DVADESET SEST (Opsada)

"Gde su?"
"Gore. Na zadnjem spratu, mora se stepenicama," promuca nocni cuvar, uplasen novim posetiocima koji su mu pokazali pistolje umesto evra.
"Naoruzani?" nastavi Gidza sa ispitivanjem, dok je Buldog otisao da zaviri na stepenice.
"Nisam video... Mozda. Ne znam."
U tom trenutku druga dvojica se pomolise na vratima i pridruzise se Gidzi i Buldogu u omanjem predvorju.
"Nema drugog izlaza sefe," raportira mu Bambi.
"Sta ce ti taj kratez budalo?" upita Gidza drugog od ove dvojice koji je u rukama sada drzao skracenu dvocevku. "Moja bivsa zena, zatvoren prostor, potrebna preciznost... kapiras?"
"Pa nikud ne idem bez 'Milene' sefe. Dobra je u svakoj situaciji."
Buldog im pridje. "Roki. Nov je, jos nema stofa. Ali bice dobar, znao sam mu pokojnog brata," prosaputa diskretno Gidzi na uvo. "Stepenice su ciste, ne cuje se nista."
"Dobro, dobro. Daj da zavrsavamo ovo vise," Gidza se ponovo okrenu Rokiju. "Ti mali sa topcinom ostani ovde i gledaj da portir ne napravi neko sranje. Stani tu u cosak da te neko ne vidi sa ulice. Ako nesto primetis, zovi me na mobilni. Jasno?"
"Jasno sefe," odgovori Roki vidno razocaran sto je iskljucen iz glavne akcije.
"A nas trojica idemo gore, peske i polako." naredi Gidza Buldogu i Bambiju i tu pocese obazriv uspon do vrha zgrade i nestadose Rokiju iz vida.
"Sta gledas matori?" obrecnu se on na nocnog cuvara. "Sedi tamo iza tog pulta i cuti."

"Ima li nesto?" viknu Oleg u hodnik kroz otvorena vrata kancelarije gde su on i Jelena uzurbano cesljali svaki pedalj u potrazi za bilo kakvom faks masinom.
"Kod nas jos nista!" viknu mu Tipler sedeci na ivici stola dok je Slavko groznicavo otvarao vrata ormana, zagledao u svaku fijoku, i preturao police. Sta ga je prvo iznenadilo, sa obzirom da ovaj sprat nije bio koriscen, bila je cistoca. Nigde prasine.
"Nije ovde, idemo u sledecu kancelariju dole niz hodnik," rece Tipleru, koji na to lenjo skliznu sa stola i krenu za njim. Slavku nije promaklo da primeti drasticnu razliku u motivaciji njihova dva tamnicara. Odluci da pokusa prijateljski pristup sa svojim cuvarom, koji se ponovo posadio u prvu stolicu cim su usli u sledecu prostoriju, koja je izgledala malo veca od prethodne.
"Ja sam vam komsija sa severa, Kanadjanin. U kom delu Sjedinjenih Drzava vi zivite?"
"Na Severnom Polu."

"Evo ga jedan!"
Kada su Slavko i Tipler dotrcali u susednu kancelariju, ugledali su Jelenu pored otvorenog ormana u kome je na jednoj od polica stajala ututkana stara crna Panasonik faks masina. Na podu oko nje bilo je par listova papira. Majusna zelena lampica treptala je da je sve spremno za prijem.
"Je li to?" upita Oleg, gledajuci u Slavka.
"Ne verujem. Faks koji trazimo bi trebalo da ima debeo svezanj odstampanih papira. Ovde nema nista, osim ovo malo po podu."
"Onda trazimo dalje," naredi Oleg tmurno.
Ali kada su i poslednje dve kancelarije temeljno pregledane, svi su se nasli ponovo u hodniku praznih ruku.
"Nista. Par telefona, nekoliko stonih lampi, jedna zagorela dzezva za kafu i to je sve. Ona faks masina je jedina na celom spratu," sumirao je Slavko situaciju u svacije ime.
"Jeste li vas dvoje detektiva-amatera sigurni da smo na pravom mestu?" zajedljivo upita Tipler. Vec je video sebe kako se posle svega vraca kuci praznih ruku.
"Kod vas je Dzordzovo pismo, pa ga procitajte sami," odgovori mu Slavko, i sam razocaran, ali u isto vreme i zadovoljan sto nisu nasli ono sto su trazili.
"Nemoj da se pravis pametan," opet ce Tipler. "Znas da ne razumemo taj vas jezik."
"Govori u svoje ime," Oleg mu rece dok je, sa izvesnim naporom, citao Dzordzovu zagonetku koju je ponovo izvadio iz dzepa. "Mislim da smo sve uradili kako kaze ovde," rece im posle izvesnog vremena. "Ako je ovo bila samo obicna izmisljotina, neko ovde ce da mi plati."
"Portir je rekao da je ovaj sprat vec dugo prazan, je li tako?" upita ih Jelena kada se neceg setila. "Zasto je onda sve tako cisto?"
"Boze! To samo zensko moze, da sad gleda da li je nesto cisto," dobaci Tipler podrugljivo.
"Ne, ne. Pusti lepu gospodjicu da zavrsi," ucutka ga Oleg jednim pokretom ruke. "Izvolite, nastavite."
Jelena pogleda u Slavka, koji joj samo klimnu glavom, pa u Olega, pre nego sto nastavi. "Pa to mora da znaci da neko ovde dolazi redovno da sve pospremi."
"Ovo je skroz napeto, ne znam da li mogu da izdrzim neizvesnost," ubaci se ponovo Tipler. "Pa sta ako neko cisti ovde?"
"Pa mozda je taj isti neko pokupio odstampane listove iz faksa, koji su mu sigurno izgledali kao neuredno ruglo."
"To ti je fina teorija," Tipler ce opet. "Sa takvim talentom, treba da pises knjige."
"Moram se sloziti sa mojim nesnosnim americkim saradnikom," nadoveza se Oleg. "Interesantna ideja koja nam nije od pomoci."
"Ima nekoliko velikih kesa sa druge strane hodnika, gde sam ja trazio." Slavko je vec zurio dugim koracima u pravcu jedne od kancelarija i pre nego sto je zavrsio recenicu. Ostali su ga pratili u stopu. Izvukao je dve velike neprozirne zelene plasticne vrece iza vrata u hodnik. Izgledale su napola prazne. Svi su sada stajali gledajuci u njih.
"Sta sad cekamo? Otvaraj to da vidimo sta je unutra!" uzviknu Tipler prvi i baci se na jednu od kesa, cepajuci je rukama. Oleg i Slavko mu se pridruzise, dok Jelena ostade da stoji.
"Ja ne mogu da kopam po necijem djubretu," rece gadljivo.
"Ma sta se snebivas... vidi sta sam ja nasao - puna vreca od usisivaca, opusci od cigara, stare novine!" zadirkivao je Slavko dok je kopao po drugoj vreci. Jelena samo napravi novu grimasu.
"Ovde ima nesto!" Tipler je po prvi put delovao uzbudjen. Iz kese po kojoj je kopao izvukao je debeli svezanj papira, po kome se prosula neka nedefisana tecnost, ali koji je izgledao kao da je mozda mogao jednom izaci iz faks masine. Tipler pokusa da rukom izravna izguzvane listove.
"Mogu li da pogledam?" upita ga Slavko pruzajuci ruku.
Tipler mu izmace papire izvan domaha. "Ne. Nasli smo ono sto smo trazili. Vise nam niste potrebni."
Slavka obli hladan znoj na te reci. Sta su nameravali da urade sa njima sada kada je sve gotovo? Isto kao sa Dzordzom? Pogledao je ka Jeleni. I ona je uplaseno gledala u njega.
"Dovoljan mi je jedan pogled na sadrzaj pa da vam kazem da li je u pitanju genetika, ili pak neciji spisak inventara i fakture." Otezanje da bi se dobilo u vremenu.
"Vec sam ranije video ovaj zvrljavi rukopis kojim su ispunjene margine stranica," odvrati mu Tipler. "Dzordzova ruka, nema sumnje."

