DVADESET DVA (Za Beograd)

Nocna hladnoca pred svitanje uvlacila se ispod odece i uz dodatnu dozu straha terala Slavka da nevoljno podrhtava stojeci ponovo ispred kapije pored znaka KATAKOMBEN, koja je u ovo gluvo doba bila zatvorena. I propisno zakljucana, sto je potvrdio sa nekoliko pritisaka na zardjalu kvaku, pazljivih i laganih da ne bi proizveo nikakav glasan zvuk. Preskakanje tri metra visoke kapije nije dolazilo u obzir, kao ni njeno nasilno otvaranje gde bi nocna tisina svaki zvuk mogla preneti na velike udaljenosti. Sa svih strana na njega su, cinilo mu se zloslutno, gledali zamraceni prozori okolnih kuca.
"Mora da negde postoji rupa da se udje. Ovo je ipak samo austrijsko groblje, nije austrijski novcanik."
Levo od kapije, gde je prvo pokusao, brzo je naisao na corsokak gde se put naglo zavrsavao. Krenuo je potom da obilazi desnu ivicu groblja duz fasada kuca koje su ga naizgled celog opasavale. Sreca mu se konacno nasmesila kada je naisao na uzan prostor izmedju dve kuce na cijem drugom kraju je mogao da nazre mracne obrise grobljanskih spomenika. Tu je i ograda bila niza, tako da se dva neuspela pokusaja i nekoliko ogrebotina kasnije nasao unutar groblja. Cucnuo je na mestu gde je doskocio i nervozno se osvrnuo na sve strane oko sebe. Sve je i dalje bilo mirno. Odahnuo je i polako se uspravio pokusavajuci da ustanovi u mraku u kom delu groblja se nalazi. Na njegovu srecu, bio je samo nekoliko desetina pazljivih koraka od kripte koju je prethodno obisao u toku dana. Ispred resetke koja je zatvarala kriptu zastao je da se ponovo osvrne na sve strane. Mracni obrisi drveca i nisko zbunje prosarano obrisima nadgrobnih spomenika svuda oko njega terali su ga da se najezi dok je ne gubeci vreme pripremao spravu koju je nasao ranije iza svog hotela. Znajuci da nece moci kroz resetku rukom da dohvati stolic na kome je stajala Dzordzova improvizovana vazna, doneo je sa sobom mehanicku spravu u obliku primitivne ruke koju cistaci ulica koriste da pokupe papire i sitne otpatke i koju je nasao iza hotela. Nije zeleo da se zadrzava na ovom mestu duze nego sto mora. Progurao je pazljivo svoju improvizovanu hvataljku izmedju dve resetke i usmerio je prema jedva vidljivoj grupi predmeta na stolicu. Bilo bi dobro da je poneo neku baterijsku lampu, sad bi video sta radi. Polako je progurao dva mehanicka prsta na kraju duge sipke izmedju drugih ukrasa na ivici stola koji su stajali ispred i tako zaklanjali rucku solje sa pozdravima iz Sijetla koju je hteo da dohvati.
“Hajde… hajde… tako. Sad te imam… Ne…! Nemoj!”
Uz tresak koji se Slavku cinio dovoljno glasan da istera iz kreveta svakog u okolnim ulicama, jedna od vazni pade sa stola na tvrdi kameni pod kripte i razbi se u desetine sitnih komadica. Panika je sada vristala u njemu da bezi dok jos nije kasno, ali nije smeo da pusti hvataljku da ne bi porusio jos nesto i stvari napravio jos gorim. Disuci ubrzano, pozicionirao je krajeve kljesta sto je bolje mogao u mraku i pritisnuo rucicu koja ih je preko jednostavne mehanicke spone spojila zajedno kao palac i kaziprst. Polako je podigao sipku sa svojim plenom u vazduh da proveri da li je uhvatio sta je hteo, nadajuci se da nece morati ponovo da naslepo dzara po staklu i porcelanu u ovom mraku. Groblje je i dalje bilo obavijeno tisinom, uz povremeno cvrkutanje sveze razbudjenih vrabaca u iscekivanju novog jutra. Uverivsi se da je uzeo pravu stvar iz kripte, Slavko brzo gurnu kicastu belu solju sa sve zemljom i zasadjenom poinsetijom u kesu koju je za tu priliku poneo sa sobom u dzepu, sve vreme nervozno se osvrcuci oko sebe.
