DVADESET PET (Hotel)

"Hvala ti za sve," rece Slavko Tosi dok su se on i Jelena rastajali sa njim na bulevaru ispred Hrama Svetog Save. "Najbolje ce biti za tebe da ne znas kuda smo otisli."
"Nista ne brigajte za mene, otici cu na par nedelja kod brata na selo dok ovo ne produva, pa cemo ja i on zajedno da popravimo sav ovaj krs. Bice mecka opet nova kao da je Svabo ispresovao!"
"Zao mi je za sve probleme koje vam je Slavko napravio," rece mu Jelena gledajuci sa osecajem krivice u razvaljeni auto pored kog su stajali. Slavko joj na to samo uputi otrovan pogled i ne rece nista. Onda se gonjen osecajem krivice masi za dzep. "Evo da platim jos jedan ekstra dan, da bude lakse." Ali Tosa nije hteo ni da cuje da to prihvati.
"Ma ne brigaj nista sefe," rece spremajuci se da podje. "Ova trka je bila zbog mene, nisam mogao vise da izdrzim, samo je puklo nesto unutra u meni. Gledas sve ove godine te parazite kako su se napunili para drpajuci od naroda, pa se onda jos namnozise i osilise, napravise od nas zadnje siromahe, izbrisase svojim bescascem vekove sticanja cistog obraza. Ali dici ce se jednom kuka i motika, sto ono kazu, kad se casa jeda konacno prelije." Tosa tu zacuta, ocigledno ponovo obuzet nekim unutrasnjim uzbudjenjem. "Vas dvoje ste jos mladi, imate vremena da napravite nesto bolje za sebe. Evo vidis, ni ne svadjate se vise!" I sa tim recima se odveze niz ulicu, masuci im kroz otvoren prozor.
"Totalno je sada porastao u mojim ocima nego kada sam mu prvi put seo u taksi," promrmlja Slavko gledajuci niz ulicu dugo nakon sto se Tosina mecka stopila u saobracaj na bulevaru. "I sta cemo sad?"
"Ja ne znam sta ces ti, ali ja idem kuci. Sutra me ceka moja revija koju jos nisam pripremila, zahvaljujuci tvom uplitanju, ako se secas."
"Kako mozes sada kuci!" uspaniceno ce Slavko. "Mislis da onaj tvoj nije nekog posadio tamo da te ceka?"
"Ja nemam cega da se plasim od njega," odgovori mu Jelena oklevajuci. Prodje nekoliko trenutaka dok je vagala u glavi sta joj je ciniti. "Uf, sto mrzim ovo sve! Sto stvari imam da uradim, a ja se ovde za tobom raspravljam."
"Ja se ne raspravljam sa tobom," pomirljivo joj rece Slavko. "Ali ne mozes danas kuci."
Jelena ga samo pogleda razdrazeno, a onda izvadi svoj mobilni. "Idem kod moje Milanke. Nadam se da cemo ja i ona uspeti da spasimo sta je jos ostalo od ove katastrofe."
Slavko je cutke posmatrao dok je Jelena razgovarala na telefon. Nije dobro sto stoje toliko dugo na otvorenom gde neko moze da ih vidi i prepozna, pomisli sa nelagodom. Ali vise ga nije bilo briga, jer bez Jelene i onako nece moci da zavrsi zapoceto. Opet bez Jelene.
"Ne mogu da verujem!" prenu ga Jelenin uzvik. Zavrsila je sa telefonom. "Nekakva krmenadla se namestila i kod njenog stana kaze. Vidis li sta si mi napravio! Uvek isto sa tobom - bolje da se nisi ni pojavljivao!"
"Uvek isto sa mnom? Sa mnom!?" Slavko oseti kako mu od iznenadnog besa bubnja u slepoocnicama. "Ti si ta koja je stalno pravila neke komplikacije dok smo bili zajedno! Uvek u pravu kako god okrenes. I da znas da sam se pojavio samo sto sam morao."
"Sta hoces time da kazes?" upita ga Jelena hladno.
"Nista," Slavko stisnu zube da ne bi nista vise rekao. "Mislim da treba da se sklonimo sa ulice, eto to hocu da kazem."
"Ja sa tobom vise nikuda ne idem," rece mu ona.
