PETNAEST (Fort Loderdejl)

Poslovni prostor koji je Slavko iznajmio zahvaljujuci novopristiglom novcu nalazio se u trospratnoj zgradi na uglu ulica Kembi i 41. Sam prostor je bio neupadljivih dimenzija sastavljen od malog predsoblja, dve kancelarije od koje je Slavko jednu pretvorio u kompjuterski centar za njegovih 8 umrezenih kompjutera, i jedne male sale za sastanke u kojoj se nalazio jedan malo stariji sto i sest neudobnih stolica presvucenih svetlo plavim somotom. Posto nije bilo potrebe da ga na ovoj novoj lokaciji bilo ko posecuje, nije se potrudio ni da na ulazna vrata stavi bilo kakvo ime firme. Ostatak zgrade je vecinom bio popunjen lekarskim i zubarskim ordinacijama, uz nekoliko osiguravajucih agencija, finansijkih planera i manjih advokatskih kancelarija. Iako je sada morao da provede neko vreme iduci na “posao”, Slavku to nije mnogo smetalo jer je ponovo dobio nazad svoj stan i tisinu koju je vec zaboravio pored stalnog zujanja diskova i ventilatora za hladjenje kompjuterskih procesora i jedinica za napajanje. Takodje nije smetalo ni to sto je Kembi ulica skoro direktno povezivala Slavkov stan sa njegovom novom kancelarijom. Dobro mu je dosla promena okruzenja kada je izasao iz svoje dobrovoljne radne izolacije medju druge ljude i njihove svakodnevne rutine. Zahvaljujuci blagodeti Interneta, i dalje je mogao da radi od kuce kad god mu se prohte, povezan sa svog laptopa do kompjutera u kancelariji koji su trosili poprilicne kolicine struje radeci raznovrsne simulacije i proracune 24 sata dnevno. Ubrzo je kupio jos dva kompjutera i dodao ih u klaster, gde ih je sada bilo ukupno deset, i zaposlio na ugovor jednog mladog studenta sa velikim ambicijama, koji je bio voljan da radi duge sate prekovremeno u zamenu za pice i pivo kojim ga je Slavko redovno snabdevao.

Otprilike jednom mesecno Slavko i Dzordz sastajali su se naizmenicno u Sijetlu i Vankuveru gde su provodili jedan ili dva dana zajedno analizirajuci trenutne probleme i polako uspostavljajuci medjusobno prijateljstvo i uzajamno razumevanje koje im je bilo potrebno da bi ostatak meseca mogli razdvojeni i dalje produktivno da saradjuju. Tada bi napustili uobicajenu radnu rutinu i posvetili se generisanju novih ideja, obicno na otvorenoj terasi nekog restorana uz pivo ili kafu, posle cega bi sto su bolje mogli pokusavali da nauce nesto jedan od drugog. Slavko je morao priznati da je u celini on vise naucio od Dzordza o mikrobiologiji i genetici, nego Dzordz od njega o kompjuterima, jer je Dzordz iako zavucen u svoju laboratoriju imao neiskorisceni talenat dobrocudnog starog profesora sposobnog da objasni i najkomplikovaniju stvar na razumljiv i jednostavan nacin.

Ovaj mesec je bio red na Slavku da bude domacin Dzordzu u Vankuveru. Trenutno su sedeli u Slavkovoj maloj sali za sastanke posle kratke ture po nevelikom poslovnom prostoru. Bila je subota, student je nesto ranije otisao kuci, tako da su bili sami i slobodno su mogli da razgovaraju.

“Svidja mi se ovaj tvoj novi prostor,” rece Dzordz gledajuci na ekranu laptopa koji se nalazio ispred njega na stolu neke od zadnjih rezultata Slavkovih simulacija. “Vrlo funkcionalan za nase potrebe i nije previse skup. Moze dugo da nam potraje.”

“Nisam hteo da trosim pare koje smo dobili na nevazne stvari kao sto su prestizna adresa ili dekor, vec na nasa istrazivanja,” odgovori mu Slavko dok je raspakivao ispred njih nekoliko plasticnih posuda sa kineskom hranom koju su narucili pre toga telefonom.