“Zahvaljujem se na ljubaznosti dame i gospodo, ali vreme mi je da idem. Pozdravite Mocarta ako se vidite,” rece uz duboki naklon pre nego sto se okrenuo da ide nazad prema procepu u ogradi odakle je dosao.

“Bravo! Bili biste odlican tajni agent gospodine!” zacuo se neciji glas iza Slavkovih ledja. Samo sto ga srcka nije strefila, isto kao da ga je tog trenutka necija poluraspadnuta, zemljana ruka zgrabila za clanak noge iz groba pored kojeg je prolazio. Bacio je jedan brzi pogled preko ramena iza sebe ali osim dve mracne siluete koje su isle prema njemu nista vise nije mogao da razazna.
“U pitanju je greska,” odvrati im, nastavljajuci zustro da ide prema ogradi. “Pogresno sam skrenuo u ovom mraku.” Nesto mu je govorilo da sada nije najbolji trenutak za caskanje.
“Naravno, naravno,” nastavi Oleg, koji je bio jedan od ove dvojice, prilazeci jos blize Slavku. “Samo ti idi. Nama jedino treba ta kesa koju nosis i nesto informacija, nista narocito.”
Slavko nije pokazivao nikakav znak da ce da stane, posebno kad je prepoznao Olega, naravno ne znajuci ko je, ali znajuci da su se ranije tokom dana sudarili na groblju. “Znao sam da sam se previse dugo danas zadrzao ispred te proklete kripte! Tako su znali gde cu da dodjem kasnije,” pomisli besan na samog sebe. Ali pre nego sto je uspeo da napravi jos jedan korak, necija snazna ruka ga zgrabi za rame i okrenu ga u mestu. Slavko pokusa da se otrgne, ali Oleg na to samo jos vise pojaca svoj gvozdeni stisak, sto ga natera da se uz jauk povije od bola koji se razli njegovim levim ramenom.
“Ti ides, ali to u kesi kao sto rekoh ostaje sa nama.”
“Ne znam ko ste, ali jebite se ako mislite da cete ovo dobiti,” prosikta Slavko uz ponovni pokusaj da se otrgne i oslobodi stiska.
Oleg ga na to cutke uvezbanim pokretom zgrabi za clanak ruke i zavrnu ga na unutra, istovremeno pritiskajuci drugom rukom Slavkovo rame na dole, obarajuci ga na kolena ispred sebe. Slavko nevoljno ispusti jos jedan glasan jauk. Osecao se besno i ponizeno, ali nije mogao da se odupre ovom buldogu u ljudskom oblicju ma koliko se napinjao. Krajickom oka primeti odsjaj ostrice noza na mesecini pre nego sto je osetio hladan celik kako mu pritiska grlo odmah ispod jabucice.
“Mnoge vestine se steknu i nauce u mom zanatu decko,” Oleg je sada stajao pognut iza njegovih ledja i dalje mu savijajuci ruku.
“Ali strpljenje nije jedna od tih vestina. Mene stvarno nije briga kako cu da dobijem ono po cega sam dosao. Posto smo vec na groblju, mogli bi da zavrsimo sa tobom ovde i ustedimo ti prevoz kovcega do rake.” Slavko zacu tiho tupkanje prvih kapi krvi kako udaraju u zemlju ispod njega dok noz poce da mu se useca u vrat. Zatvorio je oci i prepustio se neumitnom, dok su mu glavom prolazile slike ulice u kojoj je odrastao, drugova sa kojima se igrao kao dete, lice njegove Akiko kojoj se topli vetar poigrava sa kosom dok setaju pescanom plazom drzeci se za ruke, Jelena.
“Jesi li ti lud! Sta to radis covece?” povika Tipler koji je u tom trenutku uspeo da povrati moc govora. “Nisam dosao ovamo da budem saucesnik ubistva, vec da obezbedim informacije i vratim se kuci!”
