SEDAMNAEST (Upad)

“Kuznjecov govori na telefonu,” zacuo je Tipler glas sa jakim ruskim naglaskom kada je podigao slusalicu.

“Kakvo iznenadjenje. Nisam se nadao...” poce on ali nije stigao da dovrsi zapocetu recenicu.

“Moji ljudi su mi rekli da si me trazio i da imas nesto vazno da mi kazes. Kod mene vazno znaci da su tu velike pare za mene. Tako?”

Tipler nije znao kako najbolje da odgovori na ovako direktno pitanje. Od kada je pre nekoliko meseci ostavio poruku za Kuznjecova preko anonimnog dojavljivaca, ciji je telefon pribavio u jednom od ranijih “projekata”, nije dobio nikakav odgovor tako da je vec skoro i zaboravio na to. Kuznjecov, jedan od najvecih ruskih oligarha u senci je definitivno imao nacina da mu pomogne, ako mu je to u interesu, ali i da mu zivot ucini vrlo neprijatnim ili mozda jos i nesto gore, ukoliko zakljuci da mu neko kao Tipler gubi vreme.

“Tako, ali situacija se promenila od kada sam vam ostavio poruku.” Tipler je imao osecaj da njegov sagovornik nece dobro primiti vest da je u pitanju bio corak.

“Sta se promenila? Moji ljudi su mi rekli da imas nacina da se zarade velike pare na nekom novom leku, nisam bas mnogo razumeo. Tako?”

“Tacno, ali ta laboratorija koju sam posmatrao od tada nije napravila nikakav pomak, tako da su svi izgledi da od toga nece biti nista.” Znao je da ovo nece dobro proci kod njegovog sagovornika, ali Tipler je isto znao da nema prostora za vrdanje.

“Nista? Nista !!” zaurlao je Rus iznenada. “Ja nisam prekinuo suncanje na mojoj jahti u drustvu dve nevine i mlade polugole devojcice da te nazovem i da cujem – nista.”

“Proverio sam sve o tebi i poznat mi je posao kojim se bavis,” nastavio je Kuznjecov sada potpuno mirnim glasom. “Verovatno si mislio da ce te neki od tvojih klijenata ostaviti na cedilu, pa si se setio mene. E, pa sada igramo po novim, mojim pravilima.”

“Razumem,” bilo je sve sto je Tipler mogao da izusti razmisljajuci istovremeno u sebi kako da se izbavi iz rupe u koju je sam upao.

“Ma ne razumes ti nista Amerikanac! Ili ces uskoro da mi javis gde i kako cu ja da napravim pare, ili ces ostatak svoje bedne karijere da provedes sedeci u invalidskim kolicima i budes prvak disko kluba na rolsuama. Da?” I tu se prekide veza.

“Sranje,” rece Tipler jos uvek drzeci telefonsku slusalicu prislonjenu na uvo.

* * *

“Ali sta sa svim onim sto si mi govorio? Sta sa cvecem, izlascima, nasim planovima za buducnost, svim onim poklonima... sta sa seksom? O boze, nemoj mi reci da nam seks nije bio odlican!” vikala je Maja na ivici histericnosti dok je konstantno ustajala sa kauca u svojoj dnevnoj sobi, samo da bi vec iduceg trenutka posle nekoliko nervoznih koraka ponovo na njega sedala. Napolju, iza njenih belih zavesa, kisa je pljustala prekrivajuci ceo Menhetn bezlicnim sivilom. Ono malo ljudi na ulicama sakrilo se ispod kisobrana i duboko zavuceni u kragne svojih mantila zurili su gde god to bilo odlucno gledajuci u vrhove svojih mokrih cipela. U uglu Majine sobe Dzordz Adams III stajao je izgledajuci kao neko ko se oseca vrlo nelagodno, sto je u tom trenutku kod njega i bio slucaj.

“Nije seks u pitanju, sve je bilo odlicno, sve je...” i tu zacuta razmisljajuci sta da kaze. “Dugo sam razmisljao o nama, o svemu, pre nego sto sam doneo odluku,” nastavi on polako. “Nasa veza nema buducnosti... suvise smo razliciti.”

