SEDAM (Vankuver, ponovo)

Ponedeljak je jedan bljutav dan. Najodvratniji dan koji je neko mogao da izmisli. Treba ustati iz mekog kreveta i pojesti nesto na brzinu, a onda izaci skoro umiven u kisni dan u poluraspadnutom automobilu i dati svoj doprinos bujici koja zuri na sve strane i nikuda posebno. Prvi dan za posao u nedelji, i to pod uslovom da se nije moralo raditi za vikend. Budilnik zvrci li zvrci, ali Slavko ne moze da napipa pravo dugme zatvorenih ociju. Na kraju ga gurnu sa stolice pored kreveta na pod ali ni to nije pomoglo. Pranje zuba. Dorucak. Pristojna garderoba. Uparene carape. Kafa. Kola. I jos skoro sat vremena do garaze u zgradi u kojoj radi u centru Vankuvera. Njegov je mali pregradjeni prostor u kancelariji na sedmom spratu koju deli sa jos dva kolege i jednom koleginicom.

Sta se desilo u Sijetlu?, razmisljao je dok je sedeo za svojim radnim stolom i bezvoljno gledao po gomilama raznih papira, fascikli i casopisa koji su ga potpuno prekrivali tako da je jedva bilo na njemu mesta za tastaturu i ekran kompjutera. Uvek se divio ljudima koji su svoje radne stolove uspevali da odrze uredno organizovanim.

Na njegovo pitanje kako to on zamislja da se domognu prave genetske sekvence koju verovanto dobro cuvaju, Dzordz mu je rekao da ima vezu koja im moze pomoci i da ce mu poslati detalje e-mejlom.

“Zasto vi to do sada niste sami uradili?” upitao ga Slavko te subote dok su zavrsavali svoju setnju kroz park.

“Suvise sam dobro poznat u odredjenim naucnim krugovima i ne bih daleko stigao a da me neko ne prepozna i pocne da pita nezgodna pitanja. Ja imam naucnu reputaciju koju zelim da zastitim, ali zato vi Slavko mozete da se krecete gde ja ne mogu i necu,” rece mu Dzordz rukujuci se na rastanku. “Javicu vam se uskoro.”

Slavko je otvorio svoju e-mejl aplikaciju i nezainteresovano preleteo pogledom preko raznih poruka od njegovih kolega, sefova, i sefova od sefova koje su se nakupile tokom vikenda. Naglo se ispravio u stolici kad je u sred liste prepoznao e-mejl od Dzordza Topalovica sa naslovom “Kontakt”.

Slavko,

Evo kako sam i obecao saljem vam informacije kako da se sretnete sa Akiko kad budete dosli na Havaje, naravno ako to prihvatite kao moj uslov saradnje. Akiko Hajasi je moj bivsi student koju nisam video od kada je briljantno odbranila svoj doktorat na mojoj katedri na Vasington Univerzitetu pre oko sedam godina. Tema joj je bila “Genetika i producenje zivotnog veka”. Jedino sto znam je da je sada na Mauiu i da radi za vojsku kao civil na ugovor. Gde zivi i gde je ta ustanova to ne znam, ali znam da je uvek bila fanatik za jedrenje na dasci. Jedno od najpoznatijih mesta na svetu za jedrenje na dasci je plaza Hookipu na Mauiu kod gradica Paiae. Mozda je tamo pronadjete. Zakacio sam i fotografiju od Akiko od pre sedam godina. Javite mi rezultat ako se odlucite da odete tamo. Sa srecom,

Dzordz

Akiko je imala atraktivno okruglo japansko lice sa inteligentnim izrazom lica, ali na zalost malo cega drugog se moglo videti sa sluzbene fakultetske slike koju mu je Dzordz poslao jer je prikazivala samo njena ramena i glavu. Svejedno, pomisli Slavko, dobro ce mu doci u slucaju da krene da je trazi na tom dalekom Havajskom ostrvu.