“Slusaj Amerikanac,” odvrati Oleg sa prezirom u glasu okrecuci pogled prema njemu, odmicuci istovremeno noz od Slavkovog grla. “Znam da si navikao da vam prljave poslove neko drugi odradjuje, da vam ruke budu ciste dok svoju decu ucite toleranciji, ali ovde i nocas su druga pravila, moja pravila.”
“Ne interesuju me tvoja pravila,” odvrati mu Tipler prisavsi do Slavka i uzevsi mu kesu iz ruke. “Imamo ovde sta smo hteli. Mozemo sad da idemo. On nece po ovom mraku moci da nas identifikuje policiji, niti zna ko smo. Vezi ga, ili onesvesti, pa da se krece."
Olegu se u mraku suzise oci u dva tanka proreza dok je hladno svoju paznju usmerio na Tiplera. "Tebi Amerikanac izgleda nije jasno ko je ovde gaz..."
"Was ist loss?" zaculo se iznenada sa glavne kapije dok ih je istovremeno sve obasjalo svetlo jake baterijske lampe. "Ko ste vi i sta radite u ovo doba na groblju?" Snop svetla se zadrza na Slavkovoj pogurenoj figuri i njegovoj majici ciji je prednji deo sada bio mestimicno poprskan krvlju iz posekotine na vratu, a onda se naglo podize i obasja lica Olega i Tiplera.
"Polizei," cuo je Slavko Olegov glas iznad sebe. Vrat ga je pekao kao djavo dok je polako okrenuo glavu u stranu ne bi li video gde je stajao onaj drugi sa njegovom kesom. Zadovoljno je konstatovao da je izraz na Tiplerovom licu, koji je stajao u blizini paznje usmerene prema baterijskoj lampi, bio mesavina zabrinutosti i panike uzrokovane njihovim iznenadnim posetiocem. Delovalo je da je trenutno zaboravio na Slavkovu kesu koju je drzao u ruci.
“Policija? Ne izgledate mi kao zastitnici reda i zakona. Imate li neke sluzbene isprave?” Glas mladjeg coveka. Nocni cuvar mozda? Slavko je pokusao da razazna vise detalja na visokoj silueti koja se jedva nazirala iza bljestavog svetla. Ucinilo mu se da mu na glavi vidi belo-crvenu sapku austrijske policije, ali boje je bilo tesko razaznati u ovakvim uslovima. I Oleg je izgleda nacinio isto zapazanje, zauzevsi odjednom prijateljski stav dok je iz dzepa vadio svoj novcanik i krenuo da prilazi ka svetlu.
"Bundes policajac, kolega?" rece zaklanjajuci rukom oci i podizuci u vis otvoreni novcanik sa jasno vidljivom sluzbenom legitimacijom. "Moje ime je Konstantin Grigorijevich, Ruska Sluzba Unutrasnjih Poslova. A ovo je moj austrijski kolega, visi inspektor Kurt Wasserman." Jos jedan korak blize. "Jurimo vec neko vreme u nekoliko zemalja ovog perverznjaka," i tu on pokaza na Slavka "koji ima bolesne nagone da se seksualno zadovoljava po grobljima."
"Stanite! Ne prilazite blize." Svetlo baterijske lampe je sada naizmenicno obasjavalo Olegovo lice, legitimaciju koju je drzao u ruci i Tiplera i Slavka u pozadini.
"Naravno. Imate pravo da budete oprezni. Nikada ne znas ko je ispred tebe," slozi se s njim Oleg umirujucim glasom. Jos jedan korak.
"Rekao sam da stanete!" podviknu sada stroze glas iza svetla.
