DVADESET SEDAM (Dvostruki Heliks)

Deset dana posle hapšenja. Slavko je ponovo bio slobodan čovek. Bolje reći, skoro slobodan, jer mu je posle neceremonijalnog vraćanja ličnih stvari i par potpisanih listova papira, sudija naložio da hvata prvi let odakle je došao. A nazad u Kanadi ga je čekao razgovor sa onom tamo policijom, samo informativno kako su mu rekli.
Tipler je, da li zbog ranjavanja ili straha, ili ko zna čega, nesmotreno priznao policiji da se sreo sa Džordžom neposredno pre njegovog ubistva, tako da su on i Oleg automatski postali glavni osumnjičeni u tom slučaju, umesto Slavka. Dobro da je i izašao napolje samo posle deset dana. Kojom brzinom se točkovi birokratije obrću, dobro da nije ostao par meseci na državnoj hrani i smeštaju.
Jelena ga je čekala na izlazu. I Maja je bila tu sa njom, primeti on iznenađeno.
"Ćao! Kako je bilo? Jesi li stekao neka nova poznanstva?" upita ga Jelena namigujući.
"Ćuti, ne pitaj. Da mi nisi našla dobrog advokata, ko zna u čijim bi rukama moje dupe završilo."
"Još se nisi potpuno izvukao. Advokat je uradio šta je mogao, ali u policiji stvarno nisu bili srećni kad su videli da imaš falsifikovan pasoš. Morala sam da potegnem jednu debelu vezu da ti se to zaboravi, pa makar samo uslovno."
"Ti si jedna uticajna žena."
"Ja živim ovde, i kad se baviš mojim poslom, ne možeš a da se ne upoznaš sa uticajnim ljudima koji svi vole da su oko lepih žena. Ako se sa njima prijateljski ophodiš i slušaš njihove probleme s vremena na vreme, pa im još ponekad pomogneš i povežeš ih sa nekim drugim sa tvoje velike liste poznanika, uskoro primetiš da je tvoj uticaj porastao nesrazmerno tvojoj ličnoj važnosti, koja je nula. Postaneš neko kome su mnogi voljni da uzvrate uslugu."
"Nije šta znaš, nego koga znaš." reče Slavko grleći nakratko i jednu i drugu. "Majo, otkud ti sa Jelenom zajedno na istom mestu?"
"Pa sve zbog tebe. Nadam se da to neće biti shvaćeno na pogrešan način, kao da smo se ne daj bože izmirile."
"I ona i ja smo se, nezavisno jedna od druge, stalno raspitivale u policiji šta je sa tobom i kad će da te puste," nastavi Jelena. "Mogu misliti šta su ti ljudi mislili o tebi - vidi, kakve ga dve čekaju da izađe." Jelena na tu svoju ideju prsnu u nezadrživ i bezbrižan smeh. Izgledala je srećna da je sve gotovo.
"Šta je bilo sa tvojom modnom revijom? Nadam se da je sve bilo u redu."
"Sve je bilo super! Trebalo je da vidiš šta su posle pisale novine," odvrati Jelena ushićeno. "Moja Milanka je sve organizovala bez mene, dok su nas jurili okolo po gradu. Dok sam ja izašla iz policije, imala sam jedva vremena da se pojavim na prijemu kad se sve završilo."
"Ta Milanka je onda zaslužila neki bonus ili unapređenje."
"Ma sve to! Dobila je i unapređenje, i povišicu, i jedno fino putovanje. Život mi je spasila!"
"Hajdemo, čeka nas taksi," reče im Maja očigledno nezainteresovana za ovu Jeleninu priču.
"Kuda ćemo?" upita ih Slavko.
"Kod mene u stan," odvratu mu Jelena uzimajući njegovu ruku u svoju. "Tamo sam ti prebacila ono malo stvari što si ostavio u hotelu."
"Hvala ti. Ostalo sam rasuo po celoj Evropi, čini mi se." Slavko je pusti da ga vodi kud god ona hoće. Vožnja im je prošla uglavnom u tišini.

"Lep ti je stan," primeti Slavko sa iskrenim divljenjem kad su ušli, dok se smeštao u jednu od stolica modernog dizajna. "Uređen elegantno, sa stilom, pravi umetnički. Zavidim ti na ukusu."
"Sredila sam ga malo po malo tokom godina, ništa planski." Jelena mu ponudi piće, a drugo odnese Maji koja je gledala kroz prozor sobe dole na ulicu.
"Svejedno, ima tvoj pečat," nastavi Slavko otpijajući gutljaj.
"Čuo si da je onaj Rus imao diplomatski pasoš?" upita ga Maja. "Rekli su nam da je izašao iz policije posle jedno pet minuta."
"A onaj moj Žarko, ili bolje reci Gidža, završio razmazan po ulici." dobaci Jelena iz kuhinje dok je stavljala kafu.
"Sve u svemu, kad pogledaš, na kraju pobedila nepravda," reče im Slavko utučeno. "Toliki trud - nizašta."
"Zašto?" upita ga Jelena donoseći im svima po kafu.
"Kako zašto? Dobro, Džordžov ubica je uhvaćen, ali njegovi papiri zbog kojih je verovatno i nastradao sada su negde na putu za Rusiju. Video sam Rusa kako ih je maznuo u svoj onoj gužvi i pucnjavi," odgovori joj Slavko utučeno. "I sigurno je već daleko odavde, kako si rekla."
"Rekla sam da se izvukao na svoj diplomatski pasoš, ali nisam rekla da je odneo onaj svežanj papira sa sobom."
"Šta? Ali kako nije..." skočiše i Slavko i Maja istovremeno u svom iznenađenju.
"Pa lepo, pozvala sam jednog mog prijatelja sa uticajem u policiji i objasnila mu da su ti papiri tvoji i važni za istragu šta se desilo, bla, bla, bla. Onda je on pozvao koga već treba i Rus je otišao, neraspoložen, svojim putem bez tih papira. Ostali su u policiji."
"Pa ti si genije!" povika Slavko i skoči da je zagrli.
"Ali mi i dalje nemamo te papire, jer su sad kod policije. Isto nam se hvata kao i da ih je Rus odneo," primeti Maja kiselo iz sobe.
"Zašto misliš da ih nemate?" nastavi Jelena produžavajući sa uživanjem neizvesnost.
"Pa zar nije očigledno!" prasnu Maja šireći ruke da simbolično obuhvate prazninu.
"Šta ti je?" upita je Slavko. "Tebe je ovo potreslo više nego što sam mislio."
"Izvini. Ne znam šta mi je," odgovori mu Maja.
"Napravila sam kopiju," Jelena nastavi sa ponosom u glasu.
"Džordžovih papira?" upita je Slavko zaprepašćeno. Jelena mu klimnu potvrdno glavom.
"Pa gde je?" ubaci se i Maja.
Jelena ode u jednu od soba, odakle se uskoro vrati sa velikim svežnjem uredno složenih papira koji je još mirisao na fotokopir mašinu.
"Evo," reče pružajući ga Slavku. Maja mu priđe i pogleda u stranice koje je nervozno listao u svojim rukama.
"Je li to?" upita ga šapatom napetim od iščekivanja.
"Još se vide kopije krvavih mrlja, verovatno onog amerikanca. Rukopis po beleškama je Džordžov, prepoznao bih ga do sada bilo gde," odvrati Slavko.
"I šta piše? Čemu sva ova frka?" upita Jelena.
"Ne znam još, moram da pregledam sve ovo," reče joj Slavko. "Mogu li negde da sednem i provedem malo vremena u miru i tišini?"
Jelena mu pokaza rukom niz hodnik. "Moja radna soba ti je tamo, prođeš kupatilo pa levo."
Kada su ostale same, Maja priđe Jeleni govoreći tiho da je Slavko ne čuje iz sobe.
"Zašto mi nisi rekla da si imala kopiju kod sebe."
"Nisam, jer sam je tek juče napravila. Osim toga, nisam mislila da tebi moram sve da prijavim," odvrati joj Jelena hladno. "Još jedno piće?"
"Znaš da je Slavko bio da me poseti u Njujorku?"
"Baš lepo što se družite u tuđini," pokuša Jelena da zvuči nonšalantno. U sebi oseti nelagodnost što je takva vest uznemiruje.
"Ma više od druženja. Mnogo nam je bilo dobro. Sad znam šta si nekad videla u njemu," nastavi Maja ističući svaku reč sa uživanjem.

"Ovo je fantastično!" čuo se Slavko iz sobe.

"On je sad dovoljno velik da zna sam da bira sa kim će da bude, pa makar i sa tobom," uzvrati joj Jelena i nađe nešto da se uposli u kuhinji da ne bi morala da gleda Majin zadovoljni osmejak.

"Super, jebote!" dopre opet do njih dve iz sobe.
"Slavko!"
"Još samo malo, pa dolazim," čule su kroz zatvorena vrata.
"Reci celom razredu šta je to toliko interesantno."
Kada se konačno pojavio nazad u dnevnoj sobi gde su njih dve sedele, na licu mu je bila čudna mešavina šoka i apsolutne euforije.
"Ovo morate da čujete," reče im ispijajući naiskap novu čašu viskija.
Slavko uze jedan prazan list papira sa Jeleninog stola. "Probaću da objasnim, mada će mi biti stvarno teško sažeti sve što se desilo." Pisao je užurbano neko vreme, a onda je okrenuo ispisan papir prema njih dve. Jelena i Maja su videle da je popunio gornji deo stranice sa nekim brojevima:

110001001110000011010100100101010000001110100101010
001010011100101000111111100101010100101000110101010
100101100011010000110111010100111110101010001010111

"Binarni brojevi?" upita ga prva Maja.
"Tačno," potvrdi joj Slavko. "Ali pitanje je da li tu bilo šta piše? Ako ne znamo da razbijemo taj neprekidan niz brojeva na grupe od po osam cifara, i ako ne znamo da te grupe cifara služe da predstave neke kompjuteru razumljive komande, mislili bi smo da gornji niz nema nikakvog pravog značenja. Čak i kad to sve znamo, vrlo je teško vratiti se unazad i sve to ponovo pretvoriti u razumljiv oblik, kao što je ovo," i Slavko opet brzo ispisa nekoliko novih redova na papiru.

CSEG SEGMENT 'CODE'
ASSUME CS:CSEG
PUBLIC CLR
CLR PROC FAR
PUSH BP
MOV BP,SP
PUSH DS
PUSH ES
MOV AX,DATASEG
MOV DS,AX
ASSUME DS:DATASEG

"Ovo je deo mašinskog koda, koji pomera tekst na kompjuterskom ekranu. Ne pitajte što ga znam napamet - profesionalna deformacija."
"To je tebi razumljivo? Nije tebi lako," dobaci mu Jelena dobroćudno.
Slavko nastavi sa svojim objašnjenjem. "Trenutno je u genetici prihvaćeno mišljenje da je sve u vezi nas određeno genima, kojih imamo koliko znamo 27, i koji su samo mali deo našeg sveukupnog genoma. Većinsko mišljenje u naučnim krugovima je da je skoro 90% ljudskog genoma bez ikakve biološke svrhe, đubre , akumulirani ostaci evolucije i njenih grešaka. Otprilike ovako nešto:

GCGTATTGCTGACCCCGTATGC
TTGACTGAAATGCTGATACTTG
GCCCTAGTCGTACTGATTAAAC
TCATTGGCCATTTTGTACGTAC

gde ovo što sam podebljao se smatra korisnim delom, dok se ostatak smatra beskorisnim. Podseća li vas ovo na onaj niz binarnih brojeva?" Jelena i Maja zaklimaše glavama. "A pošto priroda koristi četiri simbola, umesto naša dva, količina informacija koja je zapakovana u genomu je mnogostruko veća nego u binarnom nizu iste dužine." Slavko spusti ispisani papir na sto.
"U početku smo i Džordž i ja sledili konvencionalno razmišljanje, fokusirajući naša istraživanja samo na gene - igrajući se sa postojećim i tražeći nove, bez nekog uspeha ako mogu da dodam. Tek kad smo bili potpuno obeshrabreni, rekli smo nek' ide sve dođavola i počeli da prebiramo po toj masivnoj deponiji genetskog đubreta. I u tome nismo bili jedini, mnogi pioniri genetike danas sve više usmeravaju svoju pažnju u istom pravcu. Ali dok drugi za sada samo teoretišu, ili u najboljem slučaju eksperimentišu sa malim izmenama genoma, mi smo od početka radili eksperimente sa svih 4 milijarde baznih parova, pozajmljujući dosta metodologije i algoritama iz drugih oblasti kao što su fraktali u matematici i "fuzzing" u analizi nepoznatog kompjuterskog koda."
"Fruktali?" upita ga Jelena. "Kao onaj sok?" Maja joj se na to samo podrugljivo nasmeja.
"Fraktali," popravi je Slavko dobroćudno. "Konačno i definitivno objašnjeni od strane Mandelbrota u njegovoj fraktalnoj geometriji. Fraktal je struktura ili objekat čiji su delovi slični celini, samo umanjeni. Mogu da budu jednostavni, ili vrlo komplikovani. Mogu da izgledaju haotično i često se ne uklapaju u uredne definicije klasične geometrije i analize. Obično su nepravilni i zbunjujući, umesto lepi i predvidljivi kao krugovi i parabole. Ali ovo je važno - svi fraktali počinju jednostavno. Kao i bilo kakvo naučno istraživanje, bolje da bude jednostavno u početku, jer se inače neće pomeriti sa početka."
"Ja tebe ništa ne razumem," reče mu Jelena gledajući ga belo.
"Izvini, nije mi lako da objasnim. A i ovo kako vam objašnjavam je samo vrlo približno," reče joj Slavko pre nego što nastavi.
"Svaki fraktal je logičan rezultat nekoliko jednostavnih pravila, početnog stanja i takozvanog generatora, tj. uzorka od koga će nastati fraktal. U jednostavnim fraktalima ova tri faktora čine troslovni kod konstrukcije, nalik onom od četiri hemijska slova genetičke azbuke. I kao kod DNK, tako i sa fraktalnim kodom - od te koncentrisane informacije nastaju oblici i stvorenja neverovatne lepote i složenosti, nekad toliko komplikovani da ih ni najbolji matematičari na svetu ne mogu razrešiti."
"Kakva stvorenja? Pa to je samo matematika," začuđeno će opet Jelena.
"Iza svega u prirodi je neka matematika," odvrati joj na to Slavko. "Na primer, fraktalima možeš da predstaviš oblake na nebu, paprat, bronhije u našim plućima, kretanje cena deonica na berzama, grupisanje rude zlata u zemljinoj kori, grupisanje galaksija, i još svašta drugo."
Sa mesta gde je sedela, Maja poče da citira: "Velika knjiga Prirode, koja stalno stoji otvorena da u nju gledamo, napisana je jezikom matematike. Njena slova su trouglovi, krugovi, i druge geometrijske figure, bez kojih bi bilo nemoguće razumeti i jednu jedinu reč u njoj; bez njih, čovek tumara u mračnom lavirintu." Kada je završila, Slavko i Jelena su je začuđeno gledali.
"Reči Galileo Galileja, negde u 16. veku. Odnekud mi ostalo u glavi, " reče im Maja sležući ramenima.
"Ponekad me stvarno iznenađuješ," reče joj Slavko.
"Prijatno, nadam se."
"Ali nama obični fraktali nisu bili dovoljni. Nama su trebali multifraktali, gde se neki delovi skupljaju brže, a drugi sporije, mnogo bliže onome kako Priroda organizuje stvari. Međutim, ni multifraktali nas nisu odveli daleko, pa smo onda tu dodali i malo black-box analize koda, tzv. fuzzing, gde smo kontrolisano menjali delove genoma i gledali da li će nešto da se desi. Naravno, nismo mogli da eksperimentišemo na ljudima, pa smo nalazili slične strukture kod drugih životinja. Ponekad bi pronašli dodatne informacije u postojećoj medicinskoj literaturi gde bi određene ljudske deformacije bile genetski objašnjene. Ali ni tako nismo mogli da uobličimo teoriju koja bi definitivno objasnila zašto život izgleda ovako kako izgleda. Sve dok nismo shvatili da je genom samo prvi nivo u nizu koraka koji ga slede, mašina koja pravi nove, komplikovanije mašine, program koji pravi nove, složenije programe. U neku ruku, super komplikovani fraktal."
"I zašto je to sve izazvalo toliku uzbunu?" upita Maja. "Meni to sve prosto zvuči kao interesantan napredak u razumevanju prirode, ali ništa više od onoga što se sigurno dešava ovog trenutka u mnogim institutima i univerzitetima širom sveta."
"Jeste slično, dok ne čuješ kraj moje priče," nasmeši joj se Slavko i nastavi.
"Danas niko ko se bavi sintetičkom biologijom nema ni približnu predstavu o tome kako zapravo funkcioniše taj molekularni kompjuter koji Priroda koristi. Istina, već su potvrđene informacije o uspešnom kreiranju brojača i prekidača, sličnih onima u kompjuterima, ali napravljenim isključivo od razdvojenih niti DNA, kao i prve pokušaje da se naprave molekularne strukture koje su sposobne da naprave nove, složenije strukture. To je otprilike isto kao da si napravio jedan tranzistor, a treba ti još milijarda da napraviš mikroprocesor."
"A koliko ste vas dvojica napravili?" upita opet Maja.
"U tome jeste sva lepota, mi nismo ni pokušavali da imitiramo prirodu i da pravimo male molekularne kompjutere koji imitiraju ove naše, silikonske. Šta smo mi uradili, posle nebrojenih slepih ulica i krivudanja po mraku, je da smo razumeli kako neki delovi molekularnog koda funkcionišu. Delimično smo razumeli sam kôd života!" Slavko zastade zbog utiska.
"Pa?" pogura ga Jelena da nastavi, dok je Maja ćutala izgubljena u mislima.
"Pa kad znaš kako nešto radi, onda znaš i kako to da promeniš da radi nešto drugo. Nešto što nikad do sada nije radio. Ili da popraviš šta je pokvareno. Na primer, znaš kako ljudi danas traže neki specijalan gen ili malu mutaciju koja bi objasnila neku bolest ili telesni defekat. Istina je mnogo složenija naravno, jer mnogi delovi genoma imaju povezane uloge da nešto bude kreirano, tako da samo uz razumevanje na jednom višem nivou možemo da počnemo sa popravkama.
I tu je Džordž uspeo da razmrsi zamršeno i da dokaže naše teorije, nešto što ni ja nisam znao u potpunosti dok nisam pročitao sve njegove beleške."
"Šta je uradio?" radoznalo će Jelena.
"Pošto naravno nije hteo ili nije smeo da eksperimentiše na ljudima, prvo je primenio naše teorije na sitne insekte, koje je mogao da razmnožava brzo i lako u mnogo generacija. Verovatno je sledeće imao na umu sitnije sisare, a onda... nego evo šta mu beleške kažu..." Tu Slavko na brzinu prekopa po papirima dok nije našao onaj pravi - "odgajio je vinske mušice sa ekstra asimetričnim trećim krilom, muve kojima je jedna ekstra noga rasla iz glave, mrave koji su u svemu drugom bili normalni osim što im je zadnji par nogu bio dva puta duži od ostalih. Zadnje što je zabeležio bilo je da je uspeo da odgaji miševe sa dva repa koji su uz to živeli dva puta duže nego normalno i piliće izlegle iz jaja sa trećim krilom. I to je radio kontrolisano, znajući gde i kako da promeni parove aminokiselina da bi posle nekoliko iteracija dobio očekivani rezultat!" Slavko je nesvesno gestikulirao rukama dok im je objašnjavao.
"Zar ne vidite značaj svega ovoga?" upita ih na kraju. Njih dve samo odrečno odmahnuše glavama.
"Ako drugi uspešno ponove naše eksperimente, to će izazvati lavinu interesovanja, što će samo ubrzati dalji napredak ka kreiranju prvog pravog složenog veštačkog života. Džordž i ja smo ubrzali ljudski progres za bar dvadeset godina! Samo pomislite šta će sve biti moguće - napravićemo nove biljke koje će moći da rastu i rađaju bogatu berbu u najsurovijim predelima na zemaljskoj kugli, nove vrste grožđa od kojih će se praviti najbolje vino, opake bolesti će postati izlečive ili potpuno iskorenjene, ljudi će živeti barem dva-tri puta duže nego sada, moći ćemo da promenimo naše telo da bude jače, brže, otpornije na klimu. Moći ćemo sve da unapredimo! "
"Ili da napravimo monstrume," prosu Jelena hladnu vodu na njegovo oduševljenje. "Ako je istorija neki pokazatelj, ljudski rod nema baš sjajne predispozicije da mu se u ruke da neograničena moć, da se igra Boga."
Slavko nije imao nameru da bude obeshrabren. "Zato ćemo poslati ovo svima! U institute, stručne časopise, bolnice, u Ameriku, Evropu, Rusiju, Afriku, Aziju. Ma gde god mogu da nađem adresu." Slavko je jedva obuzdavao svoje uzbuđenje. "Ovo ovde je koncept, dokaz šta može da bude. Sad trebaju svi ostali da pomognu da se ovo što brže završi. A uz to niko neće moći sam da zadrži ove informacije za sebe zbog nekih svojih sebičnih motiva. Od Homo Sapiensa postaćemo Homo Evolutis, hominidi koji direktno i svrsishodno kontrolišu evoluciju svoje vrste... kao i evoluciju drugih vrsta."
"Čoveče..." bilo je sve što je Jelena mogla da kaže. "I dalje dosta nisam razumela, ali zvuči kao bomba, možda i u bukvalnom smislu. Ali tvoje je da odlučiš kako ćeš dalje."
"A šta ćemo da radimo sa našim investitorima?" ubaci se tu i Maja. "Oni će sigurno hteti da dobro zarade na svemu ovome. Zar nije bolje da u početku sve ovo zadržimo za sebe dok ne nađemo kupca koji će da plati najvišu cenu?"
"Ko ono spomenu sebične motive malopre?" dobaci joj Jelena sa uživanjem.
"Investitore ćemo da isplatimo parama koje ćemo dobiti samo od licence za naš softver. Svi će hteti da ga imaju! Ostaće više nego dovoljno para i za nas. A posle će nam sigurno mnogi nuditi unosne konsultantske poslove. Ili već tako nešto."
Maja nije delovala ubeđeno. "O kojim parama tu govorimo?"
"Pa ne znam, nekoliko miliona recimo, u idućih par godina. Možda i više ako stvari krenu kako treba," odgovori joj Slavko posle kraćeg razmišljanja.
"Nekoliko miliona? Ali ako si u pravu, ovo je vredno milijarde dolara! Ma šta pričam, ovo nema cene koju neko neće platiti!" Maja je od uzbuđenja animirano gestikulirala rukama dok je govorila. "Bićemo ludi ako sami ne formiramo kompaniju da to iskoristimo, umesto da prosto razdelimo svima okolo za džabe."
"Ali već smo jednom ranije razgovarali o tome, sećaš se, i mislio sam da smo se složili da je to najbolje."
Maja mu nije odmah odgovorila. Tek kada je iz svoje tašne izvadila paklu cigareta, ponovo je usmerila svoj pogled na Slavka.
"Ti i onaj beznadežni idealista Džordž ste se složili, a ne ja."
Slavko pogleda u Jelenu koja mu samo pogledom nemo dade do znanja da nju ne uvlači u tu raspravu. "Majo, ja stvarno hoću da ovo bude fer za sve, ali ne mogu da uradim to što ti hoćeš. Ako to ne možeš da prihvatiš, onda ću sam doneti odluku za koju mislim da je najbolja."
Maja ga je gledala besno, stežući u rukama svoju tašnu. "Jesi li siguran da to hoćeš?"
"Jesam, ali nerado. Nadam se da ćeš raz..." Slavko je ućutao dok je zurio u hromirani revolver koji je Maja upravo izvadila iz svoje tašne i uperila ga pravo u njegove grudi.
"Majo, šta ti je?" promuca Slavko iznenađeno. Zaobljeni olovni vrhovi metaka zlokobno su bili vidljivi u rupama burenceta.
"Da li si ti normalna žena?" viknu Jelena na nju. "Ubićeš nekoga sa time!"
"Tišina oboje!" preseče ih Maja. "Slavko, skupi sve te papire i stavi ih na sto." Slavko uradi kako mu je naređeno i opet se povuče nazad do Jelene.
"Ako si ti glup da ugrabiš šansu kad ti se pojavi ispred nosa, ja nisam." Maja je užurbano jednom rukom gurala papire u tašnu, dok je drugom i dalje držala pištolj uperen u njihovom generalnom pravcu. "Jedan život imam, i ovo će mi garantovati da ću da ga provedem kao kraljica. Više mi niko neće prebacivati poreklo, pedigre, ili količinu dolara na računu u banci. Od sada, samo najbolje za mene."
Slavko napravi jedan korak u njenom pravcu. "Majo, stani..."
"Beži nazad!" vrisnu Maja histerično. "Ili ćeš i ti završiti kao i Džordž." Jelena je pokušavala da povuče Slavka nazad za rukav.
Slavko je i dalje stajao kao ukopan. "Šta to govoriš? Šta ti znaš kako je Džordž završio?" Umalo nije pao kad ga je Jelena iz sve snage cimnula za rukav i povukla nazad. "Vraćaj se ovamo budalo, zar ne vidiš da nije pri sebi," prosikta mu na uvo kroz stisnute zube.
Majine oči su se napunile suzama.
"Posetila sam ga u njegovoj laboratoriji kasno jedno veče, ne bih li ga ubedila da je najbolje da sve zadržimo za sebe. Mislila sam da ako uspem njega da ubedim, tebe ćemo onda lakše urazumiti. Ali stari lisac nije hteo da promeni svoju odluku. Rekao mi je da ti je već sve poslao."
"I zato si ga ubila?" upita je Jelena zaprepašćeno.
"Nisam htela nikoga da ubijem!" povika Maja histerično. "Zahtevala sam da i meni preda kopije svih beležaka i rezultata, ali je odbio. Kaže nema više, morao je da uništi jer ga prate. Mislio je da će na tu priču da me se otrese."
"Ali to je bila istina," reče joj Slavko.
Maja nije obraćala pažnju na njega. "Onda sam izvadila pištolj koji uvek nosim sa sobom, zbog lične sigurnosti, misleći da ga samo zaplašim malo." Dok je ovo govorila, Maja je upirala cev pištolja čas prema Slavku, čas prema Jeleni.
"Ali matori idiot nije verovao da sam ozbiljna! Kaže nisi ti takva, ti si dobra u duši, samo malo pod stresom. I onda je ustao i krenuo prema meni pružajući mi ruke!" Maja briznu u plač. Slavko i Jelena su ćutali.
"Htela sam da pobegnem iz te njegove tesne sobe koja me je gušila. Htela sam! Ali dok sam posrtala unazad prema vratima, spotakla sam se o nešto na podu i pištolj je opalio. Videla sam ga samo kako posrće nazad prema svom stolu držeći se rukama za grudi. Nije gledao u mene. Kad sam ponovo došla sebi, sedela sam u svom iznajmljenom automobilu na osvetljenom parkingu nekog jeftinog restorana. Onda sam se, u bunilu, prvim noćnim letom vratila nazad u Njujork." Njena ruka sa pištoljem se polako spuštala nadole dok je ridajući sa naporom izgovarala svaku reč.
"Majo, bio je očigledno nesrećan slučaj. Hajdemo svi zajedno u policiju da objasnimo šta..."
Pištolj se ponovo podigao prema njima. U Slavka i Jelenu zurilo je podnadulo Majino lice. Više nije plakala.
"Jesi ti normalan?!" vrisnu ona, pritiskajući tašnu jače uz sebe. "Posle svega što sam ti rekla, to je sve što imaš da predložiš?"
"Ali nevin čovek će da zaglavi zbog toga," protestova Slavko slabo.
"Kriv je sigurno zbog nečeg drugog. Zar si već zaboravio da su te jurili preko pola sveta? Da ja nisam dozvala policiju, ne znam da li bi sad bio tu da mi mudruješ. Ti i ova tvoja manekenka ovde."
Slavko zausti da nešto odgovori, ali ga dodir Jelenine ruke zaustavi. "U redu je. Pusti je da ide, i onako nemaš nekog izbora."
"Ali..." poče Slavko da se ponovo buni.
"Ali šta? Jel' više voliš da si u pravu nego živ? Pusti je da ide kad ti kažem." Gledala ga je značajno pravo u oči.
"Poslušaj šta ti Dugonoga govori," ubaci se tu Maja. "Ne želim da vas povredim, ali ću morati ako pokušaš da me zaustaviš." Ona baci nekoliko plastičnih traka na pod ispred Slavkovih nogu.
"Šta je ovo?" upita on, zbunjen. Izgledale su kao uvećana verzija plastičnih traka koje je ponekad koristio da poveže zajedno nekoliko kablova kada bi organizovao šumu zapetljanih žica u svom stanu. Rupa na jednom kraju, i niz sitnih zubića koji su se protezali na drugom.
"Prvo Jeleni veži ruke i noge, ali dobro, bez zabušavanja. A onda isto uradi i sebi." Slavko pogleda u Jelenu koja samo ćutke pruži ruke prema njemu, kao zarobljenik.
"Stegni jače," dobaci mu Maja kada je završio. "Ove trake su vam mali poklon od američke policije. Kad ih jednom stegneš, više ne popuštaju sve dok ih ne presečeš. Vrlo praktično."
Kad je Slavko sputao samog sebe, Maja im priđe i još dodatno pritegnu svaki od plastičnih okova, dok im se nisu bolno urezali u kožu. Onda je pokupila svoje stvari i sa Džordžovim papirima u tašni se zaputila prema vratima, praćena njihovim besnim pogledima.
Kada je bila na drugom kraju sobe okrenula se ponovo prema njima odmeravajući ih oboje sa lakim prezirom.
"Očekivala sam više od tebe Slavko," reče dok je vraćala pištolj nazad u tašnu. "Jelenu razumem. Ostala je u svom skučenom, komfornom Beogradu, jer se bojala velikog sveta. Ali joj bar zgodno telo ovde obezbeđuje prođu. Dok traje."
"Ma ko si ti da moj život objašnjavaš?" prasnu na to Jelena sedeći zavezana i nemoćna da se oslobodi i iskopa kučki oči.
Maja se nije obazirala na nju. "Ali ti Slavko, ti si kao i ja. Drugačiji, spreman da se otisne u taj isti veliki svet u potrazi za čudima koje ima da ponudi."
"Ne, ja nisam isti kao ti," odvrati joj Slavko. "Možda sam nekad mislio da smo slični, ali ja tebe više ne prepoznajem. Ali hvala ti."
"Zašto hvala?"
"Zato što si nas samo zavezala, umesto da si nas, kako da kažem... uklonila?"
Maja mu se samo ljupko osmehnu sa vrata. "Zar ti ja ličim na nekog monstruma?" Stajala je u mestu još malo čekajući valjda da joj odgovori. "Dobro, ja ću sad da idem, a vas dvoje nemojte da žurite previše da se oslobodite. biće tako najbolje za sve nas."
Sedeli su ćuteći jedno desetak minuta nakon što je Maja nestala sa vrata, pre nego što Slavko skoči sa svoje stolice i sa rukama vezanim iza leđa poče da skakuće vezanih nogu u pravcu kuhinje.
"Gde ćeš ti?" trgnu se Jelena iznenađeno.
"Da nađem nešto da se oslobodimo. Onda moram... onda moram nešto da uradim sa Majom." Slavko je skakutao u mestu u Jeleninoj kuhinji. "Gde držiš noževe ili neke makaze?"
"U prvoj fijoci desno od frižidera, ali ja da sam na tvom mestu ne bih mnogo žurila."
"Šta pričaš? Zar da je pustim samo tako da ode i nikom ništa?"
"Pa što da ne? Nije da ti nešto od nje treba."
"Kako mi ne treba? Odnela je kopije Džordžovih papira! Nemoj da se praviš sada blesava," ljutnu se Slavko na nju dok je naslepo bučno kopao po kuhinjskoj fijoci iza svojih ledja. Kad je konačno pronašao nož koji mu je odgovarao, odskakutao je nazad do Jelene, pazeći da se ne saplete usput preko nameštaja. Ona je i dalje sedela na istom mestu kada joj je ispred lica tutnuo svoje ruke sa makazama.
Slavko iskrivi vrat da je pogleda. "Hajde seci, šta čekaš?"
"Čekam da mi se izviniš što si me nazvao blesavom."
"Šta?!"
"Izvini se, ili se oslobađaj sam." Jelena je bila neumoljiva.
Slavko zakoluta očima. "Dobro, izvini. Nisi blesava. Možeš li sad da uzmeš ove makaze?"
Jelena lako skoči na noge iza Slavka. "Ma samo te zezam," reče mu ona i poče nespretno svojim vezanim rukama da struže makazama po plastici koja je stezala Slavkove ruke.
"Jao! Pazi to je moja ruka!"
"Mamina mazo."
Kada je i poslednja stega pala presečena na pod ispred njihovih nogu, Slavko se okrenu da pođe, ali ga Jelena zadrža rukom.
"Čekaj da ti dam nešto da poneseš."
Slavko se nestrpljivo prebacivao sa jedne noge na drugu, dok je čekao da se ona vrati iz iste sobe iz koje je on nedugo pre toga izašao. Pojavila se pred njim sa blještavim osmehom deteta, ponosno noseći u rukama pregršt zamazanih i izgužvanih papira.
"Je li to...?" upita je Slavko ne verujući očima.
"Aha. Original iz policije, još uvek umazan krvlju onog Amerikanca. Trebala sam danas da ga vratim kad se svi raziđemo. Sreća da se Maja onoliko žurila, pa ga nije pronašla."
"Onda znači..." zausti Slavko, pa zaćuta.
"Onda znači da ne moraš nikog da juriš. Imamo vremena da napravimo još jednu kopiju, a ti vidi posle šta ćeš da kažeš tvojoj kraljevskoj policiji u vezi Maje," nadoveza se Jelena, zabavljajući se gledanjem u Slavkovo zabezeknuto lice.
Njegov iznenadan i čvrst zagrljaj zatekao ju je potpuno nespremnu.
"Nema na čemu," odgovori mu zbunjeno kada je konačno pustio. Želela je da bude još u njegovim rukama.
"Hajde sa mnom," reče joj Slavko, uzimajući njenu ruku u svoju.
"Dobro, samo da uzmem jaknu. Pokazaću ti gde je fotokopirnica."
Slavko se nervozno nasmeja. "Ma ne mislim sada na kopiranje."
"Nego šta onda?" upita Jelena ne shvatajući.
"Mislim... hajde sa mnom nazad u Kanadu. Da nadoknadimo šta smo propustili u ovih deset godina."
"Slavko..."
"To smo trebali odavno da uradimo, da odemo odavde zajedno."
"Znaš dobro zašto nismo," prekinu ga Jelena nežno. "Moje mesto je ovde, gde su mi roditelji, prijatelji, neprijatelji, sve što znam. Svaki ćošak grada nosi neku uspomenu. Kad bih otišla zauvek negde drugde, ne bih više bila ona ista Jelena koju znaš. Mislim da bih uvenula, nekako iznutra."
"Onda ću se ja vratiti da živim ovde," izjavi Slavko odlučno.
"Ne budi melodramatičan," odgovori mu Jelena. "Slatko je maštati o tako nečemu, ali tvoje mesto opet nije ovde, već negde daleko odavde, gde ćeš moći da nastaviš da radiš ovo što si započeo, umesto da čekaš decenijama da ti neko udeli kakvu šansu. Svako ima svoju sudbinu, a naše dve su eto nespojive." Jelena tužno izvuče svoju ruku iz Slavkove.
"Milioni ljudi po celom svetu se rastaju danas kao ti i ja, pa ćemo i mi to nekako preživeti."
"Priviđaš mi se u drugim ženama dok idem ulicama," reče joj Slavko. "Hoću bih da budem tvoj, da budemo zajedno."
Jelena ga ponovo uze za ruku. "Ti ćeš uvek biti moj, ludice jedna." I tako sa rukom u ruci izađoše iz stana u potrazi za kopirnicom.
"Jesi li se video sa mamom?" upita ga Jelena posle kraće ćutnje.
"Ma kad i to? Sad ću otići. Ali da mi obećaš nešto."
"Šta?"
"Ako se nekad vidite po gradu, nemoj slučajno da joj kažeš da sam bio u pritvoru. Pomisliće žena svašta."
"Ćutaću kao zalivena."

