SESNAEST (Stenli Park)

Ivice i coskovi na plafonu polumracne sobe su se pomerali svuda oko nje dok je Maja lezala u svom krevetu ne mogavsi da zaspi, stalno se tresuci od groznice i u blagom delirijumu prouzrokovanim telesnom temperaturom od 40 stepeni celzijusa koju je njeno telo vec drugu noc potpaljivalo pokusavajuci, do sada uzaludno, da unisti virus koji se od nedavno u nju uselio. Na glavi je imala vodom hladjenu oblogu koja se brzo grejala i postajala beskorisna. Pre nego sto je legla na pocinak, popila je propisanu dozu Advila, ne bi li makar na nekoliko sati oborila vrucinu koja je izbijala iz nje i ugrabila nekoliko sati sna. Cak je i telo istrljala mesavinom cistog alkohola i vode, dok je oko tabana zamotala stari babski lek od rendanog presnog krompira i sirceta. Ipak, i posle svega toga, spavaca soba se i dalje lagano ljuljala ispod nje. Osecala se kao da ce umreti.

U ovakvim trenucima je najcesce mrzela samu sebe, naravno bez pravog razloga, zato sto je morala da sedi sama u kuci, ili jos gore lezi zamotana u krevetu, izgleda mizerno i oseca se bespomocno. Mrzela je sto je morala da javi svom sefu, izvrsnom potpredsedniku za finansije, da nije u stanju da dodje na posao nekoliko dana. Ta muska sovinisticka svinja, koji u sebi nikada nije mogao da se pomiri da zena bude na bilo kakvoj visokoj poziciji u kompaniji, jedva je docekao da je upita da li su u pitanju “zenski problemi”. Uveravao ju je srdacno i prijateljski da ce se on postarati da preraspodeli njene obaveze drugima dok god joj je to potrebno. Naravno, Maja je znala da ce istog trenutka kad spusti slusalicu, on krenuti da je opanjkava kod predsednika firme, zalazuci se da je zamene nekim drugim po njegovom misljenju sposobnijim, i naravno muskim, kolegom. Ali je isto tako znala da u ovom trenutku od nje u firmi nema sposobnije i da je samo pitanje vremena kada ce ona biti pozvana i obavestena da je pozicija izvrsnog potpredsednika za finansije u CSFB njena. Novo unapredjenje, zajedno sa njenom novom vezom sa Dzordanom Adamsom III, otvorice joj, bila je sigurna, brojna vrata koja su joj do sada kao doseljeniku prve generacije bila zatvorena.

Dzordan, kad ga se vec sada setila dok je teturala po kuhunji pridrzavajuci se za ivice dok je pokusavala da sebi skuva neki caj, bas pre nekoliko dana je nasao da ode na jos jedan poslovni put, ovaj put u Bentonvil, mali gradic u Arkanzasu, gde je njegov ekscentricni otac iz samo njemu poznatih razloga jos pre dve decenije uspostavio sediste svoje velike kompanije. Maja se nadala da ce ozdraviti pre njegovog povratka za tri dana, jer jedino sto je vise mrzela od izostajanja sa posla bilo je da je Dzordan vidi u ovakvom stanju. Za njega je do sada uvek bila lepa i izazovna, namerno zagonetna i nedokuciva, tako da se on uvek zeljno vracao da se napije sa njenog nabujalog izvora. Cak bi ponekad propustio poslovni sastanak zbog nje, sto je uvek dobar znak. Jos je nije upoznao sa njegovom porodicom, ali je to bilo samo pitanje pravog trenutka. Mozda je upravo sada on pricao o njoj svome ocu i sa njim pravio planove da je uskoro dovede u posetu na njihovo veliko imanje, gde bi je svima predstavio. Nece jos dugo moci da se pravi nezainteresovana dok je to iscekivanje drzi kao na iglama. Mizerna od bubnjajucih slepoocnica i zapusenog nosa, ispila je na brzinu caj od sipka ciji miris uopste trenutno nije osecala, i strovalila se nazad u svoj krevet da nastavi istrzane snove do jutra.

