DVADESET (Sumnjivo Lice)

Nije ga iznenadio policajac u civilu koji mu se predstavio kada je otvorio vrata. Mozda su nasli onu dvojicu sto su mu odneli opremu i onako mucki premlatili Milketa, pomisli Slavko, nudeci inspektoru Mekenziju da sedne.

“Hocete li nesto da popijete inspektore? Imam odlicnu domacu rakiju iz starog kraja,” upita Slavko sedajuci u fotelju nasuprot inspektora.

“Ne hvala, gospodine Filipovicu, nije nam dozvoljeno dok smo na duznosti,” odvrati mu Mekenzi sluzbeno i izvadi malu crnu beleznicu iz dzepa.

“Imate li kakvih novosti o onom sljamu sto mi je upao u stan? Receno mi je od strane vasih kolega da ne gajim nadu, ali kad sam vas sada video imam neki dobar predosecaj.”

Mekenzijevo lice pokerasa, ili prekaljenog policajca, nije odavalo nista o tome sta je u tom trenutku razmisljao. Slavko saceka da ovaj zavrsi sa zapisivanjem neke beleske u svoju beleznicu.

“Da, moje kolege koje su vas posetile ranije su iz gradske policije,” odgovori mu inspektor podizuci pogled sa beleznice I fiksirajuci ga ponovo pomno na Slavka. “Dok sam ja, sa druge strane, RCMP. I ovde sam iz drugog, ali mozda povezanog razloga.”

Slavko ga pogleda iznenadjeno, ali ne rece nista, sto nije promaklo ostrom oku inspektora. Sta ce sad federalni policajac kod njega kad je u pitanju rutinski lokalni kriminal?

“Gospodine Filipovicu, kada ste zadnji put videli Dzordza Topalovica?” nastavi inspektor I dalje ne skidajuci pogled sa Slavka.

“Nisam ga video vec neko vreme, ali smo razgovarali telefonom pre nekoliko dana. Zasto me to pitate?” zbunjeno mu odgovori Slavko.

“Telo Dzordza Topalovica nadjeno je juce na njegovom radnom mestu. Nase americke kolege koje vode tu istragu su nas zamolile za saradnju. Naime, posle detaljne analize e-mejl racuna gospodina Topalovica, postalo je jasno da je on sa vama odrzavao cest kontakt. Na zalost, vase poruke su sifrovane, tako da za sada ne mozemo da utvrdimo kakve su prirode bili vasi kontakti. Mozete li mi reci nesto vise o tome?”

Slavko se osecao kao da ga je grom osinuo. Sedeo je otvorenih usta i gledao nemo u inspektora Mekenzija koji je opet gledao nazad u njega.

“Telo? Kako je… preminuo?” prozbori konacno nesigurnim glasom.

“U pitanju je ubistvo, vise detalja vam ne mogu reci,” ponovo zapisivanje u crnu beleznicu. “Sta je bio sadrzaj vase e-mejl komunikacije sa pokojnim gospodinom Topalovicem?”

“Radili smo zajedno na projektu i cesto, skoro svakodnevno, smo razmenjivali informacije.”

“Zamolicu vas da nam obezbedite desifrovane verzije svih vasih poruka, kao i kljuc za desifrovanje, a mi cemo se pobrinuti za ostalo.”

Slavko bez razmisljanja refleksno odrecno zaklima glavom. “Izvinite inspektore, nemojte me pogresno shvatiti, ali u pitanju su vrlo poverljive informacije cije bi obelodanjivanje potencijalno obezvredilo ceo nas dosadasnji trud. Verujte mi da u tim porukama nema nista osim suvoparnih naucnih beleski.”

“Ja vama sve verujem gospodine Filipovicu, ali najbolje ce biti da RCMP proceni znacaj vasih poruka u svetlu celokupne istrage. Sifru, molim vas.”

Misli su jurile Slavkovom glavom dok je groznicavo analizirao sve opcije pokusavajuci da odluci sta mu je ciniti. "Ja… ne mogu."

"Molim? Sta ne mozete?" upita ga Mekenzi u blagoj neverici.