"Mrak je i ulice ce uskoro da se isprazne. Sklonimo se barem u neki hotel do sutra. Negde gde ima puno ljudi okolo," predlozi Slavko ignorisuci njene poslednje reci.
"Ako mislis da cemo da delimo sobu, to mozes da zaboravis."

Hotel "Kasina" na Terazijama, prvobitno jednospratnica sa kafanom i omiljeno sastajaliste Beogradjana sredinom proslog veka, srusen je oko 1920. godine i na njegovom mestu podignuta je moderna cetvorospratna hotelska zgrada, dogradjena 1966. godine sa jos tri sprata. Dok je nekada strcao sam medju nizim kucama, danas je njegova fasada stopljena sa okolnim poslovnim zgradama koje ga prisno okruzuju i usvajaju kao da je njihov integralni deo. Slavko je tu uzeo dve susedne sobe za njega i Jelenu na cetvrtom spratu. Prvo sto je uradio kada je zatvorio vrata sobe bilo je da skine sve sa sebe i pod tusem dugo spira poslednjih nekoliko dana. Zatim se vratio u sobu do kreveta na koji je bacio torbu sa kompjuterom i drugu manju sa rucnim prtljagom gde je imao nesto cistog donjeg vesa. Sve drugo sto je pazljivo spakovao za ovaj put ostalo mu je u Salcburgu, seti se sa zaljenjem. Okupan i osvezen, sa velikim uzdahom se izvalio poledjuske na krevet gde je sa rukama ispod glave neko vreme samo blejao u plafon ne misleci ni o cemu. Kroz zid je slabo dopirao Jelenin glas, pomesan sa ulicnom vrevom Terazija. Pricala je stalno sa nekim na telefonu. Sposobna zena, verovatno pokusava da spase tu reviju koju je on nehotice doveo u pitanje, pomisli pre nego sto ga neprimetno ovlada san.

"Slavko! Probudi se vise... Slavko!" Umalo nije pao sa kreveta dok je pokusavao da shvati gde je i sta se desava. Onda je kroz otekle kapke ugledao Jelenu u farmerkama i majici na kojoj je pisalo nesto kao "Volim Beograd" kako stoji na vratima sobe kose vezane u pomodno neurednu pundju. Zgodna kao nijedna druga.
"Sta...hoces?Jesam...li...spavao?" uspeo je samo da progovori dok se sa mukom uspravljao da sedne.
"Setila sam se!" ushiceno mu odvrati ona sedajuci pored njega na krevet.
"Setila si se jos neceg oko cega mozemo da se svadjamo? Moze li to da saceka do ujutro?" Slavko poce ponovo ceznjivo da klizi prema jastuku.
Jelena ga povuce nazad u uspravan polozaj. "Nisam na to mislila, mada sigurno bih mogla. Nisi ti los, samo nije lako oprostiti sve sto je bilo... Nego sinulo mi je sta znaci ona cudna recenica koju ti je napisao onaj tvoj iz Amerike! Usred price sa Milankom dok sam je bombardovala svakojakim instrukcijama za sutra, kad odjednom - Bum!"
"Bum sta?"
"Ma daj probudi se vise majke ti! Ja ti ovde govorim da znam gde je ono sto trazis, a ti samo gledas da zaspis."
"Pa gde je?"
"Polako, moram sve po redu, da bude napeto. Beogradska Stambol kapija se nalazila ispred danasnjeg Narodnog pozorista, i to vecim delom ispred spomenika knezu Mihailu, a u manjoj meri se priblizavajuci osovini danasnje ulice Vase Carapica. Da li me pratis?"
"Ako ti kazes, ja pojma o tome nemam."
"Dobro, onda dalje - ta zloglasna kapija srusena je 1866. godine i od njenog kamena su mnogi Beogradjani podigli kuce. Veliki deo je uzidan i u temelje Narodnog pozorista."
"Znaci trazimo negde blizu pozorista?"
"Tacno, a znas i tacno gde," rece mu Jelena.
"Ja znam?"
