OSAMNAEST (Ispad)

Obicna kuca u obicnoj ulici u centralnom delu Barnabija, jednom od mnogih gradova koji su okruzivali Vankuver, slicno Novom Beogradu i Beogradu, bila je smestena blizu prometne ulice Vilingdon, stanice SkyTraina i trznog centra Brentvud. Sa zadnje strane imala je malo dvoriste sa dovoljno mesta za tri drveta, dve stolice i parce travnjaka, dok je preko ograde pucao pogled na besprekorno uredjeno jevrejsko groblje. Par nasih doseljenika, ekonomskih izbeglica Slavkovih godina, sa dvoje male dece rodjene u Kanadi, proslavljao je danas uspesan zavrsetak transakcije gde su postali ponosni vlasnici sopstvenog krova nad glavom i tridesetogodisnjeg pozamasnog zajma od banke. Jer takvo je vreme trenutno bilo, gde si nekada pre samo desetak godina mogao za iste pare kupiti vilu u ekskluzivnom kraju grada, sada si bio srecan sa polovnom kucom sa pogledom na spomen ploce. Zurka je u svakom slucaju bila dobro posecena od strane nasih ljudi iz Vankuvera i okoline koji su poznavali doticni mladi par. Slavko je nekada radio zajedno sa muzem, pre nego sto je otisao da zapocne ovu celu novu avanturu. Posto je Dzordz od nedavno prestao sa freneticnim slanjem uzoraka, Slavko je konacno nasao malo vremena da se negde posteno napije. Jedna stvar koju nasi ljudi nisu menjali svojim dolaskom u strane zemlje bila je kakvo posluzenje iznose pred goste. Tako je i ovde pice teklo u potocima, spanska, cileanska i australijska vina, americki i kanadski viski, domaca prepecenica i loza, kanadsko, nemacko i cesko pivo. Prasece i jagnjece pecenje, sarme, pite, kiflice i sitni kolaci prekrivali su opasno pretrpane stolove oko kojih je veceras vazda bilo gladnih gostiju. Deca su jurila iz sobe u kuhinju, u dnevnu sobu, pa u dvoriste gde su jurili sa jednog kraja na drugi, deset koraka na jednu stranu pa deset nazad. Zatim nazad u sobu odakle su i krenuli. Gosti su svi bili iz starog kraja, od kojih Slavko mnoge nije video vec poduze vremena. Jedan se hvalio novim poslom koji je dobio, drugi je detaljno objasnjavao svojoj maloj publici kako je kupio nekoliko nekretnina kojima je sada skocila cena poslednjih godina, majke su pricale o deci i koja je skola najbolja, dok su tate sedele zajedno i dogovarale sledeci odlazak na skijanje ili fudbal u toku vikenda. Slavko bi na povremena pitanja dobronamernika o tome gde je sada i sta radi odgovarao neodredjeno da trenutno trazi bolji posao, ne zeleci da objasnjava celu frku u kojoj je ucestvovao zadnjih nekoliko meseci.

“Slavko zvoni ti mobilni,” cuo je kroz halabuku razgaljenih glasova Aleksandra, svog domacina kako mu govori. “Jakna ti je tamo na krevetu u spavacoj sobi, pravo dole niz hodnik. Pozuri da zavrsis razgovor, sad cu da iznesem specijalnu domacu rakiju, pravi melem za sve probleme.”

Jedva je iskopao svoj telefon ispod brda garderobe koju su gosti tu ostavili na krevetu kako su dolazili. Mislio je da ce ko god da ga zove vec naveliko odustati, ali telefon je nastavljao da zvoni.

“Slavko ovde… ko smeta?” rece sedajuci nesigurno na jedini cosak kreveta koji nije bio zatrpan.

“Maja, duso. Jesi li ti to negde na zurci?”

“Samo jos jedna uobicajena terevenka u cast postignuca takozvanog viseg zivotnog standarda,” odgovori joj Slavko dok je gledao kroz prozor na ulicu ispred kuce. Prvi dani jeseni vec su jasno udarili svoj pecat. Iako je vreme tog dana bio prilicno prijatno, kise su postajale sve ucestalija pojava, a zelena trava ispred kuca bila je vec pokrivena pozutelim liscem koje su prvi pljuskovi stresli sa drveca.

“Nemoj da si takav, bas ti zavidim. Od kad me je onaj kreten ispalio, nisam se nigde dobro provela. Evo i sad sedim kuci i gledam televiziju, kao neka baba.”

“Ne zalim se ja, daleko od toga,” odvrati joj Slavko, “Gde bih drugo inace mogao da jedem sitne slavske kolace za dzabe i da se natreskam ko prase? Kakvo je vreme u Njujorku?”

“Mokro. Mrzim jesen jer me cini depresivnom. Kad bih samo otisla na neko malo tropsko ostrvo i izvrnula se na beli koralni pesak bez ijedne brige na celom svetu. Ima li kakvih novosti od Dzordza?” upita Maja.

“Nista. Cuti kao riba. Pretpostavljam da cemo cuti uskoro od njega, ali ko zna. Znam isto koliko i ti.”

“Ako to bude stvarno nesto veliko, da li mislis da cinimo pravu stvar time sto cemo da podelimo sve sa drugima skoro za budzasto?”

Slavko je morao malo da razmisli o tom njenom pitanju. Da, bio je siguran, zakljuci on u sebi. “Budzasto je u ovom slucaju vrlo relativna stvar Majo. Svako od nas troje ce biti obezbedjen finansijski, zasto preterivati?”

“Zato sto bi umesto nekoliko miliona dolara mogli da imamo nekoliko stotina miliona dolara. Imas li ti ideju uopste koliko su ljudi spremni da plate kada im je zdravlje u pitanju?”

“Majo znam da si u pravu, ali mislim da mi ne treba da budemo ti koji ce praviti velike pare na tudjoj muci. Ima dovoljno drugih za taj posao. Seti se samo Zorana i idealizma sa kojim smo sve ovo poceli. Niko od nas nije ocekivao bilo sta zauzvrat.”

“Ja samo kazem kad je vec takva prilika da treba da je iskoristimo. Pusti Dzordza neka lebdi u svojim akademskim oblacima, ja i ti bi znali sta da radimo sa parama. Pomisli samo kakav bi par ja i ti bili. U svakom pogledu.” Maja je posebno naglasila ovu zadnju recenicu.

“Primamljivo, moram priznati,” odvrati joj Slavko delimicno iz pristojnosti, “ali mislim da iz tebe trenutno govori jedna povredjena zena koja ne voli da gubi, vec samo da pobedjuje. Stalno ka novom i vecem izazovu. Ja ne mogu tako vise, prestario sam.”

“Ne mozes reci da nisam pokusala, stari cikice. Kako god hoces, ali mislim da cemo napraviti veliku gresku ako pustimo da nam ovo isklizne kroz prste, to je sve.”

Graja razdraganih glasova se odjednom pojacala sa druge strane vrata. “Slavko! Gde si? Otvaramo pipu! Ko zadnji, vodi pijane kuci.” culo se iz hodnika.

“Moram da idem. Melem-rakija me doziva. Pricacemo kasnije.”

“Hocu i ja tako!” smejala se Maja sa druge strane. “Javi mi cim cujes nesto novo od Dzordza.”

“Nemas brige. Isto vazi i za tebe ako cujes nesto prva.”

Ostatak zurke prosao je Slavku u zamucenim iseccima, mozda je cak i razmenio i telefone sa nekom zgodnom devojkom sa kojom je nesto razgovarao, nije bas bio sasvim siguran iduce jutro. Jedino se secao da je kuci otisao taksijem koji su pozvali jer nije na kraju mogao ni da hoda a kamoli da vozi. Ono sto definitivno nije primetio bio je crni Audi S4 koji je pratio njegov taksi na neupadljivoj udaljenosti sve dok nije usao u svoju zgradu posle nekoliko neuspelih pokusaja da poravna kljuc sa rupom u bravi i otkljuca vrata.

* * *

Iduce jutro, ili preciznije receno podne, otvorio je natecene ocne kapke probudjen mamurnom glavoboljom dodatno podstaknutom zvonjavom telefona pored njegovog kreveta. Dvoumio se za trenutak da li da podigne slusalicu ili da se sjuri u kupatilo i zabije glavu u WC solju. Stomak mu se smilovao i dozvolio da uradi ono prvo.

“Mm, da… ha-lo,” iznenadio ga je prozukli, hrapavi zvuk sopstvenog glasa. Morao je da govori polako da ne bi izazvao zeludac koji je samo cekao da ga neko popreko pogleda.

“Slavko? Dzordz ovde.”

“E, da zdravo… nemoj sad nista novo da mi saljes. Danas cu da umrem ako ne nadjem rovito jaje i tri aspirina. A nemam jajeta u kuci.”

“Tako i zvucis. Nego zavrsio sam sve. Konacno.”

“Zavrsio si… zavrsio… sta si to zavrsio? A da, secam se sada. Uf jebote sto mi puca glava.” Slavko se polako prvo nalakti na levu ruku a zatim pazljivo podize i sede rascupan naslonjen na uzglavlje kreveta, ruseci pri tome telefon sa nocnog stocica koji udari bucno prvo u zid a zatim u parket. Slavkov zeludac nije to blagonaklono prihvatio.

“Sta imamo? Je li veliko?” uspe on da upita na kraju.

“Ogromno. Najvece,” odgovori mu Dzordz uzbudjeno. “Desetine puta sam sve proverio, samog sebe da uverim. I sve se uklapa.”

“Hoces li mi reci na kraju sta smo to nasli, jer ja jos necu moci ovako dugo.” Slavko je izgovarao svaku rec odvojeno, trudeci se da dise sto plice. Zeludac ga je davio stezuci mu vrat i udarajuci mu glavom o zid. Bila je to neravnopravna kafanska tuca. A onda mu se stomak umirio, makar na kratko.

“Pa hajde salji, sta cekas?” rece on Dzordzu dok je pecao telefon negde na drugom kraju uvrnute zice, gde se ovaj nekako zakacio za nogu od kreveta i nije nameravao da bude upecan. Slavko nije smeo da se sagne, plaseci se posledica.

“Ne mogu da ti posaljem.”

“Kako ne mozes? Pa rekao si mi malopre da si gotov.”

“Jesam, ali ne mogu da ti posaljem. Siguran sam da je neko iz moje laboratorije sve ovo vreme dojavljivao nekome sta se desava, bar koliko je mogao da zna.”

“Dobro, posalji mi e-mejlom, sifrovano, kao i do sada. To smo sve i namestili da bi imali zasticenu liniju za komunikaciju.”

“I tu ima problem,” Dzordz je tu napravio malu pauzu, oklevajuci. “Mislim da nas je sve ovo vreme neko i tu spijunirao. Nisam ti rekao da me je onaj cudni tip ponovo kontaktirao i da je pokusao da izvuce detalje oko toga na cemu trenutno radim. Znao je neke ztvari koje nikome nisam rekao, u to sam siguran. Posle kad sam malo bolje razmislio o njegovoj prvoj poseti u mojoj laboratoriji, kada sam ga ostavio na trenutak samog u kancelariji, imao je dobru priliku da mi smesti nesto u kompjuter, a mozda i u telefon.”

“Ako je to istina, onda bi ovaj lako saznao sve sto si kucao, ukljucujuci i nase sifre. To bi ucinilo sve nase mere predostroznosti sasvim uzaludnim. Lepo odradjeno, Dzordz. Ali za tvoju utehu, ja mislim da preterujes sa paranojom. Koga je briga sta mi radimo?”

“Izvini, nisam tada ni pomisljao da budem predostrozan u bilo kom smislu. Sve te tvoje mere predostroznosti su mi se cinile smesnim.”

Slavku sve ove nove informacije nisu dobro zvucale. Neko je znao verovatno svaki detalj o njihovom nazovi poverljivom projektu. Ali brzo je potisnuo takve misli iz glave, jer jednostavno nisu imale nikakvog smisla, a u njegovoj glavi trenutno nije bilo puno slobodnog mesta.

“Nista, zaboravi e-mejl. Ja ovde imam vecinu elektronskih podataka. Posalji mi samo najnovije sto nemam, recimo obicnom postom, pa cemo da vidimo sta cemo dalje.”

“Mislim da ni to nije sigurno. Cini mi se da me vec nekoliko dana prate i motre neki ljudi neveselih lica. Plasim se da iznesem bilo sta iz laboratorije. Evo ih i sada vidim kroz prozor kako sede u kolima na parkingu susedne zgrade. Ne trude se mnogo da budu neupadljivi kad sam ih cak i ja primetio.”