"Ja ne mogu da vam dam sifru," Slavko nije znao sta sada da ocekuje. Znao je samo da se sa RCMP-jem nije bilo saliti. Onda se setio mnogih filmova koje je gledao – "Imate li nalog za pretres?" upita inspektora nadajuci se makar i najmanjem odlaganju neizbeznog da bi dobio na vremenu i uspeo da sredi svoje misli.

"U redu gospodine Filipovicu, ako tako zelite," rece inspektor zaputivsi se prema vratima. "Ja sam zeleo da sa vama razgovaram neformalno, ali vidim da niste voljni da saradjujete. Vraticu se uskoro sa nalogom. Vi imate pasos verujem?" rece on zastavsi na vratima.

"Da, naravno."

"Predacete ga sada meni na cuvanje. I moram vam napomenuti da do daljeg ne napustate Vankuver."

Slavko za momenat htede i ovo da pokusa da izvrda, ali se brzo predomisli kada je video izraz na Mekenzijevom licu. Sada je bio osumnjiceni. Bez reci je otisao u radnu sobu i posle kraceg preturanja po fijokama vratio se sa kanadskim pasosem u ruci. Pruzio ga je inspektoru.

"Hvala," odvrati on stavljajuci ga u dzep i otvarajuci vrata. Slavko tek tada primeti uniformisanog policajca koji je izgleda sve vreme stojao pred njegovim vratima.

"Javite mi kad budete imali nalog," rece on tek da nesto kaze, i odmah se oseti glupo.

"Nista ne brinite gospodine Filipovicu, videcemo se uskoro ponovo. Lepo provedite ostatak dana."

"Dovidjenja inspektore."

"Dovidjenja gospodine Filipovicu."

Slavko se naslonio ledjima na vrata kada ih je zatvorio kao da je time zeleo da spreci da mu neki novi problem ne udje kroz njih. Presavio se naslonivsi se rukama na kolena i duboko uzdahnuo cvrsto zatvorivsi oci. Sta se ovo dogadja? Ko je imao razloga da ubije bezopasnog i dobrocudnog Dzordza? Sama ta misao mu je jos cudno zvucala dok mu je prolazila kroz glavu, kao neki san koji se u stvari ne desava. Sledeca misao ga je naterala da se ponovo uspravi. A sta da je bio kod kuce onog dana kad su mu upali u stan? Da li bi i on tada zavrsio isto kao i Dzordz?

Poceo je nesvesno da koraca napred-nazad uzduz dnevne sobe dok je naglas razmisljao pokusavajuci da uhvati barem neki smisao u svemu sto se dogadjalo.

Sa kim je ono Dzordz bese rekao da je isao na rucak? Bio je to neko iz jedne od farmaceutskih kompanija, ali je Slavko uzalud pokusavao da prizove vise detalja. Frustriran, odlucio je da jos jednom pogleda Dzordzov poslednji e-mejl. Citao ga je polako nekoliko puta, ali mu ni dalje nije imao nikakvog smisla. Posle mozda desetog iscitavanja, frustrirano je odgurnuo stolicu od stola ne mogavsi da uhvati smisao Dzordzovih nesuvislih recenica, i otisao do frizidera odakle je izvadio hladno Molson pivo. Seo je na kauc i neko vreme prebirao po kanalima na kablovskoj televiziji pijuci pivo, ali su mu misli i dalje bile kod cudne poruke na ekranu njegovog kompjutera. Bio je ubedjen da je Dzordz nesto vazno hteo da mu kaze, ali to ga je samo jos vise nerviralo. MAWI u LIV? Stara prijateljica? Pa svi ti poeticni opisi dnevne rutine te njegove bivse ljubavi, ili sta mu je vec bila? I sta joj je to vazno mogao ostaviti onako zatvoren u svojoj laboratoriji? Sta si koju pizdu materinu hteo da mi kazes Dzordz!

Slavko nije znao zasto, ali imao je neki osecaj da je vreme u svemu ovome ograniceno i faktor od kriticne vaznosti. Odlucio je da popije jos jedno pivo. To ce mozda da pomogne nekako.

