Posts
"Cujes li sta ti govorim?" viknu ona uz samo Slavkovo uvo, a onda usmeri svoj uzareni pogled prema Tosi. "Zaustavljaj ovo smesta i pusti me da izadjem!" podviknu taksisti koji na to samo zbunjeno pogleda prvo u nju a onda u Slavka ne znajuci sta da cini.
"Pa da stanemo negde sefe da gospodjica izadje, nismo se ovako dogovorili..." poce on preklinjuci.
"Vozi i ne staj dok ti ja ne kazem," presece ga Slavko. "Gospodjica ce morati da me saslusa, a onda ce promeniti misljenje." Slavko se u sebi nadao da je u pravu. Iznenada, pre nego sto je uspeo da svoju paznju ponovo usmeri na Jelenu, oseti kako mu se ova istrgnu iz ruke dok je u isto vreme povukla rucicu do sebe i otvorila vrata zahuktalog vozila.
Jedan pogled na tvrdi asfalt koji je jurio ispod njih zaustavio ju je usred pokreta, onako napola viseci kroz vrata. "Upomoc!" povika dok se predomisljala sta da ucini.
"Cekaj, vracaj glavu nazad u kola. Ne budi luda da iskocis pri ovakvoj brzini," bilo je sve sto je Slavko uspeo da kaze dok je uz njeno otimanje pokusavao da je vrati nazad u kola i zatvori vrata. Nekoliko prolaznika na ulici znatizeljno pogleda u njihovom pravcu, ali ubrzo ostadose iza njih, jer Tosa nije usporavao.
Kada je konacno uspeo da je uvuce unutra i zatvori vrata, Jelena mu zavali samar koji mu u istom trenutku lice preplavi vrelinom i natera suze na oci.
"Ali samo hocu da razgovaramo!"
"To ti je zato sto me kidnapujes," odvrati mu Jelena i opali mu jos jedan samar na isto mesto. "A ovo ti je sto si nestao sve ove godine!"
"Dosta!" povika Slavko dizuci slobodnu ruku da zastiti lice dok je Jelena treci put zamahnula da ga udari. "Nije moglo drugacije!"
"Sta nije moglo drugacije - kidnapovanje ili nestajanje?" Jelenine zelene oci su, mogao je da vidi sa izvesnom nelagodom, skoro primetno iskricale varnicama. Za trenutak nije bio siguran sta ga je pitala. Jelena je tu njegovu zbunjenost shvatila kao namerno odbijanje da joj odgovori, sto je samo dodatno raspalilo vatru u njenim ocima.
"O da, evo navratio sam malo do starog kraja - da vidim koga bih od onih sto sam dugo zapustio mogao malo da gnjavim," Jelenino napadno imitiranje Slavkovog dubokog glasa izazva prigusen kikot kod taksiste. "Evo ova Jelena deluje da nema nista pametno da radi, samo organizuje najvazniju reviju od koje joj zavisi buducnost agencije. Sigurno ce istog momenta ostaviti sve da se vidi sa mnom, jer ja sam tako interesantan i zanimljiv!"
"Ja tebe sigurno ne bih posle svega zvao," ljutito joj na to odgovori Slavko, "ali imam problem koji ne mogu da resim, trazim nesto zbog cega je vec moj jedan prijatelj ubijen, a drugi prebijen, stan mi je ispretresan, putujem sa laznim pasosem i najverovatnije me trazi policija u nekoliko zemalja, ali dobro, sacekacu da nadjes slobodan termin u svom kalendaru kada bih mogao da ti se obratim."
Sad je na Jelenu dosao red da zbunjeno zacuti i zagleda se u naslon sedista ispred sebe. Nekoliko dugih minuta oboje nisu progovarali. Slavko joj je pustio ruku jer ga vise nije bilo briga sta bi mogla da uradi, cak je sada potajno prizeljkivao da mu pobegne iz kola i tako privede kraju ovu zalosnu epizodu.
