Deset dana posle hapšenja. Slavko je ponovo bio slobodan čovek. Bolje reći, skoro slobodan, jer mu je posle neceremonijalnog vraćanja ličnih stvari i par potpisanih listova papira, sudija naložio da hvata prvi let odakle je došao. A nazad u Kanadi ga je čekao razgovor sa onom tamo policijom, samo informativno kako su mu rekli.
Tipler je, da li zbog ranjavanja ili straha, ili ko zna čega, nesmotreno priznao policiji da se sreo sa Džordžom neposredno pre njegovog ubistva, tako da su on i Oleg automatski postali glavni osumnjičeni u tom slučaju, umesto Slavka. Dobro da je i izašao napolje samo posle deset dana. Kojom brzinom se točkovi birokratije obrću, dobro da nije ostao par meseci na državnoj hrani i smeštaju.
Jelena ga je čekala na izlazu. I Maja je bila tu sa njom, primeti on iznenađeno.
"Ćao! Kako je bilo? Jesi li stekao neka nova poznanstva?" upita ga Jelena namigujući.
"Ćuti, ne pitaj. Da mi nisi našla dobrog advokata, ko zna u čijim bi rukama moje dupe završilo."
"Još se nisi potpuno izvukao. Advokat je uradio šta je mogao, ali u policiji stvarno nisu bili srećni kad su videli da imaš falsifikovan pasoš. Morala sam da potegnem jednu debelu vezu da ti se to zaboravi, pa makar samo uslovno."
"Ti si jedna uticajna žena."
"Ja živim ovde, i kad se baviš mojim poslom, ne možeš a da se ne upoznaš sa uticajnim ljudima koji svi vole da su oko lepih žena. Ako se sa njima prijateljski ophodiš i slušaš njihove probleme s vremena na vreme, pa im još ponekad pomogneš i povežeš ih sa nekim drugim sa tvoje velike liste poznanika, uskoro primetiš da je tvoj uticaj porastao nesrazmerno tvojoj ličnoj važnosti, koja je nula. Postaneš neko kome su mnogi voljni da uzvrate uslugu."
"Nije šta znaš, nego koga znaš." reče Slavko grleći nakratko i jednu i drugu. "Majo, otkud ti sa Jelenom zajedno na istom mestu?"
"Pa sve zbog tebe. Nadam se da to neće biti shvaćeno na pogrešan način, kao da smo se ne daj bože izmirile."
"I ona i ja smo se, nezavisno jedna od druge, stalno raspitivale u policiji šta je sa tobom i kad će da te puste," nastavi Jelena. "Mogu misliti šta su ti ljudi mislili o tebi - vidi, kakve ga dve čekaju da izađe." Jelena na tu svoju ideju prsnu u nezadrživ i bezbrižan smeh. Izgledala je srećna da je sve gotovo.
"Šta je bilo sa tvojom modnom revijom? Nadam se da je sve bilo u redu."
"Sve je bilo super! Trebalo je da vidiš šta su posle pisale novine," odvrati Jelena ushićeno. "Moja Milanka je sve organizovala bez mene, dok su nas jurili okolo po gradu. Dok sam ja izašla iz policije, imala sam jedva vremena da se pojavim na prijemu kad se sve završilo."
"Ta Milanka je onda zaslužila neki bonus ili unapređenje."
"Ma sve to! Dobila je i unapređenje, i povišicu, i jedno fino putovanje. Život mi je spasila!"
"Hajdemo, čeka nas taksi," reče im Maja očigledno nezainteresovana za ovu Jeleninu priču.
"Kuda ćemo?" upita ih Slavko.
"Kod mene u stan," odvratu mu Jelena uzimajući njegovu ruku u svoju. "Tamo sam ti prebacila ono malo stvari što si ostavio u hotelu."
"Hvala ti. Ostalo sam rasuo po celoj Evropi, čini mi se." Slavko je pusti da ga vodi kud god ona hoće. Vožnja im je prošla uglavnom u tišini.
"Lep ti je stan," primeti Slavko sa iskrenim divljenjem kad su ušli, dok se smeštao u jednu od stolica modernog dizajna. "Uređen elegantno, sa stilom, pravi umetnički. Zavidim ti na ukusu."
"Sredila sam ga malo po malo tokom godina, ništa planski." Jelena mu ponudi piće, a drugo odnese Maji koja je gledala kroz prozor sobe dole na ulicu.
"Svejedno, ima tvoj pečat," nastavi Slavko otpijajući gutljaj.
"Čuo si da je onaj Rus imao diplomatski pasoš?" upita ga Maja. "Rekli su nam da je izašao iz policije posle jedno pet minuta."