“Sta je Slavko, gledamo slike devojaka a posao stoji? Zar ti nisam rekao da je kompanijin e-mejl samo za poslovnu upotrebu?” Gabrijel, Slavkov sef se mrstio iza njegovih ledja. “Dodji da malo porazgovaramo,” rece i ode u svoju kancelariju. Slavko rezignirano udje za njim.

“Zatvori vrata Slavko, molim te,” rece Gabrijel ne gledajuci u njega dok je preslagao papire sa jednog kraja svog velikog stola na drugi. Slavko ga poslusa i zatim sede u ponudjenu mu stolicu i ne slusajuci uobicajenu tiradu njegovog sefa koju je vec imao prilike da cuje nekoliko puta. Osecao se kao da je u bioskopu u kome se prikazuje nemi film, sa njegovim sefom u glavnoj ulozi. Kao da me neko odgore gleda i zeli da mi pomogne da donesem konacnu odluku, razmisljao je u sebi gledajuci u zgrade preko puta ulice koje su se videle kroz prozor iza Gabrijelovih ledja. Prozori su izgledali kao sace u kosnici gde je u skoro svakom neko nesto radio.

“...tako da tvoja produktivnost vidljivo opada vec neko vreme. Ja cu morati, ako se ovako nastavi, uskoro da preduzmem vrlo ozbiljne korake da se ova situacija koriguje i dovede u normalu,” nastavljao je i dalje Slavkov sef monotonim glasom koji je zvucao mnogo dostojanstvenije nego sto bi se ocekivalo od nekog ko vodi samo sedam ljudi u svojoj grupi.

“Ja dajem otkaz,” rece Slavko tiho, ne verujuci sasvim samom sebi da odbacuje sigurnu mada prosecnu platu zbog tamo nekih nebuloznih mogucnosti koje se mozda nikada nece ostvariti.

“Molim?” sef ga je gledao ne verujuci u ono sta cuje. “Ali ja nemam nameru da te otpustim, ovo je samo korektivni sastanak sa ciljem da popravimo tvoj nesumnjivo kratkotrajni pad u rezultatima. Ti si uvek bio vazan clan naseg jedinstvenog tima.”

“Ja svejedno dajem otkaz.” Sad je Slavkov glas vec povratio jacinu. “A svoj timski rad mozete da si zataknete u guzicu, ako mogu da primetim uz duzno postovanje,” rece Slavko dok je ustajao iz neudobne stolice. Osecao se kao da se oslobodio necega sto ga je dugo pritiskalo, samo sto nije mogao tacno da to nesto definise.

Kako se posle toga nasao kuci Slavko nije mogao tacno da seti. Samo se secao pojedinih detalja o tome kako mu je sef iza ledja doviknuo da takvih programera kao on ima sad gomila koji traze posao, kako je pokupio svoje stvari iz kancelarije, pozdravio se sa sada svojim bivsim kolegama, bar sa onim sa kojima je bio u dobrim odnosima, i kako je izasao na parking do svojih kola. I onda se nasao u svom stanu pretrazujuci Internet o informacijama vezanim za Maui.

Jos jednom je procitao Dzordov e-mejl koji je srecom ranije sa posla poslao samom sebi na svoj privatni e-mejl. Znao je da je doneo odluku koja mu moze promeniti zivot na bolje ili na gore. Slavko je tu i tada odlucio da sve uradi sto zavisi od njega kako bi se stvari uspesno zavrsile. Samo bi mu jos trebalo da mora jednom da se vrati u neku novu firmu i da moli za neki posao koji ga niti zanima niti doprinosi necemu od znacaja. Sve drugo je bolje od toga, ponovo je zakljucio, hrabreci samog sebe.

Uzeo je telefonsku slusalicu i ukucao broj. Posle nekoliko trenutaka javio se pospani muski glas “Ko smeta?”

“Dobro jutro Milke skoro je jedanaest sati pre podne. Vreme je za umivanje.” Slavku se nekada ranije jos i pitao kako Milke opstaje u ovom gradu bez vidljivih izvora prihoda, ali je jos odavno prestao o tome da razmislja.