DVADESET SEST (Opsada)

"Gde su?"
"Gore. Na zadnjem spratu, mora se stepenicama," promuca nocni cuvar, uplasen novim posetiocima koji su mu pokazali pistolje umesto evra.
"Naoruzani?" nastavi Gidza sa ispitivanjem, dok je Buldog otisao da zaviri na stepenice.
"Nisam video... Mozda. Ne znam."
U tom trenutku druga dvojica se pomolise na vratima i pridruzise se Gidzi i Buldogu u omanjem predvorju.
"Nema drugog izlaza sefe," raportira mu Bambi.
"Sta ce ti taj kratez budalo?" upita Gidza drugog od ove dvojice koji je u rukama sada drzao skracenu dvocevku. "Moja bivsa zena, zatvoren prostor, potrebna preciznost... kapiras?"
"Pa nikud ne idem bez 'Milene' sefe. Dobra je u svakoj situaciji."
Buldog im pridje. "Roki. Nov je, jos nema stofa. Ali bice dobar, znao sam mu pokojnog brata," prosaputa diskretno Gidzi na uvo. "Stepenice su ciste, ne cuje se nista."
"Dobro, dobro. Daj da zavrsavamo ovo vise," Gidza se ponovo okrenu Rokiju. "Ti mali sa topcinom ostani ovde i gledaj da portir ne napravi neko sranje. Stani tu u cosak da te neko ne vidi sa ulice. Ako nesto primetis, zovi me na mobilni. Jasno?"
"Jasno sefe," odgovori Roki vidno razocaran sto je iskljucen iz glavne akcije.
"A nas trojica idemo gore, peske i polako." naredi Gidza Buldogu i Bambiju i tu pocese obazriv uspon do vrha zgrade i nestadose Rokiju iz vida.
"Sta gledas matori?" obrecnu se on na nocnog cuvara. "Sedi tamo iza tog pulta i cuti."

"Ima li nesto?" viknu Oleg u hodnik kroz otvorena vrata kancelarije gde su on i Jelena uzurbano cesljali svaki pedalj u potrazi za bilo kakvom faks masinom.
"Kod nas jos nista!" viknu mu Tipler sedeci na ivici stola dok je Slavko groznicavo otvarao vrata ormana, zagledao u svaku fijoku, i preturao police. Sta ga je prvo iznenadilo, sa obzirom da ovaj sprat nije bio koriscen, bila je cistoca. Nigde prasine.
"Nije ovde, idemo u sledecu kancelariju dole niz hodnik," rece Tipleru, koji na to lenjo skliznu sa stola i krenu za njim. Slavku nije promaklo da primeti drasticnu razliku u motivaciji njihova dva tamnicara. Odluci da pokusa prijateljski pristup sa svojim cuvarom, koji se ponovo posadio u prvu stolicu cim su usli u sledecu prostoriju, koja je izgledala malo veca od prethodne.
"Ja sam vam komsija sa severa, Kanadjanin. U kom delu Sjedinjenih Drzava vi zivite?"
"Na Severnom Polu."

"Evo ga jedan!"
Kada su Slavko i Tipler dotrcali u susednu kancelariju, ugledali su Jelenu pored otvorenog ormana u kome je na jednoj od polica stajala ututkana stara crna Panasonik faks masina. Na podu oko nje bilo je par listova papira. Majusna zelena lampica treptala je da je sve spremno za prijem.
"Je li to?" upita Oleg, gledajuci u Slavka.
"Ne verujem. Faks koji trazimo bi trebalo da ima debeo svezanj odstampanih papira. Ovde nema nista, osim ovo malo po podu."
"Onda trazimo dalje," naredi Oleg tmurno.
Ali kada su i poslednje dve kancelarije temeljno pregledane, svi su se nasli ponovo u hodniku praznih ruku.
"Nista. Par telefona, nekoliko stonih lampi, jedna zagorela dzezva za kafu i to je sve. Ona faks masina je jedina na celom spratu," sumirao je Slavko situaciju u svacije ime.
"Jeste li vas dvoje detektiva-amatera sigurni da smo na pravom mestu?" zajedljivo upita Tipler. Vec je video sebe kako se posle svega vraca kuci praznih ruku.
"Kod vas je Dzordzovo pismo, pa ga procitajte sami," odgovori mu Slavko, i sam razocaran, ali u isto vreme i zadovoljan sto nisu nasli ono sto su trazili.
"Nemoj da se pravis pametan," opet ce Tipler. "Znas da ne razumemo taj vas jezik."
"Govori u svoje ime," Oleg mu rece dok je, sa izvesnim naporom, citao Dzordzovu zagonetku koju je ponovo izvadio iz dzepa. "Mislim da smo sve uradili kako kaze ovde," rece im posle izvesnog vremena. "Ako je ovo bila samo obicna izmisljotina, neko ovde ce da mi plati."
"Portir je rekao da je ovaj sprat vec dugo prazan, je li tako?" upita ih Jelena kada se neceg setila. "Zasto je onda sve tako cisto?"
"Boze! To samo zensko moze, da sad gleda da li je nesto cisto," dobaci Tipler podrugljivo.
"Ne, ne. Pusti lepu gospodjicu da zavrsi," ucutka ga Oleg jednim pokretom ruke. "Izvolite, nastavite."
Jelena pogleda u Slavka, koji joj samo klimnu glavom, pa u Olega, pre nego sto nastavi. "Pa to mora da znaci da neko ovde dolazi redovno da sve pospremi."
"Ovo je skroz napeto, ne znam da li mogu da izdrzim neizvesnost," ubaci se ponovo Tipler. "Pa sta ako neko cisti ovde?"
"Pa mozda je taj isti neko pokupio odstampane listove iz faksa, koji su mu sigurno izgledali kao neuredno ruglo."
"To ti je fina teorija," Tipler ce opet. "Sa takvim talentom, treba da pises knjige."
"Moram se sloziti sa mojim nesnosnim americkim saradnikom," nadoveza se Oleg. "Interesantna ideja koja nam nije od pomoci."
"Ima nekoliko velikih kesa sa druge strane hodnika, gde sam ja trazio." Slavko je vec zurio dugim koracima u pravcu jedne od kancelarija i pre nego sto je zavrsio recenicu. Ostali su ga pratili u stopu. Izvukao je dve velike neprozirne zelene plasticne vrece iza vrata u hodnik. Izgledale su napola prazne. Svi su sada stajali gledajuci u njih.
"Sta sad cekamo? Otvaraj to da vidimo sta je unutra!" uzviknu Tipler prvi i baci se na jednu od kesa, cepajuci je rukama. Oleg i Slavko mu se pridruzise, dok Jelena ostade da stoji.
"Ja ne mogu da kopam po necijem djubretu," rece gadljivo.
"Ma sta se snebivas... vidi sta sam ja nasao - puna vreca od usisivaca, opusci od cigara, stare novine!" zadirkivao je Slavko dok je kopao po drugoj vreci. Jelena samo napravi novu grimasu.
"Ovde ima nesto!" Tipler je po prvi put delovao uzbudjen. Iz kese po kojoj je kopao izvukao je debeli svezanj papira, po kome se prosula neka nedefisana tecnost, ali koji je izgledao kao da je mozda mogao jednom izaci iz faks masine. Tipler pokusa da rukom izravna izguzvane listove.
"Mogu li da pogledam?" upita ga Slavko pruzajuci ruku.
Tipler mu izmace papire izvan domaha. "Ne. Nasli smo ono sto smo trazili. Vise nam niste potrebni."
Slavka obli hladan znoj na te reci. Sta su nameravali da urade sa njima sada kada je sve gotovo? Isto kao sa Dzordzom? Pogledao je ka Jeleni. I ona je uplaseno gledala u njega.
"Dovoljan mi je jedan pogled na sadrzaj pa da vam kazem da li je u pitanju genetika, ili pak neciji spisak inventara i fakture." Otezanje da bi se dobilo u vremenu.
"Vec sam ranije video ovaj zvrljavi rukopis kojim su ispunjene margine stranica," odvrati mu Tipler. "Dzordzova ruka, nema sumnje."

"Vas trojica - ne mrdaj! Posalji zenu ovamo!"
Svih cetvoro su se trgli na ovu iznenadnu komandu jer zaneti u svoje rasprave nisu culi Gidzu, Buldoga i Bambija koji su se upravo pomolili na ulazu u hodnik. Oleg kao covek od iskustva, poce polako da se pomera ka najblizim vratima sa strane, dok su ostali stajali kao ukopani od iznenadjenja.
Stani ti tamo!" naredi mu Bambi pokazujuci mu pistolj. Oleg poslusa, ne skidajuci oci sa te nepoznate trojice. Obe grupe su sada stajale sada svaka na svom kraju hodnika, merkajuci se nelagodno.
"Vas dvoje pocinjete da me impresionirate," prosapta Oleg Slavku. "Uspeli ste da sebi organizujete zastitu u tako kratkom vremenu koliko smo u gradu."
"Voleo bih da je tako, ali ni ja ne znam ove ljude." zbunjeno ce na to Slavko.
"Zarko, moj bivsi suprug," objasni im Jelena. "Uvek nedobrodosao."
"Ako smo zavrsili sa formalnim upoznavanjem, da predjemo na konkretne stvari." Gidzin glas se jasno prenosio hodnikom. "Jelena, dodji ovamo, znas da imamo posla sutra. I ponesi te papire sa sobom, mozda vrede nekome kad ste se toliko trudili oko njih." Onda se seti jos necega. "A vas trojica mi dugujete dva nova dzipa. Vi ste stranci, imate para!"
"Idi sa njim, bolje ce ti biti," rece Slavko Jeleni.
"O cemu taj prica?" Oleg je sada bio stvarno zbunjen.
Jelena ga je ignorisala. "Necu da te ostavim sa ovom dvojicom." odgovori ona Slavku.
"A ja sam mislio sam da ti je to cilj u zivotu."
"Mnogo ti razmisljas. Kako te ne boli ta glava nekad?"
"Jelena!" prekide ih Gidza nestrpljivo. "Dolazi ovamo i ponesi te papirice! Nemam celu noc ovde da se zajebavam s vama."
"Nisam ja tvoja robinja da skacem na tvoju naredbu!" viknu mu ona u odgovor tvrdoglavo.
"Dovedi mi tu glupacu i uzmi papire od ovih," naredi Gidza Bambiju koji drzeci pistolj uz bok krenu pazljivo niz hodnik prema Jeleni i ostalima.
"Stoj!" viknu sada njemu Oleg na ruskom.
"Ma sta seres tu kozak..." odvrati mu Bambi podizuci pistolj. Hodnikom odjeknu prasak. Jelena vrisnu.
Bambi napravi nekoliko teturavih koraka unazad drzeci se rukom za grudi, gde se krvava mrlja polako sirila ispod njegove kosulje. Pao je bez reci ispred Gidze i Buldoga.
"Ubise Bambija!" dreknu Buldog gledajuci u Olega koji je u ispruzenoj ruci drzao veliki Tokarev cija se cev jos uvek pusila. Potegnu pistolj i sam ispali nekoliko metaka u njihovom pravcu dok se zajedno sa Gidzom naglavce bacio u zaklon najblize kancelarije.
Slavko telom gurnu Jelenu sa hodnika i oboje padose prostimice u privremenu sigurnost jedne od kancelarija, dok je Oleg vec uzeo zaklon u drugoj preko puta njih. Tipler je i dalje stajao nasred hodnika kao pas paralisan bljestavim svetlima nadolazeceg kamiona.
"Skloni se ovamo!" viknu mu Oleg, a onda primeti krv kako se lagano sliva niz Tiplerovu desnu nogavicu. Zgrabi ga za ruku i povuce unutra gde se ovaj u soku strovali u jadnu gomilu pored zida.
"Ne osecam nogu! Ne osecam moju jebenu nogu!!" Tipler je postajao histerican.
Jelenino vristanje dopiralo je sa druge strane.

