DEVETNAEST (Hajka)

Jedna od stvari na koju se pali razvijeni i napredni svet po americi je da nose svuda sa sobom kafu koju su kupili. U velikim papirnim casama obmotanim ekstra recikliranim kartonom da se prsti ne opeku, sa plasticnim poklopcima na kojima su dva mala proreza, ljudi ih vozaju kolima u specijalnim drzacima, nose ih po ulici, valjda da ugreju ruke, i samo ponekad sednu da je na miru popiju za stolom kafeterije gde su je i kupili. Slavko je obicno spadao u ovu poslednju grupu, ali posto danas nije hteo da sedi sam u efikasno obicnim i dosadnim prostorijama Tim Hortonsa, posuo je penu svog kapucina prahom od vanile i cokolade, zataknuo unutra jedan pljosnati drveni stapic za mesanje i odlucio da i on danas povede svoju kafu u setnju nazad do stana. Prijace kafeinu da izadje na svez vazduh. Prosetao se pola sata uzbrdo ulicom Burard, ispijajuci gutljaje kafe, dok mu se paucina u glavi nije rascistila. Zatim se okrenuo nazad nizbrdo prema Burard mostu i sat kasnije nakon sto je izasao iz kuce, nasao se ponovo pred vratima svog stana osecajuci se mnogo bolje i svezije nego sto je to bio tog jutra. Kada je pokusao da otkljuca vrata, video je da su vec otkljucana ali ga to nije previse uzbudilo. Milke je verovatno tek pocinjao da se zagreva sa njegovim video igricama, a Slavko vrata verovatno nije ni zakljucao kad je napustio stan u napola koherentnom stanju. Jednom nogom je vec bio krocio unutra razmisljajuci kako da se najbezbolnije otarasi Milketa koji je ponekad, ma kakvi ponekad – skoro uvek, morao biti obavesten da je vreme da se ide. Gomila razbacanih stvari, ispreturani namestaj i jak miris cigarete zaustavili su ga u mestu, za trenutak smrznutog sa kljucem u jednoj ruci i praznom casom od kafe u drugoj. Posle nekoliko dugih sekundi dok je njegov mozak uspeo da upije prizor ispred njega i nakon sto je refleksno ponovo iskoracio napolje da proveri da li je usao u pravi stan, konacno se dovoljno pribrao da udje unutra i zatvori vrata za sobom.

“Milke jebacu ti…” Nije uspeo da dovrsi kompliment kada zacu korake iza sebe i nesto ga iznenada uz prasak udari u rame. Uprkos ostrom bolu automatski se izmakao jedan korak dalje i okrenuo lice u pravcu nepoznate pretnje. Ono sto je ugledao bilo je potpuno nadrealno. Na dohvat ruke u njega je zurilo Milketovo raskrvavljeno lice, dok je sepajuci pokusavao nesigurno da se osloni na svoju levu nogu, sa kosuljom na kojoj je bio pocepan levi rukav, dok mu je desna ruka nesigurno podizala stonu lampu za ponovni udarac.

“Sad ce vam se Komandant Bosko najebati nane stoko!”

“Milke! Stani ja sam!” povika Slavko zateceno, podizuci ruku da se zastiti od udarca koji je dolazio.

Milke se ukopao u mestu, umalo ne pavsi preko Slavka od siline upola prekinutog zamaha. Delovao je dezorijentisano. Slavko je tak tada primetio da mu je jedno oko potpuno oteceno i zatvoreno, dok je na drugo nekako jos jedva ckiljio. Prisao mu je brzo da ga pridrzi dok se nije stropostao. Nakon sto mu je pomogao da sedne i koliko je bolje mogao pokrio bar one vidljive podlive na licu sa hladnim oblogama, pustio ga je nekoliko trenutaka da se malo pribere pre nego sto je ponovo progovorio.

“Sta bi ovde pobogu Milke?”, upitao je konacno sa vrata sobe u kojoj su se do tada nalazili svi njegovi kompjuteri. Sada je ta soba bila prazna. Kompjutera nigde nije bilo. I njegov laptop vise nije bio ne stolu gde ga je ostavio. Jedino sto je ostalo bila je gomila kablova koja ih je do tada povezivala sa strujom i nekoliko monitora.

“Samo znam da ovaj put nisam ja kriv,” odgovori mu Milke polako pazeci da govori onim krajem usta gde mu usna nije bila rasecena. “Neko tebe stvarno ne voli.”