"Vas trojica - ne mrdaj! Posalji zenu ovamo!"
Svih cetvoro su se trgli na ovu iznenadnu komandu jer zaneti u svoje rasprave nisu culi Gidzu, Buldoga i Bambija koji su se upravo pomolili na ulazu u hodnik. Oleg kao covek od iskustva, poce polako da se pomera ka najblizim vratima sa strane, dok su ostali stajali kao ukopani od iznenadjenja.
Stani ti tamo!" naredi mu Bambi pokazujuci mu pistolj. Oleg poslusa, ne skidajuci oci sa te nepoznate trojice. Obe grupe su sada stajale sada svaka na svom kraju hodnika, merkajuci se nelagodno.
"Vas dvoje pocinjete da me impresionirate," prosapta Oleg Slavku. "Uspeli ste da sebi organizujete zastitu u tako kratkom vremenu koliko smo u gradu."
"Voleo bih da je tako, ali ni ja ne znam ove ljude." zbunjeno ce na to Slavko.
"Zarko, moj bivsi suprug," objasni im Jelena. "Uvek nedobrodosao."
"Ako smo zavrsili sa formalnim upoznavanjem, da predjemo na konkretne stvari." Gidzin glas se jasno prenosio hodnikom. "Jelena, dodji ovamo, znas da imamo posla sutra. I ponesi te papire sa sobom, mozda vrede nekome kad ste se toliko trudili oko njih." Onda se seti jos necega. "A vas trojica mi dugujete dva nova dzipa. Vi ste stranci, imate para!"
"Idi sa njim, bolje ce ti biti," rece Slavko Jeleni.
"O cemu taj prica?" Oleg je sada bio stvarno zbunjen.
Jelena ga je ignorisala. "Necu da te ostavim sa ovom dvojicom." odgovori ona Slavku.
"A ja sam mislio sam da ti je to cilj u zivotu."
"Mnogo ti razmisljas. Kako te ne boli ta glava nekad?"
"Jelena!" prekide ih Gidza nestrpljivo. "Dolazi ovamo i ponesi te papirice! Nemam celu noc ovde da se zajebavam s vama."
"Nisam ja tvoja robinja da skacem na tvoju naredbu!" viknu mu ona u odgovor tvrdoglavo.
"Dovedi mi tu glupacu i uzmi papire od ovih," naredi Gidza Bambiju koji drzeci pistolj uz bok krenu pazljivo niz hodnik prema Jeleni i ostalima.
"Stoj!" viknu sada njemu Oleg na ruskom.
"Ma sta seres tu kozak..." odvrati mu Bambi podizuci pistolj. Hodnikom odjeknu prasak. Jelena vrisnu.
Bambi napravi nekoliko teturavih koraka unazad drzeci se rukom za grudi, gde se krvava mrlja polako sirila ispod njegove kosulje. Pao je bez reci ispred Gidze i Buldoga.
"Ubise Bambija!" dreknu Buldog gledajuci u Olega koji je u ispruzenoj ruci drzao veliki Tokarev cija se cev jos uvek pusila. Potegnu pistolj i sam ispali nekoliko metaka u njihovom pravcu dok se zajedno sa Gidzom naglavce bacio u zaklon najblize kancelarije.
Slavko telom gurnu Jelenu sa hodnika i oboje padose prostimice u privremenu sigurnost jedne od kancelarija, dok je Oleg vec uzeo zaklon u drugoj preko puta njih. Tipler je i dalje stajao nasred hodnika kao pas paralisan bljestavim svetlima nadolazeceg kamiona.
"Skloni se ovamo!" viknu mu Oleg, a onda primeti krv kako se lagano sliva niz Tiplerovu desnu nogavicu. Zgrabi ga za ruku i povuce unutra gde se ovaj u soku strovali u jadnu gomilu pored zida.
"Ne osecam nogu! Ne osecam moju jebenu nogu!!" Tipler je postajao histerican.
Jelenino vristanje dopiralo je sa druge strane.

Maja je po treci put pokusavala da ubedi flegmaticnog pozornika, koji je dosao da proveri njen poziv, kako ne treba njoj da uzima nikakvu izjavu vec da ide unutra u zgradu i vidi sta se to desava. Ovaj joj je po treci put, sa dosadom u glasu, krenuo da objasnjava da je sve u redu, vidite gospodjo da je portir unutra, cita novine, sve je u redu i hvala lepo - kada su poceli da odjekuju pucnji negde sa gornjih spratova Palate.
"Jebote..." rece grabeci svoj radio. "Centrala, centrala... ovde Velickovic na ulazu u Kneza. Ispaljeno vise hitaca u unutrasnjosti Palate Albanije. Po izjavama svedoka unutra se nalazi - " on tu pogleda upitno u Maju - "sest. Ne, sedam. Ne, cekaj, osam!" odgovori mu ona.
"Osam potencijalno naoruzanih i opasnih lica se nalazi unutra. Posaljite interventnu ispred broja dva."
"Interventna polazi. Mozete li drzati situaciju pod kontrolom dok ne stignu?" zakrca pitanje kroz mali zvucnik radija.
"Moji prijatelji nisu opasni ni naoruzani!" ispravi ga Maja, ali je pozornik Velickovic vise nije slusao. Napola pognut uputio se prema ulazu odakle ga je iznutra portir uspaniceno posmatrao ne pomerajuci se sa svoje stolice.
"Otvori vrata!" viknu mu policajac uzurbano. Portir je i dalje sedeo na stolici izgledajuci sada potpuno uplaseno.
"Ej, cujes ti mene? Pucaju ti po zgradi, otvaraj bre!"
Roki se pomoli iza ugla iz senke hodnika sa dvocevkom u rukama.
"U cemu je problem ovde gospodin policajac? Samo se malo vesele ljudi, pa pucaju. Evo ja i moja 'Milena' ovde," rece podizuci dvocevku prema vratima, " pucamo za Novu godinu, svadbe, sahrane, godisnjice." Pozornik Velickovic jedva stize da se baci u stranu pre nego sto je kisa sacme raznela staklo jedne polovine vrata u hiljadu komada. Na ulici nastade haos gde je svako jurio da se sto pre skloni. Maja ulete bezglavo u najblizu radnju ciji stakleni izlozi nisu pruzali nikakvu zastitu. "Za ispracaje, doceke, fudbalske utakmice,..." nastavljao je da nabraja Roki iznutra. Uz eksplozivni prasak druga polovina vrata se razlete na sve strane. Velickovic se na sve cetiri odmicao od vrata, drzeci se zida i istovremeno pokusavajuci da izvadi svoj sluzbeni pistolj. Konacno je uhvatio zaklon u relativnoj bezbednosti obliznjeg haustora.
"Centrala, pucano je na sluzbeno lice! Ponavljam pucano je na sluzbeno lice!" Tu se on temeljno prepipa pa nastavi: "Sluzbeno lice nepovredjeno!"
Roki se mirno vrati na svoje mesto iza coska u hodniku pored portira, van pogleda sa ulice. Iskusnim pokretima zameni prazne patrone u sacmari sa novim i okrenu Gidzin broj mobilnog.
"Halo sefe? Dosao jedan policajac na vrata, pa samo da javim da nemate mnogo vremena tamo gore. Mislim da nesto sumnja." Kad je obavio taj poziv, Roki pogleda u nocnog cuvara koji je lezao zgrcen sa bradom na kolenima u cosku na podu iza svog pulta.
"Ma jesi video kako se ponasa? Pravo na vrata, pa vice otvaraj. Nije ni pokucao, ili barem lepo zamolio. Pa je li to pristojno? 'Ajde lepo ti meni kazi je li to pristojno tako banuti ljudima u poslu?"
"Nije... nije pristojno," promuca cuvar ne skidajuci oci sa sacmare. "Dobro si mu rekao... bas je bio bezobrazan."