Pet minuta kasnije sedeo je ponovo ispred kompjutera iscitavajuci Dzordzovu poruku. Pivo je stajalo zaboravljeno na stolu pored njega. Sledece sto je odlucio bilo je da pokusa da pronadje odgovor na internetu. Otvorio je Google web stranicu i ukucao “MAWI LIV”. Internet pretrazivac mu je zauzvrat izbacio vise od 1000 raznih rezultata. Posle jos pola sata uzaludnog pregledanja Slavku je bilo jasno da od toga nema nista. Nasao je muzicku grupu Mawi, neki strani jezik koji je koristio istu rec za ko zna kakvo znacenje, glumicu Liv Tajler vise puta, ali nista sto bi ga uputilo na Dzordzovu staru prijateljicu. Dodao je jos i “St.Peter” kao filter, sto je smanjilo broj rezultata na oko dvadesetak, ali nista korisno se nije pojavilo osim ako se u korisno ne racuna da je naucio nesto o zivotu izvesne Mawi, kraljice Sirije iz doba pre Hrista.

Postoji odredjena vrsta ljudi, koja u sebi spaja znacajan rezervoar urodjene inteligencije i maste, sa sirokom i nemirnom radoznaloscu kako nesto funkcionise. Kada takve ljude stavite pred problem koji izgleda tezak ili neresiv, rezultat je da se oni potpuno posvete misiji da pronadju resenje, i to ne bilo kakvo vec najelegantnije resenje, bez obzira na doba dana ili ustaljene norme ponasanja i higijene, sto za posledicu ima nezeljeni drustveni aspekt koji se cesto granici sa obsesivnim uzivljavanjem i izolacijom. Ovakvi ljudi cesto zavrsavaju u tehnickim strukama, ili pak kao dobrovoljni otpadnici od drustva posveceni svom svetu fantazije gde jedino nalaze razumevanje.

Kako je i Slavko pripadao umerenoj struji prethodno opisanih ljudi, rano svitanje ga je zateklo kako i dalje podbulih ociju, neobrijan kucka po tastaturi trazeci resenje za problem koji ga je mucio. U slepoocnicama mu je bolno bubnjalo od nespavanja. Svuda na stolu oko njega lezale su gomile izguzvanih papira razbacanih unaokolo, prekriveni Slavkovim necitkim rukopisom ili informacijama odstampanim sa interneta ili lokalnih biblioteka. Svaki od tih listova papira, zguzvan i odbacen u frustraciji, predstavljao je po jedan Slavkov pokusaj da stavi na papir put do resenja Dzordzove zagonetke. Probao je da poveze razne kombinacije reci koje su mu se nekako cinile da odskacu iz e-mejla, ali mu je Internet uvek vracao bujicu rezultata, terajuci ga da svaki put odustane posle nekoliko desetina strana ispunjenih najrazlicitijim odgovorima od kojih ni jedan nije bio na njegovo pitanje. Pretpostavljao je, nadajuci se da je u pravu, da su reci u Dzordzovoj poruci grupisane po nekom njemu jos nedokucivom smislu. "MAWI" i "LIV" u filteru za pretrazivanje zamenile su druge kombinacije reci, na engleskom naravno – "mladji brat bez glave", "ograda od kovanog gvozdja", "sveti Petar Majkl", i tako ponovo u nedogled. Ponovo bez rezultata. Rano popodne je vec zamenilo jutro kada je Slavko ukucao jos jednu veliku kombinaciju reci iz Dzordzovog pisma. Uredno ju je zapisao pri dnu stranice papira vec skoro ispunjene prethodnim neuspelim pokusajima i vec po navici krenuo da je guzva da se pridruzi ostalima u papirnom raju. Ruka mu je zastala u vazduhu sa napola izguzvanom stranicom dok mu je pogled bio fiksiran na prvi rezultat koji se pojavio na vrhu ekrana pre svih ostalih. Zurio je zamagljeno u podebljane reci prvog paragrafa pokusavajuci da odagna umor koji mu je stezao misli – "okruzeno sa tri strane elegantnom ogradom od kovanog gvozdja", "mladji brat, Majkl", "njegova glava smestena u urni u Svetog Petra". Odjednom se prizvao sebi i pribrao u dovoljnoj meri da klikne misem na link i procita ostatak teksta. Glava mu je isla ubrzano gore-dole dok je uporedjivao Dzordzovo pismo u svojoj ruci sa tekstom na ekranu. Sve se poklapalo. LIV, gde je LIV? Tu je! Znao sam da je tako nesto! Jedino je MAWI nedostajao da slika bude potpuna, ali je Slavko bio siguran da je i bez toga nasao resenje Dzordzove zagonetke. Da ga je neko u tom trenutku mogao videti, kako neobrijan u izguzvanoj pidzami trza glavom u po bela dana, mislio bi da sa njim nije sve u redu.