“Zasto bi mene neko hteo ovako da uzme na nisan? Niti negde izlazim, niti sam se sa nekim zamerio, niti nesto radim…” Na to Slavko zastade ne dovrsivsi recenicu setivsi se jedne stvari koja bi nekome mogla biti interesantna. Njegov projekat za Dzordzom i Majom! Zato su svi kompjuteri bili odneseni. Neko se nadao da ce na njima naci sta je trazio. Neka im je sa srecom u tom poslu, pomisli Slavko zadovoljno u sebi, svaki kompjuterski disk sa podacima bio je kompletno sifriran, i jedini kljucevi za njihovo desifrovanje bili su kod njega. Jedan na flash disku u njegovom dzepu od koga se nikada nije odvajao, a drugi isti takav u sefu u podrumu Montreal Banke u centru grada.

Milke nije za to vreme primetio ovaj iznenadni prekid u Slavkovoj prici, tako da je nastavio sa opisom svojih nedavnih nevolja. “Taman sam poceo da se uzivljavam u neku dobru svemirsku pucacinu, mada ne odmah, jer sam prvo morao da pregledam nekoliko porno sajtova da vidim da li ima nesto novo da se vidi, kad zacuh kako neko kuca na vrata. Pomislim ocigledno si se ti vratio ili tako nesto, pa mi nije ni palo na pamet da pitam ko je ili zasto bi ti kucao na svoja vrata pre nego sto sam otvorio.”

“Ne verujem da bi ti zatvorena vrata ista pomogla Milke,” ubaci tu Slavko sireci ruke kao da hoce da obuhvati sav onaj krs po njegovom stanu.

“U svakom slucaju,” nastavi Milke “otvorim ti ja vrata i iznenadim se kad ne ugledam tebe nego dva mrka tipa. Sad kad se ponovo toga setim, i oni su tu izgledali iznenadjeno kad su mene videli. Znali su da sa Komandantom Boskom nema sale.”

“Bice da ih je to zbunilo,” dobacu mu Slavko zadirkujuci ga. “Mozda ih je ona ista baba pustila unutra.”

“Pita mene jedan od njih, sa nekim jakim akcentom, nemackim, ruskim, sta mu ga znam – gde je covek koji zivi ovde? Ja kazem taj sam burazeru i ne dajem dobrotvorne priloge na vratima, hvala i dovidjenja. Ali pre nego sto sam uspeo da zatvorim vrata, njih dvojica grunuse unutra. Jedan me pritisnuo uza zid, dok je drugi brzo zatvorio vrata iza njih i poceo da pretura po celom stanu.”

“Zvuci kao da u pitanju bili profesionalci. Ali kako si zavrsio sa svim tim sljivama i bubotkama?”

“Ako mene pitas, mislim da je glavni povod bio kada sam onog sto me je sve vreme drzao pljunuo u lice. Mislim da se onda iznervirao.”

“Pljunuo si ga u… Milke to ti nije bas bilo pametno u tom trenutku.”

“Znam, ali nisam mogao da ne uradim nista dok ti neka dvojica preturaju stan. Sledece cega se secam kad sam se ponovo osvestio je bilo otvaranje vrata. Tada sam zgrabio tu lampu misleci da su se vratili, i krenuo na juris. Ostalo znas.”

Slavko ga potapsa po ramenu. “Ti si dobar i odan prijatelj Milke. Pomalo blesav, ali pravi prijatelj kakvog bi svako pozeleo.”

“Malo vise blesav,” odvrati mu Milke kobajagi protestujuci.

“Dobro, malo vise blesav,” slozi se Slavko smejuci se. “Daj da te sada odvezem u hitnu da te tamo dobro pogledaju.”