“Ti si razmisljao? Ti!” vrisnu Maja na njega iznenada da se Dzordan nevoljno trgnu. “Mislis tvoj tatica, Dzordan II je razmislio! Razmislio i zakljucio da ja nisam dobra prilika za vasu aristokratsku porodicu! Mislis...” ali vise nije mogla da govori i zabi lice u svoje dlanove ridajuci nekontrolisano.

“Oprosti mi molim te ako mozes,” rece Dzordan tiho. “Mogao sam sve ovo da ti kazem preko telefona ili da ti posaljem obican e-mejl, ali sam mislio da si zasluzila da cujes od mene licno. Moje akcije namece obaveza prema polozaju moje familije u drustvu i osiguranje prosperiteta porodicnog imetka u buducnosti. Ukoliko nastavimo da se vidjamo, otac mi je jasno stavio do znanja da ce me razbastiniti i izbrisati iz testamenta. Uskoro ce mi naci neku pogodnu verenicu, cime ce se usvrstiti veze, poslovne i privatne, izmedju moje i neke druge uvazene familije. Mislis li da ce meni biti svejedno?”

“Molim te idi sada,” prozbori Maja tiho, brisuci suze i sedajuci uspravno na kaucu.

Dzordan, koji je sve vreme stajao obucen u svoj skupi kaput od kasmira, bez kisobrana jer ga je dole cekao sofer i limuzina, uspe da promrlja nerazgovetni pozdrav sebi u bradu i izadje polako zatvorivsi vrata od Majinog stana iza sebe.

“Idi i nista ne brini, ja cu se vec nekako snaci, nije kraj sveta,” nastavi Maja sama za sebe u praznom stanu.

* * *

Slavku je vec posle samo jednog dana nakon razgovora telefonom sa Dzordzom u Stenli Parku bilo jasno da je Dzordz bio potpuno ozbiljan kad mu je rekao ono o nespavanju. Dzordz mu je od tada slao nove pakete fajlova na analizu, neprestano i kao opsednut manijakalnim impulsom za radom koga je odrzavao kafein ubrizgan u vene. Svaki e-mejl sa prikacenim paketima bio je pracen drugim e-mejlom od Dzordza u kome bi on trazio od Slavka da mu potvrdi prijem i pocetak analize. Ako bi Slavko propustio da se Dzordzu redovno javi sa rezultatima, makar to bilo i samo na pola sata, Dzordz bi vec bio na telefonu pogurujuci ga da pozuri, jer jos toliko toga treba da mu posalje. Slavku je izgledalo da je Dzordz konacno poludeo od silnih godina provedenih u druzenju sa naukom.

“Slavko saljem ti genom vinske musice,” cuo bi Slavko jednom kada bi podigao slusalicu.

“Poslao sam ti genom simpanze,” zacuo bi drugi put.

“Proveri elektronsku postu. Treba da ti je stigao genom kvasca,” bilo bi opet sve sto bi Dzordz rekao treci put, i tako u nedogled. Neprestana digitalna bujica tekla je od Dzorda ka Slavku bez izgleda da ce uskoro prestati.

“Sta ja treba da radim sa svim ovim?” upita ga Slavko u jednom od tih razgovora na telefonu.

“Nista ne menjaj. Radi tacno ono sto si radio zadnji put. Nadam se da si negde zapisao kako si organizovao procesiranje?” odvrati mu Dzordz.

“Ne bas,” odgovori Slavko osecajuci se pomalo krivim. “Taj dan kada sam mislio da smo sve zavrsili, samo sam zajedno naslagao sve module i pakete koje sam imao. Mora da ih ima vise od stotinu u nekoliko binarnih stabala.”

“Sta god da si iskombinovao, izgleda da radi. Ali zapisi tu kombinaciju sto pre, nikada se ne zna.”

“Vazi. Nego kad ces mi reci sta imamo? Vrtim se ovde kao na iglama,” rece Slavko.