* * *

Isprskan motornim uljem koje mu se polako sa kose i cela slivalo u levo uvo i niz vrat, Slavko je besno gledao u svog starog Golfa koji je otvorene haube i delova rasutih svuda oko njega nezainteresovano stajao parkiran na svom naznacenom kvadraticu prostora na drugom nivou podzemne garaze. U jedan sat ujutro, kada je zbog zabrane kucnog saveta stanarima da u garazi vrse bilo kakve popravke na kolima, krisom rastavio pola bloka motora, njegov stari Golf je odlucio da mu se kao ptica posere uljem na glavu dok je lezao zavucen ispod prednjeg stajnog trapa. Jedino sto ga je u tom trenutku sprecavalo da se baci sa cekicem na taj komad starog svapskog metala ispred njega bio je strah da bi buka mogla da privuce neciju paznju u taj kasni sat, sto bi ga skoro sigurno ponovo stavilo na dnevni red sledeceg mesecnog sastanka kucnog saveta. Naslonio se ledjima na masivni betonski zid garaze koji je ujedno bio i deo temelja zgrade i zagledao se u tavanicu. Pomisao na jos jednu novcanu kaznu ga je malo umirila, tako da je cekic zamenio sa gedorom i poceo polako da vraca delove na njihovo originalno mesto. A i sta drugo da radi u rano jutro, pomisli on podizuci razvodnu kapu. Nije da mu u zadnje vreme ista ide od ruke sa svim onim genima koji u zadnjih nekoliko meseci vrcaju svuda po njegovim kompjuterima bez glave i repa. Jos to vece je, dok su razgovarali po ko zna koji put telefonom, u Dzordzovom glasu primetio prve tragove predaje. Posle svega sto su probali propustajuci masivne kolicine postojecih laboratorijkih rezultata, koje mu je Dzordz do tada neumorno slao, kroz mnogobrojne Slavkove digitalne “mozgalice”, osecali su da se nisu odmakli daleko od pocetka. To je Slavka nerviralo mnogo vise od ulja koje mu se i dalje prljavo i crno slivalo niz rame. Zadnje sto su naumili da urade bilo je da propuste mapu genoma koja im je stigla sa Mauia, a posebno njene delove koje su ostali istrazivaci otpisali kao slucajan skup genetskog djubreta akumuliranog kroz vekove covekove evolucije, kroz brojne filtere koji su tragali za bilo kakvim prepoznatljivim strukturama u dugim, naizgled slucajnim nizovima parova aminokiselina. Uskoro posle toga ce javiti Maji i to poslednje razocarenje koje su uspeli da ostvare. Slavko je proverio nivo ulja za kocnice i polako zatvorio haubu. Na njegovom satu bilo je skoro tri sata izjutra. Alat je ubacio u gepek i krenuo na spavanje. Prvo na tusiranje doduse, pa onda na spavanje.

Dok je Sijetl uglavnom duboko spavao u prvim satima novog dana, Dzordz je nepomicno zurio u brdo papira na radnom stolu ispred njega u njegovoj kancelariji ciji su prozori bili jedini osvetljeni u citavoj zgradi laboratorije u to doba noci. U tim nebrojenim papirima i kompjuterskim diskovima su bili dokumentovani nebrojeni pokusaji koje su on i Slavko, uz Majinu pomoc, nacinili ne bi li mozda svojim novim i originalnim pristupom otkrili nesto novo i do tada nepoznato. Ali pocetno uzbudjenje koje ih je obojicu obuzimalo na pocetku od nedavno je zamenila obostrana apatija i neko iscekivanje ko ce prvi da saopsti da odustaje jer pokusali su sve sto su mogli. I sam Dzordzov istrazivacki tim, sastavljen od uobicajeno radoznalih doktora nauka i magistara, prestao je da se raspituje sa znatizeljom o novim rezultatima. Jos bi samo poneki mladji kolega iz pristojnosti, mimoilazeci se sa Dzordzom u hodniku, na brzinu i reda radi upitao sta ima novo. Nista nije bilo novo. I nista nece biti novo, pomisli on utuceno, vrteci odsutno u svojoj ruci napola izgrizenu hemijsku olovku. Sada su spali na to da figurativno prekopavaju po djubretu evolucije, delovima genoma koje ni majka priroda vise nije htela. Ali Slavko je insistirao da i to pokusaju bez obzira na Dzordzova uveravanja o uzaludnosti cele ideje. Delovi ljudskog genoma koji su igrali ulogu u kodovanju peptida, proteina, i medjucelijskoj komunikaciji vec su bili identifikovani od strane drugih istrazivaca i potvrdjeni u eksperimentima, a njihov sopstveni neuspeh sluzice samo kao jos jedan dokaz da je iz te reke poslednji grumen zlata spoznanja odavno ispran u necijem drugom plehanom situ. Da barem nije dozvolio da ga taj mladi i nadobudni inzenjer iz Kanade ubedi da posveti svoje dragoceno vreme necemu za cega je odmah znao da rezultata nece biti! Ali u sebi, Dzordz je naravno znao zasto je dozvolio da bude zainteresovan. I on je, kao i Slavko, verovao da je bolje pokusati otkriti neku tajnu Prirode koju ona jos krije od nas i doziveti neuspeh, nego uspesno glancati i podmazivati postojece stanje stvari i biti mali tockic rutine i svakodnevice.