"A onaj moj Žarko, ili bolje reci Gidža, završio razmazan po ulici." dobaci Jelena iz kuhinje dok je stavljala kafu.
"Sve u svemu, kad pogledaš, na kraju pobedila nepravda," reče im Slavko utučeno. "Toliki trud - nizašta."
"Zašto?" upita ga Jelena donoseći im svima po kafu.
"Kako zašto? Dobro, Džordžov ubica je uhvaćen, ali njegovi papiri zbog kojih je verovatno i nastradao sada su negde na putu za Rusiju. Video sam Rusa kako ih je maznuo u svoj onoj gužvi i pucnjavi," odgovori joj Slavko utučeno. "I sigurno je već daleko odavde, kako si rekla."
"Rekla sam da se izvukao na svoj diplomatski pasoš, ali nisam rekla da je odneo onaj svežanj papira sa sobom."
"Šta? Ali kako nije..." skočiše i Slavko i Maja istovremeno u svom iznenađenju.
"Pa lepo, pozvala sam jednog mog prijatelja sa uticajem u policiji i objasnila mu da su ti papiri tvoji i važni za istragu šta se desilo, bla, bla, bla. Onda je on pozvao koga već treba i Rus je otišao, neraspoložen, svojim putem bez tih papira. Ostali su u policiji."
"Pa ti si genije!" povika Slavko i skoči da je zagrli.
"Ali mi i dalje nemamo te papire, jer su sad kod policije. Isto nam se hvata kao i da ih je Rus odneo," primeti Maja kiselo iz sobe.
"Zašto misliš da ih nemate?" nastavi Jelena produžavajući sa uživanjem neizvesnost.
"Pa zar nije očigledno!" prasnu Maja šireći ruke da simbolično obuhvate prazninu.
"Šta ti je?" upita je Slavko. "Tebe je ovo potreslo više nego što sam mislio."
"Izvini. Ne znam šta mi je," odgovori mu Maja.
"Napravila sam kopiju," Jelena nastavi sa ponosom u glasu.
"Džordžovih papira?" upita je Slavko zaprepašćeno. Jelena mu klimnu potvrdno glavom.
"Pa gde je?" ubaci se i Maja.
Jelena ode u jednu od soba, odakle se uskoro vrati sa velikim svežnjem uredno složenih papira koji je još mirisao na fotokopir mašinu.
"Evo," reče pružajući ga Slavku. Maja mu priđe i pogleda u stranice koje je nervozno listao u svojim rukama.
"Je li to?" upita ga šapatom napetim od iščekivanja.
"Još se vide kopije krvavih mrlja, verovatno onog amerikanca. Rukopis po beleškama je Džordžov, prepoznao bih ga do sada bilo gde," odvrati Slavko.
"I šta piše? Čemu sva ova frka?" upita Jelena.
"Ne znam još, moram da pregledam sve ovo," reče joj Slavko. "Mogu li negde da sednem i provedem malo vremena u miru i tišini?"
Jelena mu pokaza rukom niz hodnik. "Moja radna soba ti je tamo, prođeš kupatilo pa levo."
Kada su ostale same, Maja priđe Jeleni govoreći tiho da je Slavko ne čuje iz sobe.
"Zašto mi nisi rekla da si imala kopiju kod sebe."
"Nisam, jer sam je tek juče napravila. Osim toga, nisam mislila da tebi moram sve da prijavim," odvrati joj Jelena hladno. "Još jedno piće?"
"Znaš da je Slavko bio da me poseti u Njujorku?"
"Baš lepo što se družite u tuđini," pokuša Jelena da zvuči nonšalantno. U sebi oseti nelagodnost što je takva vest uznemiruje.
"Ma više od druženja. Mnogo nam je bilo dobro. Sad znam šta si nekad videla u njemu," nastavi Maja ističući svaku reč sa uživanjem.
"Ovo je fantastično!" čuo se Slavko iz sobe.
"On je sad dovoljno velik da zna sam da bira sa kim će da bude, pa makar i sa tobom," uzvrati joj Jelena i nađe nešto da se uposli u kuhinji da ne bi morala da gleda Majin zadovoljni osmejak.
"Super, jebote!" dopre opet do njih dve iz sobe.
"Slavko!"
"Još samo malo, pa dolazim," čule su kroz zatvorena vrata.
"Reci celom razredu šta je to toliko interesantno."
Kada se konačno pojavio nazad u dnevnoj sobi gde su njih dve sedele, na licu mu je bila čudna mešavina šoka i apsolutne euforije.
"Ovo morate da čujete," reče im ispijajući naiskap novu čašu viskija.