"Zezas?" progovori Jelena prva. "Dobra ti je prica ako me zezas, znas." Gledala je sada Slavka sa drugacijim izrazom u ocima, ocekujuci odgovor. Tosa ih je sve i dalje vozio bez krajnjeg odredista, najpre niz Cara Dusana, pa Francuskom, do Vase Carapica i onda pored Studentskog Trga, kruzeci i cekajuci da mu jedno od ovo dvoje kaze kuda da idu, povremeno caskajuci sa dispecerom obavestavajuci ga o svojoj trenutnoj poziciji za slucaj da ovo dvoje neurotika naglo odluce da izadju iz njegovog taksija.
Slavko nije progovarao. Njegovi obrazi i vrat bili su obliveni crvenilom, primeti Jelena, shvatajuci da je stvar ozbiljna.
"Dobro, kako mislis da ja mogu da ti pomognem u svemu tome?" konacno prozbori, nesigurna da li stvarno zeli da sazna odgovor.
Slavko je pogleda sumnjicavo, pokusavajuci da odredi iz njenog izraza lica da li je to mislila ozbiljno, znajuci istovremeno da je pateticno los sudija karaktera. Ona ga je gledala pogledom punim iscekivanja, lagano rastavljenih usana koje su se borile da sputaju bujicu pitanja. Gledajuci u te usne, Slavko za trenutak odluta mislima nekud u proslost, izgubivsi lako nit koja ga je vezivala za danas i ovde.
"Nemam kud drugo," odgovori joj prenuvsi se konacno, svaka rec nevoljno pustena u prostor izmedju njih. "Ne mogu kod majke, verovatno ni kod prijatelja, bar kod onih malobrojnih koje bih jos mogao da zamolim posle toliko vremena za slobodan krevet na nekoliko dana. Uz to, niko drugi koga sam mogao da se setim ne zna toliko o istoriji i Beogradu kao ti."
"A to je bitno zbog cega?" upita ga Jelena krijuci svoje razocarenje u banalnost njegovog objasnjenja.
"Evo pogledaj." Slavko joj pruzi papir sa Dzordzovom zagonetkom koji je pazljivo izvadio iz dzepa. Jelena uze da cita izguzvani papir mestimicno zamrljan flekama od zemlje.
"Ne mogu ti opisati koliko problema sam imao da to pronadjem, samo da bih zapeo pred novom zagonetkom. Nemam pojma o cemu prica." Slavko se sa uzdahom zavali dublje u tvrdo sediste stare mecke pustivsi nekoliko trenutaka da prodje dok je gledao kroz staklo na ulicu. "Valjda je morao da bude tako paranoican, jer na kraju ga je to kostalo glave, a jos su nam i uzeli sve sto smo do tada zajedno uradili. Nesto malo je na mom laptopu, ali mislim da bi me resenje te njegove zagonetke odvelo do poslednje kopije svega sto smo zabelezili. Iz razloga koji ne mogu da dokucim, ako ne pronadjem resenje do sutra, sve ce otici dovraga."
"Zasto spominje faks masinu? Zar nije u ovo danasnje vreme mogao da posalje neki e-mejl ili tako nesto?" Jelena je sad gledala cas u Slavka, a cas nazad na papir u njenoj ruci pokusavajuci da se seti zasto su joj recenice koje je citala zvucale kao nesto sto je vec jednom ranije negde cula.
"Moje pouzdanje u sposobnost moderne tehnologije da nam obezbedi tajnost i zastitu je, da se blago izrazim, bilo preterano. Uvek ima neko drugi ko moze da zaobidje tvoje ambiciozno zamisljene linije elektronske odbrane. Zato se Dzordz verovatno na kraju okrenuo skromnoj faks masini i posti ne bi li spasao sto se spasti moglo."
Jelena mu vrati papir, koji on odmah pazljivo vrati u dzep. "Ne znam..." poce nesigurno. "To sto je napisao zvuci kao nesto sto sam znala ili sto bi trebalo da znam, ali tu me pamcenje izdaje. Proslo je vec godina od kada sam studirala na Filoloskom. Krecana izazvana rutinskom svakodnevicom pretpostavljam."
"Um, sefe, izvini sto vas prekidam bas sad kad ste nasli zajednicki jezik," ubaci se Tosa u razgovor istezuci vrat u njihovom pravcu sa prednjeg sedista, "ali mislim da me prate."