Maja je po treci put pokusavala da ubedi flegmaticnog pozornika, koji je dosao da proveri njen poziv, kako ne treba njoj da uzima nikakvu izjavu vec da ide unutra u zgradu i vidi sta se to desava. Ovaj joj je po treci put, sa dosadom u glasu, krenuo da objasnjava da je sve u redu, vidite gospodjo da je portir unutra, cita novine, sve je u redu i hvala lepo - kada su poceli da odjekuju pucnji negde sa gornjih spratova Palate.
"Jebote..." rece grabeci svoj radio. "Centrala, centrala... ovde Velickovic na ulazu u Kneza. Ispaljeno vise hitaca u unutrasnjosti Palate Albanije. Po izjavama svedoka unutra se nalazi - " on tu pogleda upitno u Maju - "sest. Ne, sedam. Ne, cekaj, osam!" odgovori mu ona.
"Osam potencijalno naoruzanih i opasnih lica se nalazi unutra. Posaljite interventnu ispred broja dva."
"Interventna polazi. Mozete li drzati situaciju pod kontrolom dok ne stignu?" zakrca pitanje kroz mali zvucnik radija.
"Moji prijatelji nisu opasni ni naoruzani!" ispravi ga Maja, ali je pozornik Velickovic vise nije slusao. Napola pognut uputio se prema ulazu odakle ga je iznutra portir uspaniceno posmatrao ne pomerajuci se sa svoje stolice.
"Otvori vrata!" viknu mu policajac uzurbano. Portir je i dalje sedeo na stolici izgledajuci sada potpuno uplaseno.
"Ej, cujes ti mene? Pucaju ti po zgradi, otvaraj bre!"
Roki se pomoli iza ugla iz senke hodnika sa dvocevkom u rukama.
"U cemu je problem ovde gospodin policajac? Samo se malo vesele ljudi, pa pucaju. Evo ja i moja 'Milena' ovde," rece podizuci dvocevku prema vratima, " pucamo za Novu godinu, svadbe, sahrane, godisnjice." Pozornik Velickovic jedva stize da se baci u stranu pre nego sto je kisa sacme raznela staklo jedne polovine vrata u hiljadu komada. Na ulici nastade haos gde je svako jurio da se sto pre skloni. Maja ulete bezglavo u najblizu radnju ciji stakleni izlozi nisu pruzali nikakvu zastitu. "Za ispracaje, doceke, fudbalske utakmice,..." nastavljao je da nabraja Roki iznutra. Uz eksplozivni prasak druga polovina vrata se razlete na sve strane. Velickovic se na sve cetiri odmicao od vrata, drzeci se zida i istovremeno pokusavajuci da izvadi svoj sluzbeni pistolj. Konacno je uhvatio zaklon u relativnoj bezbednosti obliznjeg haustora.
"Centrala, pucano je na sluzbeno lice! Ponavljam pucano je na sluzbeno lice!" Tu se on temeljno prepipa pa nastavi: "Sluzbeno lice nepovredjeno!"
Roki se mirno vrati na svoje mesto iza coska u hodniku pored portira, van pogleda sa ulice. Iskusnim pokretima zameni prazne patrone u sacmari sa novim i okrenu Gidzin broj mobilnog.
"Halo sefe? Dosao jedan policajac na vrata, pa samo da javim da nemate mnogo vremena tamo gore. Mislim da nesto sumnja." Kad je obavio taj poziv, Roki pogleda u nocnog cuvara koji je lezao zgrcen sa bradom na kolenima u cosku na podu iza svog pulta.
"Ma jesi video kako se ponasa? Pravo na vrata, pa vice otvaraj. Nije ni pokucao, ili barem lepo zamolio. Pa je li to pristojno? 'Ajde lepo ti meni kazi je li to pristojno tako banuti ljudima u poslu?"
"Nije... nije pristojno," promuca cuvar ne skidajuci oci sa sacmare. "Dobro si mu rekao... bas je bio bezobrazan."

Jedanaest spratova iznad Rokija, Gidza pogleda u Buldoga. "Moramo ovo da zavrsavamo, pa da se sklanjamo. Uskoro ce da postane vruce."
"Jelena, jesi li dobro?" viknu u prazan hodnik. Tisina.
"Sad me pitas, kad ste zabili par metaka u zid gde sam bila," stize mu konacno nazad odgovor.
"Ne budi tvrdoglava, vec kreni polako ovamo prema nama. Nema drugog izlaza odavde, sem ovog koji mi kontrolisemo. Budimo svi razumni i niko vise ne mora da strada."

"O cemu prica taj jebeni manijak sto me napucao?" zajeca Tipler frustrirano pored Olega.
"Ne znam zasigurno, ali zbog necega govori nasoj lepoj devojci da dodje kod njih."
"Pa neka ide vise, koga je briga!"
"Ne, ne. Ona bi mogla biti nas izlaz odavde. Ne moram da ti kazem da smo saterani u cosak odakle nema izlaza, da ne znamo koliko ih ima tamo sa druge strane, i da ja mogu da ih zadrzim samo neko vreme. Treba nam svaka prednost koju mozemo da iskoristimo. Ne, ona ne ide nikuda."
Oleg nije morao da brine, jer ni Jelena nije imala nameru nigde da se mrda, sve dok meci mogu da lete ka njoj. Bezbedni cosak u kome je sedela daleko od vrata bio je za nju sasvim super, hvala lepo.
Slavko, zaklonjen iza vrata, za to vreme nije skidao pogled sa sveznja Dzordzovih papira zaboravljenih od Tiplera posred hodnika kada ga je Oleg odvukao u kancelariju preko puta.
"Nemoj nista da ti pada na pamet lepi, ti papiri ostaju tu gde jesu," dobaci mu Oleg sapatom, samo napola vidljiv kroz vrata. Ostar miris baruta mesao se sa slatkastim mirisom krvi u hodniku gde su istanjeni ostaci barutnog dima lebdeli lenjo blizu plafona kroz jezera vestackog svetla. Slavko skliznu prislonjen uza zid i sede na pod. Nista nije mogao da uradi osim da ceka. Pogledao je u Jelenu na drugom kraju polumracne kancelarije. Sedela je kao i on, na podu, ledjima prislonjenim uza zid, uzdignute glave i rukama na kolenima. Cuvsi je kako vristi ranije, Slavko je mislio da je to od straha. Sada kada je prvi put zaista dobro zagledao od kada je ovo ludilo pocelo, video je da nije uplasena. Video je da je besna. Besna do suza sto nista ne moze da uradi da se izvuce iz ove situacije u koju nije trebalo da zapadne.

Nikog zivog nije bilo na ulici. Roki ponovo nakratko isturi glavu i proviri duz zamracenog hodnika kroz razbijena vrata i osvetljeni cetvorougao koji mu je uramljivao malu sliku Knez Mihajlove. Nikoga nije video da je prosao vec mnogo dugo. Gde se sav taj narod denuo? Hteo je da gleda lepe devojke kako prolaze, nasminkane i udesene, da ubije vreme dok ceka ovde pazeci na ovog dosadnog portira, koji je izgledao kao da se usrao u gace. Nije hteo da prilazi da proverava.
Onda se prvo jedna senka na kratko pojavila ispred ulaza, pa zatim druga, pa treca iza stuba sa druge strane. Uvek jedva izvan vidokruga, nikada na otvorenom. "Izgleda da je onaj bezobrazni zdral doveo prijatelje," pomisli Roki oblizujuci suve usne.
Prvi kanister sa suzavcem koji je uleteo izbacio je odmah nazad napolje. Sledila su ga jos tri nova. Klececi na kolenima, kasljuci i placuci obilato, proverio je patrone. Nema se kuda nego napolje. Vreme je da im pokaze vestinu, kao u video igrama. Majstorski i bez milosti. Okrenuo se naslepo u pravcu gde je bio portir. "Ne mrdaj odatle dok se ne vratim." U odgovor mu je stigao samo kasalj negde iza zavese od belog dima.
Pritisnuo je drveni kundak cvrsto u rame i sa kratkom cevi uperenom isred njega pomolio se iz suzavca na izlazu, trudeci se da kontrolise kasalj. Poskidace sve koji pomole svoje misije noseve iz zaklona, rascitice situaciju, i vratice se nazad unutra.
"Baci oruzje!" doprlo je negde sa njegove leve strane iz megafona. Ne spustajuci sacmaru poceo je da se okrece u tom pravcu. Meta se upravo sama javila.
Prvi metak ga je pogodio u grudi. Drugi, u rame jedva da je osetio, pre nego sto ga je treci pogodio u celo. Bio je mrtav pre nego sto mu je glava udarila u plocnik.

"Sta se dole dogadja? Ti, idi i pogledaj kroz prozor!" naredi Oleg sapatom Slavku, cuvsi eho pucnjave od dole. Slavko mu klimnu potvrdno glavom i pozuri do jednog od prozora, jer je i sam bio radoznao. U povratku se pognu nad Jelenom. "Kako si?" Ona mu samo bez reci stisnu njegovu ruku u svoju. "Bice sve dobro na kraju," pokusa on da zvuci utesno pred njom. "Nekako."
"Dakle?" upita ga Oleg nestrpljivo kada se Slavko pojavio ponovo na vratima.
"Ne vidi se ulica odavde. Jedino sam video gomilu rotacionih svetala. Policija i hitna pomoc verovatno. Fasade zgrada po celom kraju pulsiraju plavim i crvenim. Mislim da su ovde zbog nas."
"Mislis?" podrugnu mu se Oleg. "Pa mi ovde imamo potvrdjenog genijalca!"
"Sa druge strane," nastavi on posle krace pauze, "to bi moglo da resi nas mali problem sa ovim vasim prijateljima na drugom kraju hodnika."
"Oni nisu nasi prijatelji."
"Koga je briga? Sad samo treba da cekamo. Svi ce uskoro nesto da urade."
Hrpa Dzordzovih belezaka vise nije bila na podu hodnika.

Istovremeno, na drugoj strani hodnika, Gidza i Buldog su takodje pokusavali da razaberu sta se to dole dogadja.
"Sefe, moramo da idemo. Ovo nije dobro."
"Sacekaj malo," odgovori mu Gidza dok je cekao da se Roki javi na mobilni. Odjednom naglo spusti telefon i pogleda prazno u zid ispred sebe.
"Sefe, sta je bilo?"
"Neko drugi se javio na Rokijev telefon. Moramo da se gubimo odmah odavde."
"Ali kuda? Jedini izlaz je dole."
"Sici cemo par spratove nize, gde mozemo kroz neki prozor da izadjemo na krov, odakle cemo vec negde da zdimimo."
"Ali sefe..."
"Imas li mozda neku bolju ideju?" ucutka ga Gidza besno. "Sto ovo nije moglo da se desi prekosutra, pizda im svima materina!"
"Hajmo sefe. Izletecemo kroz vrata, pa na stepenice," pokusavao je Buldog nekako da ga pokrene iz slepog besa.
"JELENA!!" zaurla Gidza. Odgovora nije bilo.

Oleg je kleknuo, zaklonjen u okviru vrata, i pazljivo rukom podbocio pistolj kojim je sada drzao na nisanu vrata gde je znao da se nalaze njihovi napadaci. Neko nesto viknu odande.
"Hajde maljciki. Policija samo sto nije naisla. Mora da se ide."
Propustio je prvu siluetu koja je projurila preko hodnika. Opalio je jedan metak na drugu kad se pojavila na istom mestu. Sa zadovoljstvom se nasmesio kad je cuo priguseni jauk.

"Sefe!"
"Cuti i trci dole. Trazi prozore gde se vidi neko izbocenje napolju," odvrati mu Gidza drzeci se za rame koje je bolno pulsiralo. Mogao je da oseti kako mu krv buja medju prstima. Dok je sisao sprat nize, Buldog ga je vec cekao. Na Gidzin upitan pogled on samo odrecno zaklima glavom.
"Idemo jos dole." naredi Gidza. Negde na stepenicama ispod njih culi su topot mnogih nogu.
Dva sprata nize imali su vise srece. Skoro duz cele fasade, pored svih prozora, isla je siroka izbocina po kojoj je jedna osoba mogla komotno da se krece. I najbolje od svega, niko dole sa ulice nije mogao da ih vidi jednom kad se popnu tamo.
"Otvori ovaj," naredi Gidza Buldogu pokazujuci mu zdravom rukom ka jednom od prozora koji mu je izgledao najzgodnije. Osecao je kako ga snaga polako napusta. Nisu imali mnogo vremena pre nego sto horde murije banu na njihov sprat i pocnu da pretresaju svaki cosak. "Izadji prvi, pa mi pomozi."
Jednom napolju na izbocini, jedino sto im je ostalo da urade bilo je da polako otpuzu van pogleda radoznalih ociju do sledece zgrade. Ali tu ih je docekala nova nepredvidjena prepreka - visoka metalna ograda gde je jedini put vodio oko njene ivice do kosog krova sa jedne strane i otvorenog ambisa iznad ulice sa druge. Buldog prvi pazljivo prebaci svoje masivno telo na drugu stranu cvrsto se drzeci za debele sipke, gde se cvrsto posadi ledjima uz ogradu sa druge strane na kosini metalnog krova.
"Hajde sefe," pozva on sapatom, pruzajuci ruku prema Gidzi koji je neodlucan stajao sa druge strane. Manevar prebacivanja bio je rizican i sa dve zdrave ruke. Sa jednom je bio skoro nemoguc.
"Sefe... sefe!" pozurivao ga je Buldog cuceci sa druge strane ograde.
Gidza pogleda jos jednom dole ispod sebe na Knez Mihajlovu gde se sada napravila velika guzva. Policija, vatrogasci, hitna, i gomila radoznalaca koji su uzbudjeno posmatrali svu ovu akciju pokusavajuci da natuknu sta se desava. Niko nije gledao gore ka mestu gde su se nalazili. Zatim je pazljivo odmerio ogradu koja mu se isprecila izmedju njega i spasenja. Visoka i cvrsta, sa debelim, zardjalim metalnim sipkama razmaknutim tek toliko da odrastao covek moze ruku da provuce izmedju njih, i sa siljcima ozbiljnog izgleda na vrhu, protezala se celom stranom zgrade. Jedini put mu je bio okolo, iznad urbane provalije. Zdravom levom rukom zgrabio je cvrsto poslednju sipku u nizu, i gurnuvsi desnu nogu izmednju dve sipke kao oslonac, zabacio je telo levo oko ivice, viseci na trenutak iznad praznine. Levom nogom se zakacio za sipke sa druge strane dok mu je dlan gulila gruba povrsina nagrizenog metala. To je bilo najdalje sto je mogao da dodje bez desne ruke, objahujuci nezgrapno obe strane ograde.
"Vuci me gore!" prostenja on Buldogu privukavsi telo sto je blize mogao ka drugoj strani. Ovaj ga nato zgrabi rukom prvo za jaknu, a zatim za ruku kada je jakna pocela da klizi.
"Ajde sefe, drzim te!"
"Sta ajde? Vuci gore bre!"
"Ma moras se pustiti prvo. Ne mogu te tako zakacenog nigde povuci."
Gidza je oklevao samo za trenutak pre nego sto je izvukao desnu nogu izmedju resetki. Istog trenutka se okliznuo i prostro po nagnutom metalnom krovu viseci na Buldogovoj ruci. Ranjeno rame mu sevnu paralisucim bolom. Bljesnu mu pred ocima. Iz pravca odakle su upravo dosli culi su se povici. Mogao je da vidi prvog specijalca koji se vec do pola izvukao kroz prozor. A on je i dalje lezao na istom mestu. Pogleda na gore prema Buldogu.
"Izvini sefe." rece mu ovaj i dalje ga ne povlaceci ka sebi.
"Sta pricas tu?" viknu Gidza sada vec osecajuci neku nejasnu nelagodnost.
"Ponudjeno mi je od Grupe tvoje mesto. Da ja vodim posao. Kazu postao si im veliki rizik."
"Pa dobro, ponudili su ti, ti odbio i gotova prica. Raskusuracemo se sa tim pizdama kad se izvucemo odavde." Gidza pokusa da nadje neki oslonac pod nogama, ali jedino uspe da kao neka velika zaba napravi nekoliko klizavih pokreta potrbuske po krovu.
"Ja prihvatio. Unapredjenje je unapredjenje."