Slavko uze jedan prazan list papira sa Jeleninog stola. "Probaću da objasnim, mada će mi biti stvarno teško sažeti sve što se desilo." Pisao je užurbano neko vreme, a onda je okrenuo ispisan papir prema njih dve. Jelena i Maja su videle da je popunio gornji deo stranice sa nekim brojevima:
110001001110000011010100100101010000001110100101010
001010011100101000111111100101010100101000110101010
100101100011010000110111010100111110101010001010111
"Binarni brojevi?" upita ga prva Maja.
"Tačno," potvrdi joj Slavko. "Ali pitanje je da li tu bilo šta piše? Ako ne znamo da razbijemo taj neprekidan niz brojeva na grupe od po osam cifara, i ako ne znamo da te grupe cifara služe da predstave neke kompjuteru razumljive komande, mislili bi smo da gornji niz nema nikakvog pravog značenja. Čak i kad to sve znamo, vrlo je teško vratiti se unazad i sve to ponovo pretvoriti u razumljiv oblik, kao što je ovo," i Slavko opet brzo ispisa nekoliko novih redova na papiru.
CSEG SEGMENT 'CODE'
ASSUME CS:CSEG
PUBLIC CLR
CLR PROC FAR
PUSH BP
MOV BP,SP
PUSH DS
PUSH ES
MOV AX,DATASEG
MOV DS,AX
ASSUME DS:DATASEG
"Ovo je deo mašinskog koda, koji pomera tekst na kompjuterskom ekranu. Ne pitajte što ga znam napamet - profesionalna deformacija."
"To je tebi razumljivo? Nije tebi lako," dobaci mu Jelena dobroćudno.
Slavko nastavi sa svojim objašnjenjem. "Trenutno je u genetici prihvaćeno mišljenje da je sve u vezi nas određeno genima, kojih imamo koliko znamo 27, i koji su samo mali deo našeg sveukupnog genoma. Većinsko mišljenje u naučnim krugovima je da je skoro 90% ljudskog genoma bez ikakve biološke svrhe, đubre , akumulirani ostaci evolucije i njenih grešaka. Otprilike ovako nešto:
GCGTATTGCTGACCCCGTATGC
TTGACTGAAATGCTGATACTTG
GCCCTAGTCGTACTGATTAAAC
TCATTGGCCATTTTGTACGTAC
gde ovo što sam podebljao se smatra korisnim delom, dok se ostatak smatra beskorisnim. Podseća li vas ovo na onaj niz binarnih brojeva?" Jelena i Maja zaklimaše glavama. "A pošto priroda koristi četiri simbola, umesto naša dva, količina informacija koja je zapakovana u genomu je mnogostruko veća nego u binarnom nizu iste dužine." Slavko spusti ispisani papir na sto.
"U početku smo i Džordž i ja sledili konvencionalno razmišljanje, fokusirajući naša istraživanja samo na gene - igrajući se sa postojećim i tražeći nove, bez nekog uspeha ako mogu da dodam. Tek kad smo bili potpuno obeshrabreni, rekli smo nek' ide sve dođavola i počeli da prebiramo po toj masivnoj deponiji genetskog đubreta. I u tome nismo bili jedini, mnogi pioniri genetike danas sve više usmeravaju svoju pažnju u istom pravcu. Ali dok drugi za sada samo teoretišu, ili u najboljem slučaju eksperimentišu sa malim izmenama genoma, mi smo od početka radili eksperimente sa svih 4 milijarde baznih parova, pozajmljujući dosta metodologije i algoritama iz drugih oblasti kao što su fraktali u matematici i "fuzzing" u analizi nepoznatog kompjuterskog koda."
"Fruktali?" upita ga Jelena. "Kao onaj sok?" Maja joj se na to samo podrugljivo nasmeja.
"Fraktali," popravi je Slavko dobroćudno. "Konačno i definitivno objašnjeni od strane Mandelbrota u njegovoj fraktalnoj geometriji. Fraktal je struktura ili objekat čiji su delovi slični celini, samo umanjeni. Mogu da budu jednostavni, ili vrlo komplikovani. Mogu da izgledaju haotično i često se ne uklapaju u uredne definicije klasične geometrije i analize. Obično su nepravilni i zbunjujući, umesto lepi i predvidljivi kao krugovi i parabole. Ali ovo je važno - svi fraktali počinju jednostavno. Kao i bilo kakvo naučno istraživanje, bolje da bude jednostavno u početku, jer se inače neće pomeriti sa početka."
"Ja tebe ništa ne razumem," reče mu Jelena gledajući ga belo.
"Izvini, nije mi lako da objasnim. A i ovo kako vam objašnjavam je samo vrlo približno," reče joj Slavko pre nego što nastavi.