I Jelena i Slavko se toliko brzo okrenuse da pogledaju kroz zadnju sofersajbnu da su se za trenutak nasli blizu okrenuti jedno drugome na sredini zadnjeg sedista, pre nego sto su se zbunjeno odmakli. Odmah iza taksija videli su dva najnovija masivna crna Sevrolet Suburban dzipa sa zatamnjenim staklima koji su vozili u koloni jedan iza drugog odudarajuci od ostalih kola u saobracaju koja su u poredjenju sa njima izgledala minijaturno. Prvi Suburban je prisao toliko blizu njih da im je njegova hromirana prednja maska potpuno zaklonila pogled, ispunivsi odjednom celu kabinu starog Mercedesa brundanjem previse nabildanog americkog motora koji je pohotno sisao litre benzina.
"Da se pomerimo u stranu da prodju, mozda je neka strana delegacija u prolazu?" predlozi Slavko Tosi.
"To nije strana delegacija," cuo je Jelenu pored njega koja je jos uvek pomno gledala pozadi kroz staklo.
U tom trenutku prvi od dva dzipa naglo dodade gas i prebaci se u sledecu traku, tako da je sada vozio paralelno sa njima. Veliki hromirani tockovi okretali su se tik uz Slavkovo i Tosino lice. Vozaci koje je odsekao iza njega nemocno su ih obasipali psovkama nalegnuti na svoje sirene. Prvi sumrak se polako spustao na ulice koje su jos bile zakrcene vozacima koji su se vracali sa posla. Tada se zatamnjeni suvozacev prozor dzipa pored njih klizeci spusti da pokaze mrcinu u trenerci, mesnatog lica i debelog vrata koji stade da im oholo signalizira rukom da se iskljuce iz saobracaja.
"Ne staj nego vozi dalje," naredi Slavko taksisti, uz njegovo nevoljno gundjanje u svoju bradu o "samoubistvu", "ludosti" i "kratkom zivotu zaludu ugasenom".
"Sta se dogadja sa te strane?" upita ih Jelena istezuci se preko Slavka pokusavajuci bolje da vidi napolje.
"Mislim da hoce da se zaustavimo," odvrati joj Tosa. "I mislim da sigurno nisu strana delegacija."
"Pa rekla sam vam vec da nisu," rece im ona sa tragom prezira u glasu. "Salje ih moj muz. Bivsi muz, zapravo."
Mrcina u trenerci im je sada mnogo napadnije signalizirao da stanu.
"Mogla si i boljeg da nadjes," rece Slavko gledajuci u njega kroz prozor. "Vidi ga kakav je."
"Nije to on blento!" odvrati mu Jelena sa mozda prvim tragom osmeha u glasu. "To su njegove gorile. On verovatno sedi negde udobno zavaljen, zgodna riba u krilu, i planira svoje prljave poslove."
"Ti bas znas da ih izaberes, a?" Slavko se istog trenutka pokaja u sebi sto je to rekao.
"Da, ja bas znam da ih izaberem," odvrati mu Jelena gledajuci u njega kao da mu se radi o glavi. "Kao i tebe kad sam izabrala." Glas joj je ponovo bio hladan i tvrd. "Ne ide u mom zivotu sve po planu."
Nekoliko sledecih nelagodnih trenutaka kabinu taksija ispunjavali su samo zvuci sa ulice dok su svi troje razmisljali sta da rade. Dzip pored njih je sada poceo da im trubi. Na kraju je Jelena bila prva koja je progovorila.
"Slusaj," rece ona Tosi ne gledajuci pri tome u Slavka, "stani negde da izadjem. Nije ovo vas problem - ovi su dosli samo po mene, jer im trebam za sutra. Skoro sigurno vam nece praviti probleme posle toga."
Tosa je bio vise nego rad da odmah poslusa, jer su ga mracni pogledi koje su mu sve vreme upucivali iz dzipa sasvim isprepadali. "Razumno pricate gospodjo... mislim gospodjice. Sto da se prave problemi gde ih nema, jel' tako? Sad cu ja lepo da stanem pa vi izadjite."
"Ne staj!" bio je to sada Slavko.
"Sta ti je sada opet?" upita ga Jelena nestrpljivo.
"Mozda traze tebe, a mozda i ne traze. Sta ako ih je neko poslao zbog mene?" odgovori joj Slavko dajuci u isto vreme znak rukom Tosi da skrene u bulevar gde je saobracaj bio gusci.