“Ja mislim da ovo zadnje definitivno umisljas,” odgovori mu na to Slavko. “Ne sumnjam da si video nekog napolju, ali kao sto sam kazes ispred su neke druge zgrade i verovatno imaju neki sasvim obican razlog da budu tamo. Samo pomisli, do nedavno niko pa cak ni ti nije znao da cemo ista pronaci.”

“Ne znam Slavko. Zeleo bi da si u pravu, ali cu ipak za svaki slucaj morati da smislim neki drugi nacin da ti dostavim moje zadnje rezultate. Videces onda zasto sam sada toliko paranoican.”

“Okej, tvoja stvar Dzordz. Samo nam vise posalji to sto imas. Ni Maja ni ja ne mozemo vise da izdrzimo, pojede nas radoznalost! I odspavaj malo, idi negde na odmor, svi smo previse radili ovih proslih meseci. Da je jos malo potrajalo, verovatno bi i meni poceli da se prividjaju sumnjivi tipovi. Toplo preporucujem Havaje za svaku vrstu relaksacije.” Slavko je stvarno zeleo da umiri Dzordza, koji je delovao ubedjen u te njegove teorije o tajanstvenim prisluskivacima i nezvanim pratiocima.

“Zezas ti mene Slavko, ali dobro, nema veze. Sescu sada i smislicu najbolje sto mogu kako da ti bezbedno dostavim ovo sto imam.”

“Vise i ne mogu da trazim od tebe,” rece mu Slavko. “Cujemo se kasnije.”

“Cujemo se,” i Dzordz prekide vezu.

Tek kada je spustio slusalicu na telefon ispod kreveta, gde je resio da ga ostavi da se malo kiseli dok ne pristane pokajnicki da se sam vrati na svoje mesto na nocnom stocicu, Slavko je shvatio da se oseca malo bolje. Ustao je i napravio par koraka po sobi i nista narocito neprijatno se nije desilo, osim sto je par puta morao da podrigne. Verovatno pomaze novi adrenalin, jer se posle Dzordzovog poziva izgleda sve ovo polako privodi kraju. Konacno! Vec je bio spreman za promenu tempa i posla, pomisli dok je pljuskao lice hladnom vodom.

Milke je naravno pozvonio na njegova vrata dok mu je u zapenusanim ustima jos bila cetkica za zube, a na njemu samo bokserice. Ogrnuo se u bade-mantil koji mu je visio na vratima kupatila i otvorio vrata. Milke ga je samo odmerio od glave do pete, posle cega je usao odmahujuci glavom i zavalio se u njegov trosed.

“Kako si otvorio ulazna vrata od zgrade?” upita ga Slavko reda radi.

“Komandant Bosko se krece kao senka kuda hoce. Sacekao sam da naidje neka baba koju sam ubedio da i ja tu stanujem. U liftu me pitala me da li volim kolace. Ne znam kakve su joj bile namere sa mnom. Sav se stresem kad se setim.” Milke je digao obe noge, sa sve patikama, na stolic ispred njega.

“Milke, noge.”

“O, izvini, ne znam kako se to desilo. Nego sta cemo danas da radimo?”

“Ne znam sta ces ti, ali ja idem napolje na svez vazduh, kafu i sendvic u Tim Hortons.” doviknu mu Slavko iz sobe pokusavajuci da potrefi drugu nogavicu farmerki. Na kraju je odustao od cupkanja na jednoj nozi, i dovrsi doticni zahvat sedeci na krevetu. “Tebi ako je dosadno, ostani ovde. Imam neke kompjuterske igrice koje jos nisam stigao ni da raspakujem iz kutije, pa ih instaliraj ako hoces.” Slavko se sada propisno obucen ponovo pojavi u dnevnoj sobi. Milketove noge su ovaj put bile na trosedu.

“Milke, noge.”

“U jebote, izvini. Ne znam sta je to sa mojim nogama danas. Kad se vracas?”

“Ne znam. Sto kasnije, glava mi je puna paucine. A to bolje ne pocinji bilo kakva sranja dok se ja ne vratim.”

“Znaci samo igrice?” zacvile Milke glumeci razocaranost.

“Samo igrice,” bio je Slavkov nepokolebljiv odgovor. Izasao je iz stana i pozvao lift ne zeleci da razmislja o tome kakve bi sve ideje Milke mogao da dobije u vremenu izmedju njegovog odlaska iz stana pa do njegovog povratka. Nije ga bilo briga. Jedino je sad vazno bilo stici sto pre do mesta gde ce mu neko prodati jaku kafu. Gorcu. Duplu.

* * *

Dvadeset pet. Dvadeset sest. Dvadeset i sedam. Hladna voda olimpijskog bazena strujala je duz njenog vitkog tela, dok je Jelena skladnim i snaznim zahvatima dovrsavala svoj redovni jutarnji trening u Sportskom Centru. Kilometar i po bila je duzina za koju je jos odavno utvrdila da njoj licno odgovarala da prepliva svakog dana da bi se odrzala u dobroj formi. Svaki zamah ruke, svaki koordinirani pokret nogu, potiskivao ju je jos jedan metar napred u gotovo praznom bazenu, spirajuci sve brige sa nje i ostavljajuci je potpuno razbudjenom i ostra uma za novi dan koji je bio pred njom. Do Dana Drzavnosti ostalo je jos samo manje od nedelju dana i pripreme njene agencije usle su u groznicavi finis. Nista nije smela da prepusti slucaju, ali je opet morala biti spremna da svakog trenutka prilagodi svoje planove u slucaju da drzavne birokrate nesto promene. U njenoj svesti jedino na sta se fokusirala bio je vertikalni marker na zidu bazena. Kada ga je dosegla, napravila je sa lakocom kolut ispod vode i odgurnula se nogama ka suprotnom kraju bazena. Sve ce biti u redu. Sve ce biti u redu. Dvadeset osam. Dvadeset i devet. Trideset.

Na kraju tridesete duzine izdigla se na ruke, umorna ali zadovoljna, izasla iz bazena i pocela da brise kosu peskirom koji je tu ostavila. Cudno, pomislila je izvirujuci na momente ispod peskira, prilicno je tisina. Onda je primetila da u bazenu vise nema nijednog plivaca. Jos cudnije joj je bilo sto nije mogla nigde da vidi nikoga od osoblja Centra. Nastavila je da brise svoju dugu kosu pripisujuci sve to obicnoj igri slucaja. Trgla se kada je negde iza svojih ledja zacula lagani, napadan i skoro podrugljivi aplauz, proizvod jednog para dlanova.

“Bravo. Uzitak te je gledati, pravi Bal Na Vodi.” Gidza je stajao rasirenih nogu na klupama sa druge strane bazena i dalje lagano tapsuci. Zato ga nije isprva videla, pomisli Jelena dok je skupljala svoje stvari sa plasticne stolice pored nje. Ubrzo je shvatila i zasto je bazen bio prazan. Jedan od Gidzinih celavih gorila je stajao na ulazu u bazen ne dajuci nikome da udje. Jedan od nacina da se osigura privatnost razgovora na javnom mestu.

Jelena je odlucila da ih ignorise i da se zaputi pravo u svlacionicu na tusiranje. Ali tada je shvatila da gorila ne namerava da je propusti. Okrenula se ljutito prema Gidzi pokusavajuci da se koliko je moguce pokrije svojim peskirom dok se sa nje jos cedila voda, cineci od nje komican prizor sto joj nije bila namera u ovom trenutku.

“Nisam znala da si poklonik plivanja. A sada reci ovom tvom da se skloni!”

“Samo sam dosao da licno vidim sta je sa nasim dogovorom u vezi prijema ciji se datum priblizava. Da vidim treba li ti kakva pomoc.” Gidza je delovao zabavljen tokom ovog razgovora.

“Ne znam nista o bilo kakvom dogovoru izmedju mene i tebe. Ako hoces da udjes na prijem, moraces sam da se snadjes za pozivnicu.” Gorila se jos uvek nije micao sa izlaza.

“Hajde, hajde. Ne budi tako dramaticna. Znas da mi je to vrlo vazno. Ucinices mi uslugu da me povedes sa sobom i upoznas sa par svojih uticajnih prijatelja. Nista vise ne trazim od tebe.” Gidza se i dalje osmehivao, ali su je njegove oci promatrale tvrdim pogledom.

“Ne dolazi u obzir,” odbrusi mu ona ostro, “da koristis mene i moju agenciju za namestanje svojih prljavih poslova. I nemoj vise da me maltretiras , jer cu sve prijaviti policiji.”

“Policiji?” nasmeja se Gidza podrugljivo svom gorili kome isto zaigra trag osmeha na usnama. “To ce te daleko odvesti, nema sumnje. Samo pazi kome ces da se obratis. Nikad ne znas ko je moj.” Gidza joj pridje blize, nagnavsi Jelenu da se refleksno odmakne korak unazad. “Slusaj duso, da te ne zadrzavam, jer i ti i ja smo zauzeti ljudi za koje je vreme novac,” nastavi on izgovarajuci polako svaku rec. “Siguran sam da ne zelis da se ime tvoje agencije povlaci po svim novinama kao leglo trgovine mladim devojkama na raspolaganju bogatim musterijama, neka vrsta javne kuce visoke mode. Vec vidim senzacionalne naslove.”

“To bi bila cista izmisljotina i ti to znas!” uzviknu Jelena uspaniceno. “Niko to ne bi poverovao!”

“Sve sto novine napisu mora da je istina,” nastavi Gidza zadovoljan suzama koje su se skupljale u njenim ocima. “Posebno ako se ponovi dovoljno puta. Poslacu kola po tebe u subotu, sat vremena pre prijema. Budi spremna. Sad mozes da ides.”

SEDAMNAEST (Upad)

“Kuznjecov govori na telefonu,” zacuo je Tipler glas sa jakim ruskim naglaskom kada je podigao slusalicu.

“Kakvo iznenadjenje. Nisam se nadao...” poce on ali nije stigao da dovrsi zapocetu recenicu.

“Moji ljudi su mi rekli da si me trazio i da imas nesto vazno da mi kazes. Kod mene vazno znaci da su tu velike pare za mene. Tako?”

Tipler nije znao kako najbolje da odgovori na ovako direktno pitanje. Od kada je pre nekoliko meseci ostavio poruku za Kuznjecova preko anonimnog dojavljivaca, ciji je telefon pribavio u jednom od ranijih “projekata”, nije dobio nikakav odgovor tako da je vec skoro i zaboravio na to. Kuznjecov, jedan od najvecih ruskih oligarha u senci je definitivno imao nacina da mu pomogne, ako mu je to u interesu, ali i da mu zivot ucini vrlo neprijatnim ili mozda jos i nesto gore, ukoliko zakljuci da mu neko kao Tipler gubi vreme.

“Tako, ali situacija se promenila od kada sam vam ostavio poruku.” Tipler je imao osecaj da njegov sagovornik nece dobro primiti vest da je u pitanju bio corak.

“Sta se promenila? Moji ljudi su mi rekli da imas nacina da se zarade velike pare na nekom novom leku, nisam bas mnogo razumeo. Tako?”

“Tacno, ali ta laboratorija koju sam posmatrao od tada nije napravila nikakav pomak, tako da su svi izgledi da od toga nece biti nista.” Znao je da ovo nece dobro proci kod njegovog sagovornika, ali Tipler je isto znao da nema prostora za vrdanje.

“Nista? Nista !!” zaurlao je Rus iznenada. “Ja nisam prekinuo suncanje na mojoj jahti u drustvu dve nevine i mlade polugole devojcice da te nazovem i da cujem – nista.”

“Proverio sam sve o tebi i poznat mi je posao kojim se bavis,” nastavio je Kuznjecov sada potpuno mirnim glasom. “Verovatno si mislio da ce te neki od tvojih klijenata ostaviti na cedilu, pa si se setio mene. E, pa sada igramo po novim, mojim pravilima.”

“Razumem,” bilo je sve sto je Tipler mogao da izusti razmisljajuci istovremeno u sebi kako da se izbavi iz rupe u koju je sam upao.

“Ma ne razumes ti nista Amerikanac! Ili ces uskoro da mi javis gde i kako cu ja da napravim pare, ili ces ostatak svoje bedne karijere da provedes sedeci u invalidskim kolicima i budes prvak disko kluba na rolsuama. Da?” I tu se prekide veza.

