DVADESET TRI (Beograd)

Kako je od prethodnog jutra u Salcburgu presao nekoliko drzavnih granica da bi na kraju usao u Srbiju, Slavko nije tacno mogao sebi da objasni, dok se dan kasnije u rano prepodne u polupraznom klimatizovanom autobusu napola dremajuci u svom sedistu priblizavao autobuskoj stanici u Beogradu. Iznajmljena kola je ostavio u Budimpesti, odakle je kupio autobusku kartu u jednom pravcu, putujuci stalno pod nelagodnim utiskom da ga u svakom trenutku neki od policajaca ili carinika koji su zagledali njegov lazni pasos moze raskrinkati u njegovoj amaterskoj igri. Sve sto je imao na svojoj strani bila je brzina sa kojom se pomerao po mapi Evrope. Jedinu pauzu od juce napravio je blizu Graca u Austriji kad je stao da nesto pojede u jednom restoranu pored autoputa, jer je zakljucio da je suvise rizicno da se bilo gde zaustavi da prenoci. Sedeci tu u kolima na parkingu ispred restorana, najzad je stigao da pregleda detaljno Dzordzovu "saksiju". Biljku je brzo odbacio u kesu pored njega i poceo pazljivo sa svih strana da zagleda veliku solju u kojoj se do tada nalazila. Bila je to najobicnija kicasta turisticka djindjuva od glazirane bele keramike na kojoj nije mogao da vidi nista neobicno, nikakve dodatne simbole niti natpise. Tek kada je istresao zemlju nasao je sta je trazio. Na dnu solje, do tada zatrpan zemljom, nalazio se na brzinu napravljen mali smotuljak zasticen slojem neprozirne tamnozelene plastike. Unutra je nasao drugu poruku.

“Idi za Beograd. Blizu zgrade izrodjene iz utrobe Stambol Kapije, na ledjima mamuta je kafana, a na njoj palata. Budi siguran da odes na zadnji sprat. Tamo ces naci faks masinu gde sam poslao sve sto znam. Dalje je do tebe.
P.S. Nadam se da ti Slavko ovo citas…”

Ova poruka barem ne zvuci toliko zakukuljena kao ona prethodna, pomisli Slavko sa izvesnim olaksanjem, savijajuci pazljivo papir i stavljajuci ga u novcanik. Bas dugo nije bio u Beogradu, dobro ce biti da ga jos jednom obidje pre nego sto ga strpaju u zatvor na duze vreme, sto ce se bio je ubedjen desiti svakog trenutka. Nazvao je i Maju iz javne govornice da joj javi gde je, samo da bi je nasao uspanicenu zbog kako mu je rekla “sumnjivih likova” koji su je pratili i za koje je bila sigurna da hoce da joj dodju glave isto kao i Dzordzu. Ne uspevsi da je umiri, obecao je na kraju da ce joj se ponovo javiti cim stigne u Beograd.
I evo ga sada, dan kasnije, na peronu autobuske stanice sa putnom torbom u ruci i drugom manjom torbom u kojoj mu je bio laptop prebacenom preko ramena. Stanica je vrvela ljudima, u odlasku, dolasku ili cekanju, ista kakva je oduvek bila od kad je se on secao. Cim je iskoracio napolje iz ogradjenog dela oko njega su se sjatili taksisti nudeci mu svoje usluge, svaki hvaleci udobnost svoje limuzine bolje od onog drugoga. Zaputio se niz ulicu do glavnog ulaza Zeljeznicke stanice, dok je razmisljao kuda dalje. Posle cistog i svezeg vankuverskog vazduha, beogradski smog ga je zatekao omeksalog i nepripremljenog, ali je znao da ce se ubrzo navici – samo da udahne dovoljno puta da oblozi pluca iznutra.
Prisao je prvom taksiju na celu kolone, zuta dizel mecka iz osamdeset i neke, ali taksiste nigde nije bilo.
“Kuda sefe?” cuo je iza sebe glas zaduvanog taksiste koji je upravo pretrcao ulicu do njega.
“Jel’ vozis?”
“Vozim kako ne vozim sefe, treba decu nahraniti i benzin platiti. Samo sam skocio na trenutak po sendvic tamo u trafiku kad ti bas onda naidje. Kuda treba molicu?”