"Svaki fraktal je logičan rezultat nekoliko jednostavnih pravila, početnog stanja i takozvanog generatora, tj. uzorka od koga će nastati fraktal. U jednostavnim fraktalima ova tri faktora čine troslovni kod konstrukcije, nalik onom od četiri hemijska slova genetičke azbuke. I kao kod DNK, tako i sa fraktalnim kodom - od te koncentrisane informacije nastaju oblici i stvorenja neverovatne lepote i složenosti, nekad toliko komplikovani da ih ni najbolji matematičari na svetu ne mogu razrešiti."
"Kakva stvorenja? Pa to je samo matematika," začuđeno će opet Jelena.
"Iza svega u prirodi je neka matematika," odvrati joj na to Slavko. "Na primer, fraktalima možeš da predstaviš oblake na nebu, paprat, bronhije u našim plućima, kretanje cena deonica na berzama, grupisanje rude zlata u zemljinoj kori, grupisanje galaksija, i još svašta drugo."
Sa mesta gde je sedela, Maja poče da citira: "Velika knjiga Prirode, koja stalno stoji otvorena da u nju gledamo, napisana je jezikom matematike. Njena slova su trouglovi, krugovi, i druge geometrijske figure, bez kojih bi bilo nemoguće razumeti i jednu jedinu reč u njoj; bez njih, čovek tumara u mračnom lavirintu." Kada je završila, Slavko i Jelena su je začuđeno gledali.
"Reči Galileo Galileja, negde u 16. veku. Odnekud mi ostalo u glavi, " reče im Maja sležući ramenima.
"Ponekad me stvarno iznenađuješ," reče joj Slavko.
"Prijatno, nadam se."
"Ali nama obični fraktali nisu bili dovoljni. Nama su trebali multifraktali, gde se neki delovi skupljaju brže, a drugi sporije, mnogo bliže onome kako Priroda organizuje stvari. Međutim, ni multifraktali nas nisu odveli daleko, pa smo onda tu dodali i malo black-box analize koda, tzv. fuzzing, gde smo kontrolisano menjali delove genoma i gledali da li će nešto da se desi. Naravno, nismo mogli da eksperimentišemo na ljudima, pa smo nalazili slične strukture kod drugih životinja. Ponekad bi pronašli dodatne informacije u postojećoj medicinskoj literaturi gde bi određene ljudske deformacije bile genetski objašnjene. Ali ni tako nismo mogli da uobličimo teoriju koja bi definitivno objasnila zašto život izgleda ovako kako izgleda. Sve dok nismo shvatili da je genom samo prvi nivo u nizu koraka koji ga slede, mašina koja pravi nove, komplikovanije mašine, program koji pravi nove, složenije programe. U neku ruku, super komplikovani fraktal."
"I zašto je to sve izazvalo toliku uzbunu?" upita Maja. "Meni to sve prosto zvuči kao interesantan napredak u razumevanju prirode, ali ništa više od onoga što se sigurno dešava ovog trenutka u mnogim institutima i univerzitetima širom sveta."
"Jeste slično, dok ne čuješ kraj moje priče," nasmeši joj se Slavko i nastavi.
"Danas niko ko se bavi sintetičkom biologijom nema ni približnu predstavu o tome kako zapravo funkcioniše taj molekularni kompjuter koji Priroda koristi. Istina, već su potvrđene informacije o uspešnom kreiranju brojača i prekidača, sličnih onima u kompjuterima, ali napravljenim isključivo od razdvojenih niti DNA, kao i prve pokušaje da se naprave molekularne strukture koje su sposobne da naprave nove, složenije strukture. To je otprilike isto kao da si napravio jedan tranzistor, a treba ti još milijarda da napraviš mikroprocesor."
"A koliko ste vas dvojica napravili?" upita opet Maja.
"U tome jeste sva lepota, mi nismo ni pokušavali da imitiramo prirodu i da pravimo male molekularne kompjutere koji imitiraju ove naše, silikonske. Šta smo mi uradili, posle nebrojenih slepih ulica i krivudanja po mraku, je da smo razumeli kako neki delovi molekularnog koda funkcionišu. Delimično smo razumeli sam kôd života!" Slavko zastade zbog utiska.
"Pa?" pogura ga Jelena da nastavi, dok je Maja ćutala izgubljena u mislima.
"Pa kad znaš kako nešto radi, onda znaš i kako to da promeniš da radi nešto drugo. Nešto što nikad do sada nije radio. Ili da popraviš šta je pokvareno. Na primer, znaš kako ljudi danas traže neki specijalan gen ili malu mutaciju koja bi objasnila neku bolest ili telesni defekat. Istina je mnogo složenija naravno, jer mnogi delovi genoma imaju povezane uloge da nešto bude kreirano, tako da samo uz razumevanje na jednom višem nivou možemo da počnemo sa popravkama.