Buldog pusti Gidzinu ruku. Uz par odmerenih pokreta uspnu svoje masivno telo do zaravnanja gde se moglo normalno hodati. Nije se vise okrenuo da pogleda Gidzu koji je jos nekoliko trenutaka ocajnicki mlatarao rukama i nogama trazeci bilo kakav oslonac, pokusavajuci da ukopa noktima u metal i uspori svoj neminovan put ka ivici. Ni da slusa kletve svom imenu i porodu, dobacene mu kroz stenjanje i psovke. Kad je zvuk tupog udarca i vriske dopro od dole sa ulice, vec je zamakao u mracne senke na drugom kraju krova.

* * *

"Policija! Izadji u hodnik, svi, i ruke da se vide!"

Slavko pogleda u Olega koji mirno spusti svoj pistolj na pod, i sa Jelenom izadje polako u hodnik drzeci ruke visoko iznad glave i pazeci da ne napravi neki nagli pokret. Oleg je bio sledeci za njima u skoro identicnoj pozi. Docekali su ih mrki pogledi specijalaca, u profesionalnoj formaciji, sa slemovima, pancirnim prslucima i dugim cevima uperenim u njihovom pravcu. Jedan od njih cucnu da proveri puls mrtvom Bambiju, ali samo odrecno odmahnu glavom gledajuci u svog komandira.
"Ko ste i sta radite ovde?" upita ih ovaj strogo dok su ih svakog pojedinacno temeljno pretresali pritisnute licem uza zid.
"Hej, pazi malo sta vatacis!" viknu Jelena na svog cuvara koji je revnosno prionuo na zadatak da proveri svaki pedalj njenog tela.
"Zgrada je osigurana. Posalji doktora gore i neka se pripremi ekipa za uvidjaj," dojavi neko radio vezom.
"Mi ne znamo ovu dvojicu," rece Jelena iskrecuci glavu prema svom ispitivacu.
"Tako lepa devojka, a sa kakvim se protuvama povlaci okolo. Hoces da kazes da si ih danas prvi put u zivotu videla?" odvrati joj on zajedljivo.
"Ne bi verovali," odgovori ona rezignirano.
"Ovaj ovde ima ruski diplomatski pasos!" doviknu Olegov specijalac komandiru. "A onaj tamo na podu je amerikanac. Ovaj treci je neki nas, Filip Visnjic."
"Diplomata sto izgleda kao da bi medvedu vrat mogao slomiti, princeza, kauboj i ovaj... guslar," pokaza komandir na Slavka. "Lepo drustvo. Pakuj ih sve i vodi u stanicu. Neka ih slusa ko je placen za to."

DVADESET PET (Hotel)

"Hvala ti za sve," rece Slavko Tosi dok su se on i Jelena rastajali sa njim na bulevaru ispred Hrama Svetog Save. "Najbolje ce biti za tebe da ne znas kuda smo otisli."
"Nista ne brigajte za mene, otici cu na par nedelja kod brata na selo dok ovo ne produva, pa cemo ja i on zajedno da popravimo sav ovaj krs. Bice mecka opet nova kao da je Svabo ispresovao!"
"Zao mi je za sve probleme koje vam je Slavko napravio," rece mu Jelena gledajuci sa osecajem krivice u razvaljeni auto pored kog su stajali. Slavko joj na to samo uputi otrovan pogled i ne rece nista. Onda se gonjen osecajem krivice masi za dzep. "Evo da platim jos jedan ekstra dan, da bude lakse." Ali Tosa nije hteo ni da cuje da to prihvati.
"Ma ne brigaj nista sefe," rece spremajuci se da podje. "Ova trka je bila zbog mene, nisam mogao vise da izdrzim, samo je puklo nesto unutra u meni. Gledas sve ove godine te parazite kako su se napunili para drpajuci od naroda, pa se onda jos namnozise i osilise, napravise od nas zadnje siromahe, izbrisase svojim bescascem vekove sticanja cistog obraza. Ali dici ce se jednom kuka i motika, sto ono kazu, kad se casa jeda konacno prelije." Tosa tu zacuta, ocigledno ponovo obuzet nekim unutrasnjim uzbudjenjem. "Vas dvoje ste jos mladi, imate vremena da napravite nesto bolje za sebe. Evo vidis, ni ne svadjate se vise!" I sa tim recima se odveze niz ulicu, masuci im kroz otvoren prozor.
"Totalno je sada porastao u mojim ocima nego kada sam mu prvi put seo u taksi," promrmlja Slavko gledajuci niz ulicu dugo nakon sto se Tosina mecka stopila u saobracaj na bulevaru. "I sta cemo sad?"
"Ja ne znam sta ces ti, ali ja idem kuci. Sutra me ceka moja revija koju jos nisam pripremila, zahvaljujuci tvom uplitanju, ako se secas."
"Kako mozes sada kuci!" uspaniceno ce Slavko. "Mislis da onaj tvoj nije nekog posadio tamo da te ceka?"
"Ja nemam cega da se plasim od njega," odgovori mu Jelena oklevajuci. Prodje nekoliko trenutaka dok je vagala u glavi sta joj je ciniti. "Uf, sto mrzim ovo sve! Sto stvari imam da uradim, a ja se ovde za tobom raspravljam."
"Ja se ne raspravljam sa tobom," pomirljivo joj rece Slavko. "Ali ne mozes danas kuci."
Jelena ga samo pogleda razdrazeno, a onda izvadi svoj mobilni. "Idem kod moje Milanke. Nadam se da cemo ja i ona uspeti da spasimo sta je jos ostalo od ove katastrofe."
Slavko je cutke posmatrao dok je Jelena razgovarala na telefon. Nije dobro sto stoje toliko dugo na otvorenom gde neko moze da ih vidi i prepozna, pomisli sa nelagodom. Ali vise ga nije bilo briga, jer bez Jelene i onako nece moci da zavrsi zapoceto. Opet bez Jelene.
"Ne mogu da verujem!" prenu ga Jelenin uzvik. Zavrsila je sa telefonom. "Nekakva krmenadla se namestila i kod njenog stana kaze. Vidis li sta si mi napravio! Uvek isto sa tobom - bolje da se nisi ni pojavljivao!"
"Uvek isto sa mnom? Sa mnom!?" Slavko oseti kako mu od iznenadnog besa bubnja u slepoocnicama. "Ti si ta koja je stalno pravila neke komplikacije dok smo bili zajedno! Uvek u pravu kako god okrenes. I da znas da sam se pojavio samo sto sam morao."
"Sta hoces time da kazes?" upita ga Jelena hladno.
"Nista," Slavko stisnu zube da ne bi nista vise rekao. "Mislim da treba da se sklonimo sa ulice, eto to hocu da kazem."
"Ja sa tobom vise nikuda ne idem," rece mu ona.
"Mrak je i ulice ce uskoro da se isprazne. Sklonimo se barem u neki hotel do sutra. Negde gde ima puno ljudi okolo," predlozi Slavko ignorisuci njene poslednje reci.
"Ako mislis da cemo da delimo sobu, to mozes da zaboravis."

Hotel "Kasina" na Terazijama, prvobitno jednospratnica sa kafanom i omiljeno sastajaliste Beogradjana sredinom proslog veka, srusen je oko 1920. godine i na njegovom mestu podignuta je moderna cetvorospratna hotelska zgrada, dogradjena 1966. godine sa jos tri sprata. Dok je nekada strcao sam medju nizim kucama, danas je njegova fasada stopljena sa okolnim poslovnim zgradama koje ga prisno okruzuju i usvajaju kao da je njihov integralni deo. Slavko je tu uzeo dve susedne sobe za njega i Jelenu na cetvrtom spratu. Prvo sto je uradio kada je zatvorio vrata sobe bilo je da skine sve sa sebe i pod tusem dugo spira poslednjih nekoliko dana. Zatim se vratio u sobu do kreveta na koji je bacio torbu sa kompjuterom i drugu manju sa rucnim prtljagom gde je imao nesto cistog donjeg vesa. Sve drugo sto je pazljivo spakovao za ovaj put ostalo mu je u Salcburgu, seti se sa zaljenjem. Okupan i osvezen, sa velikim uzdahom se izvalio poledjuske na krevet gde je sa rukama ispod glave neko vreme samo blejao u plafon ne misleci ni o cemu. Kroz zid je slabo dopirao Jelenin glas, pomesan sa ulicnom vrevom Terazija. Pricala je stalno sa nekim na telefonu. Sposobna zena, verovatno pokusava da spase tu reviju koju je on nehotice doveo u pitanje, pomisli pre nego sto ga neprimetno ovlada san.