“Sranje,” rece Tipler jos uvek drzeci telefonsku slusalicu prislonjenu na uvo.

* * *

“Ali sta sa svim onim sto si mi govorio? Sta sa cvecem, izlascima, nasim planovima za buducnost, svim onim poklonima... sta sa seksom? O boze, nemoj mi reci da nam seks nije bio odlican!” vikala je Maja na ivici histericnosti dok je konstantno ustajala sa kauca u svojoj dnevnoj sobi, samo da bi vec iduceg trenutka posle nekoliko nervoznih koraka ponovo na njega sedala. Napolju, iza njenih belih zavesa, kisa je pljustala prekrivajuci ceo Menhetn bezlicnim sivilom. Ono malo ljudi na ulicama sakrilo se ispod kisobrana i duboko zavuceni u kragne svojih mantila zurili su gde god to bilo odlucno gledajuci u vrhove svojih mokrih cipela. U uglu Majine sobe Dzordz Adams III stajao je izgledajuci kao neko ko se oseca vrlo nelagodno, sto je u tom trenutku kod njega i bio slucaj.

“Nije seks u pitanju, sve je bilo odlicno, sve je...” i tu zacuta razmisljajuci sta da kaze. “Dugo sam razmisljao o nama, o svemu, pre nego sto sam doneo odluku,” nastavi on polako. “Nasa veza nema buducnosti... suvise smo razliciti.”

“Ti si razmisljao? Ti!” vrisnu Maja na njega iznenada da se Dzordan nevoljno trgnu. “Mislis tvoj tatica, Dzordan II je razmislio! Razmislio i zakljucio da ja nisam dobra prilika za vasu aristokratsku porodicu! Mislis...” ali vise nije mogla da govori i zabi lice u svoje dlanove ridajuci nekontrolisano.

“Oprosti mi molim te ako mozes,” rece Dzordan tiho. “Mogao sam sve ovo da ti kazem preko telefona ili da ti posaljem obican e-mejl, ali sam mislio da si zasluzila da cujes od mene licno. Moje akcije namece obaveza prema polozaju moje familije u drustvu i osiguranje prosperiteta porodicnog imetka u buducnosti. Ukoliko nastavimo da se vidjamo, otac mi je jasno stavio do znanja da ce me razbastiniti i izbrisati iz testamenta. Uskoro ce mi naci neku pogodnu verenicu, cime ce se usvrstiti veze, poslovne i privatne, izmedju moje i neke druge uvazene familije. Mislis li da ce meni biti svejedno?”

“Molim te idi sada,” prozbori Maja tiho, brisuci suze i sedajuci uspravno na kaucu.

Dzordan, koji je sve vreme stajao obucen u svoj skupi kaput od kasmira, bez kisobrana jer ga je dole cekao sofer i limuzina, uspe da promrlja nerazgovetni pozdrav sebi u bradu i izadje polako zatvorivsi vrata od Majinog stana iza sebe.

“Idi i nista ne brini, ja cu se vec nekako snaci, nije kraj sveta,” nastavi Maja sama za sebe u praznom stanu.

* * *

Slavku je vec posle samo jednog dana nakon razgovora telefonom sa Dzordzom u Stenli Parku bilo jasno da je Dzordz bio potpuno ozbiljan kad mu je rekao ono o nespavanju. Dzordz mu je od tada slao nove pakete fajlova na analizu, neprestano i kao opsednut manijakalnim impulsom za radom koga je odrzavao kafein ubrizgan u vene. Svaki e-mejl sa prikacenim paketima bio je pracen drugim e-mejlom od Dzordza u kome bi on trazio od Slavka da mu potvrdi prijem i pocetak analize. Ako bi Slavko propustio da se Dzordzu redovno javi sa rezultatima, makar to bilo i samo na pola sata, Dzordz bi vec bio na telefonu pogurujuci ga da pozuri, jer jos toliko toga treba da mu posalje. Slavku je izgledalo da je Dzordz konacno poludeo od silnih godina provedenih u druzenju sa naukom.

“Slavko saljem ti genom vinske musice,” cuo bi Slavko jednom kada bi podigao slusalicu.

“Poslao sam ti genom simpanze,” zacuo bi drugi put.

“Proveri elektronsku postu. Treba da ti je stigao genom kvasca,” bilo bi opet sve sto bi Dzordz rekao treci put, i tako u nedogled. Neprestana digitalna bujica tekla je od Dzorda ka Slavku bez izgleda da ce uskoro prestati.

“Sta ja treba da radim sa svim ovim?” upita ga Slavko u jednom od tih razgovora na telefonu.

“Nista ne menjaj. Radi tacno ono sto si radio zadnji put. Nadam se da si negde zapisao kako si organizovao procesiranje?” odvrati mu Dzordz.

“Ne bas,” odgovori Slavko osecajuci se pomalo krivim. “Taj dan kada sam mislio da smo sve zavrsili, samo sam zajedno naslagao sve module i pakete koje sam imao. Mora da ih ima vise od stotinu u nekoliko binarnih stabala.”

“Sta god da si iskombinovao, izgleda da radi. Ali zapisi tu kombinaciju sto pre, nikada se ne zna.”

“Vazi. Nego kad ces mi reci sta imamo? Vrtim se ovde kao na iglama,” rece Slavko.

“Uskoro, kad budem imao vise pouzdanijih detalja. Moram te zamoliti da se strpis jos malo. Mislim da smo nasli ono sto smo trazili, i mnogo vise! Nikom ovde u mojoj laboratoriji vise ne pokazujem nove rezultate.”

“Kada cemo da javimo dobre vesti Maji?” setio se sada Slavko.

“Na nju sam u svemu ovome potpuno zaboravio!” uzviknu Dzordz. “Kako bi bilo da je odmah nazovemo, dok smo svi na vezi?”

Niko nije dizao slusalicu na Majinom mobilnom. Kada je Slavko vec hteo da odustane, konacno se javila.

“Maja na telefonu.” Glas joj je zvucao vrlo depresivno.

“Cao jabuko sa Istocne Obale, Slavko i Dzordz ovde na zdruzenoj vezi”

“A, vi ste… sta ima novo?” Njena nezainteresovanost za ovaj razgovor je bila obojici potpuno neocekivana. Obicno je Maja bila ta koja je prethodnih meseci podizala moral njima dvojici svaki put kada bi se zapetljali u novim problemima. Sada ju je ocigledno nesto mucilo.

Dzordz je progovorio prvi. “Hteli smo da podelimo dobre vesti sa tobom, ali mozemo te nazvati drugi put ako sada nije dobro vreme.”

“Ma ne, ne mora, samo sam malo neraspolozena. Ali privremeno, znate vi mene.”

“Sta se desilo?”

“Samo par najgorih stvari u mom zivotu do sada,” odvrati ona tmurno. “Decko iz veze koja je izgledala ozbiljna me je ostavio zbog nepodobnog pedigrea.”

“Rekla si par stvari…” pogura je Slavko da nastavi svoje terapeutsko ispovedanje.

“Malo ranije pre nego sto ste me nazvali, sef mi je na moje raspitivanje saopstio da sam jos suvise mlada i neiskusna da budem unapredjena na sledecu visu poziciju u firmi, onu Izvrsnog Potpredsednika. Kaze jos nekoliko godina i bicu spremna. Navlaci mi paucinu na oci i to i on i ja znamo.”

“Zao mi je da te je sve to snaslo odjednom,” rece Dzordz saosecajuci sa njom.

“Znate onu narodnu kako nevolja nikada ne ide sama? Zato ste i cekali da se javim na telefon, dok sam se pribrala malo sama u mojoj kancelariji. Ali nije bitno, lecim se sada slusanjem Balasevicevih starih balada,” nastavi Maja trudeci se da zvuci nehajno. Ali nije nikog zavarala. “Sta ima kod vas dvojice? Kazite mi neku dobru vest.”

“Dzordz kaze da smo uspeli,” odgovori joj Slavko prvi, zadovoljan dobijenom prilikom da promeni temu razgovora.

“U cemu smo uspeli?” upita Maja rasejano, ne shvatajuci odmah o cemu govore.

“Nisam jos ni Slavku rekao detalje, jer nije jos sve potvrdjeno. Moram sve sam da proveravam sto ide vrlo polako, ne mogu se u nikog drugog pouzdati da mi pomogne.”

Sada je Maji postalo jasno o cemu govore. “Nasli smo neku novu funkciju gena?” upita ona uzbudjenim glasom.

“Bolje.” odgovori Dzordz, uzivajuci maksimalno u svojoj trenutnoj ulozi nosioca zagonetnih dobrih vesti.

“Nesto bolje, nesto bolje…” razmisljala je Maja naglas. Onda se odjednom setila - “Nemoguce! Nasli smo novi gen?”

“Jos bolje.”

Slavku koji je do tada imao svoje teorije o tome sta su nasli, sada isto tako nije nista bilo jasno. “Pa sta smo to nasli?” upita on sada Dzordza pre nego sto je Maja mogla da se ubaci.

“Ne mogu o tome preko telefona, a i jos nisam zavrsio sva poredjenja da budem sasvim siguran.” Ovaj njegov odgovor izazva kolektivne uzvike protesta i razocaranja Maje i Slavka. “Uskoro. Obecavam.”

Majino raspolozenje se vidno popravilo u toku njihovog razgovora. “Jos ne mogu da verujem da se sve ovo stvarno desava! Ja cu iskoristiti vreme dok cekamo na tebe, Dzordz puzu jedan, da diskretno obavestim nekoliko kupaca sa dubokim dzepovima o svemu ovome. U opstim crtama, naravno. Sigurno i ti Dzordz mozes da procuris neke informacije do usiju nekoliko biranih farmaceutskih kompanija. Vec zamisljam kakva ce velicanstvena jagma da nastane!” Maja je bila u transu, “ako sve bude islo po planu bicemo multimilioneri… ma sta multimilioneri – milijarderi! Svi ce hteti da otkupe sta god da to imamo. Vise niko nece dovoditi u pitanje Majin pedigre.”

“Milijarderi je mozda malo prejaka rec,” ubacio se Slavko kada je Maja konacno zastala da uzme vazduh. “Ja i Dzordz smo nesto razgovarali o tome kako da ovo sve iskoristimo, i zakljucili smo da ako je u pitanju opste dobro onda najbolje da rezultate detaljno objavimo svima zainteresovanima, ma gde bili. Ako uz to zaradimo i malo para, dovoljno da otplatimo sve troskove do sada i investitore, i da ostane dovoljno da mozemo da zivimo bez brige, to bi nama bilo dovoljno. Ako ovo prodamo nekoj velikoj firmi, ko zna sta ce od svega toga biti, mozda cak i namerno stave nase rezultate pod kljuc iza debelih vrata nekog celicnog sefa da nikad ne vide svetlo dana. To je Dzordzovo i moje misljenje.”

“Ja vas razumem i postujem takav humanitaran pristup, ali ovo bi ipak mogla biti prilika decenije, prilika stoleca! Treba da je zgrabimo sa obe ruke kad nam se vec ukazala,” neverica se osecala ispod njenog saljivog tona. “Bicemo slavni i trulo bogati. Sta ima lose u tome?”

“Moram da se slozim sa Slavkom,” zaculi su sada Dzordzov glas. “Nema nista lose u velikim parama, ali ako to bude znacilo da ce neko to sve da komercijalizuje i polako cedi pare od bolesnog naroda, onda je bolje ne biti slavan i trulo bogat. Dosta ce nam biti i nekoliko miliona dolara za svakog od nas, sto mozemo ostvariti sirokim licenciranjem bez ogranicenja i patenata.”

Maja je morala da prizna da je nadglasana. “Dobro. Ostavimo to za posle kad budemo znali sve detalje. Dogovoricemo se vec nekako da svi budemo zadovoljni.”