I tu je Džordž uspeo da razmrsi zamršeno i da dokaže naše teorije, nešto što ni ja nisam znao u potpunosti dok nisam pročitao sve njegove beleške."
"Šta je uradio?" radoznalo će Jelena.
"Pošto naravno nije hteo ili nije smeo da eksperimentiše na ljudima, prvo je primenio naše teorije na sitne insekte, koje je mogao da razmnožava brzo i lako u mnogo generacija. Verovatno je sledeće imao na umu sitnije sisare, a onda... nego evo šta mu beleške kažu..." Tu Slavko na brzinu prekopa po papirima dok nije našao onaj pravi - "odgajio je vinske mušice sa ekstra asimetričnim trećim krilom, muve kojima je jedna ekstra noga rasla iz glave, mrave koji su u svemu drugom bili normalni osim što im je zadnji par nogu bio dva puta duži od ostalih. Zadnje što je zabeležio bilo je da je uspeo da odgaji miševe sa dva repa koji su uz to živeli dva puta duže nego normalno i piliće izlegle iz jaja sa trećim krilom. I to je radio kontrolisano, znajući gde i kako da promeni parove aminokiselina da bi posle nekoliko iteracija dobio očekivani rezultat!" Slavko je nesvesno gestikulirao rukama dok im je objašnjavao.
"Zar ne vidite značaj svega ovoga?" upita ih na kraju. Njih dve samo odrečno odmahnuše glavama.
"Ako drugi uspešno ponove naše eksperimente, to će izazvati lavinu interesovanja, što će samo ubrzati dalji napredak ka kreiranju prvog pravog složenog veštačkog života. Džordž i ja smo ubrzali ljudski progres za bar dvadeset godina! Samo pomislite šta će sve biti moguće - napravićemo nove biljke koje će moći da rastu i rađaju bogatu berbu u najsurovijim predelima na zemaljskoj kugli, nove vrste grožđa od kojih će se praviti najbolje vino, opake bolesti će postati izlečive ili potpuno iskorenjene, ljudi će živeti barem dva-tri puta duže nego sada, moći ćemo da promenimo naše telo da bude jače, brže, otpornije na klimu. Moći ćemo sve da unapredimo! "
"Ili da napravimo monstrume," prosu Jelena hladnu vodu na njegovo oduševljenje. "Ako je istorija neki pokazatelj, ljudski rod nema baš sjajne predispozicije da mu se u ruke da neograničena moć, da se igra Boga."
Slavko nije imao nameru da bude obeshrabren. "Zato ćemo poslati ovo svima! U institute, stručne časopise, bolnice, u Ameriku, Evropu, Rusiju, Afriku, Aziju. Ma gde god mogu da nađem adresu." Slavko je jedva obuzdavao svoje uzbuđenje. "Ovo ovde je koncept, dokaz šta može da bude. Sad trebaju svi ostali da pomognu da se ovo što brže završi. A uz to niko neće moći sam da zadrži ove informacije za sebe zbog nekih svojih sebičnih motiva. Od Homo Sapiensa postaćemo Homo Evolutis, hominidi koji direktno i svrsishodno kontrolišu evoluciju svoje vrste... kao i evoluciju drugih vrsta."
"Čoveče..." bilo je sve što je Jelena mogla da kaže. "I dalje dosta nisam razumela, ali zvuči kao bomba, možda i u bukvalnom smislu. Ali tvoje je da odlučiš kako ćeš dalje."
"A šta ćemo da radimo sa našim investitorima?" ubaci se tu i Maja. "Oni će sigurno hteti da dobro zarade na svemu ovome. Zar nije bolje da u početku sve ovo zadržimo za sebe dok ne nađemo kupca koji će da plati najvišu cenu?"
"Ko ono spomenu sebične motive malopre?" dobaci joj Jelena sa uživanjem.
"Investitore ćemo da isplatimo parama koje ćemo dobiti samo od licence za naš softver. Svi će hteti da ga imaju! Ostaće više nego dovoljno para i za nas. A posle će nam sigurno mnogi nuditi unosne konsultantske poslove. Ili već tako nešto."
Maja nije delovala ubeđeno. "O kojim parama tu govorimo?"
"Pa ne znam, nekoliko miliona recimo, u idućih par godina. Možda i više ako stvari krenu kako treba," odgovori joj Slavko posle kraćeg razmišljanja.
"Nekoliko miliona? Ali ako si u pravu, ovo je vredno milijarde dolara! Ma šta pričam, ovo nema cene koju neko neće platiti!" Maja je od uzbuđenja animirano gestikulirala rukama dok je govorila. "Bićemo ludi ako sami ne formiramo kompaniju da to iskoristimo, umesto da prosto razdelimo svima okolo za džabe."