"Austrija? Bice interesantno, bas nikad nisam tamo bio," promrmlja sam za sebe cekajuci da se tekst koji je nasao odstampa na laserskom stampacu na polici pored njega. Osetio se kao da ga polio ledeni tus kada se setio da je upravo danas ostao bez pasosa, i da verovatno ne bi naisao na razumevanje inspektorovo ako bi ga sada nazvao i zatrazio da mu ga ovaj vrati. Za Austriju treba pasos. On sada nema pasos. A vreme koje ima na raspolaganju malo po malo istice. Dakle, kada se to sve zajedno promucka i pogleda pod jakim svetlom, Slavko je imao veliki problem u svojim rukama. Bio je to trenutak odluke – da li da digne ruke od svega i pusti stvari da se odvijaju svojim tokom, ili da jednom u svom zivotu uradi nesto nepromisljeno i svakako ilegalno nastavljajuci da sledi ovu tanku nit Dzordzove informacije u svoju mogucu propast? Odluku je doneo brzo, gotovo bez razmisljanja, i odmah poceo mentalne pripreme za sledecu fazu ove avanture. Prvo treba da obavi dva telefonska poziva, jedan medjunarodni, a drugi lokalni. Proverio je da li mu je stara telefonska kartica jos u novcaniku, iskopao je par novcica za telefon iz case na stolicu pored ulaznih vrata i izasao da nadje telefonsku govornicu. Izbegavace od sada da koristi svoje telefone, za svaki slucaj, mislio je penjuci se ubrzano uz tridesetak stepenika koje su ga odveli pravo gore na prometnu raskrsnicu Burard mosta sa Pacifik avenijom, gde se zatim ubrzo stopio u reku prolaznika trudeci se da izgleda sto neupadljivije.

"Radio Dva, vidis li ga? Ide pravo prema tebi," progovori krupni, crnokosi posetilac kafica preko puta Slavkovog stana u svoj celularni telefon. Na njegovom bezizrazajnom, okruglom licu dominirao je veliki oziljak koji se protezao od vrata, preko desnog obraza, zavrsavajuci se na slomljenom nosu.

"Imam kontakt, Radio Jedan. Preuzecu ga odavde."

"Dobro pazi, Dva. Gazda ce biti vrlo nezadovoljan ako nam ovaj smokljan isklizne kroz prste."

* * *

Doterana voditeljka CNN-a ispunila je ponovo ekran televizora posle obaveznih reklama.

"I za kraj ovog segmenta, stigla nam je najnovija vest sa snimcima ispred zgrade federalnog suda u Njujorku, gde je upravo zavrseno preliminarno saslusanje Andrju Skilinga, predsednika GlobalFarma, glavnog optuzenog u najsvezijem biznis skandalu, jos jednog u nizu slicnih koji u zadnje vreme potresa nase berze i narusava poverenje nacije i domacih i stranih investitora u nase vodje industrije. Sudija Porter je dozvolio gospodinu Skilingu da se brani sa slobode uz kauciju od tri miliona dolara. Savet direktora GlobalFarma se u danasnjoj pismenoj izjavi medijima odlucno ogradio od ilegalnih mahinacija za koje se Skiling navodno tereti, isticuci da on nije sledio politiku firme koja je uvek bila eticko poslovanje u zakonskim okvirima uz puno postovanje konkurencije i slobodnog trzista, vec da je delovao iz svoje privatne koristi. Saznajemo da drzavni tuzilac u ovom trenutku pregovara o nagodbi sa nekoliko drugooptuzenih, cijim bi svedocenjem protiv Skilinga federalna tuzba bila znacajno osnazena. Nekoliko eksperata sa kojima smo razgovarali se svi slazu u proceni da ce ovaj sudski proces potrajati najmanje godinu dana. Barbara Tomson, nas reporter na licu mesta, pokusala je da zatrazi izjavu od gospodina Skilinga dok je napustao sudnicu…"

Andrju Skiling iritirano uperi daljinski upravljac prema monstruozno velikom ekranu plazma televizora postavljenog na zidu njegove skupo i ukusno namestene dnevne sobe i iskljuci vesti.