“Kako vidim, zaglavio si se sa mikroRNK analizama?” upita ga Dzordz sipajuci u veliki papirni tanjir ispred sebe obilnu porciju prasetine u slatkom sosu, pirinca i gomile ukusnih debelih rezanaca, kao i nekoliko rolnica od povrca.

“Ne mogu da se pomerim dalje, moram priznati,” odgovori Slavko dok je polako zvakao komad piletine u terijaki sosu. “Kao da udaram u zid koji ne vidim.”

“Pa dobro ne moramo vise da bijemo mrtvog konja, imamo toliko drugih stvari gde mozemo da usmerimo paznju. Sve sto smo do sada uradili bilo je dovoljno za nekoliko manjih radova koje sam napisao i prezentirao na nekoliko konferencija, za cega smo dobili samo uljudne pohvale ali ocigledno jos nismo naleteli na nesto kljucno. A mozda nikada i necemo.”

“Imas li ideju sta sledece da pokusamo?” upita Slavko.

Dzordz se zamislio na trenutak. “Imamo nekoliko opcija u ovom trenutku. Jedna opcija su mRNK, druga su RNKi, treca je sve ono djubre u genomu za koje se ne zna svrha mada sumnjam da tu ima icega, cetvrta je veza izmedju DNK i proteina. Hoces li da nastavim da nabrajam?” Jos jedan zalogaj slatke prasetine.

Slavko je razmisljao koju bi od ovih tema mogao da saslusa a da ne prikunja, mada je dobro znao da im treba nesto komplikovano da zagrizu, jer bez rizika nema slave.

“Reci mi nesto vise o RNKi. To behu RNK interference?”

“Tacno,” odgovori mu Dzordz brisuci usta papirnom salvetom na kojoj je uglavnom kineskim znacima bila ispisana reklama restorana odakle su narucili. “Oni imaju vaznu ulogu da deaktiviraju razlicite delove gena i time prouzrokuju razlicite rezultate pri kasnijoj izgradnji proteina.”

“Cekaj malo,” Slavko ga zaustavi u pola objasnjenja. “Srce mi nije nista ustreptalo dok si mi ovo objasnjavao. Probaj nesto drugo od onoga sto si mi spomenuo.” Jos jedan zalogaj terijaki piletine sa klicama zitarica.

“Dobro, da vidim,” Dzordz je u glavi birao sledecu temu. “Kako bi bilo da ti kazem koju rec o mesendzer RNK ili mRNK koji su glavni kuriri genetskih informacija od jezgra celije do citoplazme?”

“Ja sam spreman,” odgovori mu Slavko. “Pocni kad god ti zalogaji dozvole.”

“Okej, da vidim kako bih ti to najbolje objasnio a da ne odlutam previse u strucne termine,” Dzordz je odlozio svoju belu plasticnu viljusku i prestao da jede.

“DNK je nukleinska kiselina, sacinjena od 4 monomera koje zovemo nukleotidi. DNK se sastoji od dva lanca nukleotida koje zajedno drze veze vodonika. Ta dva lanca ili niti su u obliku heliksa, dakle DNK je dvostruki heliks.” Dzordz je tu ustao sa svoje stolice na kojoj je dotle sedeo i poceo da seta gore-dole po malenoj sali za sastanke. To mu je ocigledno pomagalo da se skoncentrise.

“Nukleotidi koje nalazimo u DNK ima samo cetiri, i to timin, adenin, citozin i guanin, koji su izvan naucnih krugova uglavnom poznati po svojim pocetnim slovima imena T, C, A i G. Samo G i C, i A i T se vezuju u parove izmedju dva heliksa.”

“Dobro, toliko se secam iz onih nekoliko predmeta koje sam polagao. Nego sta su bitni detalji sto se tice mRNK?” upita ga Slavko.

“Odlicno pitanje, do cijeg sam odgovora upravo dolazio.” Dzordz je sada potpuno bio uzivljen u svoju ulogu predavaca.

“RNK je jedan lanac nukleotida, dobijen razmotavanjem DNK, i jedan od njegovih glavnih vrsta funkcionise kao prenosnik genetskih informacija od nukleusa do citoplazme. Svi RNK su nastali od DNK.” Tu je Dzordz zastao i znacajno pogledao u Slavka koji u tom trenutku nije pokazivao nikakvu nameru da nesto kaze.