"Ali već smo jednom ranije razgovarali o tome, sećaš se, i mislio sam da smo se složili da je to najbolje."
Maja mu nije odmah odgovorila. Tek kada je iz svoje tašne izvadila paklu cigareta, ponovo je usmerila svoj pogled na Slavka.
"Ti i onaj beznadežni idealista Džordž ste se složili, a ne ja."
Slavko pogleda u Jelenu koja mu samo pogledom nemo dade do znanja da nju ne uvlači u tu raspravu. "Majo, ja stvarno hoću da ovo bude fer za sve, ali ne mogu da uradim to što ti hoćeš. Ako to ne možeš da prihvatiš, onda ću sam doneti odluku za koju mislim da je najbolja."
Maja ga je gledala besno, stežući u rukama svoju tašnu. "Jesi li siguran da to hoćeš?"
"Jesam, ali nerado. Nadam se da ćeš raz..." Slavko je ućutao dok je zurio u hromirani revolver koji je Maja upravo izvadila iz svoje tašne i uperila ga pravo u njegove grudi.
"Majo, šta ti je?" promuca Slavko iznenađeno. Zaobljeni olovni vrhovi metaka zlokobno su bili vidljivi u rupama burenceta.
"Da li si ti normalna žena?" viknu Jelena na nju. "Ubićeš nekoga sa time!"
"Tišina oboje!" preseče ih Maja. "Slavko, skupi sve te papire i stavi ih na sto." Slavko uradi kako mu je naređeno i opet se povuče nazad do Jelene.
"Ako si ti glup da ugrabiš šansu kad ti se pojavi ispred nosa, ja nisam." Maja je užurbano jednom rukom gurala papire u tašnu, dok je drugom i dalje držala pištolj uperen u njihovom generalnom pravcu. "Jedan život imam, i ovo će mi garantovati da ću da ga provedem kao kraljica. Više mi niko neće prebacivati poreklo, pedigre, ili količinu dolara na računu u banci. Od sada, samo najbolje za mene."
Slavko napravi jedan korak u njenom pravcu. "Majo, stani..."
"Beži nazad!" vrisnu Maja histerično. "Ili ćeš i ti završiti kao i Džordž." Jelena je pokušavala da povuče Slavka nazad za rukav.
Slavko je i dalje stajao kao ukopan. "Šta to govoriš? Šta ti znaš kako je Džordž završio?" Umalo nije pao kad ga je Jelena iz sve snage cimnula za rukav i povukla nazad. "Vraćaj se ovamo budalo, zar ne vidiš da nije pri sebi," prosikta mu na uvo kroz stisnute zube.
Majine oči su se napunile suzama.
"Posetila sam ga u njegovoj laboratoriji kasno jedno veče, ne bih li ga ubedila da je najbolje da sve zadržimo za sebe. Mislila sam da ako uspem njega da ubedim, tebe ćemo onda lakše urazumiti. Ali stari lisac nije hteo da promeni svoju odluku. Rekao mi je da ti je već sve poslao."
"I zato si ga ubila?" upita je Jelena zaprepašćeno.
"Nisam htela nikoga da ubijem!" povika Maja histerično. "Zahtevala sam da i meni preda kopije svih beležaka i rezultata, ali je odbio. Kaže nema više, morao je da uništi jer ga prate. Mislio je da će na tu priču da me se otrese."
"Ali to je bila istina," reče joj Slavko.
Maja nije obraćala pažnju na njega. "Onda sam izvadila pištolj koji uvek nosim sa sobom, zbog lične sigurnosti, misleći da ga samo zaplašim malo." Dok je ovo govorila, Maja je upirala cev pištolja čas prema Slavku, čas prema Jeleni.
"Ali matori idiot nije verovao da sam ozbiljna! Kaže nisi ti takva, ti si dobra u duši, samo malo pod stresom. I onda je ustao i krenuo prema meni pružajući mi ruke!" Maja briznu u plač. Slavko i Jelena su ćutali.
"Htela sam da pobegnem iz te njegove tesne sobe koja me je gušila. Htela sam! Ali dok sam posrtala unazad prema vratima, spotakla sam se o nešto na podu i pištolj je opalio. Videla sam ga samo kako posrće nazad prema svom stolu držeći se rukama za grudi. Nije gledao u mene. Kad sam ponovo došla sebi, sedela sam u svom iznajmljenom automobilu na osvetljenom parkingu nekog jeftinog restorana. Onda sam se, u bunilu, prvim noćnim letom vratila nazad u Njujork." Njena ruka sa pištoljem se polako spuštala nadole dok je ridajući sa naporom izgovarala svaku reč.
"Majo, bio je očigledno nesrećan slučaj. Hajdemo svi zajedno u policiju da objasnimo šta..."