“U Bircaninovu, blizu italijanske ambasade,” odgovori mu Slavko ostavljajuci svoje torbe u prtljaznik i sedajuci pored taksiste.
“Pa to ti je odmah tu blizu, ne isplati mi se polaziti. Moram da naplatim makar minimum,” taksisti je sada sendvic opet postao privlacniji od ove musterije za kratku voznju.
“Nema problema, naplati sta treba, samo kreci vise.”
Taksista, vrlo odobrovoljen ovakvim odgovorom, smesta nagazi na gas i sekuci put tramvaju ukljuci se u Nemanjinu prema Slaviji, dok je stari dizel motor bucno brektao protestvujuci ispod haube.
“Odakle si doputovao gazda?” upita ga taksista dok je opasno vijugao iz jedne trake u drugu, boreci se za svaki milimetar prednosti u zakrcenom saobracaju.
“Iz Budimpeste,” odvrati mu Slavko gledajuci napolje kroz svoj prozor. Bilo mu je jasno da je naleteo na govorljivog taksistu. Kod takvog nikad nisi znao sta ces cujes.
“Mnogo lep grad. Imao sam ja jednom jednu Madjaricu u Budimpesti dok sam nekada vozio kamion. Mala, ali tehnicarka. Uf, kako smo se provodili kad bih dosao tamo. Evo i sada sav trnem.”
“Drago mi je zbog tebe, ali mene tvoj ljubavni zivot ne zanima pravo da ti kazem.” Slavko je gledao pravo ispred sebe u crveno svetlo semafora koje ih je zaustavilo na uglu sa General Zdanovom kao da je mogao snagom volje da ga promeni u zeleno.
“Ma ja to tebi pricam onako kao da se znamo, kao svom rodjenom,” uvredjeno progundja taksista i blazeno zacuta, ostavljajuci Slavka da na miru provede ostatak voznje.
Stara zgrada u kojoj je odrastao bila je ista kako je zapamtio kada je odlazio u daleki svet, jedino je fasada bila osvezena podmladjujuci je jedno tridesetak godina. Rekao je taksisti da stane ispred ulaza dok je po novcaniku prebirao po kanadskim dolarima i eurima pokusavajuci da sastavi potreban iznos koji je dugovao. Zastao je sa rukom u novcaniku, gledajuci redove gusto parkiranih automobila na trotoaru sa druge strane ulice kroz prozor iza taksiste. Jedan policijski auto stajao je uredno parkiran ispred jedne od stambenih zgrada. Tri stvari ti nisu Slavku bile u redu. Za sve vreme dok je ziveo ovde nikada nije video parkiran policijski automobil, osim za vreme prijema u okolnim ambasadama, samo mesto za parkiranje je u ovom delu ulice bilo toliko tesko naci da je cak i jednom policajcu trebalo duze vremena (ili rani jutarnji dolazak) da u tome uspe, i poslednje, mogao je da vidi policajca kako sedi u kolima dosadjujuci se. Mozda je bio paranoican, ali posle svega sto se desilo, odlucio je da je bolje nista ne rizikovati.
"Vozi dalje," rekao je iznenadjenom taksisti koji je jos uvek tuzno gledao u njegov novcanik koji se sada ponovo vratio u dzep. "Nema veze kuda, samo vozi dalje niz ulicu."
Zaustavili su se blizu Beogradjanke, gde je Slavko ostavio taksistu da ceka dok on ne nazove majku iz telefonske govornice.
"Znas li mozda Jelenin telefon ili adresu," upitao je majku kada su iscrpli uobicajene teme njihovih razgovora. Nije joj otkrio mali detalj da se trenutno nalazi u Beogradu, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazio.
"Znam sine, cekaj samo da pogledam u moje blokce sto drzim blizu telefona. Sigurno ce se mnogo obradovati ako je pozoves. Evo ovako…"
Slavko nazvrlja na dlan ruke telefon i adresu. "Hvala ti, cucemo se uskoro, sigurno cu probati da joj se javim ovih dana." Osecao se jadno sto je morao majci da krije da je tako blizu nje, ali znao je da nije sada mogao da je vidi.