Uzeo je po ko zna koji put Nikijevu uramljenu sliku i pomno je razgledao nekoliko trenutaka. Naglo se ispravivsi uz skripanje stolice, odlozio je pazljivo fotografiju na njeno uobicajeno mesto, jedno od retkih ociscenih delova njegovog stola,popravio izguzvanu kosulju i stoicki odlucan i usredsredjen na ekran svog kompjutera poceo da pregleda delove genoma koje je zatim markirao da posalje Slavku na dalje procesiranje. Po njegovim proracunima trebace im jos samo nekoliko dana da i sa tim zavrse. Ocajno mu se spavalo, kombinacija kasnog sata i monotonog zadatka kojim se bavio, ali Dzordz je uspevao da se odrzi budnim. Kada je zavrsio sa disekcijom Maui genoma, setio se jednog naucnog clanka koji je nedavno procitao u casopisu Priroda, i u kome su istrazivaci iz Amerika i Izraela zajednicki izneli teoriju o drugom kodu unutar DNK, u njihovom slucaju iz kvasca, koji je postojao uz genetski kod. Genetski kod definise sve proteine koje celija pravi, dok je za ovaj drugi kod njihova pretpostavka da se nadogradjuje na prvi i odredjuje pozicije nukleozoma, minijaturnih proteinskih kalemova oko kojih se DNK obmotava. Ovi kalemovi istovremeno stite DNK i kontrolisu pristup njenim delovima. Za ovo mu je trebalo malo vremena dok je pregledao sve svoje kompjuterizovane arhive, kao i arhive drugih laboratorija kojima je imao pristup preko interneta, ali je na kraju uspeo da sastavi nekoliko dodatnih kompletnih test paketa. Zatim je sve to zajedno kompresovao i zastitio enkripcijom, dok na kraju nije napravio samo jedan kompjuterski fajl koji je bio spreman za slanje e-mejlom. Iako mu je glavobolja bivala sve jaca, Dzordz je osetio nesumnjivo olaksanje kada je konacno zavrsio pisanje kratke e-mejl poruke koju je zatim zajedno za tim fajlom poslao Slavku. Ostalo je jos samo cetiri sata dok prvi ranoranioci ne dodju na posao. Posle kratke rasprave sa samim sobom odlucio je da nema smisla da gubi vreme vracajuci se kuci. Uzeo je tanki pokrivac koji mu je stojao na vrhu jedne od brojnih polica sa knjigama i polako se odgegao do kafeterije, gde je legao na tvrdi i neudobni kauc, suvise kratak za njega, gde je istog trenutka zaspao.

Slavko je jos smrdeo na motorno ulje iduci dan dok je citao Dzordzov e-mejl. Tri tusiranja nisu bila dovoljna da potpuno uklone posledice jucerasnje nocne popravke. Uz to ga je svaki deo tela boleo i osecao se nekako ukoceno kada se iza jedan popodne probudio posle deset sati dubokog sna. Socno je opsovao sebi u bradu, kao proveren lek za sve probleme, i nastavio da zvace zalogaj tosta sa puterom dok je u isto vreme prebacivao najnovije pakete iz Dzordzovog e-mejla na njihovo odgovarajuce mesto u klasteru gde ce biti disektirani, analizirani, isprevrtani, rastavljeni, prodrmani i ponovo sastavljeni, te zatim vraceni Dzordzu na inspekciju. Tako su uvek radili, svaki od njih dvojice fokusiran na oblast gde je znao najvise, Dzordz pripremajuci pocetne uzorke i analizirajuci rezultate testova koji su izlazili iz Slavkove “crne kutije” kada bi se ti pocetni uzorci kroz nju propustili, dok je Slavko neprekidno dodavao nove softverske testove i smisljao nove nacine da iz Dzordzovih genetskih uzoraka izmami nesto nepoznato.