Pištolj se ponovo podigao prema njima. U Slavka i Jelenu zurilo je podnadulo Majino lice. Više nije plakala.
"Jesi ti normalan?!" vrisnu ona, pritiskajući tašnu jače uz sebe. "Posle svega što sam ti rekla, to je sve što imaš da predložiš?"
"Ali nevin čovek će da zaglavi zbog toga," protestova Slavko slabo.
"Kriv je sigurno zbog nečeg drugog. Zar si već zaboravio da su te jurili preko pola sveta? Da ja nisam dozvala policiju, ne znam da li bi sad bio tu da mi mudruješ. Ti i ova tvoja manekenka ovde."
Slavko zausti da nešto odgovori, ali ga dodir Jelenine ruke zaustavi. "U redu je. Pusti je da ide, i onako nemaš nekog izbora."
"Ali..." poče Slavko da se ponovo buni.
"Ali šta? Jel' više voliš da si u pravu nego živ? Pusti je da ide kad ti kažem." Gledala ga je značajno pravo u oči.
"Poslušaj šta ti Dugonoga govori," ubaci se tu Maja. "Ne želim da vas povredim, ali ću morati ako pokušaš da me zaustaviš." Ona baci nekoliko plastičnih traka na pod ispred Slavkovih nogu.
"Šta je ovo?" upita on, zbunjen. Izgledale su kao uvećana verzija plastičnih traka koje je ponekad koristio da poveže zajedno nekoliko kablova kada bi organizovao šumu zapetljanih žica u svom stanu. Rupa na jednom kraju, i niz sitnih zubića koji su se protezali na drugom.
"Prvo Jeleni veži ruke i noge, ali dobro, bez zabušavanja. A onda isto uradi i sebi." Slavko pogleda u Jelenu koja samo ćutke pruži ruke prema njemu, kao zarobljenik.
"Stegni jače," dobaci mu Maja kada je završio. "Ove trake su vam mali poklon od američke policije. Kad ih jednom stegneš, više ne popuštaju sve dok ih ne presečeš. Vrlo praktično."
Kad je Slavko sputao samog sebe, Maja im priđe i još dodatno pritegnu svaki od plastičnih okova, dok im se nisu bolno urezali u kožu. Onda je pokupila svoje stvari i sa Džordžovim papirima u tašni se zaputila prema vratima, praćena njihovim besnim pogledima.
Kada je bila na drugom kraju sobe okrenula se ponovo prema njima odmeravajući ih oboje sa lakim prezirom.
"Očekivala sam više od tebe Slavko," reče dok je vraćala pištolj nazad u tašnu. "Jelenu razumem. Ostala je u svom skučenom, komfornom Beogradu, jer se bojala velikog sveta. Ali joj bar zgodno telo ovde obezbeđuje prođu. Dok traje."
"Ma ko si ti da moj život objašnjavaš?" prasnu na to Jelena sedeći zavezana i nemoćna da se oslobodi i iskopa kučki oči.
Maja se nije obazirala na nju. "Ali ti Slavko, ti si kao i ja. Drugačiji, spreman da se otisne u taj isti veliki svet u potrazi za čudima koje ima da ponudi."
"Ne, ja nisam isti kao ti," odvrati joj Slavko. "Možda sam nekad mislio da smo slični, ali ja tebe više ne prepoznajem. Ali hvala ti."
"Zašto hvala?"
"Zato što si nas samo zavezala, umesto da si nas, kako da kažem... uklonila?"
Maja mu se samo ljupko osmehnu sa vrata. "Zar ti ja ličim na nekog monstruma?" Stajala je u mestu još malo čekajući valjda da joj odgovori. "Dobro, ja ću sad da idem, a vas dvoje nemojte da žurite previše da se oslobodite. biće tako najbolje za sve nas."
Sedeli su ćuteći jedno desetak minuta nakon što je Maja nestala sa vrata, pre nego što Slavko skoči sa svoje stolice i sa rukama vezanim iza leđa poče da skakuće vezanih nogu u pravcu kuhinje.
"Gde ćeš ti?" trgnu se Jelena iznenađeno.
"Da nađem nešto da se oslobodimo. Onda moram... onda moram nešto da uradim sa Majom." Slavko je skakutao u mestu u Jeleninoj kuhinji. "Gde držiš noževe ili neke makaze?"
"U prvoj fijoci desno od frižidera, ali ja da sam na tvom mestu ne bih mnogo žurila."
"Šta pričaš? Zar da je pustim samo tako da ode i nikom ništa?"
"Pa što da ne? Nije da ti nešto od nje treba."