Sledece Slavkovo odrediste, posle pretrpane cekaonice ambulante u obliznjoj bolnici Sen Pol gde je ostavio Milketa sa instrukcijama da sedi mirno i ceka na svoj red, kao i da sve prijavi policiji cim ga doktori pokrpe, bila je njegova mala kancelarija u ulici Kembi gde su bili njegovi glavni kompjuterski serveri. Trebace mu dosta vremena da sve prekopira i ponovo dovede u red, pomisli rezignirano u sebi dok je skretao na parking iza zgrade. Nije obratio paznju na policijski automobil koji je stajao parkiran na drugom kraju. Tek kada je izasao iz lifta i krenuo hodnikom prema vratima svoje “firme” postao je svestan glasova koji su dopirali iz pravca u kome je isao. Neciji uzbudjeni glas je nesto nekome uzurbano objasnjavao, dok je drugi glas smireno postavljao pitanja. Slavku se ucinilo da su svi ti glasovi dopirali kroz otvorena vrata njegove kancelarije. I stvarno kada je provirio kroz otvorena vrata njegove kancelarije, ugledao je dva uniformisana policajca i nekog nepoznatog coveka koji je upravo pokusavao da se seti necega sto je zanimalo jednog policajca koji ga je ispitivao sa malom beleznicom u ruci, dok je drugi obilazio po malom prostoru samo razgledajuci i ne dirajuci nista. Taj drugi policajac ga je prvi primetio i pozvao rukom da pridje.

“Je li ovo vasa firma?” upita on Slavka, na sta i druga dvojica pogledase prema vratima na kojima je stajao. Sa mesta gde je bio mogao je vec jasno da vidi da i ovde vise nije bilo ni jednog kompjutera. Sad je vec polako postajao zabrinut.

“Da, moja je. Upravo dolazim iz mog stana koji je takodje pokraden na isti nacin i prijatelj mi je napadnut.”

“Interesantno,” promrmlja policajac koji je pre toga intervjuisao nepoznatog coveka. “Vas portir mi je dao sve informacije sto je znao. Recite mi sada vi vase detalje molim vas. Najpre ime i adresu molim.”

Jedan sat je trebalo ovoj dvojici da zavrse sve sto su hteli i da puste Slavka da nastavi dalje svojim poslom uz obecanje da ce sto je ranije moguce poslati nekoga i do njegovog stana da izvrsi uvidjaj. Ali mora da razume, rekli su mu, da su trenutno veoma prebukirani i da posto su provalnici vec otisli moze da prodje i nekoliko dana dok neka raspoloziva patrola ne navrati do njegovih vrata.

Ponovo u svom automobilu na parkingu Slavko je samo sedeo drzeci ruku na kljucu ne paleci motor. Nije imao gde da ide niti sta da radi. Ovaj projekat mu je bio sve sto je radio poslednjih sest meseci. I sada je to neko samo tako odneo. Iako je znao da lopovi nece imati neke koristi od plena sa kojim su pobegli, znao je da su ga svejedno masno zajebali. Vecina uzoraka, eksperimenata, i rezultata nebrojenih proracuna nalazili su se na tim masivnim kompjuterskim diskovima koji su bili ukradeni. Na svu srecu je uvek kod sebe imao jedan mobilni disk, najveci sto je mogao da kupi, koji je uvek nosio sa sobom, na kojem se nalazio njegov ceo digitalni zivot, ukljucujuci tu i sve algoritme, programe i neke od rezultata genomskih simulacija. Ali to sve nije bilo dovoljno da rekonstruise sve sto su on i Dzordz do sada uradili. Ostala mu je jedino mala nada da ce policija uspeti da nekako povrati sve sto je bilo odneseno, mada statistike nisu bile na njegovoj strani. Jos uvek sedeci u kolima na parkingu, ukucao je Dzordzov broj telefona u svoj mobilni. Ako budu imali srece, mozda Dzordz ima vecinu fajlova koji im trebaju. Mozda jos nije sve izgubljeno. Dzordz se nije javljao na telefon. “Stalno si u toj laboratoriji. Sad si nasao da izadjes negde.” mrmljao je Slavko sam za sebe dok je cekao da se ukljuci Dzordzova telefonska sekretarica. “Dzordz, Slavko ovde. Javi mi se hitno cim primis ovu moju poruku. Imamo veliki problem.” Prekinuo je vezu i polako se odvezao nazad kuci gde ga je cekalo veliko spremanje.