Slavko,

saljem ti obecane digitalizovane uzorke, plus jos malo dodatnog materijala koje sam juce pronasao. Primeni svoje carolije pa cu ja pogledati hoce li biti zaba ili princeza. U svakom slucaju, drago mi je bilo da smo sve ovo pokusali u zadnjih nekoliko meseci, jer iako nismo uspeli kako smo planirali, bilo je osvezavajuce razlicito od moje profesionalne svakodnevice. Sada je izgleda vreme doslo da priznamo da nas je malecki DNK nadmudrio ovaj put. Nadam se da ces negde drugde uspeti da iskoristis svoje originalno softversko umece.

Sa postovanjem,

Dzordz

Uvek optimista ovaj Dzordz, pomisli Slavko u sebi, ali ni sam nije mogao a da ne prizna da su njegove reci opisivale realnost trenutka.

“Jebi ga Dzordz! Jos nisam spreman da se predam. Ne jos, suvise je rano!” vikao je Slavko u ekran dok su mu mrvice tosta letele iz usta. “Uspecemo, samo jos malo treba da probamo nesto drugo znam to.” Glas mu nije zvucao uverljivo, ali i onako nije bilo nikoga da ga cuje.

Onda je u neobicnoj mesavini gneva i olaksanja poceo da kuca komande po tastaturi svog laptopa. “Dobro, kad hoces da podvijemo repove, neka tako bude.” Prsti su mu leteli po tasterima dok je prebacivao svaki test paket na jedan od servera u klasteru u zgradi u 41. ulici. Kada je to zavrsio, aktivirao je svako parce softvera koje je do tada napisao, bez obzira da li je bilo dovrseno ili ne, i izdao im komande za pocetak analize. Posto se uverio da sve radi brzim pogledom u izlazni direktorijum gde su se vec poceli pojavljivati prvi rezultati, zaklopio je ekran laptopa i ustao od radnog stola. Ovo ce opet malo potrajati, pomisli on, i prvih nekoliko trenutaka nije znao sta bi sledece uradio, toliko je u poslednjih nekoliko meseci bio navikao da skoro neprekidno sedi ispred kompjutera.

“Dobro onda,” rece kao da ubedjuje sam sebe, “vreme je za setnju u parku.”

Stenli Park je prvi park u Vankuveru, koji je lord Stenli jos davne 1889. godine podario “na upotrebu i uzivanje” svim ljudima. Njegova povrsina od 400 hektara cini ga jednim od najvecih u Severnoj Americi, dok njegova lokacija na poluostrvu uz sam centar Vankuvera i neverovatno ocuvana priroda doprinose originalnosti. To je oaza mocnih kedrova, kukute i visokih jelovih stabala koja posetioce okruzuje spokojem, bilo da zele da posmatraju divlje zivotinje, bogatu floru, ili da se jednostavno opuste u predivnom prirodnom okruzenju. Iako Vankuver ima obilje parkova, ovaj je Slavku bio najomiljeniji, blizu njegovog stana i prepun mogucnosti za rekreaciju i upoznavanje lepih devojaka. Cesto bi znao vikendom, obicno subotom poslepodne, da proseta oko celog parka i nazad do kuce, trasom duzom od 11 kilometara, za sta mu je trebalo oko tri sata hoda. To mu je bila skoro jedina ozbiljnija fizicka aktivnost od kada se doselio u ovu zemlju gde se svuda ide kolima.