"Kako mi ne treba? Odnela je kopije Džordžovih papira! Nemoj da se praviš sada blesava," ljutnu se Slavko na nju dok je naslepo bučno kopao po kuhinjskoj fijoci iza svojih ledja. Kad je konačno pronašao nož koji mu je odgovarao, odskakutao je nazad do Jelene, pazeći da se ne saplete usput preko nameštaja. Ona je i dalje sedela na istom mestu kada joj je ispred lica tutnuo svoje ruke sa makazama.
Slavko iskrivi vrat da je pogleda. "Hajde seci, šta čekaš?"
"Čekam da mi se izviniš što si me nazvao blesavom."
"Šta?!"
"Izvini se, ili se oslobađaj sam." Jelena je bila neumoljiva.
Slavko zakoluta očima. "Dobro, izvini. Nisi blesava. Možeš li sad da uzmeš ove makaze?"
Jelena lako skoči na noge iza Slavka. "Ma samo te zezam," reče mu ona i poče nespretno svojim vezanim rukama da struže makazama po plastici koja je stezala Slavkove ruke.
"Jao! Pazi to je moja ruka!"
"Mamina mazo."
Kada je i poslednja stega pala presečena na pod ispred njihovih nogu, Slavko se okrenu da pođe, ali ga Jelena zadrža rukom.
"Čekaj da ti dam nešto da poneseš."
Slavko se nestrpljivo prebacivao sa jedne noge na drugu, dok je čekao da se ona vrati iz iste sobe iz koje je on nedugo pre toga izašao. Pojavila se pred njim sa blještavim osmehom deteta, ponosno noseći u rukama pregršt zamazanih i izgužvanih papira.
"Je li to...?" upita je Slavko ne verujući očima.
"Aha. Original iz policije, još uvek umazan krvlju onog Amerikanca. Trebala sam danas da ga vratim kad se svi raziđemo. Sreća da se Maja onoliko žurila, pa ga nije pronašla."
"Onda znači..." zausti Slavko, pa zaćuta.
"Onda znači da ne moraš nikog da juriš. Imamo vremena da napravimo još jednu kopiju, a ti vidi posle šta ćeš da kažeš tvojoj kraljevskoj policiji u vezi Maje," nadoveza se Jelena, zabavljajući se gledanjem u Slavkovo zabezeknuto lice.
Njegov iznenadan i čvrst zagrljaj zatekao ju je potpuno nespremnu.
"Nema na čemu," odgovori mu zbunjeno kada je konačno pustio. Želela je da bude još u njegovim rukama.
"Hajde sa mnom," reče joj Slavko, uzimajući njenu ruku u svoju.
"Dobro, samo da uzmem jaknu. Pokazaću ti gde je fotokopirnica."
Slavko se nervozno nasmeja. "Ma ne mislim sada na kopiranje."
"Nego šta onda?" upita Jelena ne shvatajući.
"Mislim... hajde sa mnom nazad u Kanadu. Da nadoknadimo šta smo propustili u ovih deset godina."
"Slavko..."
"To smo trebali odavno da uradimo, da odemo odavde zajedno."
"Znaš dobro zašto nismo," prekinu ga Jelena nežno. "Moje mesto je ovde, gde su mi roditelji, prijatelji, neprijatelji, sve što znam. Svaki ćošak grada nosi neku uspomenu. Kad bih otišla zauvek negde drugde, ne bih više bila ona ista Jelena koju znaš. Mislim da bih uvenula, nekako iznutra."
"Onda ću se ja vratiti da živim ovde," izjavi Slavko odlučno.
"Ne budi melodramatičan," odgovori mu Jelena. "Slatko je maštati o tako nečemu, ali tvoje mesto opet nije ovde, već negde daleko odavde, gde ćeš moći da nastaviš da radiš ovo što si započeo, umesto da čekaš decenijama da ti neko udeli kakvu šansu. Svako ima svoju sudbinu, a naše dve su eto nespojive." Jelena tužno izvuče svoju ruku iz Slavkove.
"Milioni ljudi po celom svetu se rastaju danas kao ti i ja, pa ćemo i mi to nekako preživeti."
"Priviđaš mi se u drugim ženama dok idem ulicama," reče joj Slavko. "Hoću bih da budem tvoj, da budemo zajedno."
Jelena ga ponovo uze za ruku. "Ti ćeš uvek biti moj, ludice jedna." I tako sa rukom u ruci izađoše iz stana u potrazi za kopirnicom.
"Jesi li se video sa mamom?" upita ga Jelena posle kraće ćutnje.
"Ma kad i to? Sad ću otići. Ali da mi obećaš nešto."
"Šta?"
"Ako se nekad vidite po gradu, nemoj slučajno da joj kažeš da sam bio u pritvoru. Pomisliće žena svašta."
"Ćutaću kao zalivena."
Posts