"Pa ne znas jos uvek, ali cu ja sad da ti kazem. Palata Albanija, sagradjena 1939. godine, nazvana je tako ubrzo posle izgradnje po kafani koja se prethodno nalazila na njenom mestu. Prilikom kopanja temelja za Palatu, pronadjen je skelet mamuta! Zagonetka resena!" Jelena posle ovoga zacuta trijumfalno, ponosna na svoje objasnjenje. Slavku se lice najednom ozari kad mu se upalila lampica u glavi.
"A mi smo sada na manje od dvesto metara od nje! Manje od dvesto metara do cilja!" Slavko skoci i utisnu poljubac iznenadjenoj Jeleni."Sta cekamo onda? Idemo da vidimo!"
"Stani malo, vidis li koje je doba? Uz to, to je poslovna zgrada, portir nas ne bi pustio tek tako da se usetamo i da je dan. Zvacu sutra neke prijatelje koje znam, pa ce neko srediti da te puste."
"Mene da puste? A ti?" upita Slavko razocarano.
"Nasao si sta si trazio, zbog cega si me trebao. Ja sutra imam svoj zivot da nastavim i dovedem u red. Mada moram priznati da znas kako da devojci dan ucinis interesantnim." Jelena ustade i krenu prema vratima sobe.
"Cekaj..." zausti Slavko kada mu pored lampe na nocnom stocicu njegov mobilni telefon poce da vibrira. "Samo sacekaj, nemoj nigde da ides," rece joj dok se premisljao ko ga zove i da li da se javi. "Halo?"
Jelena ga je posmatrala. Ponekad se pitala da li bi vredelo da saceka, da ostane ovde.
"Kako je Njujork?" cula je Slavka kako pita. Pokusavala je u glavi da pogodi sa kim razgovara. Da li je on to izgledao obradovan?
"Sta se desilo? Gde si sad?" Slavkovo lice je sad odjednom postalo ozbiljno. "Nemoj da pricas! Pa i ja sam!" Opet mala pauza. "U hotelu Kasina. Jeste, na Terazijama. Nego jesi li sigurna da je sve u redu?" Sa kim je to pricao? Jelena je prisla korak blize, zainteresovana. "Nemoj... nemoj da dolazis, nije dobra ideja." Ko to da dodje? "Ma hocu da te vidim, samo i ja sam u frci pa ne znam od kakve koristi cu da ti budem u tvojoj situaciji. Dobro, 'ajde cekam te."
"Nikad neces pogoditi ko me nazvao," rece Jeleni.
"Zasto bih pogadjala nesto sto me ne zanima?"
"Secas li se Maje?"
"Maje Taskovic? Ona te je zvala?"
"Da. I kaze da je i ona u Beogradu zato sto je u Njujorku imala problema sa slicnim tipovima koji su i mene pratili dok ih se nisam otresao u Austriji. Kaze da je dosla ovde da se skloni dok sve ovo ne produva."
"Pa kako je Maja? Krade li jos uvek tudje muskarce?"
"Necemo sad o tome," nelagodno ce Slavko. "Znas da sam samo u tebe gledao dok smo bili zajedno. Uostalom, nije ni vazno. Sta je vazno je da imamo zajednicki problem i treba da pomognemo jedni drugima."
Jelena se na to samo nasmeja, iritirana. "Vas dvoje se pomazite koliko hocete. Mene se vasi problemi ne ticu. Imam dovoljno svojih."
Kucanje na vratima sobe sprecilo je Slavka da joj odgovori, sto mozda i nije bilo tako lose s obzirom u kom pravcu je sve krenulo.
"Ovo je bilo brzo," rece on. "Rekla je za pola sata. Molim te otvori joj vrata."
"Naravno, evo odmah. Ne zelim da vas dvoje budete razdvojeni duze nego sto je neophodno." Jelena se masi za kvaku.
"Ja stvarno ne znam sta ti..." Slavko zacuta u pola recenice gledajuci zgranuto u otvorena vrata. U hodniku su stajala ona dvojica iz Salcburga! Krupniji je prosto zagradio vrata svojim plecima, dok je onaj mrsavi nekako nelagodno provirivao preko njega.
"Koga vi trebate?" upita ih Jelena ljutito, ne primecujuci pogled pun panike u Slavkovim ocima.