“Svi novinari i mediji neka se gone u picku materinu!” viknu bacajuci daljinski na kauc od mekane bizonske koze. Njegova bela persijska macka uplaseno pobeze pod kauc u inace praznom dupleks stanu koji je zauzimao ceo poslednji sprat istorijske zgrade na uglu Pete Avenije i 22. Ulice u Menhetnu. Vise od 1000 m2, 5 spavacih soba, 4.5 kupatila sa pogledom na Empajer Stejt zgradu, Krajsler zgradu i Medison Skver park. 41 veliki prozor ispunjavali su prostor svetloscu i nudili panoramu Menhetna. Sve to je platio malo manje od 16 miliona dolara, samo deo njegovog bonusa za proslu godinu.

“Prokleti drzavni tuzilac! Uhvatio se mene kao da sam ja jedini ovde koji ovako zavrsava poslove. Prioritet je profit! I sta ima veze ako je GlobalFarm platio drugoj firmi da odlozi izbacivanje na trziste svoje jeftinije, genericke verzije leka koja bi urusila prodaju naseg originala kome je istekao patent? Ionako zdravstveno osiguranje placa sve. Ima politicke ambicije pa se promovise kao branilac obicnog coveka, a ne kao kurvin sin kakav jeste.”

Skiling nasu sebi dupli Napoleon konjak, koji zatim upotrebi da proguta mesavinu pilula za povisen krvni pritisak. Zena ga je ostavila jos pre nekoliko meseci kada je sve ovo pocelo da se zakuvava, podnevsi zahtev za razvod braka. To je bilo dobro. Elizabet, njegova seksi sekretarica, prestala je da odgovara na njegove pozive pre nekoliko dana, kada je zvanicno optuzen za finansijske malverzacije i uklonjen sa vrha kompanije. To uopste nije bilo dobro. Cuo je od nekoga da je odmah pocela da flertuje sa njegovom zamenom. Zna ambiciozna mlada kucka kako se to radi!

"Da i ne spominjem moje nazovi odane potpredsednike, Sajmona Vejla i Majk Fastova, koji su brze-bolje otrcali kod drzavnog tuzioca nudeci da kazu sve sto znaju, pa i da svedoce protiv mene, samo svoje guzice da spasu." Skiling je pogledom obuhvatio veliki otvoren prostor svog stana u kome se nalazio. Sva imovina koju je imao, ukljucujuci i ovaj stan, zamrznuta je u slucaju da bude potrebno da se proda ako bude osudjen i mora da plati odstetu deonicarima kompanije. Ali ne znaju oni za njegove tajne racune u Svajcarskoj i na Kajmanskim ostrvima koje je zadnjih godina strpljivo punio investicijama i gotovinom za bas ovakvu eventualnost. Ova pomisao ga istog trenutka malo razvedri. Imace odakle da plati najskuplje advokate koji ce se postarati da njegova kazna ne bude previse ozbiljna. Otpi jos jedan gutljaj konjaka, a onda odluci da nazove Tiplera. Pozivanje bivsih podredjenih, koje bi zatim dobro naribao optuzbama da ga je njihova nesposobnost dovela u ovakav polozaj, postalo je ovih dana neka vrsta hobija za Skilinga, jedan od nacina da ubije vreme dok se tockovi pravde polako okrecu.

"Ovo je zabavnije od striptiz kluba," rece dok je cekao da Tipler podigne slusalicu.

“Hajde, javljaj se. Danas je na tebe red,” zavalivsi se udobno u fotelju, Skiling dovrsi svoj konjak. Ali Tipler se nije javljao ni posle drugog poziva.

“Ovo se sve cesce dogadja. Osipaju mi se klovnovi. Moracu uskoro da nadjem neku drugu vrstu zabave.”