Oleg, koji je sada bio na samo nekoliko koraka, odjednom pognu glavu, uvuce je medju ramena, i laktova pribijenih uz telo pojuri kao neka groteskna ljudska lokomotiva sve dok se uz tupi udarac pracen zvukom vazduha naglo izbijenog iz necijih pluca ne sudari sa svojom iznenadjenom zrtvom. Baterijska lampa odlete u visokom luku u obliznje rastinje i na celu okolinu se, za nenavikle oci, naglo spusti mrkli mrak iz koga su sada dopirali zvuci gusanja pomesani sa prigusenim psovkama na nemackom i ruskom. Slavko je jedva ispred sebe uspevao da nazre dve siluete koje su se valjale po zemlji u zbunju pored staze, lomeci grancice i dizuci prasinu u nastojanju da jedan drugog nadvladaju. Bacio je jos jedan brzi pogled na Tiplera, skamenjenog i otvorenih usta pored njega, pre nego sto je skupivsi svaku trunku snage koju je u sebi jos imao skocio na noge, zgrabio kesu iz Tiplerove ruke i dao se u sumanuti trk prema kapiji groblja.
“Hej! Stani!” bilo je sve sto je iznenadjeni Tipler uspeo da prozbori.
Slavko je u punom sprintu preskocio Olega i njegovog protivnika na zemlji, uspevsi samo da vidi u magnovenju da je covek sa kojim se borio stvarno bio policajac, i to pokrupan tako da nije bilo izvesno ko ce iz tog duela izaci kao pobednik. Ali Slavko nije imao nameru da saceka krajnji ishod, vec je nastavio punim trkom dok nije proleteo kroz grobljansku kapiju koju je policajac ostavio otvorenu. Zaustavio se da uhvati dah tek kad je izasao na Kapitel trg. Pogledao se iza sebe ali nikog nije mogao da vidi. Sa mesta gde je stajao jasno je mogao da cuje Olegov glas koji je izgleda nesto vikao. Zvucalo je kao da je dobro popizdeo. Osvrnuo se na sve strane ali nigde nije video mesto gde bi mogao da se sakrije na potpuno praznom i dobro osvetljenom trgu. Nastavio je da trci, prolazeci ispod ulaznih svodova Katedrale, sve dok nije stigao do drugog velikog trga ispred Rezidencije. Ucinilo mu se sada da cuje odjek trcecih koraka iza sebe. Nije imao mnogo vremena. Grad je u ovo doba jos uvek bio pust. Tada mu se pogled zaustavio na sred trga gde se nalazila impozantna barokna mermerna fontana, najveca sa ove strane Alpa. Bez razmisljanja se sjurio do nje i prevalio se preko najblize ivice u vodu trudeci se da teskom mukom zadobijenu kesu drzi na suvom odmah iznad povrsine, dok je sam zaronio do nosa u ledenu vodu i pribio se ledjima uz klizavu unutrasnju ivicu fontane. Visoko iznad njegove glave posmatrale su ga figure propnutih konja, delfina, Atlasa i Tritona.
Nije proslo dugo kada topot cipela u trku najavi da su i Oleg i Tipler stigli do trga. Slavko, koji se nije usudjivao da promoli glavu preko ivice da ne bi bio primecen, potpuno se umiri osluskujuci i drhteci nevoljno u hladnoj vodi. Cuo je korake kako se priblizavaju fontani i zaustavljaju u blizini.
“Nije mogao odmaci daleko,” dopro je do njega Olegov glas. “Rekao sam ti da ga drzis na oku, a ti ni to nisi bio u stanju da uradis.”
“Nisam ja taj koji je tamo malopre napao austrijskog policajca!” odvrati mu Tipler iritirano. “Sta ti je to trebalo?”
“Kako si ti pametan,” podrugnu se Oleg. “Sta sam trebao da uradim, da mu lepo sve objasnim i zamolim da nas pusti da idemo? Uradio sam sta se moralo uraditi. Uostalom, probudice se samo sa glavoboljom za nekoliko sati.”
“Na koju stranu mislis da je otisao?”
“Ne znam. Bio je jedva malo ispred nas, ali ga nisam video kad smo malopre izbili na trg. Cekacemo ga ispred njegovog hotela gde ce kad-tad morati da se pojavi.” Slavko je cuo kako Oleg otresa svoje pantalone.