Jedanaest spratova iznad Rokija, Gidza pogleda u Buldoga. "Moramo ovo da zavrsavamo, pa da se sklanjamo. Uskoro ce da postane vruce."
"Jelena, jesi li dobro?" viknu u prazan hodnik. Tisina.
"Sad me pitas, kad ste zabili par metaka u zid gde sam bila," stize mu konacno nazad odgovor.
"Ne budi tvrdoglava, vec kreni polako ovamo prema nama. Nema drugog izlaza odavde, sem ovog koji mi kontrolisemo. Budimo svi razumni i niko vise ne mora da strada."

"O cemu prica taj jebeni manijak sto me napucao?" zajeca Tipler frustrirano pored Olega.
"Ne znam zasigurno, ali zbog necega govori nasoj lepoj devojci da dodje kod njih."
"Pa neka ide vise, koga je briga!"
"Ne, ne. Ona bi mogla biti nas izlaz odavde. Ne moram da ti kazem da smo saterani u cosak odakle nema izlaza, da ne znamo koliko ih ima tamo sa druge strane, i da ja mogu da ih zadrzim samo neko vreme. Treba nam svaka prednost koju mozemo da iskoristimo. Ne, ona ne ide nikuda."
Oleg nije morao da brine, jer ni Jelena nije imala nameru nigde da se mrda, sve dok meci mogu da lete ka njoj. Bezbedni cosak u kome je sedela daleko od vrata bio je za nju sasvim super, hvala lepo.
Slavko, zaklonjen iza vrata, za to vreme nije skidao pogled sa sveznja Dzordzovih papira zaboravljenih od Tiplera posred hodnika kada ga je Oleg odvukao u kancelariju preko puta.
"Nemoj nista da ti pada na pamet lepi, ti papiri ostaju tu gde jesu," dobaci mu Oleg sapatom, samo napola vidljiv kroz vrata. Ostar miris baruta mesao se sa slatkastim mirisom krvi u hodniku gde su istanjeni ostaci barutnog dima lebdeli lenjo blizu plafona kroz jezera vestackog svetla. Slavko skliznu prislonjen uza zid i sede na pod. Nista nije mogao da uradi osim da ceka. Pogledao je u Jelenu na drugom kraju polumracne kancelarije. Sedela je kao i on, na podu, ledjima prislonjenim uza zid, uzdignute glave i rukama na kolenima. Cuvsi je kako vristi ranije, Slavko je mislio da je to od straha. Sada kada je prvi put zaista dobro zagledao od kada je ovo ludilo pocelo, video je da nije uplasena. Video je da je besna. Besna do suza sto nista ne moze da uradi da se izvuce iz ove situacije u koju nije trebalo da zapadne.

Nikog zivog nije bilo na ulici. Roki ponovo nakratko isturi glavu i proviri duz zamracenog hodnika kroz razbijena vrata i osvetljeni cetvorougao koji mu je uramljivao malu sliku Knez Mihajlove. Nikoga nije video da je prosao vec mnogo dugo. Gde se sav taj narod denuo? Hteo je da gleda lepe devojke kako prolaze, nasminkane i udesene, da ubije vreme dok ceka ovde pazeci na ovog dosadnog portira, koji je izgledao kao da se usrao u gace. Nije hteo da prilazi da proverava.
Onda se prvo jedna senka na kratko pojavila ispred ulaza, pa zatim druga, pa treca iza stuba sa druge strane. Uvek jedva izvan vidokruga, nikada na otvorenom. "Izgleda da je onaj bezobrazni zdral doveo prijatelje," pomisli Roki oblizujuci suve usne.
Prvi kanister sa suzavcem koji je uleteo izbacio je odmah nazad napolje. Sledila su ga jos tri nova. Klececi na kolenima, kasljuci i placuci obilato, proverio je patrone. Nema se kuda nego napolje. Vreme je da im pokaze vestinu, kao u video igrama. Majstorski i bez milosti. Okrenuo se naslepo u pravcu gde je bio portir. "Ne mrdaj odatle dok se ne vratim." U odgovor mu je stigao samo kasalj negde iza zavese od belog dima.
Pritisnuo je drveni kundak cvrsto u rame i sa kratkom cevi uperenom isred njega pomolio se iz suzavca na izlazu, trudeci se da kontrolise kasalj. Poskidace sve koji pomole svoje misije noseve iz zaklona, rascitice situaciju, i vratice se nazad unutra.
"Baci oruzje!" doprlo je negde sa njegove leve strane iz megafona. Ne spustajuci sacmaru poceo je da se okrece u tom pravcu. Meta se upravo sama javila.
Prvi metak ga je pogodio u grudi. Drugi, u rame jedva da je osetio, pre nego sto ga je treci pogodio u celo. Bio je mrtav pre nego sto mu je glava udarila u plocnik.