"Mama moram sad da idem, imam nekog posla. Ne znam zasto su te iz policije pitali za mene. Mora da je neka zabuna u pitanju, to se svuda desava."
Vratio je izbubanu slusalicu u njeno leziste i pogledao oko sebe. Niko drugi nije cekao na red iza njega. Bas sad kad mu je trebao bilo kakav izgovor. Pogledao je u nepravilne i vec pomalo razmazane cifre telefona na svojoj ruci. “Mozes ti to Slavko. Telefonski poziv kao i svaki drugi,” rece hrabreci sam sebe i podize ponovo slusalicu.

* * *

“Hvala ti Andrei. Mozes li me povezati sa nekim tamo u ambasadi? Odlicno! Dugujem ti za ovo.” Oleg prasnu u smeh dok je razgovarao sa nekim preko telefona, govoreci cas na ruskom, cas na engleskom, da se Tipler ne bi osecao izostavljenim, americki kreten. Ali Tipler ga nije slusao, obuhvatajuci sa obe ruke kriglu mutno zlatnog piva na stolu ispred sebe i gledajuci bez interesa skrti dekor gostionice u kojoj su sedeli, praveci kratku pauzu u voznji prema italijanskoj granici. Ovo nije bio njegov stil, da juri za nekim preko pola sveta u drustvu neotesanog grubijana koga je privremeno morao da slusa i ciji ga je pogled svaki put ispunjavao nelagodom. Nadao se da ce sve ovo uskoro da se zavrsi pa da moze da se vrati poslovnoj spijunazi za svoje redovne klijente. Tu bar nije trebao da prlja ruke, pomisli sa uzdahom i otpi veliki gutljaj piva.
“Znamo gde je nasa pticica odleprsala,” rece mu Oleg koji je zavrsio svoj razgovor, uguravsi se sa izvesnom mukom na sediste sa druge strane stola.
“Konacno,” odvrati mu Tipler. “Da je onaj tvoj odasiljac na njegovim kolima ili u odelu radio kako treba ne bi morali da sedimo ovde cekajuci poziv od tvojih prijatelja.”
“Mora da baterija nije izdrzala,” raspolozeno ce Oleg na to. “U svakom slucaju uspeli su da ga lociraju na osnovu transakcija koje je napravio sa kreditnom i bankovnom karticom, cije brojeve znamo od kada smo mu prevrnuli stan. U Budimpesti je kupio kartu za Beograd i posle toga nista.” Tu Oleg pogleda na svoj napadno veliki zlatni sat na ruci. “Trebalo bi da je do sada vec stigao,” rece i ponovo ustade bacivsi nekoliko euro banknota na sto. “Dobro je da imamo aerodrom ovde. Ostavljamo kola i dalje idemo avionom. Treba nadoknaditi izgubljeno vreme.”
“Ko su ti uostalom ti prijatelji koji su nam obezbedili ove informacije?” upita ga Tipler dok su jurili autoputem ka aerodromu W.A.Mozart. “Mozemo li se pouzdati u njih?”
“Bivsi KGB, Specijalni Projekti. Radio sam u prethodnom zivotu sa njima, sve dok me gospodin Kuznjecov nije ubedio da svoj talenat stavim u njegovu sluzbu,” odgovori mu Oleg mrko i zacuta ostatak voznje.

* * *

“Milanka, da li su svi komadi garderobe stigli? Sta je sa sminkom?” doviknu Jelena kroz otvorena vrata svoje kancelarije u hodnik, znajuci da je Milanka cuje. Svi ostali zaposleni su bili napolju na lokaciji u Starom Dvoru vrseci zadnje pripreme za sutrasnju reviju, ostavljajuci njih dve same u firmi da se dovikuju, svaka zatrpana poslom za svojim stolom, dok su telefoni oko njih neprestano zvonili.
“Ima li neko od modela da nije jos potpisao ugovor za sutra? Treba to sad da resimo ako ima.”
"Nista ne brinite, ostalo je jos samo nekoliko sitnih detalja, izbor Natalijine frizure, ciscenje akni kod Milice, cipele za Dusanku i tako to," doviknu joj Milanka nazad. "Sve je pod kontrolom. Bice sutra perfektna revija, dostojna vase agencije, a vi cete blistati kao i obicno."