* * *

Restoran “The Georgian” u Sijetlu opisuje svoj jelovnik kao “Francuskom inspirisanu trpezu americkog Severozapada.” Otvoren davne 1924., ovaj elegantni restoran u samom centru Sijetla smesten unutar Fairmont Olimpik hotela, najekskluzivnijeg u drzavi Vasington, pruzao je velelepno okruzenje za vecere koje se pamte. Njegov opulentni dekor i usluga sa cetiri zvezdice kreiraju posebno aristokratsku, dostojanstvenu atmosferu za goste koje cine lokalni zitelji i razni tipovi iz sveta velikog biznisa nadajuci se da impresioniraju svoje klijente. Gosti hotela zaokruzuju ovu celinu u sofisticiranom baru na terasi i luksuznoj sali za veceravanje. Tipler je sacekao da im konobar, u besprekorno ispeglanoj uniformi koja se sastojala od crnih pantalona, bele kosulje sa leptir masnom i elegantnog crvenog prsluka, dovrsi sipanje vina u njihove case i udalji se od stola za kojim su sedeli. Tavanica, sa koje su visili brojni impozantni kristalni lusteri koji su svojom svetloscu kupali prostranu ali ukusno uredjenu salu, uzdizala se nekih desetak metara iznad njihovih glava. Izabrao je ovo mesto iz dva razloga – da dovoljno impresionira svog sagovornika koji je sedeo u tapaciranoj fotelji naspram njega sa druge strane okruglog stola, i da njihovom razgovoru obezbedi preko potrebnu privatnost. Sto se tice onog prvog, tu je ocigledno uspeo, jer je svakom ko bi ih pogledao odmah bilo jasno da Dzordz, koji se osecao vidljivo nelagodno i sedeo pomalo ukoceno, tu ne zalazi svaki dan. Njegove izguzvane pantalone i iznoseni sako naucnika sa zakrpama na laktovima izazivale su diskretne upitne poglede i sasaptavanja gostiju za obliznjim stolovima, bivajuci u totalnom kontrastu naspram elegantnog Tiplera, odevenog u italijansko Canali odelo konzervativno tamno sive boje.

Tipler je posmatrao Dzordza preko ivice svoje case dok je ispijao gutljaj belog vina. Dobro ce ici uz lososa sveze ulovljenog u obliznjem Pacifiku koga je narucio kao glavno jelo. Jos uvek nije mogao sasvim da veruje u ovaj sasvim neocekivani, ali dobrodosli preokret situacije. Kada je pre nekoliko dana primetio mnogostruko povecanje poruka i pravu bujicu podataka koje mu je njegov tajno instalirani softver na Dzordzovom racunaru redovno prosledjivao, odmah je znao da se nesto dogadja. Kratki poziv njegovom dousniku medju Dzordzovim osobljem ucvrstio ga je u uverenju da se nesto znacajno promenilo u Sijetlu. Jedino sto je Majkl, njegov dojavljivac, mogao da mu kaze je da su isprva svi u timu imali pristup preliminarnim rezultatima koji su ocigledno poticali od ljudskog genoma, ali da je ubrzo zatim Dzordz nastavio rad sam iza zatvorenih vrata, ne deleci vise ni sa kim nove informacije. Ali bilo je svima primetno da je Dzordz postao potpuno obuzet sa cime god je to radio, jer je potpuno zapostavio sve redovne projekte koje su imali u laboratoriji, bilo je zadnje sto je Majkl dodao. Tipleru je bilo jasno, cak i na osnovu ovih malobrojnih informacija, da mora delovati brzo. Nekoliko telefonskih poziva kasnije, jedan u Nju Dzersi, drugi u Zenevu gde je ostavio poruku na telefonskoj sekretarici za koju je znao da je preslusavaju Kuznjecovi ljudi, kupio je avionsku kartu i doleteo zadnjim jucerasnjim nocnim letom u Sijetl. Prva stvar koju je uradio ovog jutra bila je da iznenadjenog Dzordza pozove na poslovnu veceru u “The Georgian”.

Spustio je casu sa vinom na sto pored tanjira egzoticne salate koja je stigla kao predjelo, i pogledao otvoreno u Dzordza na sta se ovaj odmah revnosno posvetio svom tanjiru sa salatom. Iako su sedeli tu vec vise od pola sata za koje vreme su caskali o vremenu, politici, Dzordzovom poslu, Tipleru nije nikako polazilo za rukom da potakne Dzordza da mu otvoreno kaze na cemu tako vaznom sada radi. Posto ce im uskoro doneti glavno jelo sto ce usporiti svaki dalji razgovor, a neuspeh da otkrije detalje nije bio jedna od opcija koje je imao, Tipler se odlucio na direktan pristup.

“Cuo sam dobre vesti u vezi vaseg najnovijeg istrazivanja gospodine Topalovic. Moj klijent koji je jedno od najvecih imena u farmaceutskoj industriji bi mozda bio vrlo zainteresovan ako bi samo malo bolje znali o cemu je rec. Mozete li mi reci nesto vise sto bih mogao da prenesem mojim poslodavcima?” Tipler je postavivsi ovo pitanje na otvoreno izmedju njih duboko udahnuo i naizgled potpuno opusteno stavio zalogaj salate u svoja usta cekajuci sledeci Dzordzov potez u ovoj poslovnoj sahovskoj partiji, u kojoj je jedan od igraca bio velemajstor a drugi obicni pacer.

“Ne znam tacno sta vas interesuje od nasih redovnih programa,” odgovori mu napokon Dzordz posle male pauze, dok mu je lice lagano pocrvenelo. “Trenutno analiziramo genetski sastav domace vinske musice, mogucnosti uzgajanja krupnije recne ribe, modifikovani kukuruz koji sam ubija stetocine koje ga napadaju, kao i nekoliko novih eksperimentalnih terapija baziranih na genetici koje su nam poslali na nezavisnu proveru. To su sve nasi visegodisnji ustaljeni programi, finansirani od strane Vlade, ne bih znao koji od njih je taj sto vas zanima.” Dzordz je lagao Tiplera, i to lose, sto je obojici bilo jasno. Kelner se ponovo diskretno pojavio pored njihovog stola da upita da li je usluga po svemu zadovoljavajuca. Tipler mu potvrdno klimnu glavom, na sta se ovaj ponovo udaljio.

“Ja razumem vase oklevanje,” nastavi Tipler ugladjeno. “Sasvim ste u pravu sto ste oprezni u svojim recima, jer nikad ne znate sa kim imamte posla. Ja imam pozudane informacije da se kod vas desava nesto mnogo uzbudljivije nego ovo sto ste mi nabrojali. Kompanija koju zastupam, moram to ponovo da kazem, je spremna da vam ponudi vrlo znacajnu poslovnu kompenzaciju, ako bi zauzvrat mogla da dodje u ekskluzivni posed vasih rezultata, koji bi naravno prvo morali biti verifikovani od strane njihovih eksperata.”

Dzordzove sumnje da ima dousnika u svojoj laboratoriji su ovim bile potvrdjene. Pitao se koliko je njegov ugladjeni ali uporni sagovornik stvarno znao.

“Nemam vise nista da dodam onome sto sam vam vec rekao, sve drugo sto ste odnekuda culi su necije prazne spekulacije,” odvratio je Dzordz primetivsi sa olaksanjem da su im upravo doneli jela koja su narucili, sto su u njegovom slucaju bila perfektno ispecena jagnjeca ledja cije se meso samo razdvajalo pod viljuskom, ukusno aranzirana sa prilogom rize u sosu od Sitaki gljiva i kuvanog asparagusa. Neko vreme su jeli u tisini. Kada su prazni tanjiri bili uklonjeni sa stola i kada su i jedan i drugi imali po casu vina u ruci, Tipler je nastavio sahovsku partiju.

“Spekulacije su cudna stvar. Ponekad u njima ima zrno istine. U slucaju da se dvoumite, ja sam ovlascen da ponudim multimilionsku kompenzaciju za vas licno, procenat od buducih profita, kao i izgradnju potpuno nove moderne laboratorije koju bi ste naravno vi vodili, bez ikakvih uplitanja odgore.” Tipler je bio svestan da nista od ovoga nije istina, ali je znao da ce u slucaju povoljnog ishoda Skiling biti voljan da ponudi nesto slicno, naravno uz masnu posrednicku proviziju samome Tipleru.

“Vasa ponuda zvuci vrlo primamljivo,” odvrati Dzordz, “ali nije u skladu sa nasim namerama. Ovo otkrice bice fleksibilno licencirano svakome ko bude zainteresovan, umesto da na njega ekskluzivno pravo polaze samo jedan komercijalni interes. Zahvaljujem vam se na veceri, ali sada bih morao da idem. Posao ceka.” Dzordz je ustao od stola i pruzio ruku Tipleru koji se nevoljno s njim rukovao. Prijateljski osmeh sada je nestao sa njegovog lica.

“Ovakva prilika se ne javlja svaki dan. Nadam se da necete zazaliti ovakvu vasu odluku.”

Dzordz mu je uzvratio pogled sa osmehom na licu. "Ubedjen sam da necu. Dovidjenja."

Tipler je ostao da stoji pored stola za kojim su do tada sedeli gledajuci zamisljeno za Dzordzom dok se ovaj udaljavao prema izlazu restorana.

"Da sam ja na tvom mestu, ne bih bio tako siguran," promrlja on sam za sebe.

SESNAEST (Stenli Park)

Ivice i coskovi na plafonu polumracne sobe su se pomerali svuda oko nje dok je Maja lezala u svom krevetu ne mogavsi da zaspi, stalno se tresuci od groznice i u blagom delirijumu prouzrokovanim telesnom temperaturom od 40 stepeni celzijusa koju je njeno telo vec drugu noc potpaljivalo pokusavajuci, do sada uzaludno, da unisti virus koji se od nedavno u nju uselio. Na glavi je imala vodom hladjenu oblogu koja se brzo grejala i postajala beskorisna. Pre nego sto je legla na pocinak, popila je propisanu dozu Advila, ne bi li makar na nekoliko sati oborila vrucinu koja je izbijala iz nje i ugrabila nekoliko sati sna. Cak je i telo istrljala mesavinom cistog alkohola i vode, dok je oko tabana zamotala stari babski lek od rendanog presnog krompira i sirceta. Ipak, i posle svega toga, spavaca soba se i dalje lagano ljuljala ispod nje. Osecala se kao da ce umreti.

U ovakvim trenucima je najcesce mrzela samu sebe, naravno bez pravog razloga, zato sto je morala da sedi sama u kuci, ili jos gore lezi zamotana u krevetu, izgleda mizerno i oseca se bespomocno. Mrzela je sto je morala da javi svom sefu, izvrsnom potpredsedniku za finansije, da nije u stanju da dodje na posao nekoliko dana. Ta muska sovinisticka svinja, koji u sebi nikada nije mogao da se pomiri da zena bude na bilo kakvoj visokoj poziciji u kompaniji, jedva je docekao da je upita da li su u pitanju “zenski problemi”. Uveravao ju je srdacno i prijateljski da ce se on postarati da preraspodeli njene obaveze drugima dok god joj je to potrebno. Naravno, Maja je znala da ce istog trenutka kad spusti slusalicu, on krenuti da je opanjkava kod predsednika firme, zalazuci se da je zamene nekim drugim po njegovom misljenju sposobnijim, i naravno muskim, kolegom. Ali je isto tako znala da u ovom trenutku od nje u firmi nema sposobnije i da je samo pitanje vremena kada ce ona biti pozvana i obavestena da je pozicija izvrsnog potpredsednika za finansije u CSFB njena. Novo unapredjenje, zajedno sa njenom novom vezom sa Dzordanom Adamsom III, otvorice joj, bila je sigurna, brojna vrata koja su joj do sada kao doseljeniku prve generacije bila zatvorena.

Dzordan, kad ga se vec sada setila dok je teturala po kuhunji pridrzavajuci se za ivice dok je pokusavala da sebi skuva neki caj, bas pre nekoliko dana je nasao da ode na jos jedan poslovni put, ovaj put u Bentonvil, mali gradic u Arkanzasu, gde je njegov ekscentricni otac iz samo njemu poznatih razloga jos pre dve decenije uspostavio sediste svoje velike kompanije. Maja se nadala da ce ozdraviti pre njegovog povratka za tri dana, jer jedino sto je vise mrzela od izostajanja sa posla bilo je da je Dzordan vidi u ovakvom stanju. Za njega je do sada uvek bila lepa i izazovna, namerno zagonetna i nedokuciva, tako da se on uvek zeljno vracao da se napije sa njenog nabujalog izvora. Cak bi ponekad propustio poslovni sastanak zbog nje, sto je uvek dobar znak. Jos je nije upoznao sa njegovom porodicom, ali je to bilo samo pitanje pravog trenutka. Mozda je upravo sada on pricao o njoj svome ocu i sa njim pravio planove da je uskoro dovede u posetu na njihovo veliko imanje, gde bi je svima predstavio. Nece jos dugo moci da se pravi nezainteresovana dok je to iscekivanje drzi kao na iglama. Mizerna od bubnjajucih slepoocnica i zapusenog nosa, ispila je na brzinu caj od sipka ciji miris uopste trenutno nije osecala, i strovalila se nazad u svoj krevet da nastavi istrzane snove do jutra.