"Zasto moras da budes toliko ubedjen da si ti nesto ovde bitan?" iritirano ce Jelena. "Stanite molim vas ovde da izadjem!"
"Ne, vozi dalje. Da si ti prosla kroz sve sto i ja u zadnjih nekoliko dana, razumela bi moju paranoju."
"Ali ja nisam prosla kroz sve to i mislim da je tvoja prica sasvim suluda. Ili treba da trazis pomoc psihijatra, ili je ovo nekakav tvoj levacki pokusaj da mi privuces paznju." Jelena uze svoju tasnu i stavi je u krilo. "Stanite ovde..."
"Vozi dalje kad kazem!"
"Slavko!!"
Tosa je napred nervozno stiskao volan znojavim dlanovima. "A bas kad je izgledalo da smo se svi lepo dogovorili," mrmljao je sam za sebe misleci da li bi sve bilo drugacije da se samo malo duze zadrzao na pauzi za rucak.
* * *
"Ovaj ne misli da staje - i sta rade ovo dvoje nazad?" Gidza je ovo pitanje postavio nikome posebno dok ga je Buldog vozio u dzipu iza taksi Mercedesa.
"Kao da se svadjaju sefe," odgovori mu Buldog, vozeci tako da im prednji deo Suburbana bude tik uz dupe mecke. "Sta cemo sad, malo je guzva da ih prosto spopadnemo na otvorenom."
"Kao da bi neko imao muda da im pomogne," zajedljivo ce Gidza na to. "Ali danas moramo da ne privlacimo paznju s obzirom da mi je sutra vazan dan. Pusti me malo da razmislim." Istovremeno Gidza prinese ustima radio odasiljac i pritisnu dugme za govor. "Svitac, da li ste im jasno dali do znanja da stanu? Sta ce jos ceka?"
"Jesmo sefe, Tulumbe se ovde ubi od mahanja, ali nema vajde. Pita da li da im puca u gume..." dopre Svitcev odgovor iz drugog dzipa kroz pucketanje radio veze.
Gidza pogleda kroz sofersajbnu prema drugom dzipu gde je sada Tulumbe, tela delimicno izvucenog kroz prozor, lupao sakom po krovu taksija u pokretu, i dalje bez ikakvog efekta.
"Kazi toj budali da ne vadi pistolj blizu moje bivse zene, ili cu mu jaja odseci i servirati mu ih za rucak." Nije dugo trebalo da ova poruka bude isporucena kome je namenjena, i Tulumbe se brzo uvuce nazad u kabinu ne usudjujuci se da pogleda nazad prema Gidzinom dzipu. Nije bilo vremena za gubljenje, Gidza je groznicavo razmisljao, pokusavajuci da odluci kako najbrze da vrate Jelenu u njen stan i izgube se sa ulice. Jer iako je rekao Buldogu drugacije, znao je da su se vremena promenila, i da bar jos neko vreme nece biti uputno otvoreno izazivati kljunove. Ponovo je prineo radio ustima.
"Svitac, vozi i dalje uz njih ali ih sad polako potiskuj u desno prema trotoaru. Ako ne budu stali, prepreci im se ispred i odseci im put. Hocu da sve bude brzo i bez oruzja."
"Razumeo."
"A ti ih sad malo poguraj od pozadi," rece Buldogu koji se na to samo zlobno osmehnu i polako dodade gas.
Jelena i Slavko su se jos uvek zustro raspravljali po pitanju zaustavljanja, kada se uz zvuk struganja metala taksi zatrese od udarca odnazad.
"Sta...?"
U istom trenutku i dzip pored njih im se nasloni uz bok svojim ojacanim metalnim stepenicima za noge i stade da ih gura sa ulice, propraceno novim zvucima grebanja lima.
"Ovi nisu normalni!" viknu Tosa boreci se iz sve snage sa volanom nastojeci da odrzi pravac. U kolima oko njih mogli su da vide zaprepascena i uplasena lica drugih vozaca, koji su sada brze-bolje nastojali da se sklone od necega sto ocigledno nisu bila njihova posla. Duz celog bulevara iza njih pocela je da se pravi guzva.