“Slavko? Zasto budis Komandanta Boska u ovo gluvo doba? Sinoc sam bio kasno u akciji te moram da se odmaram da mi lice sacuva mladalacku svezinu,” odgovori mu Milke hrapavim glasom. “’Ajd kad si vec tu, reci sta je.”

“Mozes li da mi pricuvas stan na nekoliko dana, ali ovaj put bez iznenadjenja kad se vratim?”

“Mogu brate,” odgovori Milke. “Kako si izmuvao da te puste sa posla, stalno mi pricas kakve su zvalje?”

“Nisam ih izmuvao, dao sam otkaz. Vise ne radim tamo,” Slavku bas nije bilo do objasnjenja, posebno ne Milketu.

Sa druge strane veze nastala je tisina. “Milke, jesi li tamo, ili si opet zaspao?”

“Kako si mogao da das otkaz?” cuo je zaprepascenog Milketa u svojoj slusalici. “Od koga ce sad Komandant Bosko da pozajmljuje kintu kad ustreba?”

Slavko samo pogleda u plafon dnevne sobe i odluci da ignorise Milketovo pitanje. “Hoces li moci da ga pricuvas, ili ne?”

“Dobro, dobro, hocu. A gde ides?” upita Milke.

“Na Havaje, treba nesto da uradim,” odgovori Slavko i odmah se pokaja.

“Na Havaje? Bez mene! Povedi i mene, cujem da su Havajke super. Lepe, mekane, i sve ti daju.” Milke je sad zvucao kompletno probudjen.

“Mozda je tako u filmovima. Zao mi je Milke, ali idem sam.”

Sledeca na redu je bila Maja. Slavko se sa njom nije uopste cuo vec skoro vise od mesec dana. Bilo mu je lepo sa njom ali nekako nije ostavilo nekog traga. Cim se vratio u Vankuver lako je pronalazio razne izgovore da je ne nazove. Ali sada je u pitanju poslovna kombinacija. E-mejl ce da posluzi.

Cao Majo,

Izvini sto se nismo culi jos od kada je Zoran... nema veze. Nego sreo sam se sa Zoranovim prijateljem geneticarem, i mislim da cemo moci nesto da uradimo zajedno. Pre toga moram jos nesto da uradim, a ti ako zelis za to vreme pokreni svoje veze i sakupi investitore. Bar u pocetku ce nam biti potrebne pare dok cela stvar ne krene, ako uopste krene. Moju “karijeru” u onom slepom crevu od posla sam ostavio drugima. Sad sam samostalni biznismen sa jedva dovoljno love da potraje jedno sest meseci. Javi se kad stignes.

Kad je poslao taj e-mejl Slavko se setio da jos uvek nije odgovorio na nekoliko zadnjih poruka od svoje majke koja mu je uvek uredno pisala o svakodnevnim dogadjanjima iz njenog zivota i uvek ga molila za odgovor. Sad ili nikad, pomisli Slavko, i poce da kuca drugu poruku.

Draga mama,

Uvek rado citam tvoja pisma. Pozdravi i ti sve koji mi salju pozdrave. Kako je tvoja basta i ruze? Ja sam dobro, na poslu su me zapazili tako da sam dobio povisicu a ocekujem i bolju poziciju uskoro. Posto je sad plata veca odlucio sam da odem malo na Havaje na godisnji odmor. Pisacu ti koliko su velike morske kornjace.