"Slavko! Probudi se vise... Slavko!" Umalo nije pao sa kreveta dok je pokusavao da shvati gde je i sta se desava. Onda je kroz otekle kapke ugledao Jelenu u farmerkama i majici na kojoj je pisalo nesto kao "Volim Beograd" kako stoji na vratima sobe kose vezane u pomodno neurednu pundju. Zgodna kao nijedna druga.
"Sta...hoces?Jesam...li...spavao?" uspeo je samo da progovori dok se sa mukom uspravljao da sedne.
"Setila sam se!" ushiceno mu odvrati ona sedajuci pored njega na krevet.
"Setila si se jos neceg oko cega mozemo da se svadjamo? Moze li to da saceka do ujutro?" Slavko poce ponovo ceznjivo da klizi prema jastuku.
Jelena ga povuce nazad u uspravan polozaj. "Nisam na to mislila, mada sigurno bih mogla. Nisi ti los, samo nije lako oprostiti sve sto je bilo... Nego sinulo mi je sta znaci ona cudna recenica koju ti je napisao onaj tvoj iz Amerike! Usred price sa Milankom dok sam je bombardovala svakojakim instrukcijama za sutra, kad odjednom - Bum!"
"Bum sta?"
"Ma daj probudi se vise majke ti! Ja ti ovde govorim da znam gde je ono sto trazis, a ti samo gledas da zaspis."
"Pa gde je?"
"Polako, moram sve po redu, da bude napeto. Beogradska Stambol kapija se nalazila ispred danasnjeg Narodnog pozorista, i to vecim delom ispred spomenika knezu Mihailu, a u manjoj meri se priblizavajuci osovini danasnje ulice Vase Carapica. Da li me pratis?"
"Ako ti kazes, ja pojma o tome nemam."
"Dobro, onda dalje - ta zloglasna kapija srusena je 1866. godine i od njenog kamena su mnogi Beogradjani podigli kuce. Veliki deo je uzidan i u temelje Narodnog pozorista."
"Znaci trazimo negde blizu pozorista?"
"Tacno, a znas i tacno gde," rece mu Jelena.
"Ja znam?"
"Pa ne znas jos uvek, ali cu ja sad da ti kazem. Palata Albanija, sagradjena 1939. godine, nazvana je tako ubrzo posle izgradnje po kafani koja se prethodno nalazila na njenom mestu. Prilikom kopanja temelja za Palatu, pronadjen je skelet mamuta! Zagonetka resena!" Jelena posle ovoga zacuta trijumfalno, ponosna na svoje objasnjenje. Slavku se lice najednom ozari kad mu se upalila lampica u glavi.
"A mi smo sada na manje od dvesto metara od nje! Manje od dvesto metara do cilja!" Slavko skoci i utisnu poljubac iznenadjenoj Jeleni."Sta cekamo onda? Idemo da vidimo!"
"Stani malo, vidis li koje je doba? Uz to, to je poslovna zgrada, portir nas ne bi pustio tek tako da se usetamo i da je dan. Zvacu sutra neke prijatelje koje znam, pa ce neko srediti da te puste."
"Mene da puste? A ti?" upita Slavko razocarano.
"Nasao si sta si trazio, zbog cega si me trebao. Ja sutra imam svoj zivot da nastavim i dovedem u red. Mada moram priznati da znas kako da devojci dan ucinis interesantnim." Jelena ustade i krenu prema vratima sobe.
"Cekaj..." zausti Slavko kada mu pored lampe na nocnom stocicu njegov mobilni telefon poce da vibrira. "Samo sacekaj, nemoj nigde da ides," rece joj dok se premisljao ko ga zove i da li da se javi. "Halo?"
Jelena ga je posmatrala. Ponekad se pitala da li bi vredelo da saceka, da ostane ovde.
"Kako je Njujork?" cula je Slavka kako pita. Pokusavala je u glavi da pogodi sa kim razgovara. Da li je on to izgledao obradovan?
"Sta se desilo? Gde si sad?" Slavkovo lice je sad odjednom postalo ozbiljno. "Nemoj da pricas! Pa i ja sam!" Opet mala pauza. "U hotelu Kasina. Jeste, na Terazijama. Nego jesi li sigurna da je sve u redu?" Sa kim je to pricao? Jelena je prisla korak blize, zainteresovana. "Nemoj... nemoj da dolazis, nije dobra ideja." Ko to da dodje? "Ma hocu da te vidim, samo i ja sam u frci pa ne znam od kakve koristi cu da ti budem u tvojoj situaciji. Dobro, 'ajde cekam te."
"Nikad neces pogoditi ko me nazvao," rece Jeleni.
"Zasto bih pogadjala nesto sto me ne zanima?"
"Secas li se Maje?"
"Maje Taskovic? Ona te je zvala?"
"Da. I kaze da je i ona u Beogradu zato sto je u Njujorku imala problema sa slicnim tipovima koji su i mene pratili dok ih se nisam otresao u Austriji. Kaze da je dosla ovde da se skloni dok sve ovo ne produva."
"Pa kako je Maja? Krade li jos uvek tudje muskarce?"
"Necemo sad o tome," nelagodno ce Slavko. "Znas da sam samo u tebe gledao dok smo bili zajedno. Uostalom, nije ni vazno. Sta je vazno je da imamo zajednicki problem i treba da pomognemo jedni drugima."
Jelena se na to samo nasmeja, iritirana. "Vas dvoje se pomazite koliko hocete. Mene se vasi problemi ne ticu. Imam dovoljno svojih."
Kucanje na vratima sobe sprecilo je Slavka da joj odgovori, sto mozda i nije bilo tako lose s obzirom u kom pravcu je sve krenulo.
"Ovo je bilo brzo," rece on. "Rekla je za pola sata. Molim te otvori joj vrata."
"Naravno, evo odmah. Ne zelim da vas dvoje budete razdvojeni duze nego sto je neophodno." Jelena se masi za kvaku.
"Ja stvarno ne znam sta ti..." Slavko zacuta u pola recenice gledajuci zgranuto u otvorena vrata. U hodniku su stajala ona dvojica iz Salcburga! Krupniji je prosto zagradio vrata svojim plecima, dok je onaj mrsavi nekako nelagodno provirivao preko njega.
"Koga vi trebate?" upita ih Jelena ljutito, ne primecujuci pogled pun panike u Slavkovim ocima.
"Ja trebam onog druga tamo, lepa devojcice." odvrati joj Oleg i pusti samog sebe da udje, sve vreme odmeravajuci zadivljeno Jelenu. Tipler udje za njim i stade u jedan ugao nevelike sobe koja je sada imala ozbiljnu potrebu za slobodnim prostorom. "Dobar dan," rece reda radi.
"Dosli jednom Rus i Englez," dobaci Jelena Slavku jos uvek drzeci otvorena vrata. "Sta je ovo - vic?"
"Ah, lepa i duhovita - sta covek vise moze da pozeli. Tvoja devojka?" obrati se Oleg Slavku na losem engleskom zatvorivsi vrata za sobom. Njegovo nabijeno telo je sada potpuno blokiralo jedini izlaz.
"Nije, prijateljica. Zapravo, ona nema nista sa svim ovim i upravo je krenula napolje."
"Slavko, ko su ova dvojica?" zabrinuto ga upita Jelena.
"Ona ista dvojica iz Salcburga o kojima sam ti pricao."
"Drago mi je da smo se sada svi lepo upoznali i procaskali, ali treba malo i da se radi. Gde je paket sa groblja?" nastavi Oleg sa prijatnim tonom u glasu. Slavko mu pruzi Dzordzov papir. "To je bio vazan deo, ostalo sam bacio. Mislim da je bio pijan u svojim zadnjim trenucima, ili tako nesto, jer ne znam o cemu govori. To ste trazili sve ovo vreme, a sad nas ostavite na miru. Molim vas."
"Ne znas, a?" rece mu Oleg dok je pazljivo zagledao dato mu parce papira. Cak ga je podigao i prema svetlu pre nego sto je izgubio interes i dao ga Tipleru.
"Ruski i srpski su pomalo slicni, ne?" nastavi Oleg ne pomerajuci se sa vrata. "Bas dok sam evo slucajno prolazio hodnikom i naisao ispred tvojih vrata, krenem ja da pokucam kad cujem nesto sto mi zaustavi ruku u pola pokreta. Sta sam to cuo, pitam se?"
Slavko nije nista odgovorio. Cekao je da Oleg nastavi svoj monolog u kome je ocigledno uzivao.
"Mozda sam pogresno razumeo, da?" upita Oleg gledajuci u Tiplera koji samo sleze ramenima. "Ne, gotovo sam siguran da sam cuo vas dvoje kako se raspravljate. Vrlo sarmantno," rece gledajuci prema Jeleni. "A onda kao da mi se ucinilo da ti je ova tvoja ljupka prijateljica pricala o nekakvoj zgradi, bas ovde u blizini, tacno?"
"Kako bi bilo da vas dvojica odmah izadjete odavde dok nisam pozvala policiju!" povika Jelena na nesigurnom engleskom, zapustenom od sporadicne upotrebe.
"A kako bi bilo da ja tebi slomim taj nezni vrat?" odvrati joj Oleg jos uvek prijatnim glasom, gledajuci i dalje u Slavka. "Dakle?"
Slavko pogleda u Jelenu, koja je sada bila isto uplasena kao i on, mada je to pokusavala da sakrije, pa u Olega koji je sasvim mirno cekao njegov odgovor, pa ponovo u Jelenu.
"U redu... U redu!" rece dizuci ruke rezignirano. "Samo ostanimo civilizovani. Nemoj njoj da pretis."
"Ma ne brini, ja to samo onako... figurativno." Oleg uze od Tiplera nazad Dzordzov papir i gurnu ga u dzep. "Hajde vodi sada kuda treba da idemo," rece Slavku. "Nas troje cemo polako iza tebe da ne bude nekih problema."
Sisli su uzanim stepenicama do recepcije, gde ih je nezainteresovana devojka iza pulta jedva okrznula pogledom pre nego sto je bez reci ponovo nastavila da se dosadjuje ukrstenim recima iz zaboravljenih jucerasnjih novina. Slavko je primetio da je za Jelenu sacuvala specijalan pogled, mesavinu zavisti i divljenja. Izasli su jedan iza drugog kroz dvokrilna vrata na ulicu. Da ih je bilo ko pogledao, video bi cetvoro prijatelja u vecernjoj setnji Terazijama. Kako su odmicali prema palati, Slavko koji je morao da ide na celu, sa nevericom primeti Maju koja je upravo izlazila iz taksija dolazeci na njihov dogovoreni sastanak u hotelu. Kada su im se pogledi sreli, dao joj je kratko jasan znak rukom, koju je drzao ispred sebe, da im ne prilazi. Sa olaksanjem je primetio da je zbunjeno stala kao ukopana na drugom kraju trotoara gledajuci za njima. To je sve sto je mogao da ucini, pomisli u sebi. Nema potrebe ovoj dvojici davati u ruke jos jednu zrtvu. Okrenuo se prema Jeleni, ali ona je bila suvise obuzeta Olegom koji ju je vodio drzeci je ispod ruke, da bi bilo sta primetila.
"Bez okretanja," dobaci mu Tipler mrzovoljno. "Jos malo pa da zavrsimo sve ovo na svacije zadovoljstvo." Dosta mu je bilo ovog balkanskog grada, gde su jedva imali poneki Mekdonalds restoran, pogresnu struju i utikace i daljine merene kilometrima umesto miljama. Jedva je cekao da se vrati u Ameriku, zemlju slobodnih i hrabrih, gde se dobro zivi.
"Kako god vi kazete," rece mu Slavko sa laznom snishodljivoscu i nastavi da hoda prema ulazu u Knez Mihajlovu. Dok je na kratko bio okrenut prema Jeleni i Olegu, primetio je da Maja ide za njima na pristojnoj udaljenosti. Sta joj to treba? pomisli u sebi, zabrinut.

Sta mi tu mase rukama i salje neke smusene signale? razmisljala je Maja dok je hodala za njima delom trotara koji je bio natkriven zgradama, skrivena od direktnih pogleda betonskim stubovima izlepljenim plakatima. "Ona dvojica sa njima ne izgledaju srdacno. I otkuda Jelena sa njima? Sto dobro izgleda za svoje godine. Nekom je Bog dao dobre gene na lutriji."

Slavkova grupa je stigla do Knez Mihajlove broj 2, gde su obicna staklena vrata, uvucena i oivicena oblim crnim mermerom, bila neupadljiv ulaz u ovu staru poslovnu zgradu u centru grada. Oleg proba da udje, ali u to doba vrata su vec uveliko bila zakljucana. Na drugom kraju tesnog predvorja mogao se videti osvetljeni pult iza koga ih je posmatrao iritirani nocni cuvar. Oleg, koji je i dalje drzao Jelenu pored sebe, pokuca na staklo. Nocni cuvar na to samo vidljivo zakoluta ocima i mahnu im rukom da odu. Ne moze u njegovu zgradu da ulazi kako ko i kada hoce, zna se red, dodjite u radno vreme, govorio je to sve taj njegov gest. Oleg pokuca ponovo, jos uvek pristojno, ali ovog puta malo jace. To je izazvalo reakciju cuvara, koji uz necujne psovke, vidno namrsten ustade i krenu ka vratima da objasni proceduru koja se mora postovati ovima sto ne znaju koje je doba dana. U ruci je, verovatno iz navike, drzao veliki stari voki-toki.
"Zgrada je zatvorena. Dodjite sutra," rece im kroz staklo ne otvarajuci vrata.
"Vidite da ne mozemo da udjemo, rekla sam. Moracemo da dodjemo ponovo sutra," Jelena rece Olegu sa prizvukom nade u glasu. Oleg, Tipler i Slavko je samo pogledase kao neko cudo.
"Sta? Samo kazem..."
Oleg zavuce ruku u dzep odakle posle kraceg prebiranja izvuce omanji svezanj novcanica. Cuvarov pogled se istog trenutka zalepi za njih. Oleg izvuce 200 evra, polako da bi ovaj mogao ih vidi, i pritisnu ih bez reci sakom na staklo ispred njegovog lica.
"Sta vam treba? Ne mogu tek tako da otvaram svakom kome se nadigne da udje!" rece gledajuci cas u Olega a cas u svezanj para u njegovoj ruci. Oleg izvuce jos 100 evra i pokaza mu rukom da otvori vrata.
To je bilo dovoljno. Cuvar ih konacno pusti da udju, pozurujuci ih i osvrnuvsi se par puta po ulici da vidi da li neko gleda. Zadovoljan da je sve proteklo diskretno, ponovo zakljuca vrata za njima. Oleg mu pruzi pare, koje odmah nadjose topli dom kod novog vlasnika. "Sta vam treba?" upita on Olega, koji na to samo pogleda u Slavka.
"Hocemo samo nest kratko da pogledamo nesto na zadnjem spratu," Slavko odgovori na cuvarevo pitanje. "Petnaest minuta."
"Sprat stare Jugobanke? Taj se trenutno slabo koristi. Samo ga jednom nedeljno ocistimo dok ne izdaju prostor nekom novom zakupcu. Mlak interes, zbog nedovoljno prostora."
"Mozemo li liftom do gore?"
"Moze, ali do zadnjeg sprata morate stepenicama. Ne znam zasto su ga tako napravili. Isao bih ja sa vama ali moram da budem ovde iza pulta, ako neko pogleda. 'Ajte sada... pozurite nazad."
Stvarno kada su izasli iz lifta na zadnjem spratu, stepeniste odmah pored vrata lifta je vodilo jos jedan sprat gore.
"Znaci zato je napisao da budem siguran da sam na zadnjem spratu. Ali kako je znao?" rece Slavko nikom posebno dok su se uspinjali stepenicama.
Na vrhu ih je docekao hodnik, pomalo mracan cak i sa upaljenim svetlima, duz koga su bila nanizana vrata od kancelarija. Neke od njih su bile nepravilnog oblika zbog trapezoidne osnove same palate, na cijem su se vrhu sada nalazili.
"Tipleru, ti sa nasim mladim prijateljem pregledaj sve sobe sa leve strane, a ja i gospodjica cemo sve sa desne. Trazimo bilo kakvu faks masinu. Pozurite, i bez gluposti!" naredi im Oleg.

* * *

"'Alo sefe, Copavi ovde. Osmatrao sam Terazije k'o sto ste rekli i moja budnost je rodila plod. Vid'o sam Jelenu kako izlazi sa jos nekom trojicom iz "Kasine", a onda su usli u Albaniju. Ne, ne znam kako u ovo doba, ali su usli na moje oci."
"Ne mrdaj odatle i odmah mi javi ako odu negde dok mi ne dodjemo! Jesi razumeo?" Gidza prekinu vezu, proveri sarzer u pistolju pre nego ga zatace za pojas, i zgrabi koznu jaknu dok je izlazio iz sobe. "Buldog!" viknu niz hodnik. "Idemo!"

Maja je stajala na diskretnoj udaljenosti od vrata u Knez Mihajlovoj br. 2, neodlucna da li da jos ceka. Proslo je skoro dvadeset minuta od kada su usli unutra. Nekoliko poziva na Slavkov broj mobilnog vracali su poruku da je iskljucen i da proba kasnije. Verovatno nije nista zbog cega bi trebalo da se brine, uveravala je samu sebe. Slavko ce svakog casa izaci napolje i onda ce se vratiti u hotel kako su se i dogovorili da se zajedno smeju na racun njene paranoje. A onda je ugledala dzip koji se naglo zaustavio u blizini i iz koga su izasla cetiri coveka koji nisu izgledali kao da su dosli da skupljaju priloge za pomoc deci bez roditelja. Jedan od njih, koga su ostala trojica ocigledno slusali, poslao je dvojicu negde sa druge strane zgrade, dok je on sa jos jednim ostao da stoji ispred vrata.
"Oh shit..." pomisli Maja u sebi vadeci telefon iz dzepa. Ukuca 911, pre nego sto se seti da nije isti broj hitnih sluzbi kao u Njujorku. 94? Nije taj sigurno. Resi da proba 93.
"Vatrogasna sluzba, adresu molim."
"Ja se izvinjavam, pokusavam da dobijem policiju."
"Gospodjo, policija je 92. To ste do sada vec trebali da znate. Dovidjenja."
"Hvala," rece Maja zbunjeno. Pogledala je jos jednom prema ulazu u br.2 gde su ona dvojica upravo prilazila vratima. Ukucala je 92.
"MUP, Dezurna Sluzba. Koji je razlog vaseg poziva?"

DVADESET CETIRI (Mamut, Kafana, Palata)

"Da li si ti uopste normalan covek? Zasto si me odvukao sa mog kucnog praga?" Jelena je vikala sa mesavinom ljutine, neverice i straha na Slavka koji je i dalje cvrsto drzao za nadlakticu sedeci pored nje na zadnjem sedistu taksija koji ih je sada nosio sve dalje od njene zgrade. Slavko se trudio da je bar za sada ignorise gledajuci ne u nju, vec pravo ispred sebe, ali to na Jelenu nije imalo nikakav uticaj, vec je cak delovalo da je jos vise razdrazi ako je to uopste bilo moguce.

"Cujes li sta ti govorim?" viknu ona uz samo Slavkovo uvo, a onda usmeri svoj uzareni pogled prema Tosi. "Zaustavljaj ovo smesta i pusti me da izadjem!" podviknu taksisti koji na to samo zbunjeno pogleda prvo u nju a onda u Slavka ne znajuci sta da cini.

"Pa da stanemo negde sefe da gospodjica izadje, nismo se ovako dogovorili..." poce on preklinjuci.

"Vozi i ne staj dok ti ja ne kazem," presece ga Slavko. "Gospodjica ce morati da me saslusa, a onda ce promeniti misljenje." Slavko se u sebi nadao da je u pravu. Iznenada, pre nego sto je uspeo da svoju paznju ponovo usmeri na Jelenu, oseti kako mu se ova istrgnu iz ruke dok je u isto vreme povukla rucicu do sebe i otvorila vrata zahuktalog vozila.

Jedan pogled na tvrdi asfalt koji je jurio ispod njih zaustavio ju je usred pokreta, onako napola viseci kroz vrata. "Upomoc!" povika dok se predomisljala sta da ucini.

"Cekaj, vracaj glavu nazad u kola. Ne budi luda da iskocis pri ovakvoj brzini," bilo je sve sto je Slavko uspeo da kaze dok je uz njeno otimanje pokusavao da je vrati nazad u kola i zatvori vrata. Nekoliko prolaznika na ulici znatizeljno pogleda u njihovom pravcu, ali ubrzo ostadose iza njih, jer Tosa nije usporavao.