"Ja trebam onog druga tamo, lepa devojcice." odvrati joj Oleg i pusti samog sebe da udje, sve vreme odmeravajuci zadivljeno Jelenu. Tipler udje za njim i stade u jedan ugao nevelike sobe koja je sada imala ozbiljnu potrebu za slobodnim prostorom. "Dobar dan," rece reda radi.
"Dosli jednom Rus i Englez," dobaci Jelena Slavku jos uvek drzeci otvorena vrata. "Sta je ovo - vic?"
"Ah, lepa i duhovita - sta covek vise moze da pozeli. Tvoja devojka?" obrati se Oleg Slavku na losem engleskom zatvorivsi vrata za sobom. Njegovo nabijeno telo je sada potpuno blokiralo jedini izlaz.
"Nije, prijateljica. Zapravo, ona nema nista sa svim ovim i upravo je krenula napolje."
"Slavko, ko su ova dvojica?" zabrinuto ga upita Jelena.
"Ona ista dvojica iz Salcburga o kojima sam ti pricao."
"Drago mi je da smo se sada svi lepo upoznali i procaskali, ali treba malo i da se radi. Gde je paket sa groblja?" nastavi Oleg sa prijatnim tonom u glasu. Slavko mu pruzi Dzordzov papir. "To je bio vazan deo, ostalo sam bacio. Mislim da je bio pijan u svojim zadnjim trenucima, ili tako nesto, jer ne znam o cemu govori. To ste trazili sve ovo vreme, a sad nas ostavite na miru. Molim vas."
"Ne znas, a?" rece mu Oleg dok je pazljivo zagledao dato mu parce papira. Cak ga je podigao i prema svetlu pre nego sto je izgubio interes i dao ga Tipleru.
"Ruski i srpski su pomalo slicni, ne?" nastavi Oleg ne pomerajuci se sa vrata. "Bas dok sam evo slucajno prolazio hodnikom i naisao ispred tvojih vrata, krenem ja da pokucam kad cujem nesto sto mi zaustavi ruku u pola pokreta. Sta sam to cuo, pitam se?"
Slavko nije nista odgovorio. Cekao je da Oleg nastavi svoj monolog u kome je ocigledno uzivao.
"Mozda sam pogresno razumeo, da?" upita Oleg gledajuci u Tiplera koji samo sleze ramenima. "Ne, gotovo sam siguran da sam cuo vas dvoje kako se raspravljate. Vrlo sarmantno," rece gledajuci prema Jeleni. "A onda kao da mi se ucinilo da ti je ova tvoja ljupka prijateljica pricala o nekakvoj zgradi, bas ovde u blizini, tacno?"
"Kako bi bilo da vas dvojica odmah izadjete odavde dok nisam pozvala policiju!" povika Jelena na nesigurnom engleskom, zapustenom od sporadicne upotrebe.
"A kako bi bilo da ja tebi slomim taj nezni vrat?" odvrati joj Oleg jos uvek prijatnim glasom, gledajuci i dalje u Slavka. "Dakle?"
Slavko pogleda u Jelenu, koja je sada bila isto uplasena kao i on, mada je to pokusavala da sakrije, pa u Olega koji je sasvim mirno cekao njegov odgovor, pa ponovo u Jelenu.
"U redu... U redu!" rece dizuci ruke rezignirano. "Samo ostanimo civilizovani. Nemoj njoj da pretis."
"Ma ne brini, ja to samo onako... figurativno." Oleg uze od Tiplera nazad Dzordzov papir i gurnu ga u dzep. "Hajde vodi sada kuda treba da idemo," rece Slavku. "Nas troje cemo polako iza tebe da ne bude nekih problema."