Kad je i taj e-mejl otisao kroz zicu preko pola sveta, Slavko se zavalio u svoj kauc i poceo da prevrce po glavi stotinu stvari koje je trebalo uraditi. Najpre treba otici u biblioteku da prouci nekoliko turistickih vodica o Havajima. A kad se vrati treba kupiti i nekoliko kompjutera koji ce u iducih nekoliko meseci raditi bez prestanka. Ali dan je bljestav, sunce jedva da je preskocilo zenit. Zato je Slavko odlucio da je najbolje da zgrabi veliki sareni peskir, kremu za sunce i svoje stare Spido kupace gace i da se najpre zaputi nekoliko sati do Kitsilano plaze gde ce moci da se ugreje dok lezi na pesku pored okeana i gleda zgodne devojke kako prolaze pored njega, a onda da se rashladi kad skoci u more. I tako nekoliko puta. Na Havajima sigurno imaju da se kupe dobre kupace, pomisli Slavko dok je gledao svoj prastari tamnoplavi Spido. Krajnje je vreme da se i on pridruzi ostalim kupacima u dvadeset prvom veku.

Tek je nekoliko sati proslo od kada je rekao zbogom redovnoj plati, i Slavko je u sebi osecao neobicnu mesavinu strepnje za svoju buducnost i ushicenja oko toga sta ce mu nepoznato doneti. Osecao se pun zivotne energije po prvi put posle mnogo godina. Sledece odrediste: plaza.

Majin odgovor je stigao u toku noci i Slavko ga je procitao sledeceg dana dok je pregledao nove poruke.

Cao Slavko,

Ne mozes ni da zamislis koliko sam bila uzbudjena kad sam procitala tvoj e-mejl. Odmah cu da razgovaram sa nekoliko prospektivnih andjela za koje znam da traze neku dobru priliku da investiraju pare. Necu znati tacno na cemu smo bar do kraja iduce nedelje, ali ti mozes sigurno da racunas da operativne pare nece biti problem. Javi se kad se vratis.

P.S. Jos uvek cesto nocu mislim na tebe :)

Slavko je doruckovao na brzinu dva parceta preprzenog hleba namazanog puterom, obukao je svoje omiljene razglavljene farmerke i Fila majicu, seo u kola i zaputio se prema Ricmondu gde su Kinezi drzali sve male prodavnice kompjutera sa boljim cenama i izborom nego sve velike mega-radnje na drugim mestima. Najbolje da kupi svu opremu koja mu treba sada, jer kada se vrati sa puta verovatno vise nece imati mnogo vremena za instalaciju i namestanje. Jedino sto ce morati da obori zadnja sedista.

“Osam komjutera sa duplim procesorom?” zapitao ga je ponovo zabezeknuti prodavac ne verujuci svojim usima i svojoj dobroj sreci.

“Da, osam,” odgovori mu Slavko gledajuci okolo po maloj radnji ne bi li medju mnogobrojnim komponentama izlozenim po svim zidovima primetio nesto sto bi mu trebalo. “I neka svaki od njih ima maksimalno RAM memorije koliko god maticna ploca dozvoljava, najbrze procesore koje imate i mrezne kartice. Takodje svaki neka ima ugradjena po dva najveca diska koja imate u uparenoj konfiguraciji. Hoce li biti nekih problema da se to uradi?” Slavko je sada gledao pravo u prodavca koji se malo pribrao i setio da stavi na lice osmeh namenjen najboljim musterijama.

“Nikakvih problema,” odgovori mu Kinez. “Tri kompjutera mogu da vam isporucim za dva dana, a ostalih pet moram da narucim delove. Bice gotovi za najvise nedelju dana.”

“To ce biti dovoljno brzo za moje potrebe,” rece Slavko vadeci kreditnu karticu iz novcanika. “I da ne zaboravim, jos mi treba jedan gigabitni ruter sa sesnaest portova i dve farme umrezenih eksternih diskova sa po pet najvecih diskova u svakoj. Dodajte tome i jos jedan laptop kompjuter kad se vec pazari da bude kompletno.” Slavko je sad bio siguran da je svoju zivotnu ustedjevinu upravo prepolovio, ali nije zeleo da odustane. Mora da veruje da ce Maja da organizuje finansiranje. O posledicama neuspeha nije smeo da razmislja.

“Necu biti u gradu nekoliko dana. Isporucite mi sve zajedno za dve nedelje,” rece izlazeci na vrata koja su vodila prema parkingu. Prodavac ga umalo nije zagrlio na rastanku.