“I tu dolazimo do takozvane Centalne Dogme u genetici.”

Posto Slavko i dalje nije davao znaka da ce da ga prekine, Dzordz je to shvatio kao znak da moze da nastavi.

“Centralna dogma u genetici je da DNK u sebi sadrzi kod, odnosno nase gene, i da se nalazi u jezgru celije. Taj kod se zatim “prepisuje” u mRNK koji ga prenosi od jezgra do citoplazme. mRNK se vezuje za ribozom koji zapravo koristi taj kod u procesu prevodjenja da napravi protein. Kod je niz baza, ili nukleotida, koje nalazimo u DNK. Poznat je i pod nazivom kodon kad se nalazi u mRNK, ili kao antikodon kad ga posmatramo u DNK. Koristeci recnik genetskog koda, moguce je odrediti koja amino-kiselina nastaje iz tog kodona.”

“Sada se secam da je posle zavrsetka mape ljudskog genoma bilo mnogo price o sledecem koraku, da se napravi mapa ljudskih proteina ili proteom.” Slavko je poceo da se ljulja na stolici dok je to govorio.

“Tacno, jedini mali problem u tome je sto je proteom hiljadu puta komplikovaniji da se analizira nego genom. A dobro znas koliko nam je godina trebalo da i to kako-tako zavrsimo. Zato su danas u toku mnogi projekti koji pokusavaju da daju odgovor na pitanje koji protein se dobija iz odredjene genetske kombinacije. Obicno je lakse odrediti sekvencu DNK nukleotida, tj. gen, nego sto je procistiti i analizirati sekvencu amino-kiselina u proteinu. Zato, jednom kad je sekvenca DNK nukleotida odredjena, moguce je pretpostaviti sekvencu amino-kiselina u proteinu, sto visetruko olaksava sveukupnu analizu. Jednom kada budemo razumeli sta kontrolise nastanak proteina, mnogi istrazivaci se nadaju da cemo biti mnogo blize kljucu kreacije svog zivota.”

“Vama naucnicima je rajska dolina oduvek bila odmah iza sledeceg brda,” dobaci Slavko samo napola u sali.

Dzordz nije izgledao kao da mu se ta opaska cinila duhovitom.

“Ja i ti radimo ovo zajedno. Zar to ne cini i tebe makar malo naucnikom, jednim od nas?”

Slavko je shvatio da je rekao nesto sto nije trebalo i odmah pokusa da se nekako izvuce.

“Mozda pomalo, ali ja sam vise praktican nego apstraktan tip, ako to ista objasnjava u ovom slucaju.”

Posto Dzordz i dalje nije delovao pomirljivo posle ovih Slavkovih reci, on odluci da je najbolje promeniti temu.

“mRNK zvuci zanimljivo. Prenos poruka i sve to. Trebace mi samo svi moguci detalji kao postojeci laboratorisjki rezultati, uzorci, analize, posto je ovaj nas malopredjasnji razgovor samo bio mali uvod bez mnogo detalja.”

“Za to se ne brini, poslacu ti sve sto imam cim se vratim danas u Sijetl, a ti vidi sta ces da uradis sa svim tim obiljem informacija. Tu vec postoji daleko vise rupa u kolektivnom znanju nego u mapi genoma, tako da ces mozda nesto moci da uradis sa tvojim prakticnim softverom,” i tu Dzordz namignu Slavku dobrocudno dajuci mu do znanja da je mir potpisan.

“Ja cu za to vreme da pocnem konstrukciju novih logickih modula koji ce posle biti uobliceni u konacnu formu kada mi sve to stigne. Moram da imam nesto sa cime cu da istreniram njihovo ponasanje.” Slavku je tek sada bilo potpuo jasno koliko je u stvari Dzordzu nauka znacila ceo zivot i koliko bi bilo neuputno da ponovo kaze nesto neprimereno na njen racun. “Kad ces da krenes nazad? Nadam se da nisu guzve na granici?”

“Uskoro. Guzve na I-5 autoputu nisu nista gore nego sto je uobicajeno za vikend. Trebalo bi da stignem bez vecih problema za oko dva sata. Plus jedno 45 minuta da se dokotrljam do granice.”