U svojim starim Adidas patikama,majici i platnenim pantalonama, zaputio se niz Beach aveniju i plazu English Bay prema ulazu u park. Iako je bio pocetak septembra, setaci, biciklisti i roleri su bili svuda, svaki na svojoj stazi da ne bi doslo do iznenadnih sudara. Kada je stigao do takozvane Druge Plaze i otvorenog bazena koji se tu nalazio, skrenuo je desno i stazom severno od Izgubljene Lagune obisao juznu ivicu parka do njegovog glavnog ulaza kod ulice Dzordzija i marine Koul Harbor. Izgubljena Laguna, nekada laguna a sada veliko vestacko jezero specijalno odrzavano da pruzi utociste brojnim vrstama ptica bilo je prepuno pataka i kanadskih gusaka, kao i brojnih crnih i smedjih veverica koje su odvazno prilazile blizu i zagledale svakog setaca ne bi li dobile hranu, dok bi se one najhrabrije i popele uz nogu do ruke koja bi im ponudila neki ukusan zalogaj. Sto se tice Slavka, veverice bi ga brzo odmerile i zakljucivsi da od njega nema preterane koristi, nastavile bi da grickaju nesto u travi pored staze kojom je on prolazio. Posle Izgubljene Lagune, prosao je podvoznjakom ispod puta koji je presecao Stenli Park i isao prema severu ka mostu Lajons Gejt i Severnom Vankuveru na drugoj strani rukavca Burard. Jos malo mu je posle toga trebalo da prodje Vankuverski veslacki klub, veliku staru kucu uvazenog izgleda podignutu na drvenim stubovima ispod koje su za vreme plime pluskali talasi Koul Harbora, i da dodje na pocetak staze koju ce pratiti celom ivicom parka dok se ponovo ne vrati do onog istog otvorenog bazena kod Druge Plaze. Iako je unutrasnjost parka, u cijoj se sredini nalazilo Dabrovo Jezero, bila ispresecana citavom mrezom staza koje su imale imena kao Staza Zaljubljenih, Rezevoar Trejl, Orlova Staza, Slavko je retko njima prolazio vec je najcesce obilazio ceo park duz takozvanog “Morskog Zida” gde su kao tri prstena jednosmerna ulica sa dve trake za kola i staze za bicikliste i jos jedna za setace opasivale ceo park. Ako ga je pamcenje sluzilo, Slavko je negde procitao da je Vankuveru trebalo nekih 60 godina da dovrsi ovo sto je originalno 1920. godine zamisljeno kao zastita od erozije, a postalo je najpopularnija rekreativna aktivnost u gradu. Sve se to Slavka malo ticalo, njemu je najvaznije bilo da su skoro sve devojke vredne estetske inspekcije tuda prolazile, bilo peske, bilo na biciklu ili rolerima. I zato je on uveo isao okolo parka, kuda i sav normalan svet.