Kad se rano predvece vratio kuci cekao je e-mejl od majke. Slavko bi se mogao zakleti da ta zena proverava svoju elektronsku postu svakih deset minuta, jer su njeni odgovori na njegova retka pisma uvek stizali ekspresnom brzinom. Napravio je sebi jaku crnu kafu, bez secera, i seo da procita sta ima novo sa one strane sveta.

Najdrazi moj sine,

Hvala ti na pismu. Uvek se radujem da primim pismo od tebe. Cestitam ti na unapredjenju! Uvek sam ti govorila da ce tvoj kvalitet kad tad da bude primecen kod tvojih sefova. Sad se potrudi pa ces sigurno jos vise da avanzujes. Kod mene je sve po starom – basta, poslovi po kuci, setnja, nista interesantno kao kod tebe. Neki dan sam se setala Knez Mihajlovom i pogodi koga sam srela, tvoju bivsu devojku Jelenu, valjda se jos nje secas. Super izgleda, a cujem i da je mnogo uspesna sa svojom agencijom. Mnogo te je pozdravila. Eto toliko od mene, pa javi se kad stignes. Pisi mi bilo sta.

Slavko je ugasio kompjuter i srknuo poslednji gutljaj jake kafe, zujalice. Jelena. Vec drugi put u poslednjih mesec dana njeno ime iskace pred njega bez upozorenja. I vec drugi put se nesto u njegovom stomaku istog trenutka vezuje u mali, neprijatan, tvrdi cvor posle cega mu celog dana nije ni do cega. Da li ponekad misli na njega kao sto on misli na nju? Do sada je vec naucio da jedini nacin da se taj cvor razveze makar privremeno je uz pomoc neke poznanice suprotnog pola rade da mu pritekne u pomoc na svaki nacin. Veceras ce, znao je, olaksanje naci medju Suzinim mekim i nestasnim bedrima. Pa koliko potraje neka potraje.

Iz misli ga je trgnuo zvuk kljuceva u njegovim vratima i glasan smeh. Milke. I neka devojka hrapavog senzualnog glasa. Jos nisu primetili Slavka u drugoj sobi dok su ulazili, tako da je mogao u prvih nekoliko trenutaka da ih posmatra nesmetano kroz otvorena vrata sobe u kojoj se nalazio. Milke je kao pristojno vaspitan momak poceo da pomaze devojci da se udobno smesti u dnevnoj sobi, dok joj je pripovedao o “svojoj” gajbi. Devojka je izgledala dovoljno impresionirano da je dozvolila Milketu da uziva u njenim dugim preplanulim nogama koje je nehajno prekrstila za sto bolji efekat dok je zavaljena na kaucu gledala stvari oko sebe. Milke je upravo krenuo da im sipa pice, kad je primetio Slavka kako ih posmatra iz susedne sobe.

“Sta ces ti ovde? Ja sam mislio da si rekao da ides na Havaje?”, rece Milke kad se konacno pribrao i setio da zatvori sirom otvorena usta.

“Izvini sto vas prekidam usred obilaska mog stana, ali nisam razpolozen za tvoja sranja Milke jos od kada si zadnji put ovo uradio,” rece Slavko polako ustajuci sa stolice i iduci prema njima. Usput je gledao u devojku koju je Milke doveo. Nije izgledala uopste lose. Milke je primetio Slavkov pogled i ponosno rekao “Slavko, ovo je moja nova devojka Vedrana.”

“Ja nisam tvoja devojka, a za moje ime si u pravu,” Vedrana je zabacila svoju dugu kestenjastu kosu preko ramena dok se okretala da pogleda u Slavka. Na licu joj je bio osmeh pun sarma. “Drago mi je,” rece. Slavko se zaustavio na sredini sobe i pogledao ih oboje umornim pogledom.