“Uskoro, kad budem imao vise pouzdanijih detalja. Moram te zamoliti da se strpis jos malo. Mislim da smo nasli ono sto smo trazili, i mnogo vise! Nikom ovde u mojoj laboratoriji vise ne pokazujem nove rezultate.”

“Kada cemo da javimo dobre vesti Maji?” setio se sada Slavko.

“Na nju sam u svemu ovome potpuno zaboravio!” uzviknu Dzordz. “Kako bi bilo da je odmah nazovemo, dok smo svi na vezi?”

Niko nije dizao slusalicu na Majinom mobilnom. Kada je Slavko vec hteo da odustane, konacno se javila.

“Maja na telefonu.” Glas joj je zvucao vrlo depresivno.

“Cao jabuko sa Istocne Obale, Slavko i Dzordz ovde na zdruzenoj vezi”

“A, vi ste… sta ima novo?” Njena nezainteresovanost za ovaj razgovor je bila obojici potpuno neocekivana. Obicno je Maja bila ta koja je prethodnih meseci podizala moral njima dvojici svaki put kada bi se zapetljali u novim problemima. Sada ju je ocigledno nesto mucilo.

Dzordz je progovorio prvi. “Hteli smo da podelimo dobre vesti sa tobom, ali mozemo te nazvati drugi put ako sada nije dobro vreme.”

“Ma ne, ne mora, samo sam malo neraspolozena. Ali privremeno, znate vi mene.”

“Sta se desilo?”

“Samo par najgorih stvari u mom zivotu do sada,” odvrati ona tmurno. “Decko iz veze koja je izgledala ozbiljna me je ostavio zbog nepodobnog pedigrea.”

“Rekla si par stvari…” pogura je Slavko da nastavi svoje terapeutsko ispovedanje.

“Malo ranije pre nego sto ste me nazvali, sef mi je na moje raspitivanje saopstio da sam jos suvise mlada i neiskusna da budem unapredjena na sledecu visu poziciju u firmi, onu Izvrsnog Potpredsednika. Kaze jos nekoliko godina i bicu spremna. Navlaci mi paucinu na oci i to i on i ja znamo.”

“Zao mi je da te je sve to snaslo odjednom,” rece Dzordz saosecajuci sa njom.

“Znate onu narodnu kako nevolja nikada ne ide sama? Zato ste i cekali da se javim na telefon, dok sam se pribrala malo sama u mojoj kancelariji. Ali nije bitno, lecim se sada slusanjem Balasevicevih starih balada,” nastavi Maja trudeci se da zvuci nehajno. Ali nije nikog zavarala. “Sta ima kod vas dvojice? Kazite mi neku dobru vest.”

“Dzordz kaze da smo uspeli,” odgovori joj Slavko prvi, zadovoljan dobijenom prilikom da promeni temu razgovora.

“U cemu smo uspeli?” upita Maja rasejano, ne shvatajuci odmah o cemu govore.

“Nisam jos ni Slavku rekao detalje, jer nije jos sve potvrdjeno. Moram sve sam da proveravam sto ide vrlo polako, ne mogu se u nikog drugog pouzdati da mi pomogne.”

Sada je Maji postalo jasno o cemu govore. “Nasli smo neku novu funkciju gena?” upita ona uzbudjenim glasom.

“Bolje.” odgovori Dzordz, uzivajuci maksimalno u svojoj trenutnoj ulozi nosioca zagonetnih dobrih vesti.

“Nesto bolje, nesto bolje…” razmisljala je Maja naglas. Onda se odjednom setila - “Nemoguce! Nasli smo novi gen?”

“Jos bolje.”

Slavku koji je do tada imao svoje teorije o tome sta su nasli, sada isto tako nije nista bilo jasno. “Pa sta smo to nasli?” upita on sada Dzordza pre nego sto je Maja mogla da se ubaci.

“Ne mogu o tome preko telefona, a i jos nisam zavrsio sva poredjenja da budem sasvim siguran.” Ovaj njegov odgovor izazva kolektivne uzvike protesta i razocaranja Maje i Slavka. “Uskoro. Obecavam.”