Ovaj deo Stenli Parka, na samom njegovom ulazu, bilo je mesto gde su se turisti najvise zadrzavali ako su uopste negde isli. Lokacija je bila odlicna za fotografisanje, sa brojnim bljestavim soliterima centra grada koji su se uzdizali odmah tu sa druge strane marine. Tu je takodje bilo i nekoliko restorana smesteno u stare istorijski zasticene vile. Na velikoj livadi se redovno vikendom igrala utakmica kriketa sa igracima oba tima uredno odevenim u bele pantalone i bele dzempere. Odmah pored livade za kriket nalazili su se brojne cvetne baste i grupa indijanskih totema, dok je iza njih opet prolazila decija zeleznica, a tu je bio i ulaz u veliki Vankuverski akvarijum. Dva masivna ali pitoma bela konja su se upravo spremala ispred parkinga da na komandu kocijasa povuku neku vrstu konjskog tramvaja na tockovima punog turista. Utisak je zaokruzivala statua podignuta nekom lordu, ili spomen ploca u cast kraljice Viktorije. Slavko je brzim hodom prosao pored grupe mladih Korejanaca koji su pozirali za fotografiju i zaputio se pesackom stazom pored zgrade mornaricke Rezerve, velikog livenog topa koji je svaki dan u 9 uvece uredno opaljivan, i Kraljevskog Vankuverskog Jahting Kluba. Bilo je cetiri posle podne, vreme oseke, te je umesto talasa koji bi normalno zapljuskivali Zid uz pesacku stazu, sada tu bilo samo kamenje skoro potpuno prekriveno sitnim crnim skoljkama i morskom travom. Vreme je bilo lepo za pocetak septembra u Vankuveru. Sa mesta na kome je stajao, Slavko je jasno mogao da vidi brojne teretne brodove u luci sa druge strane velikog rukavca, koje su ogromne lucke dizalice prosto nakrcavale kontejnerima. Neki od brodova su imali naslagano i po sedam redova kontejnera iznad palube, vise od dve visine samog trupa broda, tako da su izgledali kao veliki nezgrapni blokovi koji bi svakog casa mogli da se prevrnu. Odmah pored luke bilo je pristaniste za velike putnicke brodove od kojih je uvek bar dva ili tri bilo usidreno i primalo putnike za novo visednevno krstarenje do neke druge egzoticne luke. Slavko je prosao pored markera koji je oznacavao da je vec 2 kilometra daleko od ulaza u park. Odmah zatim naisao je na Brokton Point, koji se kao neki dzinovski palac na jugoistocnojo strani parka usecao u rukavac formirajuci ulaz u luku Koul Harbor. Slavko je prateci siroku stazu napravio ostar zaokret u levo oko tog palca i pred njim se ubrzo ukazala cela severoistocna strana parka oko koje su vijugale staze i putevi uz samo more, na kojima su se mogli videti mnogi setaci koji su se kao i Slavko polako pomerali uglavnom u pravcu Lajons Gejt mosta koji se video u daljini na drugom, severnom vrhu parka nepunih 3 kilometra odatle. Prosao je ponovo pored terena za kriket, ali sada sa druge strane. Beli dzemperici su jos uvek trckali okolo sledeci neka Slavku nepoznata pravila igre. Pesacka staza je ovde isla uz dugu stranu poluostrva. Sa druge strane, opet preko rukavca Burard uzdizala se takozvana Severna Obala, i na njoj grad Severni Vankuver, i uz njega bogataski Zapadni Vankuver cije su se vile tek poneka nazirale kroz gusto sumsko zelenilo iznad plavog mora u zalivu. Odmah iza ta dva grada uzdizale su se brojne planine i popularna lokalna skijalista koja je Slavko ranije video iz pticije perspektive iz aviona. Tu je bila i planina Graus, i na njoj Graus Grajnd, tri kilometra dugacka uzana sumska staza, skoro sva u stepenicama, koja se pod skoro konstantnim uglom od cetrdeset i pet stepeni penjala vise od osam stotina metara na vrh tog brda. Iako vrlo brutalna fizicki, ili mozda bas zbog toga, bila je to omiljena Slavkova rekreacija jednom nedeljno od kasnog proleca do rane jeseni. Par desetina metara posle markera na trecem kilometru Slavko je prosao pored poznate bronzane statue kupacice koja je izvajana sedela na velikoj steni jedno desetak metara od obale. Sa perajima na nogama i gnjurackom maskom podignutom iznad ociju, kose vezane u rep, gledala je zamisljeno po ceo dan prema mostu iza koga se nazirao Inglis Bej zaliv. Naslage skoljki na donjem delu njene stene jasno su obelezavale liniju vode za vreme plime. Slavkov mozak je nesvesno u prolazu procenio da je razlika nivoa vode oko metar i po.

Sta dalje? preturao je u mislima svoje opcije. Svakako ce vrlo skoro biti prinudjen da nadje neki stalan posao, stabilniji i monoton izvor dolara koji najverovatnije nece zahtevati previse od njegovog intelekta ili kreativnosti. Neko drugi ce da brine o tome za njega gde kod da se zaposli. Ovaj kratki period ce ostati u uspomeni kao sta je moglo biti. A tek sarena laza koja ide uz trazenje novog posla! Morace u svakoj kompaniji gde bude pozvan na razgovor da se folira kako mu je oduvek bio zivotni san da radi za njih, da bude nasmejan i srecan sto je u njihovom prisustvu i da jedva ceka da ga strpaju u neku kvadratnu celiju, tri sa tri, gde ce produktivno da saradjuje sa buducim kolegama i doprinese ostvarenju crno-belih ciljeva kompanije i njenih vlasnika. Doslo mu je da povraca na glavu galeba pored njegovih nogu samo dok je razmisljao o svemu tome. Galeb je, opazivsi da mozda nesto tu po njega nije sasvim u redu, odlucio da je najbolje da istog trenutka zauzme novi polozaj na nekom drugom delu obale.