“Gazda je iz nekog razloga ubedjen da je vazno da mu donesemo sta god je ovaj mali nosio u kesi,” nastavi Oleg kad se ponovo malo doveo u red. “Jesi li ti siguran da tu stvarno ima nekih dobrih para, ili nas samo vuces za nos?”
"Siguran sam. Ne znam sta je tacno, ali je u pitanju nesto veliko. Video sam to onom Topalovicu u ocima koje su izbegavale moj pogled kad smo zadnji put razgovarali." Nervozno se osvrcuci oko sebe, Tipler zapali cigaretu i zudno povuce prvi dim. "Treba da idemo odavde dok neko nije naisao. Nadam se da su tvoji ljudi do sada nesto pronasli medju svim onim stvarima koje ste odneli iz Topaloviceve laboratorije."
"Gazda ce o tome dalje da brine, nije nase da o tome razmisljamo , vec da mu donesemo deo koji nedostaje. Deo koji je onaj mozgavi naucnik poslao kurirom iz laboratorije pre nego sto su moji ljudi stigli da ga sprece."
Slavkovo telo se na ovo zategnu a nokti prstiju urezase u kamen fontane. Ova dvojica su ubili Dzordza! I sve to samo da bi se nagrabili para na njihovom projektu. Sada je bio na granici potpune panike i samo zato sto je bio ukocen od straha nije istog momenta iskocio iz svog skrovista i poceo da bezi.
"Idemo do kola Tipleru," zacuo se ponovo Olegov glas. "Dosta smo caskali. Treba da stignemo do hotela Lasserhoff pre nase odbegle pticice. Odbacicu te do naseg hotela da sredis i platis sta treba za nas brz polazak, a ja cu te cekati u kolima na uglu Paracelsusa i Lasserhoffa. Odatle imam odlican pregled na ulaz hotela."
"Nadam se da ce ovo brzo da bude gotovo. Nisam dosao ovamo da budem direktan ucesnik u krsenju zakona sirom Evrope. Ja preferiram suptilan pristup."
"Ti vise volis da to radis gospodski, iz senke, da?" Iz Olegovog glasa je izbijao neprikriveni prezir operativca brutalnog sveta podzemlja prema nekom koga je smatrao za preplacenog amatera.
Tipler je cutao. Bilo mu je vec dosta ovog sirovog partnera koji mu je bio nametnut od strane Kuznjecova. Jedino ga je velicina obecane finansijske nadoknade sprecavala da sedne u prvi avion koji je leteo nazad za Floridu.
"Cudno je da ga vise ne vidim," cuo je Slavko Olegov glas dok se ovaj udaljavao sa Tiplerom ka drugom kraju trga.
"Gde ga ne vidis?"
"Evo ovde. Pogledaj i sam. Signal je nestao bas ovde na trgu pre nego sto smo mi dosli."
"Mozda je usao u neku zgradu ili podrum?"
"Mozda, ali ovako blizu ni zidovi ne bi prigusili frekvenciju."

Slavko je ostao da cuci u fontani jos dobrih petnaest minuta pre nego sto se usudio da promoli glavu i osmotri okolinu. Trg je sada bio potpuno pust. Blizila se zora i znao je da nema mnogo vremena. Morao je doneti odluku – da sedne u kola samo u ovom mokrom odelu sa natopljenim novcanikom i pobegne iz ovog grada, ili da se nekako vrati u hotel neprimecen, presvuce i pokupi svoje stvari ukljucujuci tu i kompjuter, pa onda da pobegne iz ovog grada. Barem je znao gde ce da ga cekaju, tako da je kolima prisao hotelu sa druge strane, pored brda Kapuciner, parkirao ih u jednoj od susednih ulicica koje su bile daleko od pogleda radoznalih ociju, i mokar kao mis pesice prisao hotelu sa zadnje strane gde je sa olaksanjem ustanovio da su vrata koja je ostavio otkljucana kada je polazio jos uvek bila otvorena. Nije potrosio vise od deset minuta da se presvuce u suvu garderobu i sa nabrzinu spakovanim stvarima ponovo izadje iz sobe. Na nocnom stolicu pored kreveta ostavio je travelers cek popunjen na iznos koji je bio duzan hotelu za svoj boravak ovde. Bilo je suvise rizicno da se pojavi na recepciji. Kada je sisao u prizemlje, provirio je iza ugla u glavni lobi gde je tisinu prekidalo samo tiho hrkanje zadremalog recepcionara. Napolju je vec svitalo. Iskrao se tiho na sporedni izlaz i vratio do kola istim ulicama kojima je i dosao, posle cega se odvezao pravo na autoput. Naci ce negde gostionicu odlucio je, kojih je ovde bilo po nekoliko u svakom selu pored puta, gde ce se odmoriti i pregledati pazljivo tu Dzordzovu solju pre nego sto odluci kuda i kako dalje.