"Sta se dole dogadja? Ti, idi i pogledaj kroz prozor!" naredi Oleg sapatom Slavku, cuvsi eho pucnjave od dole. Slavko mu klimnu potvrdno glavom i pozuri do jednog od prozora, jer je i sam bio radoznao. U povratku se pognu nad Jelenom. "Kako si?" Ona mu samo bez reci stisnu njegovu ruku u svoju. "Bice sve dobro na kraju," pokusa on da zvuci utesno pred njom. "Nekako."
"Dakle?" upita ga Oleg nestrpljivo kada se Slavko pojavio ponovo na vratima.
"Ne vidi se ulica odavde. Jedino sam video gomilu rotacionih svetala. Policija i hitna pomoc verovatno. Fasade zgrada po celom kraju pulsiraju plavim i crvenim. Mislim da su ovde zbog nas."
"Mislis?" podrugnu mu se Oleg. "Pa mi ovde imamo potvrdjenog genijalca!"
"Sa druge strane," nastavi on posle krace pauze, "to bi moglo da resi nas mali problem sa ovim vasim prijateljima na drugom kraju hodnika."
"Oni nisu nasi prijatelji."
"Koga je briga? Sad samo treba da cekamo. Svi ce uskoro nesto da urade."
Hrpa Dzordzovih belezaka vise nije bila na podu hodnika.

Istovremeno, na drugoj strani hodnika, Gidza i Buldog su takodje pokusavali da razaberu sta se to dole dogadja.
"Sefe, moramo da idemo. Ovo nije dobro."
"Sacekaj malo," odgovori mu Gidza dok je cekao da se Roki javi na mobilni. Odjednom naglo spusti telefon i pogleda prazno u zid ispred sebe.
"Sefe, sta je bilo?"
"Neko drugi se javio na Rokijev telefon. Moramo da se gubimo odmah odavde."
"Ali kuda? Jedini izlaz je dole."
"Sici cemo par spratove nize, gde mozemo kroz neki prozor da izadjemo na krov, odakle cemo vec negde da zdimimo."
"Ali sefe..."
"Imas li mozda neku bolju ideju?" ucutka ga Gidza besno. "Sto ovo nije moglo da se desi prekosutra, pizda im svima materina!"
"Hajmo sefe. Izletecemo kroz vrata, pa na stepenice," pokusavao je Buldog nekako da ga pokrene iz slepog besa.
"JELENA!!" zaurla Gidza. Odgovora nije bilo.

Oleg je kleknuo, zaklonjen u okviru vrata, i pazljivo rukom podbocio pistolj kojim je sada drzao na nisanu vrata gde je znao da se nalaze njihovi napadaci. Neko nesto viknu odande.
"Hajde maljciki. Policija samo sto nije naisla. Mora da se ide."
Propustio je prvu siluetu koja je projurila preko hodnika. Opalio je jedan metak na drugu kad se pojavila na istom mestu. Sa zadovoljstvom se nasmesio kad je cuo priguseni jauk.

"Sefe!"
"Cuti i trci dole. Trazi prozore gde se vidi neko izbocenje napolju," odvrati mu Gidza drzeci se za rame koje je bolno pulsiralo. Mogao je da oseti kako mu krv buja medju prstima. Dok je sisao sprat nize, Buldog ga je vec cekao. Na Gidzin upitan pogled on samo odrecno zaklima glavom.
"Idemo jos dole." naredi Gidza. Negde na stepenicama ispod njih culi su topot mnogih nogu.
Dva sprata nize imali su vise srece. Skoro duz cele fasade, pored svih prozora, isla je siroka izbocina po kojoj je jedna osoba mogla komotno da se krece. I najbolje od svega, niko dole sa ulice nije mogao da ih vidi jednom kad se popnu tamo.
"Otvori ovaj," naredi Gidza Buldogu pokazujuci mu zdravom rukom ka jednom od prozora koji mu je izgledao najzgodnije. Osecao je kako ga snaga polako napusta. Nisu imali mnogo vremena pre nego sto horde murije banu na njihov sprat i pocnu da pretresaju svaki cosak. "Izadji prvi, pa mi pomozi."
Jednom napolju na izbocini, jedino sto im je ostalo da urade bilo je da polako otpuzu van pogleda radoznalih ociju do sledece zgrade. Ali tu ih je docekala nova nepredvidjena prepreka - visoka metalna ograda gde je jedini put vodio oko njene ivice do kosog krova sa jedne strane i otvorenog ambisa iznad ulice sa druge. Buldog prvi pazljivo prebaci svoje masivno telo na drugu stranu cvrsto se drzeci za debele sipke, gde se cvrsto posadi ledjima uz ogradu sa druge strane na kosini metalnog krova.
"Hajde sefe," pozva on sapatom, pruzajuci ruku prema Gidzi koji je neodlucan stajao sa druge strane. Manevar prebacivanja bio je rizican i sa dve zdrave ruke. Sa jednom je bio skoro nemoguc.
"Sefe... sefe!" pozurivao ga je Buldog cuceci sa druge strane ograde.
Gidza pogleda jos jednom dole ispod sebe na Knez Mihajlovu gde se sada napravila velika guzva. Policija, vatrogasci, hitna, i gomila radoznalaca koji su uzbudjeno posmatrali svu ovu akciju pokusavajuci da natuknu sta se desava. Niko nije gledao gore ka mestu gde su se nalazili. Zatim je pazljivo odmerio ogradu koja mu se isprecila izmedju njega i spasenja. Visoka i cvrsta, sa debelim, zardjalim metalnim sipkama razmaknutim tek toliko da odrastao covek moze ruku da provuce izmedju njih, i sa siljcima ozbiljnog izgleda na vrhu, protezala se celom stranom zgrade. Jedini put mu je bio okolo, iznad urbane provalije. Zdravom levom rukom zgrabio je cvrsto poslednju sipku u nizu, i gurnuvsi desnu nogu izmednju dve sipke kao oslonac, zabacio je telo levo oko ivice, viseci na trenutak iznad praznine. Levom nogom se zakacio za sipke sa druge strane dok mu je dlan gulila gruba povrsina nagrizenog metala. To je bilo najdalje sto je mogao da dodje bez desne ruke, objahujuci nezgrapno obe strane ograde.
"Vuci me gore!" prostenja on Buldogu privukavsi telo sto je blize mogao ka drugoj strani. Ovaj ga nato zgrabi rukom prvo za jaknu, a zatim za ruku kada je jakna pocela da klizi.
"Ajde sefe, drzim te!"
"Sta ajde? Vuci gore bre!"
"Ma moras se pustiti prvo. Ne mogu te tako zakacenog nigde povuci."
Gidza je oklevao samo za trenutak pre nego sto je izvukao desnu nogu izmedju resetki. Istog trenutka se okliznuo i prostro po nagnutom metalnom krovu viseci na Buldogovoj ruci. Ranjeno rame mu sevnu paralisucim bolom. Bljesnu mu pred ocima. Iz pravca odakle su upravo dosli culi su se povici. Mogao je da vidi prvog specijalca koji se vec do pola izvukao kroz prozor. A on je i dalje lezao na istom mestu. Pogleda na gore prema Buldogu.
"Izvini sefe." rece mu ovaj i dalje ga ne povlaceci ka sebi.
"Sta pricas tu?" viknu Gidza sada vec osecajuci neku nejasnu nelagodnost.
"Ponudjeno mi je od Grupe tvoje mesto. Da ja vodim posao. Kazu postao si im veliki rizik."
"Pa dobro, ponudili su ti, ti odbio i gotova prica. Raskusuracemo se sa tim pizdama kad se izvucemo odavde." Gidza pokusa da nadje neki oslonac pod nogama, ali jedino uspe da kao neka velika zaba napravi nekoliko klizavih pokreta potrbuske po krovu.
"Ja prihvatio. Unapredjenje je unapredjenje."