* * *

Isprskan motornim uljem koje mu se polako sa kose i cela slivalo u levo uvo i niz vrat, Slavko je besno gledao u svog starog Golfa koji je otvorene haube i delova rasutih svuda oko njega nezainteresovano stajao parkiran na svom naznacenom kvadraticu prostora na drugom nivou podzemne garaze. U jedan sat ujutro, kada je zbog zabrane kucnog saveta stanarima da u garazi vrse bilo kakve popravke na kolima, krisom rastavio pola bloka motora, njegov stari Golf je odlucio da mu se kao ptica posere uljem na glavu dok je lezao zavucen ispod prednjeg stajnog trapa. Jedino sto ga je u tom trenutku sprecavalo da se baci sa cekicem na taj komad starog svapskog metala ispred njega bio je strah da bi buka mogla da privuce neciju paznju u taj kasni sat, sto bi ga skoro sigurno ponovo stavilo na dnevni red sledeceg mesecnog sastanka kucnog saveta. Naslonio se ledjima na masivni betonski zid garaze koji je ujedno bio i deo temelja zgrade i zagledao se u tavanicu. Pomisao na jos jednu novcanu kaznu ga je malo umirila, tako da je cekic zamenio sa gedorom i poceo polako da vraca delove na njihovo originalno mesto. A i sta drugo da radi u rano jutro, pomisli on podizuci razvodnu kapu. Nije da mu u zadnje vreme ista ide od ruke sa svim onim genima koji u zadnjih nekoliko meseci vrcaju svuda po njegovim kompjuterima bez glave i repa. Jos to vece je, dok su razgovarali po ko zna koji put telefonom, u Dzordzovom glasu primetio prve tragove predaje. Posle svega sto su probali propustajuci masivne kolicine postojecih laboratorijkih rezultata, koje mu je Dzordz do tada neumorno slao, kroz mnogobrojne Slavkove digitalne “mozgalice”, osecali su da se nisu odmakli daleko od pocetka. To je Slavka nerviralo mnogo vise od ulja koje mu se i dalje prljavo i crno slivalo niz rame. Zadnje sto su naumili da urade bilo je da propuste mapu genoma koja im je stigla sa Mauia, a posebno njene delove koje su ostali istrazivaci otpisali kao slucajan skup genetskog djubreta akumuliranog kroz vekove covekove evolucije, kroz brojne filtere koji su tragali za bilo kakvim prepoznatljivim strukturama u dugim, naizgled slucajnim nizovima parova aminokiselina. Uskoro posle toga ce javiti Maji i to poslednje razocarenje koje su uspeli da ostvare. Slavko je proverio nivo ulja za kocnice i polako zatvorio haubu. Na njegovom satu bilo je skoro tri sata izjutra. Alat je ubacio u gepek i krenuo na spavanje. Prvo na tusiranje doduse, pa onda na spavanje.

Dok je Sijetl uglavnom duboko spavao u prvim satima novog dana, Dzordz je nepomicno zurio u brdo papira na radnom stolu ispred njega u njegovoj kancelariji ciji su prozori bili jedini osvetljeni u citavoj zgradi laboratorije u to doba noci. U tim nebrojenim papirima i kompjuterskim diskovima su bili dokumentovani nebrojeni pokusaji koje su on i Slavko, uz Majinu pomoc, nacinili ne bi li mozda svojim novim i originalnim pristupom otkrili nesto novo i do tada nepoznato. Ali pocetno uzbudjenje koje ih je obojicu obuzimalo na pocetku od nedavno je zamenila obostrana apatija i neko iscekivanje ko ce prvi da saopsti da odustaje jer pokusali su sve sto su mogli. I sam Dzordzov istrazivacki tim, sastavljen od uobicajeno radoznalih doktora nauka i magistara, prestao je da se raspituje sa znatizeljom o novim rezultatima. Jos bi samo poneki mladji kolega iz pristojnosti, mimoilazeci se sa Dzordzom u hodniku, na brzinu i reda radi upitao sta ima novo. Nista nije bilo novo. I nista nece biti novo, pomisli on utuceno, vrteci odsutno u svojoj ruci napola izgrizenu hemijsku olovku. Sada su spali na to da figurativno prekopavaju po djubretu evolucije, delovima genoma koje ni majka priroda vise nije htela. Ali Slavko je insistirao da i to pokusaju bez obzira na Dzordzova uveravanja o uzaludnosti cele ideje. Delovi ljudskog genoma koji su igrali ulogu u kodovanju peptida, proteina, i medjucelijskoj komunikaciji vec su bili identifikovani od strane drugih istrazivaca i potvrdjeni u eksperimentima, a njihov sopstveni neuspeh sluzice samo kao jos jedan dokaz da je iz te reke poslednji grumen zlata spoznanja odavno ispran u necijem drugom plehanom situ. Da barem nije dozvolio da ga taj mladi i nadobudni inzenjer iz Kanade ubedi da posveti svoje dragoceno vreme necemu za cega je odmah znao da rezultata nece biti! Ali u sebi, Dzordz je naravno znao zasto je dozvolio da bude zainteresovan. I on je, kao i Slavko, verovao da je bolje pokusati otkriti neku tajnu Prirode koju ona jos krije od nas i doziveti neuspeh, nego uspesno glancati i podmazivati postojece stanje stvari i biti mali tockic rutine i svakodnevice.

Uzeo je po ko zna koji put Nikijevu uramljenu sliku i pomno je razgledao nekoliko trenutaka. Naglo se ispravivsi uz skripanje stolice, odlozio je pazljivo fotografiju na njeno uobicajeno mesto, jedno od retkih ociscenih delova njegovog stola,popravio izguzvanu kosulju i stoicki odlucan i usredsredjen na ekran svog kompjutera poceo da pregleda delove genoma koje je zatim markirao da posalje Slavku na dalje procesiranje. Po njegovim proracunima trebace im jos samo nekoliko dana da i sa tim zavrse. Ocajno mu se spavalo, kombinacija kasnog sata i monotonog zadatka kojim se bavio, ali Dzordz je uspevao da se odrzi budnim. Kada je zavrsio sa disekcijom Maui genoma, setio se jednog naucnog clanka koji je nedavno procitao u casopisu Priroda, i u kome su istrazivaci iz Amerika i Izraela zajednicki izneli teoriju o drugom kodu unutar DNK, u njihovom slucaju iz kvasca, koji je postojao uz genetski kod. Genetski kod definise sve proteine koje celija pravi, dok je za ovaj drugi kod njihova pretpostavka da se nadogradjuje na prvi i odredjuje pozicije nukleozoma, minijaturnih proteinskih kalemova oko kojih se DNK obmotava. Ovi kalemovi istovremeno stite DNK i kontrolisu pristup njenim delovima. Za ovo mu je trebalo malo vremena dok je pregledao sve svoje kompjuterizovane arhive, kao i arhive drugih laboratorija kojima je imao pristup preko interneta, ali je na kraju uspeo da sastavi nekoliko dodatnih kompletnih test paketa. Zatim je sve to zajedno kompresovao i zastitio enkripcijom, dok na kraju nije napravio samo jedan kompjuterski fajl koji je bio spreman za slanje e-mejlom. Iako mu je glavobolja bivala sve jaca, Dzordz je osetio nesumnjivo olaksanje kada je konacno zavrsio pisanje kratke e-mejl poruke koju je zatim zajedno za tim fajlom poslao Slavku. Ostalo je jos samo cetiri sata dok prvi ranoranioci ne dodju na posao. Posle kratke rasprave sa samim sobom odlucio je da nema smisla da gubi vreme vracajuci se kuci. Uzeo je tanki pokrivac koji mu je stojao na vrhu jedne od brojnih polica sa knjigama i polako se odgegao do kafeterije, gde je legao na tvrdi i neudobni kauc, suvise kratak za njega, gde je istog trenutka zaspao.

Slavko je jos smrdeo na motorno ulje iduci dan dok je citao Dzordzov e-mejl. Tri tusiranja nisu bila dovoljna da potpuno uklone posledice jucerasnje nocne popravke. Uz to ga je svaki deo tela boleo i osecao se nekako ukoceno kada se iza jedan popodne probudio posle deset sati dubokog sna. Socno je opsovao sebi u bradu, kao proveren lek za sve probleme, i nastavio da zvace zalogaj tosta sa puterom dok je u isto vreme prebacivao najnovije pakete iz Dzordzovog e-mejla na njihovo odgovarajuce mesto u klasteru gde ce biti disektirani, analizirani, isprevrtani, rastavljeni, prodrmani i ponovo sastavljeni, te zatim vraceni Dzordzu na inspekciju. Tako su uvek radili, svaki od njih dvojice fokusiran na oblast gde je znao najvise, Dzordz pripremajuci pocetne uzorke i analizirajuci rezultate testova koji su izlazili iz Slavkove “crne kutije” kada bi se ti pocetni uzorci kroz nju propustili, dok je Slavko neprekidno dodavao nove softverske testove i smisljao nove nacine da iz Dzordzovih genetskih uzoraka izmami nesto nepoznato.

Slavko,

saljem ti obecane digitalizovane uzorke, plus jos malo dodatnog materijala koje sam juce pronasao. Primeni svoje carolije pa cu ja pogledati hoce li biti zaba ili princeza. U svakom slucaju, drago mi je bilo da smo sve ovo pokusali u zadnjih nekoliko meseci, jer iako nismo uspeli kako smo planirali, bilo je osvezavajuce razlicito od moje profesionalne svakodnevice. Sada je izgleda vreme doslo da priznamo da nas je malecki DNK nadmudrio ovaj put. Nadam se da ces negde drugde uspeti da iskoristis svoje originalno softversko umece.

Sa postovanjem,

Dzordz

Uvek optimista ovaj Dzordz, pomisli Slavko u sebi, ali ni sam nije mogao a da ne prizna da su njegove reci opisivale realnost trenutka.

“Jebi ga Dzordz! Jos nisam spreman da se predam. Ne jos, suvise je rano!” vikao je Slavko u ekran dok su mu mrvice tosta letele iz usta. “Uspecemo, samo jos malo treba da probamo nesto drugo znam to.” Glas mu nije zvucao uverljivo, ali i onako nije bilo nikoga da ga cuje.

Onda je u neobicnoj mesavini gneva i olaksanja poceo da kuca komande po tastaturi svog laptopa. “Dobro, kad hoces da podvijemo repove, neka tako bude.” Prsti su mu leteli po tasterima dok je prebacivao svaki test paket na jedan od servera u klasteru u zgradi u 41. ulici. Kada je to zavrsio, aktivirao je svako parce softvera koje je do tada napisao, bez obzira da li je bilo dovrseno ili ne, i izdao im komande za pocetak analize. Posto se uverio da sve radi brzim pogledom u izlazni direktorijum gde su se vec poceli pojavljivati prvi rezultati, zaklopio je ekran laptopa i ustao od radnog stola. Ovo ce opet malo potrajati, pomisli on, i prvih nekoliko trenutaka nije znao sta bi sledece uradio, toliko je u poslednjih nekoliko meseci bio navikao da skoro neprekidno sedi ispred kompjutera.

“Dobro onda,” rece kao da ubedjuje sam sebe, “vreme je za setnju u parku.”

Stenli Park je prvi park u Vankuveru, koji je lord Stenli jos davne 1889. godine podario “na upotrebu i uzivanje” svim ljudima. Njegova povrsina od 400 hektara cini ga jednim od najvecih u Severnoj Americi, dok njegova lokacija na poluostrvu uz sam centar Vankuvera i neverovatno ocuvana priroda doprinose originalnosti. To je oaza mocnih kedrova, kukute i visokih jelovih stabala koja posetioce okruzuje spokojem, bilo da zele da posmatraju divlje zivotinje, bogatu floru, ili da se jednostavno opuste u predivnom prirodnom okruzenju. Iako Vankuver ima obilje parkova, ovaj je Slavku bio najomiljeniji, blizu njegovog stana i prepun mogucnosti za rekreaciju i upoznavanje lepih devojaka. Cesto bi znao vikendom, obicno subotom poslepodne, da proseta oko celog parka i nazad do kuce, trasom duzom od 11 kilometara, za sta mu je trebalo oko tri sata hoda. To mu je bila skoro jedina ozbiljnija fizicka aktivnost od kada se doselio u ovu zemlju gde se svuda ide kolima.