Sisli su uzanim stepenicama do recepcije, gde ih je nezainteresovana devojka iza pulta jedva okrznula pogledom pre nego sto je bez reci ponovo nastavila da se dosadjuje ukrstenim recima iz zaboravljenih jucerasnjih novina. Slavko je primetio da je za Jelenu sacuvala specijalan pogled, mesavinu zavisti i divljenja. Izasli su jedan iza drugog kroz dvokrilna vrata na ulicu. Da ih je bilo ko pogledao, video bi cetvoro prijatelja u vecernjoj setnji Terazijama. Kako su odmicali prema palati, Slavko koji je morao da ide na celu, sa nevericom primeti Maju koja je upravo izlazila iz taksija dolazeci na njihov dogovoreni sastanak u hotelu. Kada su im se pogledi sreli, dao joj je kratko jasan znak rukom, koju je drzao ispred sebe, da im ne prilazi. Sa olaksanjem je primetio da je zbunjeno stala kao ukopana na drugom kraju trotoara gledajuci za njima. To je sve sto je mogao da ucini, pomisli u sebi. Nema potrebe ovoj dvojici davati u ruke jos jednu zrtvu. Okrenuo se prema Jeleni, ali ona je bila suvise obuzeta Olegom koji ju je vodio drzeci je ispod ruke, da bi bilo sta primetila.
"Bez okretanja," dobaci mu Tipler mrzovoljno. "Jos malo pa da zavrsimo sve ovo na svacije zadovoljstvo." Dosta mu je bilo ovog balkanskog grada, gde su jedva imali poneki Mekdonalds restoran, pogresnu struju i utikace i daljine merene kilometrima umesto miljama. Jedva je cekao da se vrati u Ameriku, zemlju slobodnih i hrabrih, gde se dobro zivi.
"Kako god vi kazete," rece mu Slavko sa laznom snishodljivoscu i nastavi da hoda prema ulazu u Knez Mihajlovu. Dok je na kratko bio okrenut prema Jeleni i Olegu, primetio je da Maja ide za njima na pristojnoj udaljenosti. Sta joj to treba? pomisli u sebi, zabrinut.

Sta mi tu mase rukama i salje neke smusene signale? razmisljala je Maja dok je hodala za njima delom trotara koji je bio natkriven zgradama, skrivena od direktnih pogleda betonskim stubovima izlepljenim plakatima. "Ona dvojica sa njima ne izgledaju srdacno. I otkuda Jelena sa njima? Sto dobro izgleda za svoje godine. Nekom je Bog dao dobre gene na lutriji."

Slavkova grupa je stigla do Knez Mihajlove broj 2, gde su obicna staklena vrata, uvucena i oivicena oblim crnim mermerom, bila neupadljiv ulaz u ovu staru poslovnu zgradu u centru grada. Oleg proba da udje, ali u to doba vrata su vec uveliko bila zakljucana. Na drugom kraju tesnog predvorja mogao se videti osvetljeni pult iza koga ih je posmatrao iritirani nocni cuvar. Oleg, koji je i dalje drzao Jelenu pored sebe, pokuca na staklo. Nocni cuvar na to samo vidljivo zakoluta ocima i mahnu im rukom da odu. Ne moze u njegovu zgradu da ulazi kako ko i kada hoce, zna se red, dodjite u radno vreme, govorio je to sve taj njegov gest. Oleg pokuca ponovo, jos uvek pristojno, ali ovog puta malo jace. To je izazvalo reakciju cuvara, koji uz necujne psovke, vidno namrsten ustade i krenu ka vratima da objasni proceduru koja se mora postovati ovima sto ne znaju koje je doba dana. U ruci je, verovatno iz navike, drzao veliki stari voki-toki.
"Zgrada je zatvorena. Dodjite sutra," rece im kroz staklo ne otvarajuci vrata.
"Vidite da ne mozemo da udjemo, rekla sam. Moracemo da dodjemo ponovo sutra," Jelena rece Olegu sa prizvukom nade u glasu. Oleg, Tipler i Slavko je samo pogledase kao neko cudo.
"Sta? Samo kazem..."
Oleg zavuce ruku u dzep odakle posle kraceg prebiranja izvuce omanji svezanj novcanica. Cuvarov pogled se istog trenutka zalepi za njih. Oleg izvuce 200 evra, polako da bi ovaj mogao ih vidi, i pritisnu ih bez reci sakom na staklo ispred njegovog lica.
"Sta vam treba? Ne mogu tek tako da otvaram svakom kome se nadigne da udje!" rece gledajuci cas u Olega a cas u svezanj para u njegovoj ruci. Oleg izvuce jos 100 evra i pokaza mu rukom da otvori vrata.