Majino raspolozenje se vidno popravilo u toku njihovog razgovora. “Jos ne mogu da verujem da se sve ovo stvarno desava! Ja cu iskoristiti vreme dok cekamo na tebe, Dzordz puzu jedan, da diskretno obavestim nekoliko kupaca sa dubokim dzepovima o svemu ovome. U opstim crtama, naravno. Sigurno i ti Dzordz mozes da procuris neke informacije do usiju nekoliko biranih farmaceutskih kompanija. Vec zamisljam kakva ce velicanstvena jagma da nastane!” Maja je bila u transu, “ako sve bude islo po planu bicemo multimilioneri… ma sta multimilioneri – milijarderi! Svi ce hteti da otkupe sta god da to imamo. Vise niko nece dovoditi u pitanje Majin pedigre.”

“Milijarderi je mozda malo prejaka rec,” ubacio se Slavko kada je Maja konacno zastala da uzme vazduh. “Ja i Dzordz smo nesto razgovarali o tome kako da ovo sve iskoristimo, i zakljucili smo da ako je u pitanju opste dobro onda najbolje da rezultate detaljno objavimo svima zainteresovanima, ma gde bili. Ako uz to zaradimo i malo para, dovoljno da otplatimo sve troskove do sada i investitore, i da ostane dovoljno da mozemo da zivimo bez brige, to bi nama bilo dovoljno. Ako ovo prodamo nekoj velikoj firmi, ko zna sta ce od svega toga biti, mozda cak i namerno stave nase rezultate pod kljuc iza debelih vrata nekog celicnog sefa da nikad ne vide svetlo dana. To je Dzordzovo i moje misljenje.”

“Ja vas razumem i postujem takav humanitaran pristup, ali ovo bi ipak mogla biti prilika decenije, prilika stoleca! Treba da je zgrabimo sa obe ruke kad nam se vec ukazala,” neverica se osecala ispod njenog saljivog tona. “Bicemo slavni i trulo bogati. Sta ima lose u tome?”

“Moram da se slozim sa Slavkom,” zaculi su sada Dzordzov glas. “Nema nista lose u velikim parama, ali ako to bude znacilo da ce neko to sve da komercijalizuje i polako cedi pare od bolesnog naroda, onda je bolje ne biti slavan i trulo bogat. Dosta ce nam biti i nekoliko miliona dolara za svakog od nas, sto mozemo ostvariti sirokim licenciranjem bez ogranicenja i patenata.”

Maja je morala da prizna da je nadglasana. “Dobro. Ostavimo to za posle kad budemo znali sve detalje. Dogovoricemo se vec nekako da svi budemo zadovoljni.”

* * *

Restoran “The Georgian” u Sijetlu opisuje svoj jelovnik kao “Francuskom inspirisanu trpezu americkog Severozapada.” Otvoren davne 1924., ovaj elegantni restoran u samom centru Sijetla smesten unutar Fairmont Olimpik hotela, najekskluzivnijeg u drzavi Vasington, pruzao je velelepno okruzenje za vecere koje se pamte. Njegov opulentni dekor i usluga sa cetiri zvezdice kreiraju posebno aristokratsku, dostojanstvenu atmosferu za goste koje cine lokalni zitelji i razni tipovi iz sveta velikog biznisa nadajuci se da impresioniraju svoje klijente. Gosti hotela zaokruzuju ovu celinu u sofisticiranom baru na terasi i luksuznoj sali za veceravanje. Tipler je sacekao da im konobar, u besprekorno ispeglanoj uniformi koja se sastojala od crnih pantalona, bele kosulje sa leptir masnom i elegantnog crvenog prsluka, dovrsi sipanje vina u njihove case i udalji se od stola za kojim su sedeli. Tavanica, sa koje su visili brojni impozantni kristalni lusteri koji su svojom svetloscu kupali prostranu ali ukusno uredjenu salu, uzdizala se nekih desetak metara iznad njihovih glava. Izabrao je ovo mesto iz dva razloga – da dovoljno impresionira svog sagovornika koji je sedeo u tapaciranoj fotelji naspram njega sa druge strane okruglog stola, i da njihovom razgovoru obezbedi preko potrebnu privatnost. Sto se tice onog prvog, tu je ocigledno uspeo, jer je svakom ko bi ih pogledao odmah bilo jasno da Dzordz, koji se osecao vidljivo nelagodno i sedeo pomalo ukoceno, tu ne zalazi svaki dan. Njegove izguzvane pantalone i iznoseni sako naucnika sa zakrpama na laktovima izazivale su diskretne upitne poglede i sasaptavanja gostiju za obliznjim stolovima, bivajuci u totalnom kontrastu naspram elegantnog Tiplera, odevenog u italijansko Canali odelo konzervativno tamno sive boje.