"Sve bih dala da mogu da budem opustena kao ti Milanka," Jelena se sada dosetala do Milankinog stola. "Ali me iskustvo uci da djavo cuci u malim detaljima. U svakom slucaju ne znam sta bih bez tebe, verovatno bih poludela mnogo ranije." Obe se slatko nasmejase na tu staru salu koju je Jelena spominjala kao protiv uroka pre svake vazne poslovne odluke. Kroz vrata Jelenine kancelarije zacu se elektronsko cvrkutanje njenog mobilnog telefona.
"Ovo moram da se javim, neko zna pravi broj da pozove," rece Milanki odlazeci nazad u kancelariju i uzevsi svoj telefon sa stola na kome je vibrirao.
"Halo?"
"Zdravo Jelena, Slavko ovde," zacula je sa druge strane veze. Isprva je pomislila da se neko sprda sa njom. Ali poznavala je dobro taj glas i posle toliko vremena.
"Ja znam samo jednog Slavka, a o njemu nisam nista cula vec dugo godina. Mozda je i mrtav, ne bih znala reci," odgovori ona hladno poslovnim glasom namenjenim samo za one nametljive muskarce koji bi kada bi je videli samo gledali u grudi ili zadnjicu smatrajuci da je samo za njih do tada cuvala svoje cari. Nije lako bilo biti mlada, zgodna i uspesna zena.
"Jeste, ja sam," cula je njegov glas preko telefona, iznenadjena osecanjima koje je u njoj uznemirio. Da li joj se to cinilo ili je zvucao nesigurno? "Izvini sto se nisam do sada javljao, godine proletese. Ne bih te zvao da ne moram, jer znam koliko mora da ti je mucno da pricas sa mnom. Ali treba mi tvoja pomoc."
"Moja pomoc? Sta je tebi ikada trebala moja pomoc u bilo cemu?" odgovori mu Jelena ostrije nego sto je stvarno zelela. Nije znala zasto je posle toliko vremena gubila kontrolu.
"Stvarno bih zelela da caskamo o starim vremenima, ali danas je verovatno jedan od najgorih dana koje si mogao da izaberes da me nazoves. Kako tipicno za tebe."
"Nemam mnogo izbora, Jelena. Ovo je jedini dan kada moram da te nazovem."
Jelena je sada bila ubedjena da je Slavko nazvao samo da bi je zezao posle toliko vremena. "Jedan jedini dan i to bas danas? A sta je sutra, kraj sveta?" Mozda je bilo vreme da prekine vezu jer ovaj razgovor nije vodio nikuda.
"Znam, nema smisla ovako preko telefona. Ali sve ti mogu objasniti ako se vidimo. Sta mislis o kafi negde na Kalisu? To ti nije daleko."
"Da li ti uopste cujes sta ti ja govorim!" Jelena prasnu u slusalicu masuci slobodnom rukom po vazduhu. "Imam da zavrsim vazne poslove, vazne za mene i ljude oko mene, i nemam vremena ni danas ni sutra niti prekosutra da sednem da pijem kaficu sa tobom! Narocito ne sa tobom! Samo na sebe mislis kao i uvek. Izvini, ali sad stvarno moram da prekinem, cekaju me ovde." Jelena prekide vezu i besno baci mobilni na fotelju u uglu kancelarije, gde on odskoci i pade na pod. Spustila je glavu i duboko udahnula, podbocivsi rukama kukove. Podigla je onda pogled prema plafonu i jos nekoliko puta duboko udahnula, cekajuci da joj se lupanje srca malo smiri pre nego sto se vrati do Milanke. Uskoro se osecala malo smirenije i u stanju da nastavi sa prekinutim poslom. Nesvesno rukom popravi svoju dugu crnu kosu i otvori vrata.
"Kreten." procedi sapatom.

