi. Svuda bi prepoznao tu dugu crnu kosu i duge noge. Kada se okrenula prema njemu, njeno lice ga zaustavi u pola koraka dok je jos drzao otvorena vrata od paba. Bila je to neka druga devojka, koja je izgledala kao prilicno verna kopija Jelene kad je bila mladja. Jelene koje se Slavko jedino i secao, jer je nije video sve od kada je…

Slavko duboko uzdahnu i vrati se polako oborene glave i sede pored Milketa koji je zastao u pola neke svoje recenice ne shvatajuci sta se desava.

“Nisam prdnuo ovaj put majke mi,” Milke je delovao iskreno. “Mora da je onaj demba u hokejaskom dresu sto samo zdere cips sa topljenim sirom.” Slavko mu samo odmahnu rukom, dajuci mu znak da ovaj put nije on u pitanju.

“Odoh ja kuci Milke, dosta je bilo provoda za veceras.”

“Ali zar necemo da idemo posle u Komodor da gledamo ribe kako djuskaju?”

“Neka Milke, neki drugi put. Sada mi treba malo setnje i svezeg vazduha. Ceka me gomila posla sutra.” I sa tim recima Slavko izadje iz paba na ulicu ne cekajuci da cuje Milketov odgovor.

Krenuo je niz Robson ulicu, setajuci sa rukama u dzepovima, i ne stajuci na prvoj autobuskoj stanici da saceka nocni autobus. U to doba noci, Robson je bio pun mladih ljudi. Njegov stan se nije nalazio daleko odatle, mozda jedva petnaestak minuta hoda, kad jednom skrene u Burard ulicu i krene prema zalivu Fols Krik i njegovoj ulici. Jedna od prednosti zivota u centru Vankuvera. Iako nije bio od onih ljudi koji imaju “sesto culo” kao mnogi junaci iz knjiga koje je citao u mladosti, Slavko je imao nejasan osecaj kao da ga neko posmatra jos od kada je napustio pab i krenuo kuci. Nekoliko puta se dok je hodao lagano okrenuo i pazljivo osmotrio lica oko sebe, ali nije mogao da primeti nista neobicno u toj zivoj guzvi. Gluposti iz sablonskih spijunskih romana, na kraju je rekao sam sebi ubrzavajuci malo korak, ljut na sebe sto umislja stvari i skrecuci levo u Burard gde je kolicina prolaznika bila znatno proredjena. Dok je hodao pored osvetljenih izloga zatvorenih radnji i restorana, u mislima se ponovo okrenuo tehnickim problemima koji su ga cekali kada se vrati kuci i sedne ispred svog kompjutera. Nije primetio visoku priliku coveka koji se pretvarao da pazljivo zagleda cene jelovnika na ulazu jednog od restorana, dok ga je pazljivo posmatrao kako zamice iza coska, i koji je posle toga nestao u guzvi odlazeci na suprotnu stranu.

Majin e-mejl ga je sacekao kada je Slavko vrativsi se kasno uvece uzeo da proveri svoje elektronsko postansko sanduce. Mora da je stigao dok sam bio napolju, pomisli on dok je u usta stavljao nekoliko punih kasika Nutele umesto vecere. Sa vremenskom razlikom izmedju Vankuvera i Njujorka, mora da ga je poslala negde oko 1 ujutro zakljuci on i sede da cita.

Dragi Slavko,

imam odlicne vesti. Nekoliko investitora je konacno materijalizovalo dolare koje su nam obecali. Ja zavrsavam sve potrebne papire sa njima, tako da ne morate ti i Dzordz nista da brinete. Saljem ti u ponedeljak pedeset hiljada dolara. Treablo bi da legnu na tvoj racun u Montreal banci jedno dan-dva posle toga. To bi trebalo da te pokrije za jedno iduca tri meseca. I molim te zakupi neki pravi poslovni prostor dok nisi izbacio sve osigurace za struju u svojoj zgradi. Sad imamo dovoljno novca da ne moramo da brinemo o tome neko vreme. Ima li kod vas kakvih rezultata?

Kod mene ti je sve po starom. Ali imam novog decka! Mozda bude onaj pravi. Pisacu ti detaljnije o njemu neki drugi put. Nadam se da se ne ljutis na mene.

Slavko zaklopi ekran svog laptopa, pojede jos jednu kasiku Nutele, i ode da opere zube pre nego sto se strovali u krevet. Malo ga je brinulo sto ga Majin ljubavni zivot nije mnogo zanimao, ali to je bio samo jedna od nekoliko cudnih stvari koje su mu se desile u zadnjih nekoliko sati.