Kada je konacno uspeo da je uvuce unutra i zatvori vrata, Jelena mu zavali samar koji mu u istom trenutku lice preplavi vrelinom i natera suze na oci.

"Ali samo hocu da razgovaramo!"

"To ti je zato sto me kidnapujes," odvrati mu Jelena i opali mu jos jedan samar na isto mesto. "A ovo ti je sto si nestao sve ove godine!"

"Dosta!" povika Slavko dizuci slobodnu ruku da zastiti lice dok je Jelena treci put zamahnula da ga udari. "Nije moglo drugacije!"

"Sta nije moglo drugacije - kidnapovanje ili nestajanje?" Jelenine zelene oci su, mogao je da vidi sa izvesnom nelagodom, skoro primetno iskricale varnicama. Za trenutak nije bio siguran sta ga je pitala. Jelena je tu njegovu zbunjenost shvatila kao namerno odbijanje da joj odgovori, sto je samo dodatno raspalilo vatru u njenim ocima.

"O da, evo navratio sam malo do starog kraja - da vidim koga bih od onih sto sam dugo zapustio mogao malo da gnjavim," Jelenino napadno imitiranje Slavkovog dubokog glasa izazva prigusen kikot kod taksiste. "Evo ova Jelena deluje da nema nista pametno da radi, samo organizuje najvazniju reviju od koje joj zavisi buducnost agencije. Sigurno ce istog momenta ostaviti sve da se vidi sa mnom, jer ja sam tako interesantan i zanimljiv!"

"Ja tebe sigurno ne bih posle svega zvao," ljutito joj na to odgovori Slavko, "ali imam problem koji ne mogu da resim, trazim nesto zbog cega je vec moj jedan prijatelj ubijen, a drugi prebijen, stan mi je ispretresan, putujem sa laznim pasosem i najverovatnije me trazi policija u nekoliko zemalja, ali dobro, sacekacu da nadjes slobodan termin u svom kalendaru kada bih mogao da ti se obratim."

Sad je na Jelenu dosao red da zbunjeno zacuti i zagleda se u naslon sedista ispred sebe. Nekoliko dugih minuta oboje nisu progovarali. Slavko joj je pustio ruku jer ga vise nije bilo briga sta bi mogla da uradi, cak je sada potajno prizeljkivao da mu pobegne iz kola i tako privede kraju ovu zalosnu epizodu.

"Zezas?" progovori Jelena prva. "Dobra ti je prica ako me zezas, znas." Gledala je sada Slavka sa drugacijim izrazom u ocima, ocekujuci odgovor. Tosa ih je sve i dalje vozio bez krajnjeg odredista, najpre niz Cara Dusana, pa Francuskom, do Vase Carapica i onda pored Studentskog Trga, kruzeci i cekajuci da mu jedno od ovo dvoje kaze kuda da idu, povremeno caskajuci sa dispecerom obavestavajuci ga o svojoj trenutnoj poziciji za slucaj da ovo dvoje neurotika naglo odluce da izadju iz njegovog taksija.

Slavko nije progovarao. Njegovi obrazi i vrat bili su obliveni crvenilom, primeti Jelena, shvatajuci da je stvar ozbiljna.

"Dobro, kako mislis da ja mogu da ti pomognem u svemu tome?" konacno prozbori, nesigurna da li stvarno zeli da sazna odgovor.

Slavko je pogleda sumnjicavo, pokusavajuci da odredi iz njenog izraza lica da li je to mislila ozbiljno, znajuci istovremeno da je pateticno los sudija karaktera. Ona ga je gledala pogledom punim iscekivanja, lagano rastavljenih usana koje su se borile da sputaju bujicu pitanja. Gledajuci u te usne, Slavko za trenutak odluta mislima nekud u proslost, izgubivsi lako nit koja ga je vezivala za danas i ovde.

"Nemam kud drugo," odgovori joj prenuvsi se konacno, svaka rec nevoljno pustena u prostor izmedju njih. "Ne mogu kod majke, verovatno ni kod prijatelja, bar kod onih malobrojnih koje bih jos mogao da zamolim posle toliko vremena za slobodan krevet na nekoliko dana. Uz to, niko drugi koga sam mogao da se setim ne zna toliko o istoriji i Beogradu kao ti."

"A to je bitno zbog cega?" upita ga Jelena krijuci svoje razocarenje u banalnost njegovog objasnjenja.

"Evo pogledaj." Slavko joj pruzi papir sa Dzordzovom zagonetkom koji je pazljivo izvadio iz dzepa. Jelena uze da cita izguzvani papir mestimicno zamrljan flekama od zemlje.

"Ne mogu ti opisati koliko problema sam imao da to pronadjem, samo da bih zapeo pred novom zagonetkom. Nemam pojma o cemu prica." Slavko se sa uzdahom zavali dublje u tvrdo sediste stare mecke pustivsi nekoliko trenutaka da prodje dok je gledao kroz staklo na ulicu. "Valjda je morao da bude tako paranoican, jer na kraju ga je to kostalo glave, a jos su nam i uzeli sve sto smo do tada zajedno uradili. Nesto malo je na mom laptopu, ali mislim da bi me resenje te njegove zagonetke odvelo do poslednje kopije svega sto smo zabelezili. Iz razloga koji ne mogu da dokucim, ako ne pronadjem resenje do sutra, sve ce otici dovraga."

"Zasto spominje faks masinu? Zar nije u ovo danasnje vreme mogao da posalje neki e-mejl ili tako nesto?" Jelena je sad gledala cas u Slavka, a cas nazad na papir u njenoj ruci pokusavajuci da se seti zasto su joj recenice koje je citala zvucale kao nesto sto je vec jednom ranije negde cula.

"Moje pouzdanje u sposobnost moderne tehnologije da nam obezbedi tajnost i zastitu je, da se blago izrazim, bilo preterano. Uvek ima neko drugi ko moze da zaobidje tvoje ambiciozno zamisljene linije elektronske odbrane. Zato se Dzordz verovatno na kraju okrenuo skromnoj faks masini i posti ne bi li spasao sto se spasti moglo."

Jelena mu vrati papir, koji on odmah pazljivo vrati u dzep. "Ne znam..." poce nesigurno. "To sto je napisao zvuci kao nesto sto sam znala ili sto bi trebalo da znam, ali tu me pamcenje izdaje. Proslo je vec godina od kada sam studirala na Filoloskom. Krecana izazvana rutinskom svakodnevicom pretpostavljam."

"Um, sefe, izvini sto vas prekidam bas sad kad ste nasli zajednicki jezik," ubaci se Tosa u razgovor istezuci vrat u njihovom pravcu sa prednjeg sedista, "ali mislim da me prate."

I Jelena i Slavko se toliko brzo okrenuse da pogledaju kroz zadnju sofersajbnu da su se za trenutak nasli blizu okrenuti jedno drugome na sredini zadnjeg sedista, pre nego sto su se zbunjeno odmakli. Odmah iza taksija videli su dva najnovija masivna crna Sevrolet Suburban dzipa sa zatamnjenim staklima koji su vozili u koloni jedan iza drugog odudarajuci od ostalih kola u saobracaju koja su u poredjenju sa njima izgledala minijaturno. Prvi Suburban je prisao toliko blizu njih da im je njegova hromirana prednja maska potpuno zaklonila pogled, ispunivsi odjednom celu kabinu starog Mercedesa brundanjem previse nabildanog americkog motora koji je pohotno sisao litre benzina.

"Da se pomerimo u stranu da prodju, mozda je neka strana delegacija u prolazu?" predlozi Slavko Tosi.

"To nije strana delegacija," cuo je Jelenu pored njega koja je jos uvek pomno gledala pozadi kroz staklo.

U tom trenutku prvi od dva dzipa naglo dodade gas i prebaci se u sledecu traku, tako da je sada vozio paralelno sa njima. Veliki hromirani tockovi okretali su se tik uz Slavkovo i Tosino lice. Vozaci koje je odsekao iza njega nemocno su ih obasipali psovkama nalegnuti na svoje sirene. Prvi sumrak se polako spustao na ulice koje su jos bile zakrcene vozacima koji su se vracali sa posla. Tada se zatamnjeni suvozacev prozor dzipa pored njih klizeci spusti da pokaze mrcinu u trenerci, mesnatog lica i debelog vrata koji stade da im oholo signalizira rukom da se iskljuce iz saobracaja.

"Ne staj nego vozi dalje," naredi Slavko taksisti, uz njegovo nevoljno gundjanje u svoju bradu o "samoubistvu", "ludosti" i "kratkom zivotu zaludu ugasenom".

"Sta se dogadja sa te strane?" upita ih Jelena istezuci se preko Slavka pokusavajuci bolje da vidi napolje.

"Mislim da hoce da se zaustavimo," odvrati joj Tosa. "I mislim da sigurno nisu strana delegacija."

"Pa rekla sam vam vec da nisu," rece im ona sa tragom prezira u glasu. "Salje ih moj muz. Bivsi muz, zapravo."

Mrcina u trenerci im je sada mnogo napadnije signalizirao da stanu.

"Mogla si i boljeg da nadjes," rece Slavko gledajuci u njega kroz prozor. "Vidi ga kakav je."

"Nije to on blento!" odvrati mu Jelena sa mozda prvim tragom osmeha u glasu. "To su njegove gorile. On verovatno sedi negde udobno zavaljen, zgodna riba u krilu, i planira svoje prljave poslove."

"Ti bas znas da ih izaberes, a?" Slavko se istog trenutka pokaja u sebi sto je to rekao.

"Da, ja bas znam da ih izaberem," odvrati mu Jelena gledajuci u njega kao da mu se radi o glavi. "Kao i tebe kad sam izabrala." Glas joj je ponovo bio hladan i tvrd. "Ne ide u mom zivotu sve po planu."

Nekoliko sledecih nelagodnih trenutaka kabinu taksija ispunjavali su samo zvuci sa ulice dok su svi troje razmisljali sta da rade. Dzip pored njih je sada poceo da im trubi. Na kraju je Jelena bila prva koja je progovorila.

"Slusaj," rece ona Tosi ne gledajuci pri tome u Slavka, "stani negde da izadjem. Nije ovo vas problem - ovi su dosli samo po mene, jer im trebam za sutra. Skoro sigurno vam nece praviti probleme posle toga."

Tosa je bio vise nego rad da odmah poslusa, jer su ga mracni pogledi koje su mu sve vreme upucivali iz dzipa sasvim isprepadali. "Razumno pricate gospodjo... mislim gospodjice. Sto da se prave problemi gde ih nema, jel' tako? Sad cu ja lepo da stanem pa vi izadjite."

"Ne staj!" bio je to sada Slavko.

"Sta ti je sada opet?" upita ga Jelena nestrpljivo.

"Mozda traze tebe, a mozda i ne traze. Sta ako ih je neko poslao zbog mene?" odgovori joj Slavko dajuci u isto vreme znak rukom Tosi da skrene u bulevar gde je saobracaj bio gusci.

"Zasto moras da budes toliko ubedjen da si ti nesto ovde bitan?" iritirano ce Jelena. "Stanite molim vas ovde da izadjem!"

"Ne, vozi dalje. Da si ti prosla kroz sve sto i ja u zadnjih nekoliko dana, razumela bi moju paranoju."

"Ali ja nisam prosla kroz sve to i mislim da je tvoja prica sasvim suluda. Ili treba da trazis pomoc psihijatra, ili je ovo nekakav tvoj levacki pokusaj da mi privuces paznju." Jelena uze svoju tasnu i stavi je u krilo. "Stanite ovde..."

"Vozi dalje kad kazem!"

"Slavko!!"

Tosa je napred nervozno stiskao volan znojavim dlanovima. "A bas kad je izgledalo da smo se svi lepo dogovorili," mrmljao je sam za sebe misleci da li bi sve bilo drugacije da se samo malo duze zadrzao na pauzi za rucak.

* * *

"Ovaj ne misli da staje - i sta rade ovo dvoje nazad?" Gidza je ovo pitanje postavio nikome posebno dok ga je Buldog vozio u dzipu iza taksi Mercedesa.

"Kao da se svadjaju sefe," odgovori mu Buldog, vozeci tako da im prednji deo Suburbana bude tik uz dupe mecke. "Sta cemo sad, malo je guzva da ih prosto spopadnemo na otvorenom."

"Kao da bi neko imao muda da im pomogne," zajedljivo ce Gidza na to. "Ali danas moramo da ne privlacimo paznju s obzirom da mi je sutra vazan dan. Pusti me malo da razmislim." Istovremeno Gidza prinese ustima radio odasiljac i pritisnu dugme za govor. "Svitac, da li ste im jasno dali do znanja da stanu? Sta ce jos ceka?"

"Jesmo sefe, Tulumbe se ovde ubi od mahanja, ali nema vajde. Pita da li da im puca u gume..." dopre Svitcev odgovor iz drugog dzipa kroz pucketanje radio veze.

Gidza pogleda kroz sofersajbnu prema drugom dzipu gde je sada Tulumbe, tela delimicno izvucenog kroz prozor, lupao sakom po krovu taksija u pokretu, i dalje bez ikakvog efekta.

"Kazi toj budali da ne vadi pistolj blizu moje bivse zene, ili cu mu jaja odseci i servirati mu ih za rucak." Nije dugo trebalo da ova poruka bude isporucena kome je namenjena, i Tulumbe se brzo uvuce nazad u kabinu ne usudjujuci se da pogleda nazad prema Gidzinom dzipu. Nije bilo vremena za gubljenje, Gidza je groznicavo razmisljao, pokusavajuci da odluci kako najbrze da vrate Jelenu u njen stan i izgube se sa ulice. Jer iako je rekao Buldogu drugacije, znao je da su se vremena promenila, i da bar jos neko vreme nece biti uputno otvoreno izazivati kljunove. Ponovo je prineo radio ustima.

"Svitac, vozi i dalje uz njih ali ih sad polako potiskuj u desno prema trotoaru. Ako ne budu stali, prepreci im se ispred i odseci im put. Hocu da sve bude brzo i bez oruzja."

"Razumeo."

"A ti ih sad malo poguraj od pozadi," rece Buldogu koji se na to samo zlobno osmehnu i polako dodade gas.

Jelena i Slavko su se jos uvek zustro raspravljali po pitanju zaustavljanja, kada se uz zvuk struganja metala taksi zatrese od udarca odnazad.

"Sta...?"

U istom trenutku i dzip pored njih im se nasloni uz bok svojim ojacanim metalnim stepenicima za noge i stade da ih gura sa ulice, propraceno novim zvucima grebanja lima.

"Ovi nisu normalni!" viknu Tosa boreci se iz sve snage sa volanom nastojeci da odrzi pravac. U kolima oko njih mogli su da vide zaprepascena i uplasena lica drugih vozaca, koji su sada brze-bolje nastojali da se sklone od necega sto ocigledno nisu bila njihova posla. Duz celog bulevara iza njih pocela je da se pravi guzva.

"Hoce da nas izguraju sa puta!" vrisnu Jelena uplaseno. "Slavko vidi sta si uradio. Ucini nesto!"

"Ja sta sam uradio?! Ti si se udala za Al Kaponea!" Dok se raspravljao sa njom Slavko otvori prozor i proturi lice napolje u uzan prostor koji je sada delio dva vozila.

"Hej!" viknu prema otvorenom prozoru suvozaca, na kome se ponovo pojavi glava mrcine. "S'a oches?" upita ga Tulumbe.

"Zvacemo policiju ako odmah ne prestanete sa ovim," viknu Slavko u bok dzipu, osecajuci istovremeno kako ga obuzima drhtavica od straha.

"U, nemoj samo policiju bato. Odvesche nas u zatvor jebote," cuo je Slavko odgovor ne mogavsi da vidi nista kroz prozor.