Buldog pusti Gidzinu ruku. Uz par odmerenih pokreta uspnu svoje masivno telo do zaravnanja gde se moglo normalno hodati. Nije se vise okrenuo da pogleda Gidzu koji je jos nekoliko trenutaka ocajnicki mlatarao rukama i nogama trazeci bilo kakav oslonac, pokusavajuci da ukopa noktima u metal i uspori svoj neminovan put ka ivici. Ni da slusa kletve svom imenu i porodu, dobacene mu kroz stenjanje i psovke. Kad je zvuk tupog udarca i vriske dopro od dole sa ulice, vec je zamakao u mracne senke na drugom kraju krova.

* * *

"Policija! Izadji u hodnik, svi, i ruke da se vide!"

Slavko pogleda u Olega koji mirno spusti svoj pistolj na pod, i sa Jelenom izadje polako u hodnik drzeci ruke visoko iznad glave i pazeci da ne napravi neki nagli pokret. Oleg je bio sledeci za njima u skoro identicnoj pozi. Docekali su ih mrki pogledi specijalaca, u profesionalnoj formaciji, sa slemovima, pancirnim prslucima i dugim cevima uperenim u njihovom pravcu. Jedan od njih cucnu da proveri puls mrtvom Bambiju, ali samo odrecno odmahnu glavom gledajuci u svog komandira.
"Ko ste i sta radite ovde?" upita ih ovaj strogo dok su ih svakog pojedinacno temeljno pretresali pritisnute licem uza zid.
"Hej, pazi malo sta vatacis!" viknu Jelena na svog cuvara koji je revnosno prionuo na zadatak da proveri svaki pedalj njenog tela.
"Zgrada je osigurana. Posalji doktora gore i neka se pripremi ekipa za uvidjaj," dojavi neko radio vezom.
"Mi ne znamo ovu dvojicu," rece Jelena iskrecuci glavu prema svom ispitivacu.
"Tako lepa devojka, a sa kakvim se protuvama povlaci okolo. Hoces da kazes da si ih danas prvi put u zivotu videla?" odvrati joj on zajedljivo.
"Ne bi verovali," odgovori ona rezignirano.
"Ovaj ovde ima ruski diplomatski pasos!" doviknu Olegov specijalac komandiru. "A onaj tamo na podu je amerikanac. Ovaj treci je neki nas, Filip Visnjic."
"Diplomata sto izgleda kao da bi medvedu vrat mogao slomiti, princeza, kauboj i ovaj... guslar," pokaza komandir na Slavka. "Lepo drustvo. Pakuj ih sve i vodi u stanicu. Neka ih slusa ko je placen za to."

DVADESET PET (Hotel)

"Hvala ti za sve," rece Slavko Tosi dok su se on i Jelena rastajali sa njim na bulevaru ispred Hrama Svetog Save. "Najbolje ce biti za tebe da ne znas kuda smo otisli."
"Nista ne brigajte za mene, otici cu na par nedelja kod brata na selo dok ovo ne produva, pa cemo ja i on zajedno da popravimo sav ovaj krs. Bice mecka opet nova kao da je Svabo ispresovao!"
"Zao mi je za sve probleme koje vam je Slavko napravio," rece mu Jelena gledajuci sa osecajem krivice u razvaljeni auto pored kog su stajali. Slavko joj na to samo uputi otrovan pogled i ne rece nista. Onda se gonjen osecajem krivice masi za dzep. "Evo da platim jos jedan ekstra dan, da bude lakse." Ali Tosa nije hteo ni da cuje da to prihvati.
"Ma ne brigaj nista sefe," rece spremajuci se da podje. "Ova trka je bila zbog mene, nisam mogao vise da izdrzim, samo je puklo nesto unutra u meni. Gledas sve ove godine te parazite kako su se napunili para drpajuci od naroda, pa se onda jos namnozise i osilise, napravise od nas zadnje siromahe, izbrisase svojim bescascem vekove sticanja cistog obraza. Ali dici ce se jednom kuka i motika, sto ono kazu, kad se casa jeda konacno prelije." Tosa tu zacuta, ocigledno ponovo obuzet nekim unutrasnjim uzbudjenjem. "Vas dvoje ste jos mladi, imate vremena da napravite nesto bolje za sebe. Evo vidis, ni ne svadjate se vise!" I sa tim recima se odveze niz ulicu, masuci im kroz otvoren prozor.
"Totalno je sada porastao u mojim ocima nego kada sam mu prvi put seo u taksi," promrmlja Slavko gledajuci niz ulicu dugo nakon sto se Tosina mecka stopila u saobracaj na bulevaru. "I sta cemo sad?"
"Ja ne znam sta ces ti, ali ja idem kuci. Sutra me ceka moja revija koju jos nisam pripremila, zahvaljujuci tvom uplitanju, ako se secas."
"Kako mozes sada kuci!" uspaniceno ce Slavko. "Mislis da onaj tvoj nije nekog posadio tamo da te ceka?"
"Ja nemam cega da se plasim od njega," odgovori mu Jelena oklevajuci. Prodje nekoliko trenutaka dok je vagala u glavi sta joj je ciniti. "Uf, sto mrzim ovo sve! Sto stvari imam da uradim, a ja se ovde za tobom raspravljam."
"Ja se ne raspravljam sa tobom," pomirljivo joj rece Slavko. "Ali ne mozes danas kuci."
Jelena ga samo pogleda razdrazeno, a onda izvadi svoj mobilni. "Idem kod moje Milanke. Nadam se da cemo ja i ona uspeti da spasimo sta je jos ostalo od ove katastrofe."
Slavko je cutke posmatrao dok je Jelena razgovarala na telefon. Nije dobro sto stoje toliko dugo na otvorenom gde neko moze da ih vidi i prepozna, pomisli sa nelagodom. Ali vise ga nije bilo briga, jer bez Jelene i onako nece moci da zavrsi zapoceto. Opet bez Jelene.
"Ne mogu da verujem!" prenu ga Jelenin uzvik. Zavrsila je sa telefonom. "Nekakva krmenadla se namestila i kod njenog stana kaze. Vidis li sta si mi napravio! Uvek isto sa tobom - bolje da se nisi ni pojavljivao!"
"Uvek isto sa mnom? Sa mnom!?" Slavko oseti kako mu od iznenadnog besa bubnja u slepoocnicama. "Ti si ta koja je stalno pravila neke komplikacije dok smo bili zajedno! Uvek u pravu kako god okrenes. I da znas da sam se pojavio samo sto sam morao."
"Sta hoces time da kazes?" upita ga Jelena hladno.
"Nista," Slavko stisnu zube da ne bi nista vise rekao. "Mislim da treba da se sklonimo sa ulice, eto to hocu da kazem."
"Ja sa tobom vise nikuda ne idem," rece mu ona.
"Mrak je i ulice ce uskoro da se isprazne. Sklonimo se barem u neki hotel do sutra. Negde gde ima puno ljudi okolo," predlozi Slavko ignorisuci njene poslednje reci.
"Ako mislis da cemo da delimo sobu, to mozes da zaboravis."