* * *

Detektiv Dzonson je stajao na ulaznim vratima u jednu od kancelarija gde je bio pozvan, nastojeci da stekne predstavu o prostoru i situaciji gde je trebalo da izvrsi svoj najnoviji uvidjaj. Mrzeo je sto je morao da ostavi svog mladjeg i neiskusnijeg kolegu da dovrsi istragu na drugom kraju grada da bi stigao ovamo. I ovako je vec imao previse otvorenih slucajeva na kojima je radio, samo mu je jos ovaj trebao. Ali sa kriminalcima i njihovim osecajem za vreme se nije moglo raspravljati, tako da je samo rezignirano uzdahnuo i usao u sobu. Policajac koji je tu stajao da bi sprecio bilo koga neovlascenog da promoli nos unutra dodao mu je solju vruce kafe. Bice ovo dug dan, pomisli Dzonson uzimajuci solju rukama na koje je vec ranije navukao zastitne rukavice i povremeno pomerajuci hemijskom olovkom neki od predmeta da bi ga bolje zagledao. Dok je soba koju je sada pazljivo obilazio bila temeljno ispreturana kao da je neko bio odlucan da nista ne ostavi na svom mestu, napolju u hodniku i u ostatku zgrade sve je bilo u najboljem redu kao i svaki drugi dan. Samo sto ovaj dan nije bio kao i svaki drugi. Receno mu je da je u ovoj zgradi smestena nekakva istrazivacka laboratorija, jedna od mnogih u ovom gradu, i samo po sebi nista neuobicajeno. Unutra, ljudi su stajali u manjim grupama po hodnicima zabrinuto se sasaptavajuci i povremeno bacajuci poglede ka kancelariji u kojoj se sada nalazio. Nekoliko policajaca je uzimalo iskaze od svih prisutnih, uglavnom zaposlenih ovde koji vecinom nisu nista videli osim par svedoka koji su nabasali na telo ciju je ruku Dzonson mogao sada da vidi odakle je stajao. Veliki radni sto zaklanjao je ostatak zrtve od njegovog pogleda. Pazljivo odmeravajuci svaki korak po podu na kome je bilo malo mesta koje nije bilo prekriveno razbacanim stvarima, Dzonson je prisao blize i nagnuo se da bolje pogleda. Zrtva je bio belac, priblizno izmedju pedeset i sezdeset godina starosti, bez ociglednih povreda koliko se dalo videti gledajuci odgore, preko ivice stola. Pozvao je sudskog fotografa da fotografise svaki detalj pre nego sto forenzicari bilo sta pomere. Paznju mu je privukao mali drveni ram koji je zrtva drzao u drugoj ruci i koji do tada nije primetio. Nije mogao da ga izvadi iz stegnute sake vec ga je samo polako okrenuo olovkom da bi video sta je sa druge strane. Iza razbijenog stakla bila je uramljena fotografija nekog decaka. Sin mozda? Morace da proveri koga od najblize rodbine da obavesti, pomisli Dzonson u sebi vadeci svoju beleznicu iz unutrasnjeg dzepa svog sakoa koji je mirisao na duvan. Kako su mu ono bese rekli da se zove ovaj ovde? Okretao je strane u svojoj beleznici trazeci zeljenu informaciju. Dzordz, sa nekim neobicnim prezimenom. Gde sam to zapisao? Majku mu imam previse otvorenih istraga. Aha! Tu smo, Topalovik, sef ove laboratorije. Ocevici kazu da se u zadnje vreme cudno ponasao.

“Detektive!” bio je to narednik u hodniku pokrivajuci rukom mikrofon svog mobilnog telefona. “Mozete li doci za trenutak?”

“Sta imamo narednice?” upita ga Dzonson zatvarajuci iza sebe vrata prazne kancelarije u koju su se obojica povukli da bi mogli na miru da razgovaraju.

“Javili su mi se nazad iz telefonske kompanije sa kojom ovi imaju ugovor o odrzavanju internet i telefonskih veza. Ako im podnesemo odgovarajuci sudski nalog, bice vise nego voljni da nam stave na raspolaganje sve informacije u vezi ove lokacije koje imaju u sistemu.”

“Odlicno narednice. Nalog nece biti problem.” Dzonson dovrsi svoju sada skoro hladnu kafu i baci praznu casu od stiropora u kantu za djubre. “Ja cu licno pogurati stvari kod sudije. Mozda cemo saznati nesto novo o svemu ovome iz e-mejl poruka i telefonskih poziva zrtve.”

“I dalje ni traga nekom kompjuteru?” upita ga narednik vise reda radi dok su izlazili nazad u hodnik.

“Svi kompjuteri su odneti. Ukljucite mi u svoj izvestaj i njihov broj i vrstu na osnovu izjava koje prikupite. I da li je nesto drugo odneto. Mozda je u pitanju samo rutinski slucaj industrijske spijunaze u kome se nesrecni profesor kako-se-vec-zove zatekao na pogresnom mestu u pogresno vreme.”