U svojim starim Adidas patikama,majici i platnenim pantalonama, zaputio se niz Beach aveniju i plazu English Bay prema ulazu u park. Iako je bio pocetak septembra, setaci, biciklisti i roleri su bili svuda, svaki na svojoj stazi da ne bi doslo do iznenadnih sudara. Kada je stigao do takozvane Druge Plaze i otvorenog bazena koji se tu nalazio, skrenuo je desno i stazom severno od Izgubljene Lagune obisao juznu ivicu parka do njegovog glavnog ulaza kod ulice Dzordzija i marine Koul Harbor. Izgubljena Laguna, nekada laguna a sada veliko vestacko jezero specijalno odrzavano da pruzi utociste brojnim vrstama ptica bilo je prepuno pataka i kanadskih gusaka, kao i brojnih crnih i smedjih veverica koje su odvazno prilazile blizu i zagledale svakog setaca ne bi li dobile hranu, dok bi se one najhrabrije i popele uz nogu do ruke koja bi im ponudila neki ukusan zalogaj. Sto se tice Slavka, veverice bi ga brzo odmerile i zakljucivsi da od njega nema preterane koristi, nastavile bi da grickaju nesto u travi pored staze kojom je on prolazio. Posle Izgubljene Lagune, prosao je podvoznjakom ispod puta koji je presecao Stenli Park i isao prema severu ka mostu Lajons Gejt i Severnom Vankuveru na drugoj strani rukavca Burard. Jos malo mu je posle toga trebalo da prodje Vankuverski veslacki klub, veliku staru kucu uvazenog izgleda podignutu na drvenim stubovima ispod koje su za vreme plime pluskali talasi Koul Harbora, i da dodje na pocetak staze koju ce pratiti celom ivicom parka dok se ponovo ne vrati do onog istog otvorenog bazena kod Druge Plaze. Iako je unutrasnjost parka, u cijoj se sredini nalazilo Dabrovo Jezero, bila ispresecana citavom mrezom staza koje su imale imena kao Staza Zaljubljenih, Rezevoar Trejl, Orlova Staza, Slavko je retko njima prolazio vec je najcesce obilazio ceo park duz takozvanog “Morskog Zida” gde su kao tri prstena jednosmerna ulica sa dve trake za kola i staze za bicikliste i jos jedna za setace opasivale ceo park. Ako ga je pamcenje sluzilo, Slavko je negde procitao da je Vankuveru trebalo nekih 60 godina da dovrsi ovo sto je originalno 1920. godine zamisljeno kao zastita od erozije, a postalo je najpopularnija rekreativna aktivnost u gradu. Sve se to Slavka malo ticalo, njemu je najvaznije bilo da su skoro sve devojke vredne estetske inspekcije tuda prolazile, bilo peske, bilo na biciklu ili rolerima. I zato je on uveo isao okolo parka, kuda i sav normalan svet.

Ovaj deo Stenli Parka, na samom njegovom ulazu, bilo je mesto gde su se turisti najvise zadrzavali ako su uopste negde isli. Lokacija je bila odlicna za fotografisanje, sa brojnim bljestavim soliterima centra grada koji su se uzdizali odmah tu sa druge strane marine. Tu je takodje bilo i nekoliko restorana smesteno u stare istorijski zasticene vile. Na velikoj livadi se redovno vikendom igrala utakmica kriketa sa igracima oba tima uredno odevenim u bele pantalone i bele dzempere. Odmah pored livade za kriket nalazili su se brojne cvetne baste i grupa indijanskih totema, dok je iza njih opet prolazila decija zeleznica, a tu je bio i ulaz u veliki Vankuverski akvarijum. Dva masivna ali pitoma bela konja su se upravo spremala ispred parkinga da na komandu kocijasa povuku neku vrstu konjskog tramvaja na tockovima punog turista. Utisak je zaokruzivala statua podignuta nekom lordu, ili spomen ploca u cast kraljice Viktorije. Slavko je brzim hodom prosao pored grupe mladih Korejanaca koji su pozirali za fotografiju i zaputio se pesackom stazom pored zgrade mornaricke Rezerve, velikog livenog topa koji je svaki dan u 9 uvece uredno opaljivan, i Kraljevskog Vankuverskog Jahting Kluba. Bilo je cetiri posle podne, vreme oseke, te je umesto talasa koji bi normalno zapljuskivali Zid uz pesacku stazu, sada tu bilo samo kamenje skoro potpuno prekriveno sitnim crnim skoljkama i morskom travom. Vreme je bilo lepo za pocetak septembra u Vankuveru. Sa mesta na kome je stajao, Slavko je jasno mogao da vidi brojne teretne brodove u luci sa druge strane velikog rukavca, koje su ogromne lucke dizalice prosto nakrcavale kontejnerima. Neki od brodova su imali naslagano i po sedam redova kontejnera iznad palube, vise od dve visine samog trupa broda, tako da su izgledali kao veliki nezgrapni blokovi koji bi svakog casa mogli da se prevrnu. Odmah pored luke bilo je pristaniste za velike putnicke brodove od kojih je uvek bar dva ili tri bilo usidreno i primalo putnike za novo visednevno krstarenje do neke druge egzoticne luke. Slavko je prosao pored markera koji je oznacavao da je vec 2 kilometra daleko od ulaza u park. Odmah zatim naisao je na Brokton Point, koji se kao neki dzinovski palac na jugoistocnojo strani parka usecao u rukavac formirajuci ulaz u luku Koul Harbor. Slavko je prateci siroku stazu napravio ostar zaokret u levo oko tog palca i pred njim se ubrzo ukazala cela severoistocna strana parka oko koje su vijugale staze i putevi uz samo more, na kojima su se mogli videti mnogi setaci koji su se kao i Slavko polako pomerali uglavnom u pravcu Lajons Gejt mosta koji se video u daljini na drugom, severnom vrhu parka nepunih 3 kilometra odatle. Prosao je ponovo pored terena za kriket, ali sada sa druge strane. Beli dzemperici su jos uvek trckali okolo sledeci neka Slavku nepoznata pravila igre. Pesacka staza je ovde isla uz dugu stranu poluostrva. Sa druge strane, opet preko rukavca Burard uzdizala se takozvana Severna Obala, i na njoj grad Severni Vankuver, i uz njega bogataski Zapadni Vankuver cije su se vile tek poneka nazirale kroz gusto sumsko zelenilo iznad plavog mora u zalivu. Odmah iza ta dva grada uzdizale su se brojne planine i popularna lokalna skijalista koja je Slavko ranije video iz pticije perspektive iz aviona. Tu je bila i planina Graus, i na njoj Graus Grajnd, tri kilometra dugacka uzana sumska staza, skoro sva u stepenicama, koja se pod skoro konstantnim uglom od cetrdeset i pet stepeni penjala vise od osam stotina metara na vrh tog brda. Iako vrlo brutalna fizicki, ili mozda bas zbog toga, bila je to omiljena Slavkova rekreacija jednom nedeljno od kasnog proleca do rane jeseni. Par desetina metara posle markera na trecem kilometru Slavko je prosao pored poznate bronzane statue kupacice koja je izvajana sedela na velikoj steni jedno desetak metara od obale. Sa perajima na nogama i gnjurackom maskom podignutom iznad ociju, kose vezane u rep, gledala je zamisljeno po ceo dan prema mostu iza koga se nazirao Inglis Bej zaliv. Naslage skoljki na donjem delu njene stene jasno su obelezavale liniju vode za vreme plime. Slavkov mozak je nesvesno u prolazu procenio da je razlika nivoa vode oko metar i po.

Sta dalje? preturao je u mislima svoje opcije. Svakako ce vrlo skoro biti prinudjen da nadje neki stalan posao, stabilniji i monoton izvor dolara koji najverovatnije nece zahtevati previse od njegovog intelekta ili kreativnosti. Neko drugi ce da brine o tome za njega gde kod da se zaposli. Ovaj kratki period ce ostati u uspomeni kao sta je moglo biti. A tek sarena laza koja ide uz trazenje novog posla! Morace u svakoj kompaniji gde bude pozvan na razgovor da se folira kako mu je oduvek bio zivotni san da radi za njih, da bude nasmejan i srecan sto je u njihovom prisustvu i da jedva ceka da ga strpaju u neku kvadratnu celiju, tri sa tri, gde ce produktivno da saradjuje sa buducim kolegama i doprinese ostvarenju crno-belih ciljeva kompanije i njenih vlasnika. Doslo mu je da povraca na glavu galeba pored njegovih nogu samo dok je razmisljao o svemu tome. Galeb je, opazivsi da mozda nesto tu po njega nije sasvim u redu, odlucio da je najbolje da istog trenutka zauzme novi polozaj na nekom drugom delu obale.

Izmedju markera za cetiri i po, i pet kilometara, Slavko se nasao ispod Lajons Gejt mosta, stare ali sveze ofarbane i obnovljene metalne visece konstrukcije, ciji se jedan od dva glavna celicna stuba uzdizao visoko iznad njegove glave, i koji je bio jedan od dva mosta koji su povezivali Vankuver i Severni Vankuver. Ovaj most je bio veoma slican slavnom Golden Gejtu u San Francisku. Osim sto je bio kraci. I nizi. I zelen. I nije bio u San Francisku. Gore u visinama cula se ritmicna lupa tockova automobila dok su prelazili preko pravilno razmaknutih spojnica u mostu. Ispod mosta je u trenutku dok je Slavko tuda prolazio plovio teretnjak “Pelagia”, prazan na putu za luku i utovar robe. “Pelagia” se cesto oglasavala svojom prodornom brodskom sirenom, upozoravajuci brojne male jedrilice i motorne camce koji su se kao patuljci vrteli svuda oko nje da se drze bezbedno podalje. Odmah po prolasku ispod mosta, Slavko se nasao kod malog svetionika na najsevernijoj tacki parka gde je pesacka staza, koja se ovde iz asfalta pretvorila u fino kaldrmisanu dekorativnu ciglu, ponovo savijala na levo prema zapadu i u blagom luku se spustala na jug, ponovo prema ulazu u park. Ova strana poluostrva je jos uvek bila prijatno obasjana kasnim popodnevnim suncem. Celokupna severna strana parka bila je oivicena visokim i strmim stenama sa cijeg se vrha nad stazu nadvijalo drvece i gusto zelenilo. Automobili su se sada culi tamo negde odgore, dok su u podnozju, jedni pored drugih, mileli pesaci, biciklisti i roleri. Pravilo koje su svi postovali je da sve sto ima tockove mora da se krece suprotno od pravca kretanja kazaljke na satu. Staza je sad lagano savijala na jug i Slavko je relativno brzo dosao do sledece interesantne atrakcije. Siwash stena je bila 16 metara visoka uzana stena koja je strcala iz vode na samo par metara od staze. Bio je to uglavnom goli kamen, osim malo trave pri njegovom vrhu, i ne jednog nego tri omanja cetinara koji su se gurali jedan uz drugog na njenom samom vrhu. Slavku nikada nije bilo jasno sta je ta tri drveta navelo da prebivaju na tom mestu koje je na svom vrhu bilo parce kamena tri metra u precniku. Jos vise ga je zbunjivala stara legenda ovdasnjih Indijanaca koja je objasnjavala nastanak ove stene. Legenda je tvrdila da je ona veciti spomenik Skalshu Nesebicnom koga je u kamen pretvorio Q’uas Pretvarac kao nagradu za njegovu nesebicnost. Sta tek da je ovaj bio sebican, pomisli Slavko u sebi ostavljajuci stenu iza sebe, u sta li bi onda bio pretvoren?

Vibriranje u njegovim pantalonama vratilo ga je iz sveta indijanskih legendi nazad u suncano poslepodne na Zidu. Bio je to mobilni telefon u njegovom dzepu.

“Alo?”

“Slavko, pa gde si brate! Sta ima?” zacuo je Milketov glas u slusalici.

“Zovem te celo popodne kuci a ti se ne javljas. Pomislio sam da me mozda izbegavas”, nastavi Milke dok je Slavko nastavljao svoj hod prema Trecoj Plazi koja se polako priblizavala. Kao da je bilo moguce izbeci Milketa u bilo kom slucaju.

“Imas li kakvih filmova da pozajmim? Bas mi se nesto gleda. Mogu da svratim za pola sata, samo reci.”

“Nisam trenutno kuci Milke,” odgovori Slavko nadajuci se da ce to biti dovoljno objasnjenje. “U Stenli Parku sam.”

“Setas?”

“Setam, a sta drugo,” odgovori mu Slavko.

Kratka tisina sa druge strane.