Slavko polako spusti ugruvanu slusalicu nazad na njeno mesto i izadje iz govornice, primetivsi da se iza njega nahvatao red ljudi koji su cekali da on zavrsi. Nije ga bilo briga sto su neki nezadovoljno gundjali, dok su mu drugi upucivali prekorne poglede dok je prolazio pored njih iduci prema ulici. Tamo ga je taksista jos uvek cekao kako mu je i nalozio, dosadjujuci se naslonjen na svoju praistorijsku mecku i upucujuci pozudne poglede svakoj lepsoj devojci koja bi imala tu nesrecu da mu prodje dovoljno blizu.
"Kako bi ti voleo da danas ceo dan vozis samo mene?" upita ga Slavko. Mogao je da vidi na njegovom licu kako taksista vaga svoje opcije. "Dobro cu ti platiti," ohrabri ga Slavko u donosenju odluke. To je izgleda ostavilo zeljeni utisak, sudeci po osmehu koji se odjednom rasirio po ozarenom licu njegovog novog sofera.
"Naredjuj gazda kuda ti je milo da usmerim ovaj moj fijaker," dobaci mu on raspolozeno.
"Vozi u Solunsku. Na ovu adresu," Slavko mu pokaza ceduljce sa Jeleninom kucnom adresom koju je dobio od svoje majke.
"Djiha konji vrani!" podviknu taksista nagazivsi na gas i nagnavsi Slavka da se nevoljno trgne na sedistu pored njega. Uz mnogo brektanja i drmusanja dizel motor konacno povuce kola napred ostavljajuci obilate oblake crnog dima od nafte i izgorelog ulja da im cuvaju odstupnicu.
"Kako se zoves?" upita ga Slavko cim je osetio da je ponovo postalo bezbedno da pusti rucku iznad vrata za koju se do tada grcevito drzao pobelelim prstima.
"Tosa gazda," odgovori taksista ubacivsi se bez zmigavca ispred trolejbusa.
Slavko samo prevrnu ocima. "Toso, sta ti mislis - da li sam ja unajmio kocijasa ili taksistu?"
"Pa mene, taksistu, sefe. Koga bi drugog?"
"Drago mi je da smo to rascistili. Na momenat sam se zabrinuo."

* * *

Gidza ubaci nekoliko kocki leda u svaku od dve case, preli ih obilato irskim viskijem i vrati se svom posetiocu koji ga je bezizrazajnog lica cekao zavaljen u koznu fotelju. Bio je to gost kojeg je on vrlo zeleo da ima na svojoj strani.
"Izvolite, irski."
"Tilamore?"
"Nije, Klontarf."
"Nisam cuo jos za to ime," ljubazno odvrati njegov gost otpijajuci ugladjeno jedan gutljaj. "Ali je dobar. Uvek sam govorio da imas ukusa."
"Za vas uvek sve najbolje. Sve sto imam, vama dugujem." Gidza sede u fotelju pored njega, tako da su sada izgledali kao slike sa televizije kada se dva drzavnika sretnu onako "na kanabetu", pa kao vode neke vazne razgovore dok kamere skljocaju.
"Cujem da imas problema od kada su novi na vlasti. Izgubio si mnoge kontakte, izgubio si koga da ucenjujes, posao trpi. Novi ljudi, gladni, preuzimaju tvoja trzista. Pravo da ti kazem, mnogi iz Grupe se pitaju sta ce biti sa tobom. Predlazu da je mozda vreme da uzmemo nekog novog, mladjeg i drcnijeg pod svoje krilo da se stara o nasim interesima ovde. Ja te naravno branim, mada ne mogu reci da ih krivim, s obzirom na okolnosti." Glas Gidzinog posetioca je i dalje bio ljubazan, prijateljski. "Imas li nesto sa cime mogu da izadjem pred njih kad odem odavde?"
Gidza se nelagodno promeskolji pre nego sto je odgovorio. "Znam kako stvari izgledaju, ali samo je u pitanju tranzicija, nista sto uskoro nece biti sredjeno." Bio je velika zverka podzemlja, ali je znao da bez Grupe i njihove podrske ne bi trajao ni sest meseci na ulicama Beograda. "Koliko sutra situacija o kojoj govorite ce se znacajno izmeniti."
"A sta ce to sutra da bude?" upita ga njegov gost ustajuci da malo bolje zagleda jednu od slika u ulju koje su visile na zidovima.