Tipler je posmatrao Dzordza preko ivice svoje case dok je ispijao gutljaj belog vina. Dobro ce ici uz lososa sveze ulovljenog u obliznjem Pacifiku koga je narucio kao glavno jelo. Jos uvek nije mogao sasvim da veruje u ovaj sasvim neocekivani, ali dobrodosli preokret situacije. Kada je pre nekoliko dana primetio mnogostruko povecanje poruka i pravu bujicu podataka koje mu je njegov tajno instalirani softver na Dzordzovom racunaru redovno prosledjivao, odmah je znao da se nesto dogadja. Kratki poziv njegovom dousniku medju Dzordzovim osobljem ucvrstio ga je u uverenju da se nesto znacajno promenilo u Sijetlu. Jedino sto je Majkl, njegov dojavljivac, mogao da mu kaze je da su isprva svi u timu imali pristup preliminarnim rezultatima koji su ocigledno poticali od ljudskog genoma, ali da je ubrzo zatim Dzordz nastavio rad sam iza zatvorenih vrata, ne deleci vise ni sa kim nove informacije. Ali bilo je svima primetno da je Dzordz postao potpuno obuzet sa cime god je to radio, jer je potpuno zapostavio sve redovne projekte koje su imali u laboratoriji, bilo je zadnje sto je Majkl dodao. Tipleru je bilo jasno, cak i na osnovu ovih malobrojnih informacija, da mora delovati brzo. Nekoliko telefonskih poziva kasnije, jedan u Nju Dzersi, drugi u Zenevu gde je ostavio poruku na telefonskoj sekretarici za koju je znao da je preslusavaju Kuznjecovi ljudi, kupio je avionsku kartu i doleteo zadnjim jucerasnjim nocnim letom u Sijetl. Prva stvar koju je uradio ovog jutra bila je da iznenadjenog Dzordza pozove na poslovnu veceru u “The Georgian”.

Spustio je casu sa vinom na sto pored tanjira egzoticne salate koja je stigla kao predjelo, i pogledao otvoreno u Dzordza na sta se ovaj odmah revnosno posvetio svom tanjiru sa salatom. Iako su sedeli tu vec vise od pola sata za koje vreme su caskali o vremenu, politici, Dzordzovom poslu, Tipleru nije nikako polazilo za rukom da potakne Dzordza da mu otvoreno kaze na cemu tako vaznom sada radi. Posto ce im uskoro doneti glavno jelo sto ce usporiti svaki dalji razgovor, a neuspeh da otkrije detalje nije bio jedna od opcija koje je imao, Tipler se odlucio na direktan pristup.

“Cuo sam dobre vesti u vezi vaseg najnovijeg istrazivanja gospodine Topalovic. Moj klijent koji je jedno od najvecih imena u farmaceutskoj industriji bi mozda bio vrlo zainteresovan ako bi samo malo bolje znali o cemu je rec. Mozete li mi reci nesto vise sto bih mogao da prenesem mojim poslodavcima?” Tipler je postavivsi ovo pitanje na otvoreno izmedju njih duboko udahnuo i naizgled potpuno opusteno stavio zalogaj salate u svoja usta cekajuci sledeci Dzordzov potez u ovoj poslovnoj sahovskoj partiji, u kojoj je jedan od igraca bio velemajstor a drugi obicni pacer.