"Hoce da nas izguraju sa puta!" vrisnu Jelena uplaseno. "Slavko vidi sta si uradio. Ucini nesto!"
"Ja sta sam uradio?! Ti si se udala za Al Kaponea!" Dok se raspravljao sa njom Slavko otvori prozor i proturi lice napolje u uzan prostor koji je sada delio dva vozila.
"Hej!" viknu prema otvorenom prozoru suvozaca, na kome se ponovo pojavi glava mrcine. "S'a oches?" upita ga Tulumbe.
"Zvacemo policiju ako odmah ne prestanete sa ovim," viknu Slavko u bok dzipu, osecajuci istovremeno kako ga obuzima drhtavica od straha.
"U, nemoj samo policiju bato. Odvesche nas u zatvor jebote," cuo je Slavko odgovor ne mogavsi da vidi nista kroz prozor.
"Nego slusaj ti mene dziberu mrljavi - zaustavi taj taksi dok vas nismo sve upokojili. Hochemo da razgovaramo sa gospodzom, bez javnog incidenta."
Novi udarac od pozadi zatrese taksi zabivsi ih sve u naslone sedista pre nego sto su se ponovo odbili napred uz svezu bujicu Tosinih psovki. Jelenine oci gledale su sada uplaseno cas prema Slavku a cas kroz zadnji prozor prema Gidzinom dzipu dok je rukom nesvesno pokusavala da popravi razletelu kosu. Zadnji branik se odao svojom zvekom po asfaltu da ih je napustio i da vise nije sa njima.
"Ma da vam jebem majke krvave svima!" prodra se odjednom Tosa kroz prozor sa izbezumljenim pogledom na licu, dok su mu nabrekle vene na vratu izgledale kao da ce svakog casa eksplodirati. "Sve sam pare ulozio u ovaj auto, 'leba da zaradim. Skoro ga sveze ofarbao, nova stop svetla, gume, kocnice - a ti ces sad da me guras sa tim tvojim govnetom! Mars u picku materinu!"
Naglo ubrzanje zabi Slavka i Jelenu nazad u naslone sedista. Taksi odvali jedan retrovizor sa Audija parkiranog sa strane i izguli vrata drugog Golfa dok su Terazijama ubrzavali ka Trgu Republike. Pocetno iznenadjenje sprecilo je Svitca da im sa strane odsece put, tako da su sada sva tri vozila jurila u koloni jedan iza drugog, vijugajuci cik-cak izmedju drugih automobila - najpre njihov taksi, zatim Svitac i Tulumbe, a na zacelju Gidza i Buldog. Pesaci na okolnim trotoarima, bezbedno zasticeni zidom parkiranih automobila, stali su da gledaju ovaj iznenadni spektakl vecinom misleci da se radi o snimanju nekog novog filma. Kada je izbio na raksrsnicu sa Makedonskom, Tosa odjednom presece preko suprotnih traka i uz tup udar amortizera pope njihov auto preko uzdignute ivice na pesacki deo trga ispred Konja. Stajni trap mecke je skripao i grebao po asfaltu dok on ponovo nagazi na gas i usmeri trokraku zvezdu pravo prema Konju. Ljudi na trgu, shvativsi da je djavo odneo salu, pocese da skacu u zaklon svuda ispred njih, panicne majke zgrabise decu i nastade opsta bezanija i pometnja, zacinjena jednakim kolicinama vriske i psovki. Oba dzipa sjurise se bez oklevanja na trg odmah iza njih, zanoseci se na svojim velikim tockovima u slalomu izmedju zardinjera i nekoliko zaostalih pesaka. Tosa zavrnu ostro ulevo ispred samog Konja dok je kao obuzet demonima pritiskao sirenu na volanu, bubajuci Slavka i Jelenu sa jednog kraja kabine do drugog. Nekoliko gostiju koji su sedeli za stolovima baste na uglu Palate Reunion jedva da su imali vremena da se prilepe uza zid pre nego sto je projurio pored njih u Cika Ljubinu ulicu, izbegavajuci za dlaku prazne stolice.
"Da vas vidim u uskoj ulici sa tim dzipovima," rece Tosa gledajuci cas u retrovizor ka svojim progoniteljima, a cas na ulicu ispred sebe pokusavajuci da odrzi taksi na uskoj putanji izmedju vozila parkiranih duz obe strane ulice.