Skiling si naspe drugu casu konjaka i ponovo upali televizor. Mozda ce opet moci da gleda samoga sebe na nekim vestima.

* * *

Tipler je i dalje zurio u svoj telefon koji je stajao netaknut na pultu u kuhinji. Vec treci put ove nedelje. Nije mogao da veruje da ga Skiling jos zove. Vise nije podizao slusalicu kada bi prepoznao Skilingov poziv po brojevima na ekranu. Isprva nije znao bolje pa se javio prvih nekoliko puta samo da bi bio prinudjen da slusa Skilingove tirade na racun svakoga ko mu je u tom trenutku radio o glavi, a takvih je bilo mnogo. Postepeno medjutim, Skiling je svoj fokus usmerio na Tiplera, sto je neprijatnu situaciju ucinilo jos nepodnosljivijom.

“Da si dobro radio svoj posao i pribavio GlobalFarmu potrebne informacije kada su nam trebale mi ne bi sada bili u ovakvoj situaciji. Investitori se ne bune protiv menadzera kad je profit na nivou. Tvoja licna nesposobnost je razlog za sve ovo. Kad pomislim koliko smo samo para stracili na tvoje usluge!”

“Hocete reci vi sad ne biste bili u ovakvoj situaciji?” ispravi ga jednom Tipler, sto samo izazva novi prasak i vatromet kod Skilinga sa druge strane veze. Posle tog razgovora Tipler je prestao da se javlja.

Tako je i sada pustio telefon da zvoni dok je nastavio da se pakuje za put. Cekao ga je avion.

Klijenti su mu se zadnjih meseci ozbiljno proredili, sve zbog straha da se i oni ne nadju na meti regulatora berze i dnevne stampe. Neke kompanije su mu otvoreno raskinule ugovor navodeci kao razlog nepovoljnu zakonsku klimu, dok su drugi jednostavno prestali da mu uzvracaju pozive pretvarajuci se da ne znaju ko je on, sto je do tada bilo nezamislivo. Ako je menadzment kompanije zeleo da sazna cime se bavi konkurencija, Tipler je bio na vrhu liste onih koji su tu informaciju mogli da obezbede. Morao je da nadje novu vrstu klijentele, jer mu je bilo jasno da ce njegova izolacija potrajati bar neku godinu. A njegov stil zivota, koji nije bio rad menjati, zahteva redovan priliv velike kolicine dolara. Ono sto mu je sada trebalo bili su novi klijenti koji se nisu mnogo uzbudjivali oko zakona. I tako je nevoljno svoje usluge stavio na raspologanje Kuznjecovu, koji opet nije tracio vreme da mu stavi do znanja gde mu je mesto. Dobro se seca svog prvog telefonskog razgovora sa Olegom.

"Tipler? Govori Oleg," cuo je muski glas na vrlo namucenom engleskom.

"Da, ja sam. Kada cu moci da razgovaram sa gospodinom Kuznjecovim?"

"Na zalost, to vise ne ide," odvrati mu Oleg. "Gospodin Kuznjecov ima druge vazne obaveze, tako da cemo od sada ja i ti da saradjujemo, a ja cu prenositi sve gde treba. Da?"

"U redu."

Posle toga vise nije bilo poziva, sve do ovog jutra kada se Oleg ponovo javio.

"Tipler?" bilo je sve sto je cuo kada se javio na telefon. Oleg ocigledno nije gubio vreme na caskanje. I ocigledno nije mario za doba dana, pomisli Tipler kada je video koje je doba na budilniku pored kreveta.

"Onaj momak Slavko je kupio kartu za let za Frankfurt. Avion mu polece danas. Tvoj let je isto danas, ali stizes par sati pre njega u Frankfurt. Karta na tvoje ime ceka te na salteru Lufthanze na aerodromu u Tampi. Let je u tri popodne, budi na aerodromu bar sat i po ranije. Ja cu te docekati u Frankfurtu. Da?"

"Ali kako cu te prepoznati?" upita Tipler tek da bi nesto rekao dok mu se misli ne prilagode ovim novim informacijama.

"Ja cu tebe pronaci. Ti samo izadji iz aviona."

I to je bilo sve. Razgovor je bio zavrsen.