Sisli su zajedno dole na parking gde su se pozdravili, odakle se Dzordz odvezao Kembi ulicom na jug prema Ricmondu i autoputu 99 koji ce ga odvesti pravo do granicnog prelaza Kapija Mira. Slavko je seo u svog Golfa, ukljucio se u saobracaj koji se kretao Kembijem prema severu i krenuo kuci.

* * *

Tipler je ispijao svoju prvu casicu viskija za to vece dok je pazljivo pregledao papire koji su se nalazili uredno raspodeljeni u nekoliko papirnih fascikli razlicitih boja rasutih po stolu svuda oko njega. U njima su se nalazili svi njegovi trenutni projekti, organizovani po tome kolike su im sanse da budu profitabilno zavrseni. U crvenim fasciklama je drzao projekte za koje je zavrsetak i isplata njegovog pozamasnog honorara bila u tom trenutku samo pitanje formalnosti. U zelenim fasciklama su bili projekti koji su obecavali znacajne informacije za njegove klijente ali na kojima je jos moralo da se radi. U obicnim belim fasciklama, kojih je bilo najvise, cuvao je one projekte koji nisu vise imali izgleda da naprave pare ni njemu a ni njegovim poslodavcima i koji ce, ako se nista bitno ne promeni, uskoro morati da napusti. Iako je vec bilo skoro sedam sati uvece, vazduh je jos bio vlazan i topao u Fort Loderdejlu na Floridi gde je zadnjih nekoliko meseci ziveo u iznajmljenoj kuci sa bazenom, visokom ogradom i ogromnom gvozdenom kapijom koju nikome nije otvarao. Tipler nije smatrao uputnim da u bavljenju svojim poslom, koji je bio ekonomska spijunaza na najvisem nivou, bude previse dugo na istom mestu, jer se nikada ne zna kada ce neko pokusati da ga pronadje koga ne zeli da vidi i ko mozda ima neke primedbe na njegov minuli rad. Elegantne bele lanene pantalone i svetloplava kosulja od istog materijala koje je nosio na sebi cinile su podnosljivijim sedenje napolju pod velikim platnenim suncobranom. Njegov laptop, koji se nalazio pored tanjira sa netaknutim susijem na drugom kraju stola, odmaknut da bi napravio vise mesta za fascikle, cesto je palio svoj ugradjeni ventilator muceci se bezuspesno da rashladi svoje unutrasnje elektronske organe okruzen morem vlaznog i toplog vazduha. Tipler je vec jednom morao kupi novi laptop kada je njegov prethodni jednog vrelog dana jednostavno odlucio da vise ne zeli radi pod takvim uslovima. Iako ne uvek pouzdan, laptop mu je bio neophodan kao mesto gde je mogao da smesti i analizira neprestanu bujicu podataka koji su mu svakodnevno pristizali, jer je to bio jedini nacin da u danasnje vreme ostane u vrhu svoje sive profesije.

Tipler je napisao nekoliko beleski na marginama stranice iz jedne od crvenih fascikli kada mu je zazvonio mobilni koji je ostavio na stolici pored njega. Uzdahnuo je rezignirano kada je na malom ekranu prepoznao telefon Andrju Skilinga. Cinilo mu se kao da u poslednjih mesec dana on i Skiling razgovaraju i po nekoliko puta nedeljno, bez nekog razloga koji bi bio Tipleru ocigledan. Skiling je svaki put, ako je to uopste vise bilo moguce, zvucao vise uspanicen nego ranije. Tipler se vec odavno pokajao sto je pre dve godine odlucio da ga uzme za klijenta. Posle treceg melodicnog zvona odlucio je da ipak mora da se javi, jer je Skiling nazalost vec znao da on bez mobilnog nikuda ne ide.

“Koje su novosti za mene?” bilo je prvo sto je Skiling upitao posle minimalnih uvodnih pristojnosti. Jednog od ovih dana strefice ga srcka, pomisli u sebi Tipler, pre nego sto je ponudio svoj odgovor.

“Ja i moj tim posvecujemo maksimalnu paznju svakom od vasa cetiri projekta gospodine,” odgovori mu Tipler dok je pogledom prelazio preko Skilingove cetiri bele fascikle na svom stolu.