Izmedju markera za cetiri i po, i pet kilometara, Slavko se nasao ispod Lajons Gejt mosta, stare ali sveze ofarbane i obnovljene metalne visece konstrukcije, ciji se jedan od dva glavna celicna stuba uzdizao visoko iznad njegove glave, i koji je bio jedan od dva mosta koji su povezivali Vankuver i Severni Vankuver. Ovaj most je bio veoma slican slavnom Golden Gejtu u San Francisku. Osim sto je bio kraci. I nizi. I zelen. I nije bio u San Francisku. Gore u visinama cula se ritmicna lupa tockova automobila dok su prelazili preko pravilno razmaknutih spojnica u mostu. Ispod mosta je u trenutku dok je Slavko tuda prolazio plovio teretnjak “Pelagia”, prazan na putu za luku i utovar robe. “Pelagia” se cesto oglasavala svojom prodornom brodskom sirenom, upozoravajuci brojne male jedrilice i motorne camce koji su se kao patuljci vrteli svuda oko nje da se drze bezbedno podalje. Odmah po prolasku ispod mosta, Slavko se nasao kod malog svetionika na najsevernijoj tacki parka gde je pesacka staza, koja se ovde iz asfalta pretvorila u fino kaldrmisanu dekorativnu ciglu, ponovo savijala na levo prema zapadu i u blagom luku se spustala na jug, ponovo prema ulazu u park. Ova strana poluostrva je jos uvek bila prijatno obasjana kasnim popodnevnim suncem. Celokupna severna strana parka bila je oivicena visokim i strmim stenama sa cijeg se vrha nad stazu nadvijalo drvece i gusto zelenilo. Automobili su se sada culi tamo negde odgore, dok su u podnozju, jedni pored drugih, mileli pesaci, biciklisti i roleri. Pravilo koje su svi postovali je da sve sto ima tockove mora da se krece suprotno od pravca kretanja kazaljke na satu. Staza je sad lagano savijala na jug i Slavko je relativno brzo dosao do sledece interesantne atrakcije. Siwash stena je bila 16 metara visoka uzana stena koja je strcala iz vode na samo par metara od staze. Bio je to uglavnom goli kamen, osim malo trave pri njegovom vrhu, i ne jednog nego tri omanja cetinara koji su se gurali jedan uz drugog na njenom samom vrhu. Slavku nikada nije bilo jasno sta je ta tri drveta navelo da prebivaju na tom mestu koje je na svom vrhu bilo parce kamena tri metra u precniku. Jos vise ga je zbunjivala stara legenda ovdasnjih Indijanaca koja je objasnjavala nastanak ove stene. Legenda je tvrdila da je ona veciti spomenik Skalshu Nesebicnom koga je u kamen pretvorio Q’uas Pretvarac kao nagradu za njegovu nesebicnost. Sta tek da je ovaj bio sebican, pomisli Slavko u sebi ostavljajuci stenu iza sebe, u sta li bi onda bio pretvoren?

Vibriranje u njegovim pantalonama vratilo ga je iz sveta indijanskih legendi nazad u suncano poslepodne na Zidu. Bio je to mobilni telefon u njegovom dzepu.

“Alo?”

“Slavko, pa gde si brate! Sta ima?” zacuo je Milketov glas u slusalici.

“Zovem te celo popodne kuci a ti se ne javljas. Pomislio sam da me mozda izbegavas”, nastavi Milke dok je Slavko nastavljao svoj hod prema Trecoj Plazi koja se polako priblizavala. Kao da je bilo moguce izbeci Milketa u bilo kom slucaju.

“Imas li kakvih filmova da pozajmim? Bas mi se nesto gleda. Mogu da svratim za pola sata, samo reci.”

“Nisam trenutno kuci Milke,” odgovori Slavko nadajuci se da ce to biti dovoljno objasnjenje. “U Stenli Parku sam.”

“Setas?”

“Setam, a sta drugo,” odgovori mu Slavko.

Kratka tisina sa druge strane.

“Pa covece, sve dobre ribe se tu setaju!” Slavko je morao da odmakne malo slusalicu telefona da ne bi ogluveo.