"Nego slusaj ti mene dziberu mrljavi - zaustavi taj taksi dok vas nismo sve upokojili. Hochemo da razgovaramo sa gospodzom, bez javnog incidenta."

Novi udarac od pozadi zatrese taksi zabivsi ih sve u naslone sedista pre nego sto su se ponovo odbili napred uz svezu bujicu Tosinih psovki. Jelenine oci gledale su sada uplaseno cas prema Slavku a cas kroz zadnji prozor prema Gidzinom dzipu dok je rukom nesvesno pokusavala da popravi razletelu kosu. Zadnji branik se odao svojom zvekom po asfaltu da ih je napustio i da vise nije sa njima.

"Ma da vam jebem majke krvave svima!" prodra se odjednom Tosa kroz prozor sa izbezumljenim pogledom na licu, dok su mu nabrekle vene na vratu izgledale kao da ce svakog casa eksplodirati. "Sve sam pare ulozio u ovaj auto, 'leba da zaradim. Skoro ga sveze ofarbao, nova stop svetla, gume, kocnice - a ti ces sad da me guras sa tim tvojim govnetom! Mars u picku materinu!"

Naglo ubrzanje zabi Slavka i Jelenu nazad u naslone sedista. Taksi odvali jedan retrovizor sa Audija parkiranog sa strane i izguli vrata drugog Golfa dok su Terazijama ubrzavali ka Trgu Republike. Pocetno iznenadjenje sprecilo je Svitca da im sa strane odsece put, tako da su sada sva tri vozila jurila u koloni jedan iza drugog, vijugajuci cik-cak izmedju drugih automobila - najpre njihov taksi, zatim Svitac i Tulumbe, a na zacelju Gidza i Buldog. Pesaci na okolnim trotoarima, bezbedno zasticeni zidom parkiranih automobila, stali su da gledaju ovaj iznenadni spektakl vecinom misleci da se radi o snimanju nekog novog filma. Kada je izbio na raksrsnicu sa Makedonskom, Tosa odjednom presece preko suprotnih traka i uz tup udar amortizera pope njihov auto preko uzdignute ivice na pesacki deo trga ispred Konja. Stajni trap mecke je skripao i grebao po asfaltu dok on ponovo nagazi na gas i usmeri trokraku zvezdu pravo prema Konju. Ljudi na trgu, shvativsi da je djavo odneo salu, pocese da skacu u zaklon svuda ispred njih, panicne majke zgrabise decu i nastade opsta bezanija i pometnja, zacinjena jednakim kolicinama vriske i psovki. Oba dzipa sjurise se bez oklevanja na trg odmah iza njih, zanoseci se na svojim velikim tockovima u slalomu izmedju zardinjera i nekoliko zaostalih pesaka. Tosa zavrnu ostro ulevo ispred samog Konja dok je kao obuzet demonima pritiskao sirenu na volanu, bubajuci Slavka i Jelenu sa jednog kraja kabine do drugog. Nekoliko gostiju koji su sedeli za stolovima baste na uglu Palate Reunion jedva da su imali vremena da se prilepe uza zid pre nego sto je projurio pored njih u Cika Ljubinu ulicu, izbegavajuci za dlaku prazne stolice.

"Da vas vidim u uskoj ulici sa tim dzipovima," rece Tosa gledajuci cas u retrovizor ka svojim progoniteljima, a cas na ulicu ispred sebe pokusavajuci da odrzi taksi na uskoj putanji izmedju vozila parkiranih duz obe strane ulice.

Slavko ugrabi jedan stabilan trenutak da se okrene i pogleda sta se desava iza njih, upravo na vreme da vidi kako prvi dzip prolece kroz bastu restorana bacajuci nekoliko stolica u vis ulazeci u ulicu za njima, pracen blisko drugim, koji ne mogavsi da se izravna na vreme ulubi nekoliko parkiranih vrata ali nastavi voznju bez zastajanja.

"Ovo je gotivno jebote!" viknu Svitac Tulumbetu pored sebe dok je ocigledno uzivao vozeci rasirenih nogu kao neki kamiondzija. "Nije cudo sto se predsednik Amerike i sam vozi u jednom od ovakvih. Niko nam nista ne moze!"

"Ja sam cuo da on ide svuda u helikopteru," odvrati mu Tulumbe tonom poznavaoca spoljne politike.

"Mozda i ide helikopterom, ali samo kad mu je dzip na opravci ja ti kaz- Pazi!"

Taksi koji su pratili naglo skrenu levo u Zmaj Jovinu presekavsi preko trotoara zakacivsi i gurnuvsi jedan od kontejnera na uglu na ulicu pravo ispred njihovog dzipa. Svitac nije stigao da reaguje pre nego sto je kontejner dosao u kontakt sa prednjim delom dzipa, ulubivsi ga uz grdan tresak i kisu djubreta koja se razletela na sve strane po ulici. Gurali su ga tako ispred sebe jos nekoliko metara dok i oni nisu zavrnuli u Zmaj Jovinu, ostavivsi ga prevrnutog na sred raskrsnice.

"Svitac, mislis li da ces moci da ih stignes pre nego sto svi ostarimo ovde?" cuo se Gidzin glas iz radija u Tulumbetovim rukama.

"Hocu sefe, hocu. Ali upravo su presekli pravo preko Knez Mihajlove... ima dosta ljudi." odgovori Svitac priblizavajuci se i sam pesackoj zoni.

"Pa?" bio je Gidzin odgovor.

"Pa nista sefe. Secemo i mi."

Dva crna dzipa izletese iz poprecne ulice, uz rezanje motora i zveket limarije koja je visila razvaljena, i proletese pravo preko Knez Mihajlove na drugu stranu kroz prazan prostor koji je medju zaprepascenim pesacima pre samo nekoliko trenutaka nacinila taksi mecka. Trka se nastavi nesmanjenom zestinom u pravcu Obilicevog Venca.

"Da mi je samo malo pistolj izvaditi," vajkao se Tulumbe dok su vijugali izmedju zaustavljenih automobila. "Ovako ih necemo lako zaustaviti, vidi ga kako vozi taj ludak, a lepo sam mu rekao da stane."

"Zaboravi. Cuo si sta je sef rekao, nema oruzja," odvrati mu Svitac i zavi naglo udesno na Obilicev Venac gde im je Mercedes malopre zamakao jedva izbegavsi direktan sudar sa jednom starijom babom u beloj Skodi. "Sad cemo da vidimo koliko moze da ide ovaj dzip," rece i jos vise nagazi na gas.

"Stizu nas, stizu!" povika Jelena masuci rukom po praznom prostoru kao da hoce nekog da potapse po ramenu, pogleda prikovanog na njihove progonioce.

"To cemo jos da vidimo gospodjice," odbrusi joj Tosa dodajuci gas, jos ludje vijugajuci izmedju vozila u Carice Milice gde su sada uleteli, zanoseci se sa jedne strane na drugu, uz skripanje karoserije i lupu razvaljenih merdzinih amortizera. Malo dalje niz ulicu, Tosa skrenu u Vuka Karadzica, opet u pravcu Knez Mihajlove.

"Sve ces nas poubijati ovako!" viknu mu Slavko iza njegovih ledja. Nikada mu nije prijalo da ga neko drugi vozi. "Stani covece dok nismo nekog napolju zgazili, nije ovo Amerika da se ganjamo usred grada!" Medjutim Tosa se vise nije na njih obazirao, hrleci i dalje njihov taksi punom brzinom prema pesackoj zoni gde su ljudi, alarmirani bukom i treskom, vec poceli da se sklanjaju u stranu na sigurno. Proleteli su kroz zaostali stand nekog ulicnog prodavca, pravo preko Knez Mihajlove i ponovo nastavili uzanim prostorom Vuka Karadzica, uspevsi nekim cudom pri tome nikog da ne bace preko haube.

Na zacelju ove sulude povorke, Gidza je sve vreme morao da se drzi za rucku iznad glave sa Buldogom pored njega mrko usredsredjenim na trku u progresu, dok im se dzip pretumbavao preko raznih bankina, rupa i kanala. Ispred njih mercedes je skrenuo levo ka Studentskom Trgu, sa Svitcem u Tulumbetom odmah iza, izazivajuci zajedno haos vozeci za kratko u suprotnom smeru od ostalog saobracaja.

"Svitac, moras ih odseci u Uzun Mirkovoj," komandova Gidza u svoj radio.

"Razumeo sefe, ali ovaj zna kako da vozi," dodje nazad Svitcev odgovor u kratkim, brzim naletima.

Sumrak je sada vec ustupao mesto noci i Gidzi se ucinilo da se saobracaj malo proredio. Bice lakse da zavrse posao sa tim tvrdoglavim taksistom, pomisli u sebi. Ali duz cele Uzun Mirkove Svitac nije uspevao da zaobidje mecku koja je vesto, ponekad nekontrolisano, vijugala ispred njih. Gidza je na trenutak pomislio da ce proleteti pravo na Kalemegdan, a onda sa olaksanjem primeti kako mu je plen skrenuo, opet levo, u Parisku, sekuci preko tramvajskih sina.

"Sad cemo ih skembamo," cuo je Buldoga pored sebe. "Nema ovde guzve da nam vrdaju, a imamo jace motore."

U trenutku kada je Svitac izjurio sa dzipom u Parisku, sa levog boka mu se zabi tramvaj, zakucavsi se spojnicom u karoseriju dzipa i vukuci ih jos desetak metara po sinama niz ulicu. Buldog je jedva uspeo da skrene u stranu da i sam ne udari u bok tramvaja koji im je sada blokirao put.

"Ne staj nego vozi dalje." prosikta besno Gidza. Kroz prozor je mogao da vidi Svitca i Tulumbeta koji su zbunjeni i dezorijentisani sedeli u razbijenom Suburbanu savijenom oko prednjeg dela tramvaja kao nekakva crna banana, dok ih je iz tramvaja gledala gomila uplasenih lica prilepljenih uz stakla.

Tosa je iskoristio nastalu zabunu da malo poveca rastojanje od njihovih progonilaca. Mercedes je jurio Pariskom izmedju tramvajskih sina prema ambasadi Austrije, uspevajuci da za dlaku izbegne tramvaje koji bi im se isprecili na putu. Slavko je mogao da se zakune da je jednom uspeo da vidi brzinomer koji je pokazivao 100 kilometara na sat. I on i Jelena su digli ruke od nastojanja da urazume Tosu, gledajuci pobledeli i stisnutih zuba da nadju bilo kakav oslonac u kabini koja je svaki cas poludelo skakala oko njih.

Slavko pogleda iza njih i opsova u sebi. "Ponovo idu za nama! Sada je jedan dzip ostao!" Ali razdaljina izmedu njih i dzipa se opet neumitno smanjivala.

"Moj bivsi muz je navikao da dobije sve sta hoce," odgovori mu Jelena. "Najbolje ce biti da stanemo."

"Znam ja dobro njihovu sortu i na sta su se oni navikli sve ove godine," odbrusi joj Tosa ne usporavajuci. "Ali to ne znaci da sam se ja navikao da im sve dam."

Slavko je mogao da vidi da Tosa nije pokazivao nameru da skrene kada su proleteli pored Francuske ambasade pravo prema redu kuca sa suprotne strane raskrsnice. Izgledalo je da ce da skoncaju zivot u rukama poludelog taksiste. Uzeo je Jeleninu ruku u svoju.

"Oduvek sam zeleo ovo da uradim, ali nisam mislio da cu imati muda," cuo je Slavko Tosu kako govori smejuci se. Tada je primetio da idu pravo ka uzanom prolazu izmedju dve kuce. Odjednom mu je postalo jasno sta je njihov taksista imao na umu.

"Neces valjda tuda?!" bilo je sve sto je uspeo da kaze pre nego sto su se strmeknuli niz Velike Stepenice ka Savskom pristanistu.

"Za njima! Za njima!" zaurla Gidza besno u odgovor na Buldogov zbunjen pogled kada je Mercedes nestao niz stepenice. "Ma da mi nisu ovoliko sranja napravili pustio bi ih - ali sad neko mora da plati!" Buldog bez pogovora usmeri veliki dzip u jedva dovoljan prostor izmedju metalnih rukohvata sa obe strane stepenica i vec sledeceg trenutka su se obadvojica upirali nogama u pod ispred sebe da bi se zadrzali u sedistima, dok su se pod ostrim uglom spustali ka Savi.

Slavko je i dalje drzao Jeleninu ruku, koju ona nije pokusavala da izvuce iz njegove, dok su svako za sebe pokusavali najbolje sto su mogli da se zadrze na sedistima. Mercedes se tumbao niz stepeniste, grebuci cas prednjim, cas zadnjim krajem beton, ponekad se odbijajuci od metalne ograde, sve uz takvu tresku kao da ce se svaki cas konacno raspasti. Poklopac prtljaznika se otvorio i landarao gore-dole u pravilnom ritmu, dok je Tosa nalegao na sirenu upozoravajuci one malobrojne prolaznike koji su se tu nasli u ovo doba da je vreme doslo da se ziva glava spasava skakanjem u okolno zbunje. Posle nepunog minuta, koji je njima izgledao kao vecnost, uz poslednji veliki prasak prizemljili su se na parking policijske stanice odakle su bez zaustavljanja, grebuci asfalt razvaljenom karoserijom i ljuljajuci se na iskrivljenoj zadnjoj osovini, skrenuli u Karadjordjevu prema Brankovom mostu. Iza sebe su ostavili trag od auto-delova koji im vise nisu bili potrebni.

Iza njih, negde na sredini Velikih Stepenica, isti spust su izvodili Gidza i Buldog, ali uz mnogo vise problema zbog visokog tezista i mekanih amortizera Suburbana, kamiona napravljenog za udobnu voznju po gradu. Ritmicno ljuljanje je zahvatilo dzip koji se sada ljuljao ne samo gore-dole, vec sve vise i levo-desno sto nije bio problem sve dok ograda vise nije bila u stanju da ga zadrzi. Kada je tezina kamiona izvalila sekciju ograde na koju su se naslonili, izbacivsi ih delimicno na padinu, Buldog nije stigao na vreme da kompenzuje volanom na drugu stranu. Gvozdena sipka iz dela ograde koji je jos stajao sada pravo ispred njih zabila im se direktno u hladnjak i kroz njega u blok motora, ukopavsi ih u mestu i ostavivsi ih bez pogona. Tisina se spustila medju drvece oko njih.

"Izvini sefe," promumla Buldog dok je Gidza besno zurio pravo ispred sebe, jos ne verujuci sta im se desilo.

"Dva dzipa sam sjebao zbog nje. Sest meseci ce mi trebati da nabavim nove. Sest meseci!" Gidza se okrenu prema Buldogu koji se trze kao udaren. "Hocu da budu pronadjeni! Ne zanima me kako, ali hocu da - "

Kucanje na Buldogovom prozoru prekinulo je Gidzin izliv besa. Napolju su stajala dva policajca, dok ih je jos nekoliko posmatralo od dole sa vrata stanice. Buldog pritisnu dugme i otvori prozor.

"Sta glumite vas dvojica ovde?" upita ih jedan od ove dvojice, ocigledno nadlezan.

"Jesu li otisli?" uzvrati mu Gidza pitanjem, pokusavajuci da telo bolje namesti u nagnutoj kabini. Policajac pogleda u njega, pa onda pogleda u pravcu Karadjordjeve odakle se jos slabo moglo cuti zveketanje meckino, pa opet nazad u Gidzu.

"Mislis oni pre vas, a?" podrugljivo ce nadlezni. "Jesu vala, a bas si mogao da ih stignes jel' da, samo da ti se vozilo nije saplelo na stepenice. Nego da ja vidim ovde neciju vozacku i saobracajnu."