Hotel "Kasina" na Terazijama, prvobitno jednospratnica sa kafanom i omiljeno sastajaliste Beogradjana sredinom proslog veka, srusen je oko 1920. godine i na njegovom mestu podignuta je moderna cetvorospratna hotelska zgrada, dogradjena 1966. godine sa jos tri sprata. Dok je nekada strcao sam medju nizim kucama, danas je njegova fasada stopljena sa okolnim poslovnim zgradama koje ga prisno okruzuju i usvajaju kao da je njihov integralni deo. Slavko je tu uzeo dve susedne sobe za njega i Jelenu na cetvrtom spratu. Prvo sto je uradio kada je zatvorio vrata sobe bilo je da skine sve sa sebe i pod tusem dugo spira poslednjih nekoliko dana. Zatim se vratio u sobu do kreveta na koji je bacio torbu sa kompjuterom i drugu manju sa rucnim prtljagom gde je imao nesto cistog donjeg vesa. Sve drugo sto je pazljivo spakovao za ovaj put ostalo mu je u Salcburgu, seti se sa zaljenjem. Okupan i osvezen, sa velikim uzdahom se izvalio poledjuske na krevet gde je sa rukama ispod glave neko vreme samo blejao u plafon ne misleci ni o cemu. Kroz zid je slabo dopirao Jelenin glas, pomesan sa ulicnom vrevom Terazija. Pricala je stalno sa nekim na telefonu. Sposobna zena, verovatno pokusava da spase tu reviju koju je on nehotice doveo u pitanje, pomisli pre nego sto ga neprimetno ovlada san.