Slavko ugrabi jedan stabilan trenutak da se okrene i pogleda sta se desava iza njih, upravo na vreme da vidi kako prvi dzip prolece kroz bastu restorana bacajuci nekoliko stolica u vis ulazeci u ulicu za njima, pracen blisko drugim, koji ne mogavsi da se izravna na vreme ulubi nekoliko parkiranih vrata ali nastavi voznju bez zastajanja.
"Ovo je gotivno jebote!" viknu Svitac Tulumbetu pored sebe dok je ocigledno uzivao vozeci rasirenih nogu kao neki kamiondzija. "Nije cudo sto se predsednik Amerike i sam vozi u jednom od ovakvih. Niko nam nista ne moze!"
"Ja sam cuo da on ide svuda u helikopteru," odvrati mu Tulumbe tonom poznavaoca spoljne politike.
"Mozda i ide helikopterom, ali samo kad mu je dzip na opravci ja ti kaz- Pazi!"
Taksi koji su pratili naglo skrenu levo u Zmaj Jovinu presekavsi preko trotoara zakacivsi i gurnuvsi jedan od kontejnera na uglu na ulicu pravo ispred njihovog dzipa. Svitac nije stigao da reaguje pre nego sto je kontejner dosao u kontakt sa prednjim delom dzipa, ulubivsi ga uz grdan tresak i kisu djubreta koja se razletela na sve strane po ulici. Gurali su ga tako ispred sebe jos nekoliko metara dok i oni nisu zavrnuli u Zmaj Jovinu, ostavivsi ga prevrnutog na sred raskrsnice.
"Svitac, mislis li da ces moci da ih stignes pre nego sto svi ostarimo ovde?" cuo se Gidzin glas iz radija u Tulumbetovim rukama.
"Hocu sefe, hocu. Ali upravo su presekli pravo preko Knez Mihajlove... ima dosta ljudi." odgovori Svitac priblizavajuci se i sam pesackoj zoni.
"Pa?" bio je Gidzin odgovor.
"Pa nista sefe. Secemo i mi."
Dva crna dzipa izletese iz poprecne ulice, uz rezanje motora i zveket limarije koja je visila razvaljena, i proletese pravo preko Knez Mihajlove na drugu stranu kroz prazan prostor koji je medju zaprepascenim pesacima pre samo nekoliko trenutaka nacinila taksi mecka. Trka se nastavi nesmanjenom zestinom u pravcu Obilicevog Venca.
"Da mi je samo malo pistolj izvaditi," vajkao se Tulumbe dok su vijugali izmedju zaustavljenih automobila. "Ovako ih necemo lako zaustaviti, vidi ga kako vozi taj ludak, a lepo sam mu rekao da stane."
"Zaboravi. Cuo si sta je sef rekao, nema oruzja," odvrati mu Svitac i zavi naglo udesno na Obilicev Venac gde im je Mercedes malopre zamakao jedva izbegavsi direktan sudar sa jednom starijom babom u beloj Skodi. "Sad cemo da vidimo koliko moze da ide ovaj dzip," rece i jos vise nagazi na gas.
"Stizu nas, stizu!" povika Jelena masuci rukom po praznom prostoru kao da hoce nekog da potapse po ramenu, pogleda prikovanog na njihove progonioce.
"To cemo jos da vidimo gospodjice," odbrusi joj Tosa dodajuci gas, jos ludje vijugajuci izmedju vozila u Carice Milice gde su sada uleteli, zanoseci se sa jedne strane na drugu, uz skripanje karoserije i lupu razvaljenih merdzinih amortizera. Malo dalje niz ulicu, Tosa skrenu u Vuka Karadzica, opet u pravcu Knez Mihajlove.
"Sve ces nas poubijati ovako!" viknu mu Slavko iza njegovih ledja. Nikada mu nije prijalo da ga neko drugi vozi. "Stani covece dok nismo nekog napolju zgazili, nije ovo Amerika da se ganjamo usred grada!" Medjutim Tosa se vise nije na njih obazirao, hrleci i dalje njihov taksi punom brzinom prema pesackoj zoni gde su ljudi, alarmirani bukom i treskom, vec poceli da se sklanjaju u stranu na sigurno. Proleteli su kroz zaostali stand nekog ulicnog prodavca, pravo preko Knez Mihajlove i ponovo nastavili uzanim prostorom Vuka Karadzica, uspevsi nekim cudom pri tome nikog da ne bace preko haube.