“Milke, izlazi odavde momentalno. Kad budem krenuo na Havaje obavesticu te. Ti Vedrana mozes da ostanes ako hoces. Milke ti je ponudio pice, pa ne mogu da te razocaram.” Slavko je sada gledao u Milketa koji nije nimalo bio odusevljen time kako se stvari razvijaju.

“Slavko ne mozes tako sa Komandantom Boskom. Ja cu ...” poce on polako se krecuci prema vratima.

“Napolje!” odjednom viknu Slavko na njega. Milke jos jednom pogleda u Vedranu koja ga je ignorisala, a zatim izadje u hodnik prema liftu odakle su se posle toga jos neko vreme cule prigusene psovke.

Slavko je zatvorio vrata i pogledao u Vedranu koja ga je jos uvek pomno posmatrala sa svog udobnog mesta na kaucu, sa istim onim osmehom na licu. “E pa Suzi,” pomisli Slavko u sebi, “ovaj put ces morati da sacekas.”

U tom istom trenutku, sa tri sata vremenske razlike, u malom gradicu u Nju Dzersiju, cetiri sredovecna coveka uvazenog izgleda u tamnosivim i crnim odelima sedeli su razlabavljenih kravata na jednom kraju velikog konferencijskog stola u sali za sastanke dok je sat na zidu otkucavao zadnji sat pre ponoci.

“Jesi li siguran da su tvoje informacije apsolutno pouzdane?” upita Glavni u vrhu stola onog koji mu je sedeo sa leve strane.

“Da gospodine, koliko god je to moguce reci u ovoj fazi razvoja situacije,” odgovori mu Levi i potvrdno zaklima glavom. Covek koga smo ubacili da radi u timu Dzordza Topalovica se konacno isplatio. Kaze da nikada nije video Topalovica toliko uzbudjenog i punog ideja. A on je takav, kaze nas covek, samo kada je na pragu neceg velikog.”

“Neceg velikog?” upita Glavni na vrhu stola. “Samo nebo zna da nam treba nesto takvo. Iako smo jedna od najvecih farmaceutskih kompanija na svetu i trosimo milijarde dolara svake godine na istrazivanje novih proizvoda, nismo u zadnjih deset godina imali znacajan pomak da napravimo nesto sto se moze dobro prodati, a postojeci patenti nam polako isticu. Ali to ne moram vama da govorim. Biotek kompanije nas preticu sa leva i sa desna. I mada ih kupujemo u velikom broju da bi prisvojili njihova otkrica i rezultate, nije ni nas dzep bez dna. A i da ne spominjem globalnu konkurenciju, posebno od strane onih mlakonja iz Evrope koji se kriju iza protekcionizma svojih drzava.” Dok je to govorio glavni lupi sakom o sto.

“Ali i mi koristimo trgovinske i administrativne barijere sa nase strane,” dodade Desni nesigurnim glasom. Skoro se odmah pokajao kad je Glavni usmerio svoju paznju na njega i presekao ga pogledom.

“Mi smo nesto drugo. Mi smo Amerikanci, individualizam, inovacije i sve te stvari.” Glavni se okrenu ka cetvrtom coveku prisutnom na sastanku koji je sve to vreme slusao u tisini. “Posto je situacija delikatna i neko zlonameran bi mogao da nas optuzi za industrijsku spijunazu, pozvao sam spoljnog eksperta koji nema veze sa nasom kompanijom. Gospodin Tipler je poznat u pravim krugovima kao pregovarac koji donosi rezultate, za visoku cenu naravno.”

Na spomen svog imena, gospodin Tipler se iz svoje fotelje bez reci blago nakloni u pravcu ostale trojice.

“Ako Topalovic slucajno dodje do nekih vrednih rezultata sa njegovim jadnim univerzitetskim timom,” nastavi Glavni posle krace pauze, “mi cemo to prvi saznati od naseg coveka, dok ce se za sve ostalo pobrinuti gospodin Tipler. To bi bilo sve za danas gospodo. Vec je kasno i svako zna sta mu valja ciniti.”