"Slavko! Probudi se vise... Slavko!" Umalo nije pao sa kreveta dok je pokusavao da shvati gde je i sta se desava. Onda je kroz otekle kapke ugledao Jelenu u farmerkama i majici na kojoj je pisalo nesto kao "Volim Beograd" kako stoji na vratima sobe kose vezane u pomodno neurednu pundju. Zgodna kao nijedna druga.
"Sta...hoces?Jesam...li...spavao?" uspeo je samo da progovori dok se sa mukom uspravljao da sedne.
"Setila sam se!" ushiceno mu odvrati ona sedajuci pored njega na krevet.
"Setila si se jos neceg oko cega mozemo da se svadjamo? Moze li to da saceka do ujutro?" Slavko poce ponovo ceznjivo da klizi prema jastuku.
Jelena ga povuce nazad u uspravan polozaj. "Nisam na to mislila, mada sigurno bih mogla. Nisi ti los, samo nije lako oprostiti sve sto je bilo... Nego sinulo mi je sta znaci ona cudna recenica koju ti je napisao onaj tvoj iz Amerike! Usred price sa Milankom dok sam je bombardovala svakojakim instrukcijama za sutra, kad odjednom - Bum!"
"Bum sta?"
"Ma daj probudi se vise majke ti! Ja ti ovde govorim da znam gde je ono sto trazis, a ti samo gledas da zaspis."
"Pa gde je?"
"Polako, moram sve po redu, da bude napeto. Beogradska Stambol kapija se nalazila ispred danasnjeg Narodnog pozorista, i to vecim delom ispred spomenika knezu Mihailu, a u manjoj meri se priblizavajuci osovini danasnje ulice Vase Carapica. Da li me pratis?"
"Ako ti kazes, ja pojma o tome nemam."
"Dobro, onda dalje - ta zloglasna kapija srusena je 1866. godine i od njenog kamena su mnogi Beogradjani podigli kuce. Veliki deo je uzidan i u temelje Narodnog pozorista."
"Znaci trazimo negde blizu pozorista?"
"Tacno, a znas i tacno gde," rece mu Jelena.
"Ja znam?"
"Pa ne znas jos uvek, ali cu ja sad da ti kazem. Palata Albanija, sagradjena 1939. godine, nazvana je tako ubrzo posle izgradnje po kafani koja se prethodno nalazila na njenom mestu. Prilikom kopanja temelja za Palatu, pronadjen je skelet mamuta! Zagonetka resena!" Jelena posle ovoga zacuta trijumfalno, ponosna na svoje objasnjenje. Slavku se lice najednom ozari kad mu se upalila lampica u glavi.
"A mi smo sada na manje od dvesto metara od nje! Manje od dvesto metara do cilja!" Slavko skoci i utisnu poljubac iznenadjenoj Jeleni."Sta cekamo onda? Idemo da vidimo!"
"Stani malo, vidis li koje je doba? Uz to, to je poslovna zgrada, portir nas ne bi pustio tek tako da se usetamo i da je dan. Zvacu sutra neke prijatelje koje znam, pa ce neko srediti da te puste."
"Mene da puste? A ti?" upita Slavko razocarano.
"Nasao si sta si trazio, zbog cega si me trebao. Ja sutra imam svoj zivot da nastavim i dovedem u red. Mada moram priznati da znas kako da devojci dan ucinis interesantnim." Jelena ustade i krenu prema vratima sobe.
"Cekaj..." zausti Slavko kada mu pored lampe na nocnom stocicu njegov mobilni telefon poce da vibrira. "Samo sacekaj, nemoj nigde da ides," rece joj dok se premisljao ko ga zove i da li da se javi. "Halo?"
Jelena ga je posmatrala. Ponekad se pitala da li bi vredelo da saceka, da ostane ovde.
"Kako je Njujork?" cula je Slavka kako pita. Pokusavala je u glavi da pogodi sa kim razgovara. Da li je on to izgledao obradovan?
"Sta se desilo? Gde si sad?" Slavkovo lice je sad odjednom postalo ozbiljno. "Nemoj da pricas! Pa i ja sam!" Opet mala pauza. "U hotelu Kasina. Jeste, na Terazijama. Nego jesi li sigurna da je sve u redu?" Sa kim je to pricao? Jelena je prisla korak blize, zainteresovana. "Nemoj... nemoj da dolazis, nije dobra ideja." Ko to da dodje? "Ma hocu da te vidim, samo i ja sam u frci pa ne znam od kakve koristi cu da ti budem u tvojoj situaciji. Dobro, 'ajde cekam te."
"Nikad neces pogoditi ko me nazvao," rece Jeleni.
"Zasto bih pogadjala nesto sto me ne zanima?"
"Secas li se Maje?"
"Maje Taskovic? Ona te je zvala?"
"Da. I kaze da je i ona u Beogradu zato sto je u Njujorku imala problema sa slicnim tipovima koji su i mene pratili dok ih se nisam otresao u Austriji. Kaze da je dosla ovde da se skloni dok sve ovo ne produva."
"Pa kako je Maja? Krade li jos uvek tudje muskarce?"
"Necemo sad o tome," nelagodno ce Slavko. "Znas da sam samo u tebe gledao dok smo bili zajedno. Uostalom, nije ni vazno. Sta je vazno je da imamo zajednicki problem i treba da pomognemo jedni drugima."
Jelena se na to samo nasmeja, iritirana. "Vas dvoje se pomazite koliko hocete. Mene se vasi problemi ne ticu. Imam dovoljno svojih."
Kucanje na vratima sobe sprecilo je Slavka da joj odgovori, sto mozda i nije bilo tako lose s obzirom u kom pravcu je sve krenulo.
"Ovo je bilo brzo," rece on. "Rekla je za pola sata. Molim te otvori joj vrata."
"Naravno, evo odmah. Ne zelim da vas dvoje budete razdvojeni duze nego sto je neophodno." Jelena se masi za kvaku.
"Ja stvarno ne znam sta ti..." Slavko zacuta u pola recenice gledajuci zgranuto u otvorena vrata. U hodniku su stajala ona dvojica iz Salcburga! Krupniji je prosto zagradio vrata svojim plecima, dok je onaj mrsavi nekako nelagodno provirivao preko njega.
"Koga vi trebate?" upita ih Jelena ljutito, ne primecujuci pogled pun panike u Slavkovim ocima.
"Ja trebam onog druga tamo, lepa devojcice." odvrati joj Oleg i pusti samog sebe da udje, sve vreme odmeravajuci zadivljeno Jelenu. Tipler udje za njim i stade u jedan ugao nevelike sobe koja je sada imala ozbiljnu potrebu za slobodnim prostorom. "Dobar dan," rece reda radi.
"Dosli jednom Rus i Englez," dobaci Jelena Slavku jos uvek drzeci otvorena vrata. "Sta je ovo - vic?"
"Ah, lepa i duhovita - sta covek vise moze da pozeli. Tvoja devojka?" obrati se Oleg Slavku na losem engleskom zatvorivsi vrata za sobom. Njegovo nabijeno telo je sada potpuno blokiralo jedini izlaz.
"Nije, prijateljica. Zapravo, ona nema nista sa svim ovim i upravo je krenula napolje."
"Slavko, ko su ova dvojica?" zabrinuto ga upita Jelena.
"Ona ista dvojica iz Salcburga o kojima sam ti pricao."
"Drago mi je da smo se sada svi lepo upoznali i procaskali, ali treba malo i da se radi. Gde je paket sa groblja?" nastavi Oleg sa prijatnim tonom u glasu. Slavko mu pruzi Dzordzov papir. "To je bio vazan deo, ostalo sam bacio. Mislim da je bio pijan u svojim zadnjim trenucima, ili tako nesto, jer ne znam o cemu govori. To ste trazili sve ovo vreme, a sad nas ostavite na miru. Molim vas."
"Ne znas, a?" rece mu Oleg dok je pazljivo zagledao dato mu parce papira. Cak ga je podigao i prema svetlu pre nego sto je izgubio interes i dao ga Tipleru.
"Ruski i srpski su pomalo slicni, ne?" nastavi Oleg ne pomerajuci se sa vrata. "Bas dok sam evo slucajno prolazio hodnikom i naisao ispred tvojih vrata, krenem ja da pokucam kad cujem nesto sto mi zaustavi ruku u pola pokreta. Sta sam to cuo, pitam se?"
Slavko nije nista odgovorio. Cekao je da Oleg nastavi svoj monolog u kome je ocigledno uzivao.
"Mozda sam pogresno razumeo, da?" upita Oleg gledajuci u Tiplera koji samo sleze ramenima. "Ne, gotovo sam siguran da sam cuo vas dvoje kako se raspravljate. Vrlo sarmantno," rece gledajuci prema Jeleni. "A onda kao da mi se ucinilo da ti je ova tvoja ljupka prijateljica pricala o nekakvoj zgradi, bas ovde u blizini, tacno?"
"Kako bi bilo da vas dvojica odmah izadjete odavde dok nisam pozvala policiju!" povika Jelena na nesigurnom engleskom, zapustenom od sporadicne upotrebe.
"A kako bi bilo da ja tebi slomim taj nezni vrat?" odvrati joj Oleg jos uvek prijatnim glasom, gledajuci i dalje u Slavka. "Dakle?"
Slavko pogleda u Jelenu, koja je sada bila isto uplasena kao i on, mada je to pokusavala da sakrije, pa u Olega koji je sasvim mirno cekao njegov odgovor, pa ponovo u Jelenu.
"U redu... U redu!" rece dizuci ruke rezignirano. "Samo ostanimo civilizovani. Nemoj njoj da pretis."
"Ma ne brini, ja to samo onako... figurativno." Oleg uze od Tiplera nazad Dzordzov papir i gurnu ga u dzep. "Hajde vodi sada kuda treba da idemo," rece Slavku. "Nas troje cemo polako iza tebe da ne bude nekih problema."
Sisli su uzanim stepenicama do recepcije, gde ih je nezainteresovana devojka iza pulta jedva okrznula pogledom pre nego sto je bez reci ponovo nastavila da se dosadjuje ukrstenim recima iz zaboravljenih jucerasnjih novina. Slavko je primetio da je za Jelenu sacuvala specijalan pogled, mesavinu zavisti i divljenja. Izasli su jedan iza drugog kroz dvokrilna vrata na ulicu. Da ih je bilo ko pogledao, video bi cetvoro prijatelja u vecernjoj setnji Terazijama. Kako su odmicali prema palati, Slavko koji je morao da ide na celu, sa nevericom primeti Maju koja je upravo izlazila iz taksija dolazeci na njihov dogovoreni sastanak u hotelu. Kada su im se pogledi sreli, dao joj je kratko jasan znak rukom, koju je drzao ispred sebe, da im ne prilazi. Sa olaksanjem je primetio da je zbunjeno stala kao ukopana na drugom kraju trotoara gledajuci za njima. To je sve sto je mogao da ucini, pomisli u sebi. Nema potrebe ovoj dvojici davati u ruke jos jednu zrtvu. Okrenuo se prema Jeleni, ali ona je bila suvise obuzeta Olegom koji ju je vodio drzeci je ispod ruke, da bi bilo sta primetila.
"Bez okretanja," dobaci mu Tipler mrzovoljno. "Jos malo pa da zavrsimo sve ovo na svacije zadovoljstvo." Dosta mu je bilo ovog balkanskog grada, gde su jedva imali poneki Mekdonalds restoran, pogresnu struju i utikace i daljine merene kilometrima umesto miljama. Jedva je cekao da se vrati u Ameriku, zemlju slobodnih i hrabrih, gde se dobro zivi.
"Kako god vi kazete," rece mu Slavko sa laznom snishodljivoscu i nastavi da hoda prema ulazu u Knez Mihajlovu. Dok je na kratko bio okrenut prema Jeleni i Olegu, primetio je da Maja ide za njima na pristojnoj udaljenosti. Sta joj to treba? pomisli u sebi, zabrinut.