Na zacelju ove sulude povorke, Gidza je sve vreme morao da se drzi za rucku iznad glave sa Buldogom pored njega mrko usredsredjenim na trku u progresu, dok im se dzip pretumbavao preko raznih bankina, rupa i kanala. Ispred njih mercedes je skrenuo levo ka Studentskom Trgu, sa Svitcem u Tulumbetom odmah iza, izazivajuci zajedno haos vozeci za kratko u suprotnom smeru od ostalog saobracaja.
"Svitac, moras ih odseci u Uzun Mirkovoj," komandova Gidza u svoj radio.
"Razumeo sefe, ali ovaj zna kako da vozi," dodje nazad Svitcev odgovor u kratkim, brzim naletima.
Sumrak je sada vec ustupao mesto noci i Gidzi se ucinilo da se saobracaj malo proredio. Bice lakse da zavrse posao sa tim tvrdoglavim taksistom, pomisli u sebi. Ali duz cele Uzun Mirkove Svitac nije uspevao da zaobidje mecku koja je vesto, ponekad nekontrolisano, vijugala ispred njih. Gidza je na trenutak pomislio da ce proleteti pravo na Kalemegdan, a onda sa olaksanjem primeti kako mu je plen skrenuo, opet levo, u Parisku, sekuci preko tramvajskih sina.
"Sad cemo ih skembamo," cuo je Buldoga pored sebe. "Nema ovde guzve da nam vrdaju, a imamo jace motore."
U trenutku kada je Svitac izjurio sa dzipom u Parisku, sa levog boka mu se zabi tramvaj, zakucavsi se spojnicom u karoseriju dzipa i vukuci ih jos desetak metara po sinama niz ulicu. Buldog je jedva uspeo da skrene u stranu da i sam ne udari u bok tramvaja koji im je sada blokirao put.
"Ne staj nego vozi dalje." prosikta besno Gidza. Kroz prozor je mogao da vidi Svitca i Tulumbeta koji su zbunjeni i dezorijentisani sedeli u razbijenom Suburbanu savijenom oko prednjeg dela tramvaja kao nekakva crna banana, dok ih je iz tramvaja gledala gomila uplasenih lica prilepljenih uz stakla.
Tosa je iskoristio nastalu zabunu da malo poveca rastojanje od njihovih progonilaca. Mercedes je jurio Pariskom izmedju tramvajskih sina prema ambasadi Austrije, uspevajuci da za dlaku izbegne tramvaje koji bi im se isprecili na putu. Slavko je mogao da se zakune da je jednom uspeo da vidi brzinomer koji je pokazivao 100 kilometara na sat. I on i Jelena su digli ruke od nastojanja da urazume Tosu, gledajuci pobledeli i stisnutih zuba da nadju bilo kakav oslonac u kabini koja je svaki cas poludelo skakala oko njih.
Slavko pogleda iza njih i opsova u sebi. "Ponovo idu za nama! Sada je jedan dzip ostao!" Ali razdaljina izmedu njih i dzipa se opet neumitno smanjivala.
"Moj bivsi muz je navikao da dobije sve sta hoce," odgovori mu Jelena. "Najbolje ce biti da stanemo."
"Znam ja dobro njihovu sortu i na sta su se oni navikli sve ove godine," odbrusi joj Tosa ne usporavajuci. "Ali to ne znaci da sam se ja navikao da im sve dam."
Slavko je mogao da vidi da Tosa nije pokazivao nameru da skrene kada su proleteli pored Francuske ambasade pravo prema redu kuca sa suprotne strane raskrsnice. Izgledalo je da ce da skoncaju zivot u rukama poludelog taksiste. Uzeo je Jeleninu ruku u svoju.
"Oduvek sam zeleo ovo da uradim, ali nisam mislio da cu imati muda," cuo je Slavko Tosu kako govori smejuci se. Tada je primetio da idu pravo ka uzanom prolazu izmedju dve kuce. Odjednom mu je postalo jasno sta je njihov taksista imao na umu.