* * *

Slavko je najzad zavrsio poslednju instalaciju na svom novom, juce otpakovanom laptopu, koga je morao onako prosecnog da kupi na brzinu u jednom od lokalnih lanaca kompjuterskih mega-prodavnica kada je ostao bez ijednog racunara u kuci. Zeleo je da sto pre ponovo pocne da koristi svoj e-mejl, ali nije zeleo da kompromituje sigurnost, bez obzira na nedavne dogadjaje, pa mu je zato trebalo ekstra vremena da na svoju novu i nevinu masinu instalira sve vrste zastita koje je koristio. Stan je kako-tako doveo u red posle posete policije koja je izvrsila vrlo povrsan uvidjaj i na kraju mu posavetovala da se ne nada povracaju nestalih stvari, vec da sto pre kontaktira svoje osiguravajuce drustvo. Police su sada izgledale praznije, jer je pobacao dosta razbijenih stvari. Sreca nista vazno, samo nevazne sitnice koje covek nakupi cini se samim svojim postojanjem. Malo mu je nedostajao televizor koga su razvalili, a i jastuci koje su iscepali misleci da ce naci unutra bog zna sta. Spavace sa cebetom umotanim u rolnu ispod glave, na kaucu koji je zacudo bio samo blago razvaljen, dok ne kupi nove duseke da zameni stare koji su lezali raseceni u njegovoj sobi, sa federima koji su izvirivali na nekoliko mesta. Nekoliko puta je morao da usisa svaki cosak dok nije prestala da mu krcka srca pod nogama. Bar mu je stan sada izgledao malo prostranije, pomisli u sebi samo napola ironicno. Naravno, cim je stigao razgovarao je i sa Majom telefonom. Sa olaksanjem je saznao da se njoj nista slicno nije dogodilo. Upravo se vratila sa poslovnog puta i iako zabrinuta zbog svega sto se dogodilo Slavku, uverila ga je da je obezbedjenje u njenoj zgradi na mnogo visem nivou, prirodna posledica velikog broja imucnih stanara koji su tu ziveli. Morao je vise puta da je uverava da je kod njega sada sve u redu, ali to nju nije sprecilo da mu jos nekoliko puta trazi da joj cvrsto obeca da ce da se cuva. Milke se za to vreme dobro oporavljao, osim sto je malo morao da pazi na usta kad prica. Kako mu je sam rekao “Na psu rana, na psu i zarasla moj Slavko.”

Dva dana posle cele frke koja ga je zadesila, Slavko se najzad povezao na svoj spoljasnji e-mejl racun i poceo da pregleda sve poruke, trazeci bilo sta od Dzordza. Negde u sredini duge liste poruka ugledao je Dzordzov e-mejl sa vrlo neobicnim naslovom.

MAWI u LIV

Dragi Slavko,

Kao sto sam ti rekao, ne mogu da napustam kancelariju, pa kad vec cekam ovde provodim vreme kontaktirajuci stare prijatelje. Znam da tebe kao mladjeg momka ne zanimaju previse ljudi moje generacije ili cak i stariji. Ali moram da ti napisem nesto interesantno. Imam jednu dragu staru prijateljicu, pomalo cudnu moram priznati, koju vec dugo nisam obisao. Svaki dan provodi od zore do sumraka primajuci posete u senci brda na terasi sa ogradom od elegantnog kovanog gvozdja, u drustvu ugledne gospode. Pitas se mozda da li je nesto bilo izmedju nas? Moram ti reci da nisam njen tip. Ona je odrasla uz dobru muziku i voli mladju bracu, a ja sam ti bez sluha i sin jedinac. I ona uz to voli momke bez glave na ramenima, a ja sam opet vrlo promisljen covek. Ostavio sam joj nesto vrlo vazno, a ona mi je kao starom prijatelju obecala da ce to pricuvati 7 dana, ali ni trenutka vise. Ako je nekad vidis, pozdravi je u moje ime.

Tvoj,

Dzordz, Sveti Pera

7 dana? Pogledao je datum kada je e-mejl bio poslan. Tri dana ranije. Jos samo cetiri dana su mu ostala, a nije ni znao sta je to Dzordz zeleo da mu kaze. Koju je travu duvao dok mu je pisao? Sranje! Jos cetiri dana i sve ce biti izgubljeno.