“Jao sto ja nisam sad tu sa tobom da ti pokazem! Slusaj, osmotri neku dobru u tesnom sorcu, sa dugim nogama i naprednu, ako znas sta mislim, i da bude na biciklu. Obavezno na biciklu.”

“I sta onda Milke?” Slavko je i dalje hodao, sada obilazeci jednu mladu majku koja je gurala dete u kolicima.

“Onda, kad vec ne znas sam, se sapletes i padnes pred nju bas kad naidje. Idealno ce da te pregazi. I idealno se ti onda previjaj iz sve snage dok se ona brizno naginje nad tobom i pita te kako ti je. Pa jel’ moram sve da ti objasnjavam?”

“Potpuno te razumem,” odgovori Slavko diplomatski. “Nemam ni jedan film. Cujemo se kasnije,” i prekinu vezu. Dan je bio suvise lep da ga pokvari sa Milketovim idejama.

Treca Plaza je vec bila sa Slavkove desne strane dok je zavrsio ovaj vazan razgovor sa Milketom. Sa obzirom na doba godine, kupaci su bili retki. Na ponekom od velikih balvana poredjanih duz cele pescane plaze mogao se videti poneki zaljubljeni par, ili mlada porodica sa decom koja su bezbrizno uzivala pentrajuci se po njima ili kopajuci po pesku. Sa ove strane parka pucao je pogled na kampus Univerziteta Britanske Kolumbije, sakriven u zelenilu sa druge strane zaliva. Jos kilometar i po i stici ce do Druge Plaze i ulaza u Stenli Park gde je i poceo svoju setnju. Zadovoljno je u sebi primetio da ga je ova setnja malo opustila, sto nije bio mali uspeh posle tri freneticna meseca koja su bili iza njega.

Stao je da posmatra lokalnu atrakciju za turiste, ostarijeg Indijanca duge bele kose koji je na obali slagao kamenove raznih velicina jedne na druge, ali tako da su se dodirivali samo ostrim krajevima. Upravo je pokusavao da namesti treci kamen na svoju kreaciju dok su oko njega stajale brojne dovrsene vertikalne kolumne kamenja koje su naizgled prkosile zakonu gravitacije, kada Slavku ponovo zazvoni mobilni u dzepu.

“Sta sad hoces?! Nisam jos primetio nijednu zategnutu guzu ili naprcene grudi! Javicu ti ako se situacija promeni,” odbrusi Slavko iritirano u slusalicu.

“Ne znam o cemu pricas, ali zvuci zabavno,” cuo je Dzordzov glas sa druge strane.

“Ovaj, izvini,” bilo je sve sto je Slavko mogao da kaze. “Neki moj blentavi prijatelj odavde me zvao pre tebe, pa sam mislio da je opet on.”

“Ne mari za to nista,” odgovori Dzordz zurno. “Nego, u vezi ovih rezultata sto mi saljes, da li ti to mene zezas sad na samom kraju?”

Sada je bio Slavkov red da bude potpuno zbunjen. “Ne znam tacno na sta mislis. Aktivirao sam procesiranje tvojih uzoraka koristeci sve moguce sto sam imao, sa tim da ti rezultati odmah budu automatski poslati e-mejlom i onda sam otisao napolje. Jos uvek se nisam vratio nazad u stan. U cemu je problem?”

“Problem mozda nije prava rec, ali jos nisam siguran.” cuo je Dzordzov glas dok su se u pozadini culi neki drugi glasovi. Zvucalo je kao da o necemu zustro raspravljaju. “Ovako nesto nikada nisam video. Nekolicina mojih najboljih asistenata kojima sam pokazao neke od rezultata deli ovo moje misljenje. Da bih bio u stanju bilo sta odredjenije da ti kazem, moram da ti pripremim i posaljem jos mnogo vise uzoraka, ovaj puta od biljaka i zivotinja koje imam ovde na raspolaganju.”

“Ne razumem tacno o cemu pricas,” bilo je sve sto je Slavko mogao da kaze.

“Veruj mi da ni ja ne razumem, ali ubrzo bi trebalo da znamo nesto vise. Mislis li da bi mogao da ne spavas neko vreme?”