"Neces valjda tuda?!" bilo je sve sto je uspeo da kaze pre nego sto su se strmeknuli niz Velike Stepenice ka Savskom pristanistu.
"Za njima! Za njima!" zaurla Gidza besno u odgovor na Buldogov zbunjen pogled kada je Mercedes nestao niz stepenice. "Ma da mi nisu ovoliko sranja napravili pustio bi ih - ali sad neko mora da plati!" Buldog bez pogovora usmeri veliki dzip u jedva dovoljan prostor izmedju metalnih rukohvata sa obe strane stepenica i vec sledeceg trenutka su se obadvojica upirali nogama u pod ispred sebe da bi se zadrzali u sedistima, dok su se pod ostrim uglom spustali ka Savi.
Slavko je i dalje drzao Jeleninu ruku, koju ona nije pokusavala da izvuce iz njegove, dok su svako za sebe pokusavali najbolje sto su mogli da se zadrze na sedistima. Mercedes se tumbao niz stepeniste, grebuci cas prednjim, cas zadnjim krajem beton, ponekad se odbijajuci od metalne ograde, sve uz takvu tresku kao da ce se svaki cas konacno raspasti. Poklopac prtljaznika se otvorio i landarao gore-dole u pravilnom ritmu, dok je Tosa nalegao na sirenu upozoravajuci one malobrojne prolaznike koji su se tu nasli u ovo doba da je vreme doslo da se ziva glava spasava skakanjem u okolno zbunje. Posle nepunog minuta, koji je njima izgledao kao vecnost, uz poslednji veliki prasak prizemljili su se na parking policijske stanice odakle su bez zaustavljanja, grebuci asfalt razvaljenom karoserijom i ljuljajuci se na iskrivljenoj zadnjoj osovini, skrenuli u Karadjordjevu prema Brankovom mostu. Iza sebe su ostavili trag od auto-delova koji im vise nisu bili potrebni.
Iza njih, negde na sredini Velikih Stepenica, isti spust su izvodili Gidza i Buldog, ali uz mnogo vise problema zbog visokog tezista i mekanih amortizera Suburbana, kamiona napravljenog za udobnu voznju po gradu. Ritmicno ljuljanje je zahvatilo dzip koji se sada ljuljao ne samo gore-dole, vec sve vise i levo-desno sto nije bio problem sve dok ograda vise nije bila u stanju da ga zadrzi. Kada je tezina kamiona izvalila sekciju ograde na koju su se naslonili, izbacivsi ih delimicno na padinu, Buldog nije stigao na vreme da kompenzuje volanom na drugu stranu. Gvozdena sipka iz dela ograde koji je jos stajao sada pravo ispred njih zabila im se direktno u hladnjak i kroz njega u blok motora, ukopavsi ih u mestu i ostavivsi ih bez pogona. Tisina se spustila medju drvece oko njih.
"Izvini sefe," promumla Buldog dok je Gidza besno zurio pravo ispred sebe, jos ne verujuci sta im se desilo.
"Dva dzipa sam sjebao zbog nje. Sest meseci ce mi trebati da nabavim nove. Sest meseci!" Gidza se okrenu prema Buldogu koji se trze kao udaren. "Hocu da budu pronadjeni! Ne zanima me kako, ali hocu da - "
Kucanje na Buldogovom prozoru prekinulo je Gidzin izliv besa. Napolju su stajala dva policajca, dok ih je jos nekoliko posmatralo od dole sa vrata stanice. Buldog pritisnu dugme i otvori prozor.
"Sta glumite vas dvojica ovde?" upita ih jedan od ove dvojice, ocigledno nadlezan.
"Jesu li otisli?" uzvrati mu Gidza pitanjem, pokusavajuci da telo bolje namesti u nagnutoj kabini. Policajac pogleda u njega, pa onda pogleda u pravcu Karadjordjeve odakle se jos slabo moglo cuti zveketanje meckino, pa opet nazad u Gidzu.
"Mislis oni pre vas, a?" podrugljivo ce nadlezni. "Jesu vala, a bas si mogao da ih stignes jel' da, samo da ti se vozilo nije saplelo na stepenice. Nego da ja vidim ovde neciju vozacku i saobracajnu."