* * *

“Inspektore Mekenzi, pogledajte ovo!”
Inspektor je podigao glavu sa izvestaja koji je citao da bi pogledao u svog revnosnog mladog pomocnika.
“Sta to imamo ovde,” rece prihvatajuci ponudjen mu papir sa informacijama.
“Jedan od vasih nedavno otvorenih lokalnih slucajeva se upravo pojavio u Austriji. U Salcburgu da budem precizniji.”
Mekenzi je pazljivo proucavao nove informacije koje je dobio. “Slavko Filipovic... krece se prilicno brzo. Njega smo tek juce stavili na Interpol mrezu nakon sto ga je novi softver za prepoznavanje lica na Vankuverskom aerodromu markirao kao putnika na medjunarodnom letu. Steta samo sto je do nas ta informacija dosla prekasno...” Mekenzi podize glavu sa izvestaja i pogleda u svog pomocnika koji je cekao dalje instrukcije.
“Imamo li jos detalja od nasih austrijskih kolega?”
“Najnovije sto znamo je da je naseg osumnjicenog slucajno identifikovao policajac na nocnoj patroli posle bizarnog incidenta na koji je naisao na groblju. Delovalo je da je vise ljudi bilo umesano.”
“Na groblju?” ponovi Mekenzi da bi potvrdio da je dobro cuo.
“Da inspektore, na groblju. Uspeli su kasnije da pronadju hotel i sobu u kojoj je Filipovic odseo gde su pronasli mokru odecu i nesto licnih stvari. Izgledalo je kao da je otisao u zurbi u toku prosle noci.”
“Drze li ga u pritvoru?”
“Ne inspektore, ne znaju gde je sada. Lazno ime koje koristi na falsifikovanom pasosu i svi brojevi njegovih kreditnih kartica i bankovnih racuna su uneti u sistem tako da cemo znati ako ih negde upotrebi.”
“Pod uslovom da neko prvo proveri u sistemu,” promrlja inspektor za sebe. “Jos nesto?”
“Ima jos jedna stvar koja je zvucala cudno. Naime, kada su analizirali onu mokru odecu da vide ima li otisaka ili DNK, pronasli su sakriven sicusan lokator. Vrlo tehnicki napredan, kojeg nema ni u jednom policijskom arsenalu, tako da misle da je u pitanju vojna tehnologija."
Sve ove nove informacije Mekenziju nisu imale nikakvog smisla. "Cekaj da vidim da li sam te dobro razumeo," rece on svom pomocniku ustajuci od svog stola da bi stao pored prozora kroz koji je mogao da posmatra saobracaj na obliznjem Kembi mostu.. "Gospodin Filipovic, koji je do sada bio samo osoba od interesa u ovom slucaju u kome pomazemo policiji iz Sijetla, je samo posle nekoliko dana pobegao iz Kanade sa profesionalno uradjenim laznim pasosem, pri cemu su svi izgledi da ga je za to vreme neko drugi pratio u stopu? I zadnji put je vidjen na groblju, u toku noci?"
"U Austriji," dopuni pomocnik. "Tako je gospodine inspektore."
"Gospodin Filipovic je imigrirao u Kanadu, je li to tacno?"
"Jeste gospodine inspektore, iz Srbije."
"Posalji odmah srpskoj policiji sve detalje koje imamo. Imam osecaj da se nas begunac tamo zaputio."