To je bilo dovoljno. Cuvar ih konacno pusti da udju, pozurujuci ih i osvrnuvsi se par puta po ulici da vidi da li neko gleda. Zadovoljan da je sve proteklo diskretno, ponovo zakljuca vrata za njima. Oleg mu pruzi pare, koje odmah nadjose topli dom kod novog vlasnika. "Sta vam treba?" upita on Olega, koji na to samo pogleda u Slavka.
"Hocemo samo nest kratko da pogledamo nesto na zadnjem spratu," Slavko odgovori na cuvarevo pitanje. "Petnaest minuta."
"Sprat stare Jugobanke? Taj se trenutno slabo koristi. Samo ga jednom nedeljno ocistimo dok ne izdaju prostor nekom novom zakupcu. Mlak interes, zbog nedovoljno prostora."
"Mozemo li liftom do gore?"
"Moze, ali do zadnjeg sprata morate stepenicama. Ne znam zasto su ga tako napravili. Isao bih ja sa vama ali moram da budem ovde iza pulta, ako neko pogleda. 'Ajte sada... pozurite nazad."
Stvarno kada su izasli iz lifta na zadnjem spratu, stepeniste odmah pored vrata lifta je vodilo jos jedan sprat gore.
"Znaci zato je napisao da budem siguran da sam na zadnjem spratu. Ali kako je znao?" rece Slavko nikom posebno dok su se uspinjali stepenicama.
Na vrhu ih je docekao hodnik, pomalo mracan cak i sa upaljenim svetlima, duz koga su bila nanizana vrata od kancelarija. Neke od njih su bile nepravilnog oblika zbog trapezoidne osnove same palate, na cijem su se vrhu sada nalazili.
"Tipleru, ti sa nasim mladim prijateljem pregledaj sve sobe sa leve strane, a ja i gospodjica cemo sve sa desne. Trazimo bilo kakvu faks masinu. Pozurite, i bez gluposti!" naredi im Oleg.

* * *

"'Alo sefe, Copavi ovde. Osmatrao sam Terazije k'o sto ste rekli i moja budnost je rodila plod. Vid'o sam Jelenu kako izlazi sa jos nekom trojicom iz "Kasine", a onda su usli u Albaniju. Ne, ne znam kako u ovo doba, ali su usli na moje oci."
"Ne mrdaj odatle i odmah mi javi ako odu negde dok mi ne dodjemo! Jesi razumeo?" Gidza prekinu vezu, proveri sarzer u pistolju pre nego ga zatace za pojas, i zgrabi koznu jaknu dok je izlazio iz sobe. "Buldog!" viknu niz hodnik. "Idemo!"

Maja je stajala na diskretnoj udaljenosti od vrata u Knez Mihajlovoj br. 2, neodlucna da li da jos ceka. Proslo je skoro dvadeset minuta od kada su usli unutra. Nekoliko poziva na Slavkov broj mobilnog vracali su poruku da je iskljucen i da proba kasnije. Verovatno nije nista zbog cega bi trebalo da se brine, uveravala je samu sebe. Slavko ce svakog casa izaci napolje i onda ce se vratiti u hotel kako su se i dogovorili da se zajedno smeju na racun njene paranoje. A onda je ugledala dzip koji se naglo zaustavio u blizini i iz koga su izasla cetiri coveka koji nisu izgledali kao da su dosli da skupljaju priloge za pomoc deci bez roditelja. Jedan od njih, koga su ostala trojica ocigledno slusali, poslao je dvojicu negde sa druge strane zgrade, dok je on sa jos jednim ostao da stoji ispred vrata.
"Oh shit..." pomisli Maja u sebi vadeci telefon iz dzepa. Ukuca 911, pre nego sto se seti da nije isti broj hitnih sluzbi kao u Njujorku. 94? Nije taj sigurno. Resi da proba 93.
"Vatrogasna sluzba, adresu molim."
"Ja se izvinjavam, pokusavam da dobijem policiju."
"Gospodjo, policija je 92. To ste do sada vec trebali da znate. Dovidjenja."
"Hvala," rece Maja zbunjeno. Pogledala je jos jednom prema ulazu u br.2 gde su ona dvojica upravo prilazila vratima. Ukucala je 92.
"MUP, Dezurna Sluzba. Koji je razlog vaseg poziva?"