“Ja hocu rezultate Tipleru, cujes li ti mene!” nastavi Skiling povisenim glasom. “Deonicari mi disu za vrat sa optuzbama da sam u zadnje tri godine prepolovio vrednost deonica kompanije, i da vec vise od deset godina nismo izbacili novi lek na trziste sto povezano sa skorim isticanjem vecine patenanta na nase stare lekove ne zvuci dobro. Kao da je meni lako da placam troskove tri kuce na dva kontinenta, privatnog aviona i pilota, zene raspikuce i nezasite ljubavnice! A i federalni istrazitelji pocinju da njuskaju po strani, privuceni tom halabukom. Kuda ide ovaj svet!”

Tipler je sada ceznjivo gledao u glatku i mirnu plavu vodu svog bazena za koju je znao da je toplija od temperature ljudskog tela. “Da, razumem,” bilo je sve sto je odgovorio na rafal sa druge strane veze. Ko zna odakle ga je Skiling zvao. Od svih mesta, on je u zadnje vreme najredje bio u svojoj ogromnoj kancelariji u sedistu svoje firme u Nju Dzersiju, oblozenoj mahagonijem i orahovinom i popunjenoj impozantnim namestajem i slikama poznatih ljudi po zidovima. I makar pred Tiplerom, Skiling je sve redje zvucao kao ugladjeni i dostojanstveni gigant iz sveta visokog biznisa ciju je masku jos uvek uspesno predstavljao medijima, a cesce kao neko kome ponestaje opcija.

“Ma ne razumes ti nista Tipleru! Sve ide u finu materinu i potrebno mi je nesto veliko od tebe da zamazem oci rulji sa motkama i bakljama koja mi se okuplja ispod prozora zeljna necije glave. To mi treba!” Ova poslednja tirada ga je izgleda malo umirila, tako da je nastavio mirnijim glasom. “Sta je sa Sijetlom? Rekao si mi ranije da taj Topalovic i onaj drugi iz Kanade obecavaju.”

Tipler je u glavi pokusavao da sklopi odgovor koji bi zvucao makar malo pozitivno, ali prave reci su mu izmicale. Dzordzova bela fascikla je bila najdeblja od svih, dok je za stotine gigabajta podataka koju mu je slao njegov skriveni program na Dzordzovom kompjuteru vec popunio dva velika hard diska. Ali osim e-mejlova koje je Dzordz razmenjivao sa tim Slavkom, Tipler nije mogao da uhvati ni glavu ni rep onome sto su njih dvojica radili. Jedino sto je sigurno znao je da nikakvih rezultata koji bi Skilingu bili interesantni nije bilo na vidiku. Nekadasnji potencijal se uveliko pretvorio u corak.

“Ako nastave isto kao i do sada, mislim da bismo trebali da prekinemo njihovo dalje posmatranje, uknjizimo to medju gubitke i fokusiramo se na neku drugu perspektivniju opciju,” odgovorio je konacno znajuci dobro da Skiling takvu bolju opciju nema. Iznenadila ga je tisina sa druge strane veze.

“Gospodine Skiling, da li ste jos tu?”

“Ocekivao sam vise od vas Tipleru s obzirom na vasu reputaciju i visinu honorara,” bilo je sve sto je cuo.

“Ne mogu vam dati nesto cega nema, koliko god da se trudio za vas kao jednog od mojih najboljih klijenata,” Tipler je sada zalio sto Skilingu nije naplatio duplo vise za svu ovu gnjavazu. “Imate kod mene cetiri otvorena projekta, ako mozemo tako da ih nazovemo biranim recima. Mozemo im dati jos koji mesec vremena, i onda cemo znati bolje na cemu smo kod svakog od njih.” Tipler je vec sada imao prilicno dobru ideju na cemu su, ali je bio voljan da jos malo duze naplacuje svoje usluge.

“Da, da, naravno to je prihvatljivo,” Skiling je zvucao rasejano, skoro utuceno. “Ko zna, mozda ce i neki od silnih doktora nauka kojih stotinu rade za mene ismisliti nesto novo i profitabilno vrlo skoro. Da, naravno.” Tipler je tek posle nekoliko dugih trenutaka shvatio da je to bio i kraj njihovog razgovora kada mu je mehanicki glas telefonske centrale ljubazno rekao da spusti slusalicu jer je veza prekinuta sa druge strane.