“Pa covece, sve dobre ribe se tu setaju!” Slavko je morao da odmakne malo slusalicu telefona da ne bi ogluveo.

“Jao sto ja nisam sad tu sa tobom da ti pokazem! Slusaj, osmotri neku dobru u tesnom sorcu, sa dugim nogama i naprednu, ako znas sta mislim, i da bude na biciklu. Obavezno na biciklu.”

“I sta onda Milke?” Slavko je i dalje hodao, sada obilazeci jednu mladu majku koja je gurala dete u kolicima.

“Onda, kad vec ne znas sam, se sapletes i padnes pred nju bas kad naidje. Idealno ce da te pregazi. I idealno se ti onda previjaj iz sve snage dok se ona brizno naginje nad tobom i pita te kako ti je. Pa jel’ moram sve da ti objasnjavam?”

“Potpuno te razumem,” odgovori Slavko diplomatski. “Nemam ni jedan film. Cujemo se kasnije,” i prekinu vezu. Dan je bio suvise lep da ga pokvari sa Milketovim idejama.

Treca Plaza je vec bila sa Slavkove desne strane dok je zavrsio ovaj vazan razgovor sa Milketom. Sa obzirom na doba godine, kupaci su bili retki. Na ponekom od velikih balvana poredjanih duz cele pescane plaze mogao se videti poneki zaljubljeni par, ili mlada porodica sa decom koja su bezbrizno uzivala pentrajuci se po njima ili kopajuci po pesku. Sa ove strane parka pucao je pogled na kampus Univerziteta Britanske Kolumbije, sakriven u zelenilu sa druge strane zaliva. Jos kilometar i po i stici ce do Druge Plaze i ulaza u Stenli Park gde je i poceo svoju setnju. Zadovoljno je u sebi primetio da ga je ova setnja malo opustila, sto nije bio mali uspeh posle tri freneticna meseca koja su bili iza njega.

Stao je da posmatra lokalnu atrakciju za turiste, ostarijeg Indijanca duge bele kose koji je na obali slagao kamenove raznih velicina jedne na druge, ali tako da su se dodirivali samo ostrim krajevima. Upravo je pokusavao da namesti treci kamen na svoju kreaciju dok su oko njega stajale brojne dovrsene vertikalne kolumne kamenja koje su naizgled prkosile zakonu gravitacije, kada Slavku ponovo zazvoni mobilni u dzepu.

“Sta sad hoces?! Nisam jos primetio nijednu zategnutu guzu ili naprcene grudi! Javicu ti ako se situacija promeni,” odbrusi Slavko iritirano u slusalicu.

“Ne znam o cemu pricas, ali zvuci zabavno,” cuo je Dzordzov glas sa druge strane.

“Ovaj, izvini,” bilo je sve sto je Slavko mogao da kaze. “Neki moj blentavi prijatelj odavde me zvao pre tebe, pa sam mislio da je opet on.”

“Ne mari za to nista,” odgovori Dzordz zurno. “Nego, u vezi ovih rezultata sto mi saljes, da li ti to mene zezas sad na samom kraju?”

Sada je bio Slavkov red da bude potpuno zbunjen. “Ne znam tacno na sta mislis. Aktivirao sam procesiranje tvojih uzoraka koristeci sve moguce sto sam imao, sa tim da ti rezultati odmah budu automatski poslati e-mejlom i onda sam otisao napolje. Jos uvek se nisam vratio nazad u stan. U cemu je problem?”

“Problem mozda nije prava rec, ali jos nisam siguran.” cuo je Dzordzov glas dok su se u pozadini culi neki drugi glasovi. Zvucalo je kao da o necemu zustro raspravljaju. “Ovako nesto nikada nisam video. Nekolicina mojih najboljih asistenata kojima sam pokazao neke od rezultata deli ovo moje misljenje. Da bih bio u stanju bilo sta odredjenije da ti kazem, moram da ti pripremim i posaljem jos mnogo vise uzoraka, ovaj puta od biljaka i zivotinja koje imam ovde na raspolaganju.”

“Ne razumem tacno o cemu pricas,” bilo je sve sto je Slavko mogao da kaze.

“Veruj mi da ni ja ne razumem, ali ubrzo bi trebalo da znamo nesto vise. Mislis li da bi mogao da ne spavas neko vreme?”

PETNAEST (Fort Loderdejl)

Poslovni prostor koji je Slavko iznajmio zahvaljujuci novopristiglom novcu nalazio se u trospratnoj zgradi na uglu ulica Kembi i 41. Sam prostor je bio neupadljivih dimenzija sastavljen od malog predsoblja, dve kancelarije od koje je Slavko jednu pretvorio u kompjuterski centar za njegovih 8 umrezenih kompjutera, i jedne male sale za sastanke u kojoj se nalazio jedan malo stariji sto i sest neudobnih stolica presvucenih svetlo plavim somotom. Posto nije bilo potrebe da ga na ovoj novoj lokaciji bilo ko posecuje, nije se potrudio ni da na ulazna vrata stavi bilo kakvo ime firme. Ostatak zgrade je vecinom bio popunjen lekarskim i zubarskim ordinacijama, uz nekoliko osiguravajucih agencija, finansijkih planera i manjih advokatskih kancelarija. Iako je sada morao da provede neko vreme iduci na “posao”, Slavku to nije mnogo smetalo jer je ponovo dobio nazad svoj stan i tisinu koju je vec zaboravio pored stalnog zujanja diskova i ventilatora za hladjenje kompjuterskih procesora i jedinica za napajanje. Takodje nije smetalo ni to sto je Kembi ulica skoro direktno povezivala Slavkov stan sa njegovom novom kancelarijom. Dobro mu je dosla promena okruzenja kada je izasao iz svoje dobrovoljne radne izolacije medju druge ljude i njihove svakodnevne rutine. Zahvaljujuci blagodeti Interneta, i dalje je mogao da radi od kuce kad god mu se prohte, povezan sa svog laptopa do kompjutera u kancelariji koji su trosili poprilicne kolicine struje radeci raznovrsne simulacije i proracune 24 sata dnevno. Ubrzo je kupio jos dva kompjutera i dodao ih u klaster, gde ih je sada bilo ukupno deset, i zaposlio na ugovor jednog mladog studenta sa velikim ambicijama, koji je bio voljan da radi duge sate prekovremeno u zamenu za pice i pivo kojim ga je Slavko redovno snabdevao.

Otprilike jednom mesecno Slavko i Dzordz sastajali su se naizmenicno u Sijetlu i Vankuveru gde su provodili jedan ili dva dana zajedno analizirajuci trenutne probleme i polako uspostavljajuci medjusobno prijateljstvo i uzajamno razumevanje koje im je bilo potrebno da bi ostatak meseca mogli razdvojeni i dalje produktivno da saradjuju. Tada bi napustili uobicajenu radnu rutinu i posvetili se generisanju novih ideja, obicno na otvorenoj terasi nekog restorana uz pivo ili kafu, posle cega bi sto su bolje mogli pokusavali da nauce nesto jedan od drugog. Slavko je morao priznati da je u celini on vise naucio od Dzordza o mikrobiologiji i genetici, nego Dzordz od njega o kompjuterima, jer je Dzordz iako zavucen u svoju laboratoriju imao neiskorisceni talenat dobrocudnog starog profesora sposobnog da objasni i najkomplikovaniju stvar na razumljiv i jednostavan nacin.

Ovaj mesec je bio red na Slavku da bude domacin Dzordzu u Vankuveru. Trenutno su sedeli u Slavkovoj maloj sali za sastanke posle kratke ture po nevelikom poslovnom prostoru. Bila je subota, student je nesto ranije otisao kuci, tako da su bili sami i slobodno su mogli da razgovaraju.

“Svidja mi se ovaj tvoj novi prostor,” rece Dzordz gledajuci na ekranu laptopa koji se nalazio ispred njega na stolu neke od zadnjih rezultata Slavkovih simulacija. “Vrlo funkcionalan za nase potrebe i nije previse skup. Moze dugo da nam potraje.”

“Nisam hteo da trosim pare koje smo dobili na nevazne stvari kao sto su prestizna adresa ili dekor, vec na nasa istrazivanja,” odgovori mu Slavko dok je raspakivao ispred njih nekoliko plasticnih posuda sa kineskom hranom koju su narucili pre toga telefonom.

“Kako vidim, zaglavio si se sa mikroRNK analizama?” upita ga Dzordz sipajuci u veliki papirni tanjir ispred sebe obilnu porciju prasetine u slatkom sosu, pirinca i gomile ukusnih debelih rezanaca, kao i nekoliko rolnica od povrca.

“Ne mogu da se pomerim dalje, moram priznati,” odgovori Slavko dok je polako zvakao komad piletine u terijaki sosu. “Kao da udaram u zid koji ne vidim.”

“Pa dobro ne moramo vise da bijemo mrtvog konja, imamo toliko drugih stvari gde mozemo da usmerimo paznju. Sve sto smo do sada uradili bilo je dovoljno za nekoliko manjih radova koje sam napisao i prezentirao na nekoliko konferencija, za cega smo dobili samo uljudne pohvale ali ocigledno jos nismo naleteli na nesto kljucno. A mozda nikada i necemo.”

“Imas li ideju sta sledece da pokusamo?” upita Slavko.

Dzordz se zamislio na trenutak. “Imamo nekoliko opcija u ovom trenutku. Jedna opcija su mRNK, druga su RNKi, treca je sve ono djubre u genomu za koje se ne zna svrha mada sumnjam da tu ima icega, cetvrta je veza izmedju DNK i proteina. Hoces li da nastavim da nabrajam?” Jos jedan zalogaj slatke prasetine.

Slavko je razmisljao koju bi od ovih tema mogao da saslusa a da ne prikunja, mada je dobro znao da im treba nesto komplikovano da zagrizu, jer bez rizika nema slave.

“Reci mi nesto vise o RNKi. To behu RNK interference?”

“Tacno,” odgovori mu Dzordz brisuci usta papirnom salvetom na kojoj je uglavnom kineskim znacima bila ispisana reklama restorana odakle su narucili. “Oni imaju vaznu ulogu da deaktiviraju razlicite delove gena i time prouzrokuju razlicite rezultate pri kasnijoj izgradnji proteina.”

“Cekaj malo,” Slavko ga zaustavi u pola objasnjenja. “Srce mi nije nista ustreptalo dok si mi ovo objasnjavao. Probaj nesto drugo od onoga sto si mi spomenuo.” Jos jedan zalogaj terijaki piletine sa klicama zitarica.

“Dobro, da vidim,” Dzordz je u glavi birao sledecu temu. “Kako bi bilo da ti kazem koju rec o mesendzer RNK ili mRNK koji su glavni kuriri genetskih informacija od jezgra celije do citoplazme?”

“Ja sam spreman,” odgovori mu Slavko. “Pocni kad god ti zalogaji dozvole.”

“Okej, da vidim kako bih ti to najbolje objasnio a da ne odlutam previse u strucne termine,” Dzordz je odlozio svoju belu plasticnu viljusku i prestao da jede.

“DNK je nukleinska kiselina, sacinjena od 4 monomera koje zovemo nukleotidi. DNK se sastoji od dva lanca nukleotida koje zajedno drze veze vodonika. Ta dva lanca ili niti su u obliku heliksa, dakle DNK je dvostruki heliks.” Dzordz je tu ustao sa svoje stolice na kojoj je dotle sedeo i poceo da seta gore-dole po malenoj sali za sastanke. To mu je ocigledno pomagalo da se skoncentrise.

“Nukleotidi koje nalazimo u DNK ima samo cetiri, i to timin, adenin, citozin i guanin, koji su izvan naucnih krugova uglavnom poznati po svojim pocetnim slovima imena T, C, A i G. Samo G i C, i A i T se vezuju u parove izmedju dva heliksa.”

“Dobro, toliko se secam iz onih nekoliko predmeta koje sam polagao. Nego sta su bitni detalji sto se tice mRNK?” upita ga Slavko.

“Odlicno pitanje, do cijeg sam odgovora upravo dolazio.” Dzordz je sada potpuno bio uzivljen u svoju ulogu predavaca.

“RNK je jedan lanac nukleotida, dobijen razmotavanjem DNK, i jedan od njegovih glavnih vrsta funkcionise kao prenosnik genetskih informacija od nukleusa do citoplazme. Svi RNK su nastali od DNK.” Tu je Dzordz zastao i znacajno pogledao u Slavka koji u tom trenutku nije pokazivao nikakvu nameru da nesto kaze.