"Sutra cu ja biti gost na prijemu za Dan Drzavnosti, zajedno sa svim tim likovima iz nove politicke i poslovne elite o kojima ste mi govorili. Bice to idealna prilika za mene da zapocnem gradjenje novih veza od kojih ce neke kasnije postati za nas vrlo unosne naravno, kada nadjemo one pohlepne i one druge sa porocima. A onda ce sve biti kao i ranije i vasi profiti nece biti zakinuti."
"Sve je to lepo," odvrati Gidzin posetilac, "ali ne vidim kako ce osoba tvoje reputacije biti pozvana u jedno takvo odabrano drustvo."
Gidza se na to grohotom nasmeja. "Zahvaljujuci mojoj bivsoj zeni, od svih ljudi, mada ne njenom voljom moram reci."
"Svidja mi se kako razmisljas. U redu, videcemo sta ce od toga biti."
"Sve ide po planu i nema te sile koja ce to promeniti," uveri ga Gidza jos jednom. "Jos jedan viski?"
U tom trenutku u salon gde su sedeli naglo banu jedan od Gidzinih ljudi, zastavsi skoro istog trenutka presamicen da dodje do daha.
"Svitac, sta ces ti ovde?" upita ga Gidza zapovednicki ponovo sedajuci u fotelju iz koje je upravo iskocio i vracajuci isukani pistolj od koga se nije odvajao nazad u futrolu. "Jesam li ti rekao da gledas sta ona moja bivsa radi i da pazis da joj ne padne na pamet da se negde izgubi, a? Sta blenes tako u mene? Odgovaraj kad te pitam!"
"Sve sam uradio sefe. Dok je bila na poslu nije nigde izlazila, ali kad se malopre vratila kuci, prisao joj je neki na ulazu sa kim se svadjala, a onda je on iznenada odvuk'o u taksi i odose nekud."
"Koji neki? Kako to odose?" zareza Gidza, na sta se ovaj drugi zgrci. "A gde si ti bio da ih zaustavis, mesino glupa?"
"Sve je bilo brzo, neocekivano," odgovori Svitac molecivim glasom. "Drzao sam se po strani sa druge strane ulice kao sto mi je receno, da izbegnem detekciju, pa nisam stigao. Ali imam broj taksija."
"Dobro je da ima bar jos neka lampica da gori u toj tvojoj glavi," Gidza je sada prisao do stepenica na kojima je diskretno povucen stajao Buldog, njegova desna ruka u koga se Gidza uvek mogao pouzdati, motreci do tada cutke svakoga u salonu.
"Neka ti Svitac kaze sve sto zna, a onda vidi sta mozes da saznas od taksi dispecera. Ako treba zovi i nekog od inspektora u gradskoj policiji koji nam duguju uslugu. Uradi sta god moras, ali saznaj gde su! Kad zavrsis odmah mi javi. Idi sad!" Buldog na to samo neprimetno klimnu glavom i izgubi se niz dugi hodnik.
"A ti Svitac, kad zavrsis sa Buldogom, uzmi jos dvojicu sa sobom i pripremite mi dva dzipa. Idemo svi uskoro u mali lov!"
"Odmah sefe!" odgovori mu ovaj i otrca sa olaksanjem iz sobe, ne verujuci prosto kako je dobro prosao.
"Idiot," promrlja Gidza okrecuci se nazad svom gostu koga je tek sada postao ponovo svestan. "Da nismo odrasli zajedno u istoj ulici, vec bih ga se odavno otarasio, koliko mi problema pravi."
Njegov gost je stajao sa stvarima u rukama, spreman da podje. "Nadam se da cemo uskoro nastaviti ovaj nas razgovor," rece Gidzi pruzajuci mu ruku za pozdrav. "Prenecu svoje misljenje ostalima."
"Samo me nemojte izneveriti i videcete kako ce sve biti u najboljem redu," odvrati mu Gidza pokusavajuci da njihov sastanak ostane u pozitivnom svetlu.
"Naprotiv, nemoj ti nas da izneveris i onda ce sve biti u redu." I uz poslednji ljubazan osmeh njegov gost napusti salon, ostavljajuci Gidzu da zabrinuto razmislja o znacenju tih njegovih reci.