Sta mi tu mase rukama i salje neke smusene signale? razmisljala je Maja dok je hodala za njima delom trotara koji je bio natkriven zgradama, skrivena od direktnih pogleda betonskim stubovima izlepljenim plakatima. "Ona dvojica sa njima ne izgledaju srdacno. I otkuda Jelena sa njima? Sto dobro izgleda za svoje godine. Nekom je Bog dao dobre gene na lutriji."

Slavkova grupa je stigla do Knez Mihajlove broj 2, gde su obicna staklena vrata, uvucena i oivicena oblim crnim mermerom, bila neupadljiv ulaz u ovu staru poslovnu zgradu u centru grada. Oleg proba da udje, ali u to doba vrata su vec uveliko bila zakljucana. Na drugom kraju tesnog predvorja mogao se videti osvetljeni pult iza koga ih je posmatrao iritirani nocni cuvar. Oleg, koji je i dalje drzao Jelenu pored sebe, pokuca na staklo. Nocni cuvar na to samo vidljivo zakoluta ocima i mahnu im rukom da odu. Ne moze u njegovu zgradu da ulazi kako ko i kada hoce, zna se red, dodjite u radno vreme, govorio je to sve taj njegov gest. Oleg pokuca ponovo, jos uvek pristojno, ali ovog puta malo jace. To je izazvalo reakciju cuvara, koji uz necujne psovke, vidno namrsten ustade i krenu ka vratima da objasni proceduru koja se mora postovati ovima sto ne znaju koje je doba dana. U ruci je, verovatno iz navike, drzao veliki stari voki-toki.
"Zgrada je zatvorena. Dodjite sutra," rece im kroz staklo ne otvarajuci vrata.
"Vidite da ne mozemo da udjemo, rekla sam. Moracemo da dodjemo ponovo sutra," Jelena rece Olegu sa prizvukom nade u glasu. Oleg, Tipler i Slavko je samo pogledase kao neko cudo.
"Sta? Samo kazem..."
Oleg zavuce ruku u dzep odakle posle kraceg prebiranja izvuce omanji svezanj novcanica. Cuvarov pogled se istog trenutka zalepi za njih. Oleg izvuce 200 evra, polako da bi ovaj mogao ih vidi, i pritisnu ih bez reci sakom na staklo ispred njegovog lica.
"Sta vam treba? Ne mogu tek tako da otvaram svakom kome se nadigne da udje!" rece gledajuci cas u Olega a cas u svezanj para u njegovoj ruci. Oleg izvuce jos 100 evra i pokaza mu rukom da otvori vrata.
To je bilo dovoljno. Cuvar ih konacno pusti da udju, pozurujuci ih i osvrnuvsi se par puta po ulici da vidi da li neko gleda. Zadovoljan da je sve proteklo diskretno, ponovo zakljuca vrata za njima. Oleg mu pruzi pare, koje odmah nadjose topli dom kod novog vlasnika. "Sta vam treba?" upita on Olega, koji na to samo pogleda u Slavka.
"Hocemo samo nest kratko da pogledamo nesto na zadnjem spratu," Slavko odgovori na cuvarevo pitanje. "Petnaest minuta."
"Sprat stare Jugobanke? Taj se trenutno slabo koristi. Samo ga jednom nedeljno ocistimo dok ne izdaju prostor nekom novom zakupcu. Mlak interes, zbog nedovoljno prostora."
"Mozemo li liftom do gore?"
"Moze, ali do zadnjeg sprata morate stepenicama. Ne znam zasto su ga tako napravili. Isao bih ja sa vama ali moram da budem ovde iza pulta, ako neko pogleda. 'Ajte sada... pozurite nazad."
Stvarno kada su izasli iz lifta na zadnjem spratu, stepeniste odmah pored vrata lifta je vodilo jos jedan sprat gore.
"Znaci zato je napisao da budem siguran da sam na zadnjem spratu. Ali kako je znao?" rece Slavko nikom posebno dok su se uspinjali stepenicama.
Na vrhu ih je docekao hodnik, pomalo mracan cak i sa upaljenim svetlima, duz koga su bila nanizana vrata od kancelarija. Neke od njih su bile nepravilnog oblika zbog trapezoidne osnove same palate, na cijem su se vrhu sada nalazili.
"Tipleru, ti sa nasim mladim prijateljem pregledaj sve sobe sa leve strane, a ja i gospodjica cemo sve sa desne. Trazimo bilo kakvu faks masinu. Pozurite, i bez gluposti!" naredi im Oleg.

* * *

"'Alo sefe, Copavi ovde. Osmatrao sam Terazije k'o sto ste rekli i moja budnost je rodila plod. Vid'o sam Jelenu kako izlazi sa jos nekom trojicom iz "Kasine", a onda su usli u Albaniju. Ne, ne znam kako u ovo doba, ali su usli na moje oci."
"Ne mrdaj odatle i odmah mi javi ako odu negde dok mi ne dodjemo! Jesi razumeo?" Gidza prekinu vezu, proveri sarzer u pistolju pre nego ga zatace za pojas, i zgrabi koznu jaknu dok je izlazio iz sobe. "Buldog!" viknu niz hodnik. "Idemo!"

Maja je stajala na diskretnoj udaljenosti od vrata u Knez Mihajlovoj br. 2, neodlucna da li da jos ceka. Proslo je skoro dvadeset minuta od kada su usli unutra. Nekoliko poziva na Slavkov broj mobilnog vracali su poruku da je iskljucen i da proba kasnije. Verovatno nije nista zbog cega bi trebalo da se brine, uveravala je samu sebe. Slavko ce svakog casa izaci napolje i onda ce se vratiti u hotel kako su se i dogovorili da se zajedno smeju na racun njene paranoje. A onda je ugledala dzip koji se naglo zaustavio u blizini i iz koga su izasla cetiri coveka koji nisu izgledali kao da su dosli da skupljaju priloge za pomoc deci bez roditelja. Jedan od njih, koga su ostala trojica ocigledno slusali, poslao je dvojicu negde sa druge strane zgrade, dok je on sa jos jednim ostao da stoji ispred vrata.
"Oh shit..." pomisli Maja u sebi vadeci telefon iz dzepa. Ukuca 911, pre nego sto se seti da nije isti broj hitnih sluzbi kao u Njujorku. 94? Nije taj sigurno. Resi da proba 93.
"Vatrogasna sluzba, adresu molim."
"Ja se izvinjavam, pokusavam da dobijem policiju."
"Gospodjo, policija je 92. To ste do sada vec trebali da znate. Dovidjenja."
"Hvala," rece Maja zbunjeno. Pogledala je jos jednom prema ulazu u br.2 gde su ona dvojica upravo prilazila vratima. Ukucala je 92.
"MUP, Dezurna Sluzba. Koji je razlog vaseg poziva?"