“I tu dolazimo do takozvane Centalne Dogme u genetici.”

Posto Slavko i dalje nije davao znaka da ce da ga prekine, Dzordz je to shvatio kao znak da moze da nastavi.

“Centralna dogma u genetici je da DNK u sebi sadrzi kod, odnosno nase gene, i da se nalazi u jezgru celije. Taj kod se zatim “prepisuje” u mRNK koji ga prenosi od jezgra do citoplazme. mRNK se vezuje za ribozom koji zapravo koristi taj kod u procesu prevodjenja da napravi protein. Kod je niz baza, ili nukleotida, koje nalazimo u DNK. Poznat je i pod nazivom kodon kad se nalazi u mRNK, ili kao antikodon kad ga posmatramo u DNK. Koristeci recnik genetskog koda, moguce je odrediti koja amino-kiselina nastaje iz tog kodona.”

“Sada se secam da je posle zavrsetka mape ljudskog genoma bilo mnogo price o sledecem koraku, da se napravi mapa ljudskih proteina ili proteom.” Slavko je poceo da se ljulja na stolici dok je to govorio.

“Tacno, jedini mali problem u tome je sto je proteom hiljadu puta komplikovaniji da se analizira nego genom. A dobro znas koliko nam je godina trebalo da i to kako-tako zavrsimo. Zato su danas u toku mnogi projekti koji pokusavaju da daju odgovor na pitanje koji protein se dobija iz odredjene genetske kombinacije. Obicno je lakse odrediti sekvencu DNK nukleotida, tj. gen, nego sto je procistiti i analizirati sekvencu amino-kiselina u proteinu. Zato, jednom kad je sekvenca DNK nukleotida odredjena, moguce je pretpostaviti sekvencu amino-kiselina u proteinu, sto visetruko olaksava sveukupnu analizu. Jednom kada budemo razumeli sta kontrolise nastanak proteina, mnogi istrazivaci se nadaju da cemo biti mnogo blize kljucu kreacije svog zivota.”

“Vama naucnicima je rajska dolina oduvek bila odmah iza sledeceg brda,” dobaci Slavko samo napola u sali.

Dzordz nije izgledao kao da mu se ta opaska cinila duhovitom.

“Ja i ti radimo ovo zajedno. Zar to ne cini i tebe makar malo naucnikom, jednim od nas?”

Slavko je shvatio da je rekao nesto sto nije trebalo i odmah pokusa da se nekako izvuce.

“Mozda pomalo, ali ja sam vise praktican nego apstraktan tip, ako to ista objasnjava u ovom slucaju.”

Posto Dzordz i dalje nije delovao pomirljivo posle ovih Slavkovih reci, on odluci da je najbolje promeniti temu.

“mRNK zvuci zanimljivo. Prenos poruka i sve to. Trebace mi samo svi moguci detalji kao postojeci laboratorisjki rezultati, uzorci, analize, posto je ovaj nas malopredjasnji razgovor samo bio mali uvod bez mnogo detalja.”

“Za to se ne brini, poslacu ti sve sto imam cim se vratim danas u Sijetl, a ti vidi sta ces da uradis sa svim tim obiljem informacija. Tu vec postoji daleko vise rupa u kolektivnom znanju nego u mapi genoma, tako da ces mozda nesto moci da uradis sa tvojim prakticnim softverom,” i tu Dzordz namignu Slavku dobrocudno dajuci mu do znanja da je mir potpisan.

“Ja cu za to vreme da pocnem konstrukciju novih logickih modula koji ce posle biti uobliceni u konacnu formu kada mi sve to stigne. Moram da imam nesto sa cime cu da istreniram njihovo ponasanje.” Slavku je tek sada bilo potpuo jasno koliko je u stvari Dzordzu nauka znacila ceo zivot i koliko bi bilo neuputno da ponovo kaze nesto neprimereno na njen racun. “Kad ces da krenes nazad? Nadam se da nisu guzve na granici?”

“Uskoro. Guzve na I-5 autoputu nisu nista gore nego sto je uobicajeno za vikend. Trebalo bi da stignem bez vecih problema za oko dva sata. Plus jedno 45 minuta da se dokotrljam do granice.”

Sisli su zajedno dole na parking gde su se pozdravili, odakle se Dzordz odvezao Kembi ulicom na jug prema Ricmondu i autoputu 99 koji ce ga odvesti pravo do granicnog prelaza Kapija Mira. Slavko je seo u svog Golfa, ukljucio se u saobracaj koji se kretao Kembijem prema severu i krenuo kuci.

* * *

Tipler je ispijao svoju prvu casicu viskija za to vece dok je pazljivo pregledao papire koji su se nalazili uredno raspodeljeni u nekoliko papirnih fascikli razlicitih boja rasutih po stolu svuda oko njega. U njima su se nalazili svi njegovi trenutni projekti, organizovani po tome kolike su im sanse da budu profitabilno zavrseni. U crvenim fasciklama je drzao projekte za koje je zavrsetak i isplata njegovog pozamasnog honorara bila u tom trenutku samo pitanje formalnosti. U zelenim fasciklama su bili projekti koji su obecavali znacajne informacije za njegove klijente ali na kojima je jos moralo da se radi. U obicnim belim fasciklama, kojih je bilo najvise, cuvao je one projekte koji nisu vise imali izgleda da naprave pare ni njemu a ni njegovim poslodavcima i koji ce, ako se nista bitno ne promeni, uskoro morati da napusti. Iako je vec bilo skoro sedam sati uvece, vazduh je jos bio vlazan i topao u Fort Loderdejlu na Floridi gde je zadnjih nekoliko meseci ziveo u iznajmljenoj kuci sa bazenom, visokom ogradom i ogromnom gvozdenom kapijom koju nikome nije otvarao. Tipler nije smatrao uputnim da u bavljenju svojim poslom, koji je bio ekonomska spijunaza na najvisem nivou, bude previse dugo na istom mestu, jer se nikada ne zna kada ce neko pokusati da ga pronadje koga ne zeli da vidi i ko mozda ima neke primedbe na njegov minuli rad. Elegantne bele lanene pantalone i svetloplava kosulja od istog materijala koje je nosio na sebi cinile su podnosljivijim sedenje napolju pod velikim platnenim suncobranom. Njegov laptop, koji se nalazio pored tanjira sa netaknutim susijem na drugom kraju stola, odmaknut da bi napravio vise mesta za fascikle, cesto je palio svoj ugradjeni ventilator muceci se bezuspesno da rashladi svoje unutrasnje elektronske organe okruzen morem vlaznog i toplog vazduha. Tipler je vec jednom morao kupi novi laptop kada je njegov prethodni jednog vrelog dana jednostavno odlucio da vise ne zeli radi pod takvim uslovima. Iako ne uvek pouzdan, laptop mu je bio neophodan kao mesto gde je mogao da smesti i analizira neprestanu bujicu podataka koji su mu svakodnevno pristizali, jer je to bio jedini nacin da u danasnje vreme ostane u vrhu svoje sive profesije.

Tipler je napisao nekoliko beleski na marginama stranice iz jedne od crvenih fascikli kada mu je zazvonio mobilni koji je ostavio na stolici pored njega. Uzdahnuo je rezignirano kada je na malom ekranu prepoznao telefon Andrju Skilinga. Cinilo mu se kao da u poslednjih mesec dana on i Skiling razgovaraju i po nekoliko puta nedeljno, bez nekog razloga koji bi bio Tipleru ocigledan. Skiling je svaki put, ako je to uopste vise bilo moguce, zvucao vise uspanicen nego ranije. Tipler se vec odavno pokajao sto je pre dve godine odlucio da ga uzme za klijenta. Posle treceg melodicnog zvona odlucio je da ipak mora da se javi, jer je Skiling nazalost vec znao da on bez mobilnog nikuda ne ide.

“Koje su novosti za mene?” bilo je prvo sto je Skiling upitao posle minimalnih uvodnih pristojnosti. Jednog od ovih dana strefice ga srcka, pomisli u sebi Tipler, pre nego sto je ponudio svoj odgovor.

“Ja i moj tim posvecujemo maksimalnu paznju svakom od vasa cetiri projekta gospodine,” odgovori mu Tipler dok je pogledom prelazio preko Skilingove cetiri bele fascikle na svom stolu.

“Ja hocu rezultate Tipleru, cujes li ti mene!” nastavi Skiling povisenim glasom. “Deonicari mi disu za vrat sa optuzbama da sam u zadnje tri godine prepolovio vrednost deonica kompanije, i da vec vise od deset godina nismo izbacili novi lek na trziste sto povezano sa skorim isticanjem vecine patenanta na nase stare lekove ne zvuci dobro. Kao da je meni lako da placam troskove tri kuce na dva kontinenta, privatnog aviona i pilota, zene raspikuce i nezasite ljubavnice! A i federalni istrazitelji pocinju da njuskaju po strani, privuceni tom halabukom. Kuda ide ovaj svet!”

Tipler je sada ceznjivo gledao u glatku i mirnu plavu vodu svog bazena za koju je znao da je toplija od temperature ljudskog tela. “Da, razumem,” bilo je sve sto je odgovorio na rafal sa druge strane veze. Ko zna odakle ga je Skiling zvao. Od svih mesta, on je u zadnje vreme najredje bio u svojoj ogromnoj kancelariji u sedistu svoje firme u Nju Dzersiju, oblozenoj mahagonijem i orahovinom i popunjenoj impozantnim namestajem i slikama poznatih ljudi po zidovima. I makar pred Tiplerom, Skiling je sve redje zvucao kao ugladjeni i dostojanstveni gigant iz sveta visokog biznisa ciju je masku jos uvek uspesno predstavljao medijima, a cesce kao neko kome ponestaje opcija.

“Ma ne razumes ti nista Tipleru! Sve ide u finu materinu i potrebno mi je nesto veliko od tebe da zamazem oci rulji sa motkama i bakljama koja mi se okuplja ispod prozora zeljna necije glave. To mi treba!” Ova poslednja tirada ga je izgleda malo umirila, tako da je nastavio mirnijim glasom. “Sta je sa Sijetlom? Rekao si mi ranije da taj Topalovic i onaj drugi iz Kanade obecavaju.”

Tipler je u glavi pokusavao da sklopi odgovor koji bi zvucao makar malo pozitivno, ali prave reci su mu izmicale. Dzordzova bela fascikla je bila najdeblja od svih, dok je za stotine gigabajta podataka koju mu je slao njegov skriveni program na Dzordzovom kompjuteru vec popunio dva velika hard diska. Ali osim e-mejlova koje je Dzordz razmenjivao sa tim Slavkom, Tipler nije mogao da uhvati ni glavu ni rep onome sto su njih dvojica radili. Jedino sto je sigurno znao je da nikakvih rezultata koji bi Skilingu bili interesantni nije bilo na vidiku. Nekadasnji potencijal se uveliko pretvorio u corak.

“Ako nastave isto kao i do sada, mislim da bismo trebali da prekinemo njihovo dalje posmatranje, uknjizimo to medju gubitke i fokusiramo se na neku drugu perspektivniju opciju,” odgovorio je konacno znajuci dobro da Skiling takvu bolju opciju nema. Iznenadila ga je tisina sa druge strane veze.

“Gospodine Skiling, da li ste jos tu?”

“Ocekivao sam vise od vas Tipleru s obzirom na vasu reputaciju i visinu honorara,” bilo je sve sto je cuo.

“Ne mogu vam dati nesto cega nema, koliko god da se trudio za vas kao jednog od mojih najboljih klijenata,” Tipler je sada zalio sto Skilingu nije naplatio duplo vise za svu ovu gnjavazu. “Imate kod mene cetiri otvorena projekta, ako mozemo tako da ih nazovemo biranim recima. Mozemo im dati jos koji mesec vremena, i onda cemo znati bolje na cemu smo kod svakog od njih.” Tipler je vec sada imao prilicno dobru ideju na cemu su, ali je bio voljan da jos malo duze naplacuje svoje usluge.

“Da, da, naravno to je prihvatljivo,” Skiling je zvucao rasejano, skoro utuceno. “Ko zna, mozda ce i neki od silnih doktora nauka kojih stotinu rade za mene ismisliti nesto novo i profitabilno vrlo skoro. Da, naravno.” Tipler je tek posle nekoliko dugih trenutaka shvatio da je to bio i kraj njihovog razgovora kada mu je mehanicki glas telefonske centrale ljubazno rekao da spusti slusalicu jer je veza prekinuta sa druge strane.