“Ne znam tacno sta vas interesuje od nasih redovnih programa,” odgovori mu napokon Dzordz posle male pauze, dok mu je lice lagano pocrvenelo. “Trenutno analiziramo genetski sastav domace vinske musice, mogucnosti uzgajanja krupnije recne ribe, modifikovani kukuruz koji sam ubija stetocine koje ga napadaju, kao i nekoliko novih eksperimentalnih terapija baziranih na genetici koje su nam poslali na nezavisnu proveru. To su sve nasi visegodisnji ustaljeni programi, finansirani od strane Vlade, ne bih znao koji od njih je taj sto vas zanima.” Dzordz je lagao Tiplera, i to lose, sto je obojici bilo jasno. Kelner se ponovo diskretno pojavio pored njihovog stola da upita da li je usluga po svemu zadovoljavajuca. Tipler mu potvrdno klimnu glavom, na sta se ovaj ponovo udaljio.

“Ja razumem vase oklevanje,” nastavi Tipler ugladjeno. “Sasvim ste u pravu sto ste oprezni u svojim recima, jer nikad ne znate sa kim imamte posla. Ja imam pozudane informacije da se kod vas desava nesto mnogo uzbudljivije nego ovo sto ste mi nabrojali. Kompanija koju zastupam, moram to ponovo da kazem, je spremna da vam ponudi vrlo znacajnu poslovnu kompenzaciju, ako bi zauzvrat mogla da dodje u ekskluzivni posed vasih rezultata, koji bi naravno prvo morali biti verifikovani od strane njihovih eksperata.”

Dzordzove sumnje da ima dousnika u svojoj laboratoriji su ovim bile potvrdjene. Pitao se koliko je njegov ugladjeni ali uporni sagovornik stvarno znao.

“Nemam vise nista da dodam onome sto sam vam vec rekao, sve drugo sto ste odnekuda culi su necije prazne spekulacije,” odvratio je Dzordz primetivsi sa olaksanjem da su im upravo doneli jela koja su narucili, sto su u njegovom slucaju bila perfektno ispecena jagnjeca ledja cije se meso samo razdvajalo pod viljuskom, ukusno aranzirana sa prilogom rize u sosu od Sitaki gljiva i kuvanog asparagusa. Neko vreme su jeli u tisini. Kada su prazni tanjiri bili uklonjeni sa stola i kada su i jedan i drugi imali po casu vina u ruci, Tipler je nastavio sahovsku partiju.

“Spekulacije su cudna stvar. Ponekad u njima ima zrno istine. U slucaju da se dvoumite, ja sam ovlascen da ponudim multimilionsku kompenzaciju za vas licno, procenat od buducih profita, kao i izgradnju potpuno nove moderne laboratorije koju bi ste naravno vi vodili, bez ikakvih uplitanja odgore.” Tipler je bio svestan da nista od ovoga nije istina, ali je znao da ce u slucaju povoljnog ishoda Skiling biti voljan da ponudi nesto slicno, naravno uz masnu posrednicku proviziju samome Tipleru.

“Vasa ponuda zvuci vrlo primamljivo,” odvrati Dzordz, “ali nije u skladu sa nasim namerama. Ovo otkrice bice fleksibilno licencirano svakome ko bude zainteresovan, umesto da na njega ekskluzivno pravo polaze samo jedan komercijalni interes. Zahvaljujem vam se na veceri, ali sada bih morao da idem. Posao ceka.” Dzordz je ustao od stola i pruzio ruku Tipleru koji se nevoljno s njim rukovao. Prijateljski osmeh sada je nestao sa njegovog lica.

“Ovakva prilika se ne javlja svaki dan. Nadam se da necete zazaliti ovakvu vasu odluku.”

Dzordz mu je uzvratio pogled sa osmehom na licu. "Ubedjen sam da necu. Dovidjenja."

Tipler je ostao da stoji pored stola za kojim su do tada sedeli gledajuci zamisljeno za Dzordzom dok se ovaj udaljavao prema izlazu restorana.

"Da sam ja na tvom mestu, ne bih bio tako siguran," promrlja on sam za sebe.